“Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem“.

Ova rečenica predstavlja čuvenu mantru koju je u psihoterapiju uveo francuski psiholog Emil Kue. Svakodnevno ponavljanje ove mantre kao određeni vid autosugestije, kako je to tvrdio njen autor, treba da nam pomogne da se osjećamo bolje i da budemo svjesni svog progresivnog razvoja.

Ovo je samo jedna od afirmativnih rečenica koja se koristi kao specifična tehnika brojnih programa učenja vještina življenja (takozvanog lajf koučinga), i svodi se na svojevrsno ohrabrivanje klijenata i podizanje njegovog samopouzdanja. Tako ćemo često u vokabularu ovih programa naići na mantre putem kojih osoba uz pomoć vježbi vizualizacije zamišlja sebe kao uspješnu, atraktivnu, dopadljivu, socijalno kompetentnu itd….Ako dovoljno budemo sebi ponavljali pomenute afirmacije, osjećaćemo se bolje u sopstvenoj koži.

Postavlja se pitanje, međutim, koliko nam afirmativne rečenice zaista mogu pomoći da se osećamo bolje i funkcionišemo bolje?

Iako sam sklona da vjerujem da razvoj svakog pojedinca zaista ima neki uzlazni tok, smatram da rečenica “Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem” jednostavno nije tačna! Postoje dani kada smo zaglavljeni, kada nam je teško da se natjeramo na pojedine aktivnosti, kada se osjećamo loše, i kada smo jednostavno protraćili dragocjeno vrijeme. Ako zapitate bilo koga da vam iskreno kaže da li poznaje takve dane u svom životu, reći će vam da ih je itekako iskusio. Dakle, dovoljno je da ste doživjeli samo nekoliko takvih “promašenih” dana da biste uvidjeli da pomenuta autosugestija naprosto nije istinita.

Šta se dešava, ako međutim, kao posvećen klijent u psihoterapiji koja se koristi afirmativnim rečenicama odlučite da ih ponavljate čak i kada se osjećate loše i imate intimni doživljaj da vam tog dana stvari jednostavno ne polaze za rukom? Pukim ponavljanjem ovih afirmacija, ne samo da ne pomažete sebi, već negirate ono što je u datom trenutku vaša unutrašnja realnost čime sebi pravite mnogo veću štetu nego korist. Sa jedne strane osjećate da tog dana ne napredujete i da to nije vaš dan, a sa druge strane imate svojevrsni pritisak da bi svakog dana u svakom pogledu trebalo da napredujete. Ova rečenica postaje na neki način tiranin vašeg unutrašnjeg stanja i umesto da vam pomogne, počinje da vas podsjeća da i niste tako dobri, uspješni, progresivni u svom razvoju….što sve zajedno može da se završi jednim intenzivnim osjećanjem niže vrijednosti.

Smatram da autosugestija može biti efikasna samo ukoliko je istinita i ukoliko je zasnovana na našem prethodnom iskustvu. Samopouzdanje nije bazirano na pukom ponavljanju pozitivnih rečenica o sopstvenoj kompetenciji, već prije svega na iskustvu da smo u određenim situacijama zaista bili kompetentni. A da bismo bili uspješni potrebno je sebi dozvoliti da budemo pogrešivi i, koliko god to zvučalo kao kliše, važno je da učimo na svojim greškama. Tako, umjesto da sebi ponavljamo da ćemo uspjeti, da svaki dan u svakom pogledu napredujemo, da smo atraktivni i dopadljivi…možda je istinitije i na kraju krajeva iskrenije ako sebi kažemo da ćemo svakog dana vjerovatno neke stvari raditi dobro, a u nekima griješiti. Samim tim ono što radimo dobro možemo da učvrstimo kao dio sopstvene radne strategije, a ono u čemu smo griješili možemo pažljivo analizirati i osmisliti kako u budućnosti da korigujemo.

Dakle, nema razloga ni da bildujemo sopstveni ego sa jedne strane, niti da negiramo greške koje predstavljaju životnu neminovnost sa druge strane. Dovoljno je da sebi priznamo ljudskost koja je takva kakva je – nesavršena, i da na putu sopstvenog razvoja dozvolimo zastoj, neprijatne emocije, mentalne blokade…i sve druge poteškoće koje sačinjavaju ljudski život.

Ponavljanjem svojevrsne dozvole da je to sve ok, daleko ćemo više napredovati nego insistiranjem na pozitivnim rečenicama koje zapravo negiraju istinu o ljudskom biću.

Autor: Mia Popić, master kliničke psihologije, koučing psiholog i psihoterapeut

Izvor: ProEduca