Nisam siguran da li je novi voz između Sarajeva i Doboja baš Talgo ili neka verzija „Rade Končara“ na kojem piše Talgo, trebalo bi da neko legne ispod šina i iščita specifikacije ali hajde da se složimo odmah da bi to bilo čudno učiniti a vjerovatno i ilegalno. U suštini, treba se samo malo potruditi i iscimati oko svega i za ovaj prvi put a vjerovatno i posljednji (objasniću zašto), odlučio sam da samo iskusim voz i uživam u njemu. Nije toliko važno za sada šta nas tačno vozi već kako.

Da se dogovorimo i da ne ulažemo trud u kopanje cijele pozadine, sada već decenijske afere oko kupovine novih vozova, sumnjivih ugovora, ležanja i propadanja vagona bez po veze na sarajevskim šinama, pompeznim najavama kako će vagoni biti iznajmljeni Turskoj i kako je to super dil. Zaboravimo, voz je krenuo.

Zapravo, nije mu ovo prvi put. Pokušali su jednom prije nekoliko godina i nešto nije štimalo.

Zaboravimo.

Da bih vas proveo kroz Talgo moram objasniti par stvari u ovim vremenima kada naši vlastodršci feat. naftaški lobi sistematski uništavaju javni nacionalni prevoz, počevši od željeznica pa do BH Airlines-a. Kažu, tržište. Tržište diktira. Tako naši aerodromi bilježe značajan rast broja putnika ali nekako ih uvijek strane kompanije dovode i odvode od nas. To je tema za neki međugranični ili čak međukontinentalni istraživački tekst.

Od 2008. intenzivno koristim javni prevoz u BiH, poslom i zadovoljstvom. Dobro znam šta znači stići na vrijeme javnim prevozom ili kako opušteno osmisliti neke konekcije koja vam otvaraju prostor za usputno ljenčarenje, razgledavanje, druženje. Tako sam bio u prilici da putujem različitim rutama, npr od Banjaluke do Bosanske Krupe preko Novog, od Kladnja do Čelinca preko Tuzle i Doboja, od Jajca do Kupresa preko Donjeg Vakufa i Bugojna, od Goražda do Trebinja preko Foče, od Nevesinja do Nikšića…eto, samo mi je par ruta palo na pamet. Iz tog iskustva, sada istačem par principa za koje mislim da su meni a vjerovatno i vama važni i redam ih po prioritetu: red vožnje; cijena karte; dužina putovanja. I posljednji je komfor.

Na prvom principu, Talgo je potpuno pao. Ako bi se web stranice obje entitetske željezničke kompanije opisale kao svrsishodne, ono što je dobro jeste da, ako se uopšte snađete na tim stranicama, možete računati na informacije glede reda vožnje. One su tačne, što se tiče odlaska vozova. Dolazak je već u sferi vremenske avanture mada lokalni vozovi rijetko kasne. Na stranu dostupnost i preglednost informacija. Postoji nesporazum sa logikom kada je u pitanju Talgov red vožnje. Sa polaskom u 16.28h iz Sarajeva, predviđen dolazak u Doboj je u 19:35 a polazak lokalnog voza iz Doboja za Banjaluku je u 19:32. Jebene tri minute razlike. Najbolje da parafraziram telefonski razgovor sa operaterom željeznice u Doboju.

Ja: „Dobar dan. Interesuje me da li postoji mogućnost da me sačeka lokalni voz za Banjaluku jer dolazim Talgom iz Sarajeva? Prije ste me znali čekati.

“Operater: „Uh, ne znam šta bih vam rekao. Talgo uvijek kasni 20 minuta. Obratite se kondukteru. Možda. Ne znam.“

Ja:“Zar nije čudno što samo nekoliko minuta, pa nek je i dvadeset, dijeli sve nas od moguće konekcije?“

Operater: „Takva je politika, štaš.“

Ja:“Hvala, doviđenja.“

Operater: „Doviđenja.“

Doviđenja željeznicama bi bio logičan odgovor budućih putnika. Željezničari jednostavno neće da usklade red vožnje kako bi ga učinili praktičnijim, smislenijim. Ili im se neda. Možda i ne znaju.

Zaboravimo. Hoću da probam Talgo. I to je na kraju izgledalo ovako: u Doboj sam došao oko 20h, lokalni voz za Banjaluku je davno otišao. Zaglibio sam u nekoj roštiljnici sa velikom pivom i odgledao Brenu i Slatki Greh. Nije bilo loše. Uhvatio sam bus oko pola deset iz Doboja, stigao u Banjaluku oko ponoći, bacio torbe ispod mosta, nastavio piti i došao kući ujutro u šest a plan je bio da doma budem pretodni dan u 22h. Ponavljam, nije loše bilo, ali sa ovim redom vožnje, Talgo je za mene prošlost.

Princip cijene karte nije toliko oskrnavljen kao princip reda vožnje ali jeste oštećen. Cijena karte Sarajevo-Doboj u jednom smjeru je 24.10KM i za koju markicu je skuplja od autobusa. Ali putnicima je bitno i par feninga kao i one kobne tri (čitaj dvadeset) minute. Ako idete busom za Doboj, sigurni ste da ćete stići na bolje vrijeme nego vozom. U isto vrijeme kada polazi Talgo, polazi i autobus koji stiže u Doboj u 19.10h i ostaje vam dovoljno vremena da uhvatite lokalni voz za Banjaluku. To će ubuduće i biti moj format ako željeznice nešto ne preduzmu. Ne mislim da su dvadeset i četiri marke puno ali vozovi su prazni. Pa željeznice trebaju bukvalno dijeliti karte besplatno da bi prvo uopšte privukle putnike. Spustite cijene, ako smijete. Voz ide, sa dvadeset četiri ili osamnaest maraka, svejedno vam je. Trebaju vam ljudi. Treba zaslužiti 24 KM.

Dužina tj trajanje putovanja je u uskoj korelaciji sa redom vožnje i ovdje je Talgo tragikomičan. Brzina Talga je ista kao i svakog drugog voza. Nije ništa brži. Napisah: tragikomično jer u vozu postoji ekran koji prikazuje brzinu koja se u nekim trenucima spušta na 11km/h. Dobro, to je bilo na nivou par incidenata, ali takva usporavanja dovode do nakaradnog reda vožnje i bolje im je da istrgnu ekrane, da ne gledamo. Učinilo mi se da je brzina između 60-70 km/h prilično stabilna od Visokog do Doboja, ali od Sarajeva do Visokog su porođajne muke, kao da idemo preko piramida. Trajanje putovanja bismo zanemarili da su red vožnje i cijena karte prilagođeni, ali pošto nisu, logično je da se nakalemi još jedan nedostatak.

I u posljednjem principu, konačno dolazimo do napretka. Komfor. Talgo je iznenađenje. Čist, prostran, osvijetljen. Ne znam da li je ljepši iznutra ili izvana. Sjedišta su udobna, ima i manje- više stabilan Wi Fi, utičnice. Nema stolova. Voz ima i svoj restoran, konobar se s vremena na vrijeme prošeta sa tacnom. Komfor je zaista ispoštovan i vidi se kako se svi pokušavaju snaći u nekom pozitivnom svjetlu na koje nismo navikli: kondukteri su nešto kao ozbiljniji, putnici u vozu komentarišu komfor i uživaju a bilo je par komičnih situacija u kojem su vozači sa magistralne ceste prvi put vidjeli Talgo i zblanuto blejali, ne vjerujući. Čim popusti atmosfera, tj kada ja jedini ostanem u vagonu poslije Maglaja, kondukteri se vrate staroj depri, face im omlohave a Bijelo Dugme se likvidira iz zvučnika i zamijeni Draganom Mirković.

Drago mi je da sam talgirao, ali zbog pomenutog reda vožnje, čisto sumnjam da ću ponovo. Čitajući najave, vidim da se planira uvesti direktna linija za Banjaluku i nadam se da će tako biti jer Talgo je idealan za tu rutu. Najavljena ruta za Zagreb je besmislena jer ono što treba vozu Zagreb-Sarajevo su noćna veza i spavaća kola. Željeznice nikako to da skontaju. Ta pruga se neće popraviti u nekom bliskom periodu i Talgo sa svojim komforom nije toliko važan. Željeznice trebaju da igraju na varijantu komfora u obliku postelja jer ne mogu garantovati brz put. Ali, ako voz iz Zagreba kreće npr oko 20h i stiže u Sarajevo ujutro, meni nije važno da li putuje 12 ili 14 sati. Meni je važno da mogu komforno prenoćiti i da je prihvatljivo za moj džep. I da stignem na vrijeme ako je moguće. Željeznice trebaju formirati nov red vožnje i uključiti pauze na stanicama kako bi se akumulirano kašnjenje nadnoknadilo. To se radi u Ukrajini i Bjelorusiji i savršeno funkcioniše. Najavljena linija za Tuzlu je još besmislenija. Ta pruga nije elektrifikovana i put je neprihvatljivo dug. Možda bi željeznice mogle samo uvezati red vožnje lokalnih vozova sa Talgom i tako otvoriti opcije za one koji vole putovati vozom a ne provlačiti se kroz pompezne novinarske stupce u stilu biće ovo i biće ono a znamo da neće ili ne može ili ako bude - nema poente.

Elem, preporučujem Talgo. Probajte ga. Vrijedi.

Ali, nije dovoljan.To sve nije dovoljno.

Neka je krenuo.

Mada sam pesimističan.

Čak i oni koji vole vozove, u posljednje vrijeme odustaju.

Politika, štaš.