Radmila Trbojević

In memoriam ratnom doktoru

Nisam lično upoznala upokojenog dr Lazića, ali sam o njemu u onim teškim ratnim danima čula da je legenda.

Prije  svega zato što nije sjedio u svojoj Srbiji  gdje je mogao ostati i  preostati, nego je, baš kao i sada odlučio da bude ono za šta je dao zakletvu,  ljekar i  humanista, a najprije  Srbin sa dubokim osjećajem za patnju svoga naroda, naročito Krajišnika koje je veoma volio. Preminuo je čovjek u snazi, prema  godinama  mogao  je još operisati, mogao je  još, ali nije...  Odazvao se onome što je  njegov sukus, što je on sam. Ni nevidljive  korone se nije  bojao, a ona je umorila div – junaka,  tiho, podlo, kako samo prljava  zaraza može -  ne  davši  mu sudbinu  da pogine kao  junak  s metkom u grudima – a takvu smrt  je čini se  tražio.

Način kako je živio, ono nešto u nečijoj krvi ili u DNK –u, ili  kako već hoćete (ja sam za medicinu laik) ali sve mi govori da  čovjek tu supstancu  ne bira. To imaš, ili nemaš.  Hrabrost.  Spremnost da ne budeš  iza linije nego baš tamo gdje je najteže i najopasnije, na prvoj liniji.  Zato postoje hrabri i postoje kukavice. Biti u slavnom proboju koridora 1992, biti  tamo gdje se gine,  gdje se krvari -  bila je odluka čovjeka,  koji se smrti smijao u lice. 

Dr Lazić je bio ratni hirurg, čovjek koji je spasavao živote vojnika i onda kada se činilo da nema spasa. Operisao je s jednom nogom u gipsu, naslonivši se koljenom na stolicu, tako da mu rana na nozi od višesatnih operacija, nije  zarasla,  mislim, dugo godina.

Tuga je u Nišu, ali i u srcima nas u Republici Srpskoj koji znamo u kakvim uslovima je operisao, kako su  se pušila ona partizanska burad onog juna, ili početkom jula 92, bilo je davno, kada je  sve još bilo    čudesno i zastrašujuće,  gorjele su vatre da sterilišu odjeću,  čaršafe,  mantile,  kako  je spasio ranjenoga  Okuku (slučaj nekada  odluči da li će neko živjeti, ili neće) kome je granata  probila grudi, pa je bio na nosilima prekriven čaršafom,  i onda...  „Hajde da pokušamo„ ... i uspjeli su. Kako je i pod kojim uslovima  operisao,  kako je hrabrio ranjenike da izdrže..

Napisao je i svoje posljednje pismo. Bez žaljenja, muški, hrabro. Znao je šta ga čeka. Bez patetike, bez  kajanja što je izabrao to što je izabrao. Na tu odluku niko  nije imao uticaja, osim onoga nečeg što sam gore pomenula.

Ili jesi, ili nisi LAV.  TV – reklama  jeste,  ali ja joj  bolju primjenu ne nađoh do sada.

Počivaj u miru ratniče sa skalpelom, neka ti je laka zemlja i vječna slava i hvala,  hrabri branioče svoga naroda. 

Možda doktoru Laziću, našem HRABROM SRCU  - nekada i postave  makar malu bistu u  krugu njegove bolnice, ili  neke bolnice u Republici Srpskoj.

Zaslužio  je.

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (21.04.2020.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal

Komentari
Twitter
Anketa

Koliko puta sedmično imate ručak sa mesom?

Rezultati ankete
Blog