Данијел Михић

Треба почети и не треба одустати

Више живимо смрт него живот. Образовање и култура то стање духа могу залијечити.

Историја познате нам цивилизације, прожета је непрекидном и беспоштедном борбом између ропства и слободе и између смисла и бесмисла. Прво што је човјек клинастим писмом записао била је сумња у смисао постојања (а прво што је исклесао из камена била је жена са великим грудима и задњицом тако да су неке теме очигледно ванвременске и надцивилизацијске, колико год то накнадано објашњавали дубљим, умјетничко-религиозним димензијама култова плодности).

Цивилизације се упоредо, различитим брзинама мијењају и у разним правцима. Већина људи на Балкану ипак зна читати и писати, зна шта је музеј, библиотека и позориште у односу на стање прије сто педесет година, мислим да је напредак уочљив.

Ко год зна читати и писати има шансу да изабере свој смисао.

Непријатељи слободе квалитетних мисли, ријечи и дјела су свуда око нас и дубоко у нама. Генерације предака који су у посљедњих сто година доживјели толико зала, рушења, гашења живота најмлађих и најдражих и неповратним нестајањима и брисања из историје до јуче живих и здравих људи, док се живот наставља као да је све и даље у реду, у нама и даље цвокоћу од страха.

Паралисани тим осјећањем болесне и непрекидне зебње да нас неко прати и смјера нам зло, да непромишљеном ријечју и дјелом не би привукли Сауроново око на себе, отворен је пут песимизму и примитивизму да нас лично и колективно окупира, да нам разбије вјеру у идеале и вољу да се помјерамо из својих оловних животних чахура, да не кажем сандука, јер како се чини, више живимо смрт него живот.

Образовање и култура то стање духа могу залијечити. Не мислим само на неколико кровних просвјетно-културних институција или дотично Министарство гдје је једини валидан критеријум партијска припадност (да не кажем књижица, увриједићу појам).

Мислим на образовање и културу као неухватљиви, неопорезиви, неустрашиви дух који појединца или групу може осоколити да живи слободније и квалитетније. И смисленије.

Припадајући динарским психичким типовима, ми и када се понекад наканемо у борбу, јуришамо „на најјаче шанце, на најљуће злице“, да потпуно „мијењамо све“ а након сагоријевања и мамурања опет упадамо у дугу парастос-хибернацију, јер борити се за мање добро нама је просто „испод части“, када већ толико „већих проблема имамо“. И зато се код нас најчешће, између повремених вулканских ерупција емоција и не дешава готово ништа.

Постоје просвјетно-културни објекти, постоје бројни вриједни и часни ствараоци и мислиоци који се срчано боре за преживљавање, постоје и неки субјекти који се некад мање, а некад више успјешно негдје „углаве“, али колективног духа као предуслова општег смисла једноставно нема. То се, понављам, може промијенити. Имамо много квалитетних људи, али до људи треба доћи и довољно дуго истрајати на путу повјерења и отворености за сва добронамјерна бића и то у тимском духу, без „Наполеона“, без наше „испод части да неког вучем за рукав“ сујете, увријежених паланачко ватрених предрасуда и генијалности опште праксе.

Заборавимо епилоге и пројектоване завршетке наших настојања. Нека се сваки дан ради колико ко може и жели, изнад свега поштено и да смо ту једни за друге, да се клинци са Академије почну упознавати и дружити, да се покрећу нови независни простори за културне и образовне садржаје, портали, листови, за тако нешто не требају превелике паре којих немамо. Да се закуха нови дух, јединствен, нашег малог града, да он иако мали замирише на још нешто осим на ћевапе. Тако ћемо богатити једни друге, заједно ћемо изналазити рјешења на краће стазе. Лако је једном утабану стазу продужити.

Треба почети и не треба одустати. И један метар те стазе ка смислу и једно упознато нормално и добронамјерно биће, плус је за смисао. А за смисао треба тако мало. Што каже један виц о мраву који је из Бањалуке кренуо на ходочашће ка Јерусалиму, када су му рекли да је блесав и да неће жив стићи до одредишта, он је одговорио: „Да, али завршићу живот на путу за Јерусалим“.

Сјетимо се случаја нашег великог математичара свјетског гласа, Милутина Миланковића, који је у Првом свјетском рату заробљен од Аустроугара и интерниран у собицу на чијим вратима су били тешки катанци и ланци. Од ствари је имао одјећу на себи и пун кофер књига. Сваки дан када би слушао звекет ланаца и шкрипање кључа у катанцу презриво се смјешкао и питао: „Зар ви стварно мислите да можете мене заробити?“

Да не би овај прескроман текст остао на „треба/не треба“ просипању пријесних макарона, позивам све преостале независне, солидарне и са сопственим егом на здравој дистанци људе, који су суштински одбачени, маргинализовани и препуштени „биће некад нешто“ стихији, а само зато што „не познају праве људе“, да нам се или придруже у активностима нашег Удружења грађана „Култура култури“ или да покрену своје неке нове приче, да бисмо подржали једни друге и у сплету разних културно-просвјетних активности бар мало продисали у атмосфери што мирише на страх, безнађе и зло. Ништа политика, НВО ни ПВО, секте, кружоци са преситним и преуским циљевима, дречаве и хипертрофиране идеологије, природне и вјештачке умне и тјелесне баријере, само „голи голцијати“, ничији људи.

Има нас много који исто мислимо и слично осјећамо. Наш град и наш регион жедно ишчекује нешто друго сем бруталне и свакодневне злоупотребе свега људског у нама, стварајући једнодимензионалну, црно-бијелу слику оних који су „у праву“ јер животаре на „намазаној страни шните“, по једноумном диктату друштва и времена и све друге који мисле и живе имало другачије, потенцијално посматрајући их „намазани“ као реметиличаки елемент свјесних и подмуклих непријатеља и несвјесних, заведених будала.

Свако од нас има десетине трилиона ћелија у нама и гледа у више звијезда него што има зрна пијеска на свим плажама свијета. Имамо моћ да поправљамо климу у друштву и то и радимо у мјери одазива свјесних људи, не живи се само од новца, мора и клима бити довољно здрава за опстанак овдје и вјерујем да су сви мислећи људи дужни да то и раде. Данас је мало слободних и добронамјерних, али технологија омогућава да се такви готово истовремено пронађу и организују и узрастају у својим легалним и племенитим намјерама, уздижући се на чаробном вишедимензионалном пасуљу, изнад свих оних помрачених и уплашених, који такав раст презиру и ометају или из својих кутија шибица жмиркају са неповјерењем.

Наше је да се пењемо и да бранимо право на то сазријевање и развијање, а свима осталима по њиховом избору.

 

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције.

Komentari
Twitter
Anketa

Ko je po vama obilježio tekuću godinu u BiH?

Rezultati ankete
Blog