Javnost kompletne Bosne i Hercegovine, stoga i Republike Srpske, ostala je u čudu kada su, prvo Dodik i Izetbegović postigli „istorijski“ dogovor u kafani, a nakon toga kada je Izetbegović pokušao dovesti Čovića u jednu drugu kafanu. Kako bi, izgleda, u toj drugoj kafani malo odlučivali. 

I Kurta i Murta našli su se oglašavati povodom ovog pitanja, svi živi su kritikovali način i samu lokaciju odlučivanja, svi su se drznuli da kažu da vlast treba vratiti u institucionalne okvire.

Međutim, ima jedan problem u svemu ovome.

Izgleda najblaže rečeno zabrinjavajuće, da se, nakon dvije decenije, „intelektualna“ i „profesionalna“ elita i dalje čudi ovakvim potezima raznoraznih vlasti u zemlji? Koliko je zaista ozbiljno ovo „čuđenje“ i da li je potrebno još dvije – tri decenije trpiti zaje*anciju političkih, nazovi lidera, u zdrav mozak?

Smatram da su dvije stvari moguće:

1) Ili je čitavo društvo, društvo kompletnih idiota (kako bi to rekao mandatar Vučić)

2) Ili su naši političari toliko intelektualno superiorni da spram njih svi izgledaju kao kompletni idioti

Jer, ako ne na jedan od ova dva načina, kako objasniti onda da nas vuku za nos preko dvadeset godina, a mi se i dalje nalazimo u nekom čudu? Kobojagi se čudimo što se o sudbini države i entiteta odlučuje u kafani... Pritom smo već zaboravili da se npr. vladajuća koalicija na državnom nivou tokom čitavog mandata u periodu 2010. – 2014. sastajala u formi „lidera političkih partija“ i tako su odlučivali kompletan mandat. Sastajanja je bilo po planinskim kafanama, ravničarskim kafanama, brdovitim kafanama. I hotelima. A mi smo sad kao odjednom u čudu? Pa kakvi smo mi to ljudi? Retardirani?

Najzanimljivije od svega što ćemo se opet čuditi kada nam prospu još jednu priču o tome kako je i ovaj dogovor propao, jer se oni, tobože, na kraju ipak nisu mogli do kraja usaglasiti. „Naći će se neki problem“. I onda će nam ponovo biti blokiran evropski put.

Od sve ove zajebancije i zavlačenja naših noseva, mi izgleda zaboravljamo kako je prošao Prudski sporazum, Aprilski paket, presuda Sejdić – Finci, obećano smanjivanje poreza (jedino kada se zaista i usaglase to biva kada se trebaju povećati nameti, tačnije akcize), i još milion drugih stvari. I ponovo ćemo da se čudimo. Pričaćemo kako je sve to nevjerovatno, a na izborima ćemo glasati za iste. I onda sve nanovo.

Kada ćemo prestati da se čudimo i kada ćemo uzeti stvari u svoje ruke? To je pravo pitanje!

Pritom, vjerovali ili ne, politička teorija kaže da je u konsocijacijskim demokratijama (kakvu imamo u BiH), sasvim normalno da se dogovori vrše prije institucionalizacije istih, jer u suprotnom oni ne bi imali realnu šansu (ili najčešće ne bi imali) da prođu kroz same institucije. Tako stvari funkcionišu u npr. Belgiji, Sjevernoj Irskoj itd.

Dakle, ni ovo „čudo“ kojem se čudimo, nije baš posve bezazleno i nismo baš posve u pravu. Trebalo bi da nađemo neke druge stvari, kojima bi se čudili.

Možda sami sebi?