Milko Grmuša

Нова српска политика у БиХ

Имају ли Срби у Републици Српској данас било какав план који се тиче даље судбине и функционисања Босне и Херцеговине? Оно што нам актуелна власт стално понавља јесте да нама БиХ није потребна, да нам смета, да нас скупо кошта и да Република Српска без проблема може сама да функционише. Чак штавише, из наступа водећих српских политичара у Српској стиче се утисак да се и ради на томе да Српска ускоро постане независна држава.


Међутим, да ли је то заиста тако?

Република Српска већ је пропустила неколико добрих момената да предузме одлучније кораке који би водили ка проглашењу независности. Референдум у Црној Гори, проглашење лажне државе Косово, дубока криза унутар ЕУ која очигледно спречава Брисел да се некадашњом енергијом бави овим простором, као и глобална економска криза јесу фактори који би смањили притисак на Републику Српску уколико би она подузимала мјере које би суштински водиле ка њеној независности.

Какогод, политичка елита у Српској у посљедњих пет година није ништа учинила у том смислу. Управо супротно: кад год би се у регији дешавале одређене ситуације које су могле да послуже Српској да тражи више аутономије, да не кажем разилазак са ФБиХ и крах БиХ-политичко руководство Републике Српске амортизовало је захтјеве огромне већине грађана Републике Српске, о чему најбоље свједоче примјери референдума у Црној Гори и нелегалне сецесије коју су на Космету извршили Шиптари.

Закључак је јасан: актуелна власт не ради на томе да Република Српска постане независна. Тврда национална реторика служи јој искључиво због два разлога:

1. унутрашњи (скреће се пажња са катастрофалне економско-социјалне ситуације, за коју власт нема никакав сувисао одговор, и то је модел на основу којег се најлакше води популистичка и демагошка политика и добијају гласови, што политички може да се разумије, али је дугорочно неозбиљно, неодговорно и лоше по интересе Срба и Републике Српске);

2. спољашњи (актуелна власт тврди пазар са свјетским силама, при чему се представља као фактор који потпуно контролише овај простор. Американцима се обећава тихи улазак у НАТО, Русима обезбјеђење њиховог капитала и инвестиција, са Нијемцима однос чува заступање хрватских интереса у БиХ, а све ово се чини на рачун Срба и Републике Српске, јер нико од нас нема користи од ове политике, већ је њен искључиви циљ да свјетске силе не дирају у актуелну власт, коју интересује једино наставак њеног богаћења, док национална реторика ту служи само као маска).


 

Чињенице су неумољиве: Република Српска данас је знатно сиромашнија него прије 2006.године. Грађани живе лошије. Статистички подаци којима се власт замлаћује скрећу пажњу са кључне чињенице: плата у 2011.години ни близу не може да покрије потрошачку корпу као што је био случај прије пет година. Просто, животни стандард је веома пао. И људи то осјећају, то је јасно свима сем онима који су запослени у јавној администрацији, мада и они, а поготово ниже рангирани службеници, живе све лошије и лошије и са зебњом ишчекују шта им носи наредни период.


Кад неко жели да осамостали неку политичку јединицу он мора да је јача и развија. Свједоци смо, какогод, да је Република Српска из дана у дан све слабија и изнуренија. Ми данас немамо потенцијал да изнесемо процес државне еманципације. Просто, што би народ рекао, из празне се не пуца.

Према томе, јасно је да Република Српска данас нема јасно дефинисану политику, циљеве, методе и рокове. Власт функционише од данас до сутра, а кад зашкрипи и кад нека нова рупа у буџета почне да зјапи-иде се у нова задужења, која не служе афирмацији привреде, него краткорочном исплаћивању буџетских обавеза. Стога, Српска не да се развија, не да иде у независност, она пропада, а људи овде, поготово млађи, само желе да оду главом без обзира.


С друге стране, не постоји ни једна озбиљна политичка снага у Федерацији БиХ, са јасно дефинисаним циљевима, средствима и начином реализације сопствених интереса. Бошњаци су потпуно разједињени и илузију њиховог озбиљног политичког дјеловања, кохерентног и методолошког, једино још ми у Републици Српској имамо. Истина, они желе једну јединствену БиХ, али и ту међу њима постоје разлике: они не желе да виде Републику Српску, али не могу да се договоре око тога какву би аутономију имале општине и регије унутар БиХ без ентитета, немају одговор на тихи сукоб Сарајева, Тузле и Мостара, потпуно су идеолошки разједињени, исламску заједницу им и даље потпуно контролише удба, не знају шта ће са том армијом социјалних случајева, пензионера, људи који имају борачке привилегије. У принципу, о Бошњацима озбиљни људи у свијету једино размишљају у контексту проблема и штете коју могу да изазову. То је и разлог због којег Запад инсистира на очувању БиХ: задње што им треба овде јесте једна муслиманска државица која би веома брзо постала погодно тло за терористе, вехабије и радикализам сваке врсте.

Хрвата је мало и то је њихов основни проблем. Просто, постоји несклад између њихове формалне конститутивности и суштинске позиције националне мањине. Какогод, они имају актуелну власт у Српској да заступа њихове интересе и то још једино одржава њихов политички значај у БиХ.

БиХ, оваква каква јесте, заиста иде у кризу и распад. Али, да ли смо ми заиста свјесни шта то све значи? Неко се грдно вара ако мисли да ће посљедица таквог сценарија бити независна и просперитетна Република Српска. У том слиједу догађаја једино може да се иде у рат. С друге стране, чак и да рата не буде, ми морамо бити свјесни чињенице да нас нико у свијету неће признати, почев од остатка данашње БиХ, преко осталих земаља у свијету, закључно са Србијом, која не може признавати независност Српске, а тражити поштовање свог територијалног интегритета. Наравно, наш став може бити да нам међународно признање и не треба, односно да ће многе земље временом уочавати да је стање такво какво је, те да ће форма пратити суштину, односно да ћемо временом стећи и кредибилитет у виду међународног признања.

Али, да све иде и овим најпозитивнијим могућим начином опет бисмо били суочени са ситуацијом да бисмо били потпуно изоловани бар неколико деценија, да бисмо технолошки и привредно били девастирани, да би наша компаративна позиција у односу на друге била у дефициту још неколико вијекова, односно да бисмо заиста било мјесто гдје нико нормалан не жели да живи и да одгаја своју дјецу.

Да ли је то Република Српска какву желимо?

У политици, поготово у државним и националним стварима, разум мора бити испред емоција. При том то не значи да морате своје легитимне интересе подређивати одређеним страховима и поданичким менталитетом. Кичму и куражност морате имати уколико желите да вас било ко схвати озбиљно. Али, свака озбиљна политика јесте праћена реалним средствима и методологијом која гарантује њену остваривост. Није политика скуп лијепих жеља и реторике. На крају дана, ми морамо да се питамо шта смо конкретно добили од своје политике. Ако нисмо добили ништа, па ваљда је јасно да нам не ваља та политика и да она мора да се мјења.

У посљедњих двадесет година српска политика у БиХ своди се на: "нећемо, не дамо, не може, нема теорије, то никако, море марш!". Наравно, углавном се дешава да послије тих експлицитних ставова дође да све прихватимо, са више или мање епске драматике или претварањем, као што је данас случај, да је све у реду, да смо ми побједили, да смо их зезнули све, итд. (случај "референдум-Ештон").

Није добро кад су ваши ставови одређени негативно. У реду, ми знамо шта нећемо, али некад се тражи и да се каже шта то конкретно хоћемо и како мислимо да дођемо то тога. Опет, ако желите да се одговорно бавите националним и државним питањима ви морате да уобзирите шири геополитички контекст, односно да имате у виду позиције и других фактора, а не само своје ставове и жеље. Јер, не можете сами да радите оно што желите. Све је повезано.

Такође, Срби у Републици Српској као да заборављају да се српски интерес у БиХ не ограничава само на Српску. Шта је са Дрваром, Петровцем, Кључем? Мостар је град који у својој историјској генези има снажан српски печат. На крају крајева, Босна и Херцеговина историјски је српска земља и нема разлога да се ми те чињенице нити одричемо нити стидимо.

Према томе, историјски, али и резони садашњости и будућности, налажу нам да у Босни и Херцеговини имамо једну нову српску политикуТа политика, у најкраћем и основном, значи да се штите ефективно сви дејтонски капацитети Републике Српске, али и да Срби полако преузму одговорност за функционисање Босне и Херцеговине, односно да Срби буду ти који ће суштински да управљају Босном и Херцеговином.


Из горе изложеног јасно је да Бошњаци немају капацитет да воде ни сами себе, а камоли једну сложену државу. Они нуде проблеме данас. Они не знају шта ће са вехабијама, радикалним исламистима, социјалним сектором. Њима треба стање сталног проблема и опште конфузије како би на сто довели причу о распакивању Дејтона и уставној рекомпозицији БиХ. То је једино око чега се колико-толико слажу различити бошњачки кругови у Сарајеву и то је основно што српска политика никако и ни по коју цијену не смије да дозволи.

Бошњаци данас желе да покажу да је дејтонско уређење БиХ практично неодрживо. У принципу, исто желе и Хрвати. Та два национална фактора данас воде негативну политику. Они говоре шта неће и шта не може, при чему не нуде никаква одговорна и могућа рјешења, него само инсистирају на проблемима, конфликтима, сукобима и хаосу. То је данас њихова политика.

Срби, насупрот томе, требају данас да воде у БиХ одговорну и реалну политику. Политику која ће нудити рјешења. Политику која ће водити рачуна, прије свега, о Србима у БиХ и Републици Српској, али и о пресудном српском утицају у управљању БиХ. То може да се оствари и остварује се тако што се свима ван БиХ непрестано показује да једино Срби нуде стабилност, реална рјешења и воде политику која уважава свјетске политичке односе. Срби требају да буду ти који ће инсистирати на вриједностима парламентарне демократије и слободног тржишта у БиХ. А то су вриједности на којима је заснован западни систем. С друге стране, Срби су ти који са собом и у себи носе православну филозофију и византијско-источну традицију. На неки начин, ми у себи носимо одређене контрасте и требамо да покажемо како ти контрасти не морају бити у сукобу, односно како могу да се надопуњују и стварају нову вриједност. И као што одређене контрасте можемо да савладамо у себи самима (то, наравно, и морамо прво да урадимо у себи), тако можемо да пренесемо исти механизам и на ниво једне сложене државне заједнице каква је БиХ.

Ово је био више идеолошко-филозофски приступ проблему. Практични дио значи да Срби данас у БиХ морају искористити празан простор у смислу наметања позитивних политичких процеса. Они не морају нужно и да прођу, односно да буду прихваћени од других страна у БиХ. Али је веома важно да Срби буду ти који нуде позитивна рјешења, а да их други одбијају. Ми непрестано морамо да радимо на томе да излазимо са афирмативним пројектима, да будемо у позитивној политичкој офанзиви, док други треба да виде како ће да одговоре на све то, односно да буду у дефанзиви. Српска политика у БиХ, дакле, треба да је офанзивна и експанзивна. Наравно, причамо о искључиво политичким методама.

Свакако, да бисмо то били у стању морамо да имамо сређено стање у самој Српској. Поента је да је узалудно бранити Српску у Сарајеву, Бриселу, Москви или Вашингтону ако она нашом аљкавошћу, неодговорношћу и нерадом пропада у Новом Граду, Србињу, Дервенти или на Палама. Ако не обезбједимо услове за економски просперитет, нема услова ни за духовно-вриједносни напредак и неће бити могуће сачувати Републику Српску. То ко не види-ништа не види.

Срби требају да инсистирају на високо децентрализованој државној заједници БиХ. Нико не може да нам каже да је такво инсистирање супротно модерним тенденцијама у развоју политичких система. Наравно, да бисмо такав захтјев додатно ојачали аргументима, потребно је да исти принцип примјенимо и на Републику Српску:ми требамо да и саму Српску што више децентрализујемо, просто јер је то нормално и јер је логично и пожељно да механизми одлучивања буду што ближе самим грађанима. Наравно, Српска не треба да се плаши децентрализације, јер је национална и државна свијест њених грађана од Требиња до Новог Града на изузетно високом нивоу, што већ није случај кад причамо о цијелој БиХ, али то нас се не тиче и то није наш проблем. Децентрализација практично значи фискалну децентрализацију, као и процес све већег преузимања послова са централног, на локални административни ниво, што је један позитиван процес.

Према томе, децентрализација је једна од ствари за коју Срби у БиХ требају да буду што више заинтересовани. Децентрализација даље води ка једном другачијем схватању и саме функционалности: БиХ итекако може да буде функционална, али само као високо децентрализована земља, у којој највише надлежности имају локалне заједнице, потом конфедерални ентитети, а најмање централни органи власти у Сарајеву. То је БиХ која је могућа и то је БиХ која одговара Србима и која може да одговара сваком њеном грађанину.

Тиме Срби са себе одбацују терет да се противе функционалној БиХ. Срби, заправо, језиком који свијет разумије морају да објасне каква БиХ може бити функционална. Срби немају ништа против такве БиХ, штавише: таква БиХ је у интересу Срба и они су и заинтересовани и радиће на томе да таква БиХ функционише.

Срби не требају да се противе или да опструишу функционисање централних органа у Сарајеву. Преко њих треба да се води нова српска политика у БиХ. Оно што Срби у БиХ воде треба да буде најбоље и најефикасније. Наравно, у складу са уставном композицијом земље.

Сврха политичких односа јесте да се реализују економски интереси и афирмисање кључних вриједности. Модел савремене економије и тржишних принципа може да буде велика српска шанса у БиХ. Ако заиста мислимо да заслужујемо свој утицај на овим просторима, онда то треба и да докажемо својим радом, енергијом, залагањем, учењем, ефикасношћу. Срби објективно могу да искористе ресурсе који су им на располагању, да искористе географски положај и позитивне политичке импулсе и да се наметну као економски лидер у БиХ и снажна регионална привредна карика.

Такав политички и економски развој јесте претпоставка афирмације оних вриједности које оцјењујемо као битне. Наша култура треба и реафирмацију, али и даљу надоградњу, која ће доћи поменутим развојем и корелацијом са модерним временом и изазовима које оно носи са собом. Једна таква освјежена и привлачна култура може доста ефикасно да доминира овим простором, који на неки начин и жуди за новим покретачким импулсима, уморан од жабокречине и ништавила у којем се тренутно налази.

Ово би били неки уводни нацрт и обриси нечега што може да се назове новом српском политиком у БиХ, односно осјећајем потребе за постојањем нечега таквог. У сваком случају о томе треба промишљати и разговарати.

(www.snsrs.info)

Komentari
Twitter
Anketa

Kada bi imali dovoljno novca za kupovinu novog automobila, koji automobil biste kupili?

Rezultati ankete
Blog