1987

Градска гробља

Нису наша градска гробља стара. И на оним најстаријим тешко ћеш пронаћи некога ко је умро хиљадуосамстоинеке. Још увијек се за сваки гроб и за свако име што је у камен уклесано може пронаћи живо сјећање и чути по нека лијепа прича. Још увијек су ти људи на неки начин – живи. Плашим се, неће још дуго. Има тамо право чудних презимена.


Системски и варварски сатиремо живо сјећање на та чудна "страњска" имена. Зато што се не презивају по нашки, зато што су дошли однекуд, зато што их је мука натјерала, зато што их је било и остало мало, зато што су били бољи од наших старих. Не, не пишем о националним мањинама, њиховим правима и удружењима. Пишем о правилима, навикама, знањима које су ти људи донијели са собом а које смо ми због неког свог ината и усуда одбијали, газили, рушили, уништавали и на крају заборављали.

Наше најбоље и најуредније земљишне књиге су оне које су прве настале. Аустроугарске бирократе су својим перима исписале права мала ремек дјела чиновничке педантности и тачности. Формулари јасни и прегледни, без могућности свакојаких тумачења и злоупотреба. Евиденција цјеловита. Милина.

Ономад сам тражио водопривредне подлоге наших ријека. Нимало једноставан задатак. Мало ко се тиме бавио а то је неопходан елемент, практично први корак у планирању искоришћавања хидро потенцијала. Један стари професор се насмија мојој муци и рече ми да је тај посао одлично одрађен прије више од 100 година и да се у аустроугарске списе могу поуздати. Они су истраживали наше ријеке са намјером да њима транспортују наше балване. У праву је професор - Аустроугари су тај посао радили баш онако домаћински. Посао око водопривредних подлога се изгледа по некој инерцији одрађивао у вријеме Краљевине, комунисти су имали неке друге приоритете и све то отаљавали, а ови данашњи, ови наши - немају појма, нити их занима.

Слична је ситуација и са предузећима. Имао сам прилике погледати оригиналну документацију предузећа из времена Краљевине. Како су само готивни ти њихови планови, те њихове анализе, ти њихови извјештаји и програми развоја. Како су само ти људи поштовали себе, свој рад, своје пословне партнере и све друге заинтересоване за рад предузећа. То је бирократска поезија, ни трага ни гласа од ове наше свеприсутне импровизације. Ваљда је та импровизација наш усуд. Добро дође у кошарци или рукомету али у изградњи и одржавању државног или неког другог система импровизацији нема мјеста.

Вријеме у коме живимо видим као финализацију процеса уништавања система. Тај је процес започео доста давно и претворио нас је у ово што смо. Године и године импровизације и варварске негативне селекције довеле су нас у вријеме препуно апсурда. Неодговорност и бахатост су ријечи које нас данас најбоље описују. Радује то што можемо боље, јер били смо бољи. Лако нам је пронаћи добре узоре, ту су поред нас. Сви ти људи, сва та имена на нашим старим градским гробљима, сви ти инжињери и геометри, складиштари и путари, библиотекарке и апотекари, доктори и мајстори занатлије… сви они су со ове земље. Ништа мање нису битни моји промрзли преци, сточари и ратари са пуно дјеце. Свима њима, њиховим интересима и пословима - можемо се комотно вратити, ваља нам их реафирмисати.

Komentari
Twitter
Anketa

Kada bi imali dovoljno novca za kupovinu novog automobila, koji automobil biste kupili?

Rezultati ankete
Blog