http://www.frontal.ba/ Copyright 2019 Promotim d.o.o. Frontal RSS Feed Mon, 02 Dec 2019 09:42:49 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. Krajem oktobra 2019. godine u „Nezavisnim novinama“ mogli smo pročitati izjavu direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorada Kojića  koji je rekao „da su u bazu podataka Centra unesena 89.273 dokumenta za 34.930 Srba ubijenih u proteklom ratu u BiH.“ Obrazlažući u Narodnoj skupštini Republike Srpske izvještaj o analizi i planu aktivnosti o pitanju traženja nestalih, istraživanju i procesuiranju ratnih zločina, Kojić je rekao da ovdje nije riječ o imenima, prezimenima i običnim brojevima, već o personalnim dosijeima svakog lica pojedinačno. U blogu „Da li Srbi još uvijek ginu u Bosni i Hercegovini?“ od 4. novembra 2019. godine zapitao sam se  otkud sada broj od 34.930 ubijenih Srba, što je za 5.860 ljudi više u odnosu na 2017. godinu i 7.530 u odnosu na 2016. godinu? Ako sam dobro shvatio direktora Kojića,  nema frljanja podacima i svaka žrtva ima personalni dosije u kojem osim ličnih podataka, piše gdje je i kada nastradao. Naravno uputio sam dopis nadležnoj instituciji i dobio vrlo interesantan odgovor. Prvo su mi objasnili da se oni bave „istraživanjem, prikupljanjem, dokumentovanjem, obradom, klasifikacijom, prezentovanjem i arhiviranjem dokumentacione i druge građe o Odbrambeno-otadžbinskom ratu, drugim ratovima iz perioda 20. vijeka na prostoru bivše Jugoslavije.“ Onda su mi objasnili da su predmet ovog istraživanja „žrtve srpske nacionalnosti koje su stradale u periodu od 1991- 1995. godine u sukobima na području BiH, odnosno bivše SFRJ, bilo kako pripadnici vojnih formacija ili kao civilne žrtve rata. Pored ovih žrtvama se smatraju i žrtve drugih nacionalnosti koje su stradale od bošnjačkih ili hrvatskih snaga, a bili su pripadnici Vojske Republike Srpske, Jugoslovenske Narodne Armije ili vojnih formacija sa područja Republike Srpske Krajine.“ Šta iz ovoga možemo zaključiti: U okviru broja od 34.930 ubijenih Srba u BiH, ne nalaze se samo Srbi iz BiH već i ubijeni Srbi iz Republike Srpske Krajine, a možda i neko iz Srbije, Crne Gore, Rusije, Grčke. U okviru broja od 34.930 ubijenih Srba u BiH, ne nalaze se samo Srbi iz BiH, nego i Bošnjaci, Hrvati, Jugosloveni, Crnogorci, Romi, Rusi, Grci koji su stradali od bošnjačkih i hrvatskih vojnih snaga. U okviru broja od 34.930 ubijenih Srba u BiH, nalaze se i Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Romi, koji su poginuli 1991. godine, kada u BiH još uvijek nije bilo ratnih dejstava, kao vojnici JNA, policije ili neke paravojne formacije koja se borila na teritoriji Slovenije i Hrvatske. Sasvim je jasno da je broj od 34. 930 poginulih Srba u BiH lažan i da mi u stvari ne znamo taj broj, a Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, kojim upravlja Milorad Kojić to neće da nam kaže. Ako pogledate grafikon koji sam dobio vidjećete neke nelogičnosti. Prva nelogičnost je da grafikon predstavlja srpske žrtve iako u samom dopisu piše da pored Srba žrtvama se smatraju i žrtve drugih nacionalnosti koje su stradale od bošnjačkih ili hrvatskih snaga, a bili su pripadnici Vojske Republike Srpske, Jugoslovenske Narodne Armije ili vojnih formacija sa područja Republike Srpske Krajine. Znači to nisu srpske žrtve, već se tu nalaze i Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci, Jugosloveni, Rusi, Grci i svi ostali koje su ubili vojske Bošnjaka i Hrvata. Druga nelogičnost je da je u Narodnoj skupštini Republike Srpske direktor Kojić kazao da imaju spisak od 34. 930 žrtava, u dopisu koji sam ja dobio taj broj je 35.044 te podaci za 496 lica koja su stradali od posljedica ranjavanja ili posljedica represije i rata. Sada vi gatajte koji je broj tačan. Na kraju u grafikonu imamo 7228 osoba koje su stradale izvan BiH i postavlja se pitanje koliko je tu Srba koji su imali mjesto boravka u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori i da li je metodološki ispravno da njih svrstavamo u isti koš sa Srbima koji su stradali u BiH. Sasvim je jasno da Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica namjerno povećava broj stradalih Srba u BiH nastojeći da na sve načine sustigne, koliko je to moguće, bošnjačke žrtve. Na ovaj način umanjuje sopstveni kredibilitet i dovodi u pitanje vjerodostojnost kompletnog svog rada. Ne znam zašto to radi, ali to što radi nije dobro za Srbe i istinu o proteklom ratu u BiH. Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61499/zasto-institucije-republike-srpske-manipulisu-sa-brojem-ubijenih-srba-u-bih http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61499/zasto-institucije-republike-srpske-manipulisu-sa-brojem-ubijenih-srba-u-bih Tue, 26 Nov 2019 09:50:36 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. Prema popisu iz 2013. godine u opštini Srebrenica živjelo je 13 409 ljudi, od toga broja je 7 248 Bošnjaka, 6 028 Srba, 16 Hrvata, 23 osobe se nisu izjasnile, a 67 se odazivaju na ostali. Na izborima 2018. godine pravo glasa u Srebrenici imalo je 10 690 glasača, ali je na izborima glasalo 5528 glasača ili 51,7%. Zašto vam to pričam? Zato što svaki put kada dođem u Srebrenicu stanje je sve gore i gore. Danas u samom gradu Srebrenici, ne zanoći više od 800 ljudi, a kad nema ljudi ne isplati se imati ni trafiku, zlataru, prodavnicu obuće, mesaru, hotel, pekaru, slastičarnu, poljoprivrednu apoteku. I nemaju ih. Nedavno je načelnik opštine na prodaju stavio i autobusku stanicu, za koju kaže da im nije potrebna. Ukinuli su i autobusku liniju za Banjaluku. Ne znam da li u Bosni i Hercegovini ima mjesta u koje je međunrodna zajednica više uložila novca, a da su efekti nikakvi. Kada su Srebrenicom upravljali Bošnjaci koji nisu živjeli u Srebrenici, više se kralo nego ulagalo. I ono što se ulagalo, ulagalo se pogrešno. Ljudima su obnovljene kuće i stanovi, ali nije bilo posla, a nije dovoljno samo da imate gdje da spavate, već trebate i od nečeg da živite. Ima u Srebrenici nekoliko fabrika koje zapošljavaju Srbe i Bošnjake, ali najmanje Srebreničane. Recimo, za Cinkaru kažu da je skoro etnički čista tj. da u njoj rade pretežno Srbi koji dolaze iz Bratunca, Ljubovije ili Bajne Bašte. U fabrici Alma Ras je slična situacija, najmanje radi Srebreničana, dok je Prevent u velikoj krizi i pitanje je šta će biti sa njim. U rudnicima Sase i Boksit najviše rade Srbi, dok  se Vezinica još uvijek uhodava. U Srebrenici, baš kao i u drugim opštinama, najatraktivnije su javne ustanove, a i o tome se može svašta napisati, pogotovo o odnosu tih institucija prema Bošnjacima. U ustanovama koje su pod ingerencijom entitetske vlasti Bošnjaka je sve manje i manje. U Elektrodistribuciji, Poreskoj upravi, Geodetskom zavodu, Pošti, nema više nijednog Bošnjaka.  U policiji je nekada radilo 20 Bošnjaka, a danas ih radi šest. Dok pričate sa ljudima u Srebrenici preovladava mišljenje da Republika Srpska svjesno ili ne, digla ruke od Srebrenice, ne bi li se jednom za svagda Srebrenica ispraznila od ljudi i na taj način prepustila zaboravu istorije. Zato se u Srebrenici grade putevi, kružni tokovi, otvaraju nacionalni parkovi, ali nema otvaranja fabrika, pogona ili revitalizacije nadaleko poznate banje Gubre tj. nema novih radnih mjesta koji bi Srebreničanima omogućili da ostanu ovdje, pristojno žive i planiraju svoju budućnost. Možda je Srbima zbog toga i važno da imaju vlast u Srebrenici, ne zato da bi je razvijali i unapređivali, već da bi spriječili bilo kakav razvoj ove opštine. Jer kada je osiromaše, rasprodaju, narod će sam otići. Na kraju će se Srebrenica svesti na Potčare i nekoliko dana jula. Nisu daleko od postizanja tog cilja, jer Srebrenica sve brže izumire i nestaje. Srebrenica je danas ubistvo s predumišljajem. P.S. Kažu da će svjetlo u Srebrenici ugasiti lokalni pop, koji je zadužen i za mrak.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61498/srebrenica-ubistvo-s-predumisljajem http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61498/srebrenica-ubistvo-s-predumisljajem Mon, 25 Nov 2019 15:42:57 +0100 Ако је неко на основу наслова очекивао да ћу се у овом обраћању народним масама у издисају бавити Крушиком и сличним српским шљивицима, грдно се вара. АВ је јасно рекао да му је Небојша рекао како је њему његов тата рекао и шта ту има више да се распреда. Уосталом ту никаквог расипања није било, јер знамо да чак и у пјесми једино „Оберст као луд олово расипа“. И Вулин подсјети да се ниједан метков из Србије не може извести, а да он о томе не буде обавијештен, односно да он о томе претходно не обавијести Врховног команданта, дакле, уопште ми и није јасно зашто се АВ распиткивао код Небојше кад је он о свему унапријед обавијестио малог АВ. Ergo, док смо у сфери стабилизације да похвалимо Владу РС на њеној донацији сиротим локалним заједницама на подручју Бољег Ентитета (у наставку текста БЕ). Увидјевши позитивна кретања властитих економских параметара Влада је одлучила да 19 најсиротијих општина у РС награди, илити помогне са 1000 КМ, тј. са миљом марака по глави општине. Злонајмерници и остала новинарскополитичка јалаша су у овом гесту видјели својеврсно волшебничко изругивање, не водећи рачуна о традиционалним вриједностима нашег народа код којег је увријежено мишљење да је сиротиња, прије свега, позната по способности да од једног динара увијек направи два. Пренесено на именовани случај Влада је номинално донирала 19000 КМ, свјесна да у рукама сиротиње та средства вриједе минимум 38000 КМ или барем 19429.091485 евра, по данашњем курсу Народне банке БиХ. Не мора се бити доктор наука па да схватите да је народни геније био у праву кад је рекао: „У гладним је очима сваки комад мали“. Апропо гладних очију, некима баш ништа није по вољи. Годину дана нас препадају како је све пропало кад пропало је све и да ако се не формира тај СМ, оде маст у пропаст, да просте браћа Мухамедовци. И напокон се државни Кербер који чува народе БиХ да не побјегну из пакла договори, а они захалакаше – „Издаја, издаја!“. Дојучерашњи домаћи плаћеници страних непријатеља постадоше страни непријатељи домаћих издајника. За све је крив тај ђавољи МАП илити ANP. Какогод, илити Whatever, у овој се скраћеници крије  годишњи план, па се ја с правом питам, ако је у питању овогодишњи план шта је са прошлогодишњим, или са оним из 2015, свјестан да нас НАТО неће примити таман да их Весели најљепше замоли. Коме, забога, треба држава у којој значајан дио њене веће половине као Дан државности цијеле државе прославља засједање на чијем је крају његов предсједавајући узвикнуо: „Živjela slobodna i federativna Bosna i Hercegovina u slobodnoj demokratskoj federativnoj Jugoslaviji!“. На страну што је био љекар, још Србин из Семберије, и на страну што је записник водио српски писац Скендер Куленовић, некако не иде, јер онај ко прославља 25. новембар као Дан државности не може баштинити Кулин бана, па чак ни посљедњег босанског краља, чији је отац женидбом за Катарину Косачу, кћерку Херцега од Светога Саве, свога сина уистину начинио првим босанскохерцеговачким владарем. ЗАВНОБИХ је, наиме, представљао врховно представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у Босни и Херцеговини. Како су у исто вријеме на овој територији постојала најмање још два покрета која су себе и своје војне формације сматрала легитимним јединицама неке државе, НДХ или Краљевине Југославије, не постоји прерогатив да се одлуке ЗАВНОБИХ-а, међу којима и не постоји нити једна легална, сматрају државотворним ни по ком основу. Замислите да данас 273 делегата скупљена с коца и конопца, од којих 173 имају право гласа, усвоје резолуцију према којој „ubuduće SR BiH i njene narode, i u zemlji i inostranstvu, mogu zastupati i predstavljati samo ZAVNOBiH i AVNOJ.“ Па то нема ни у Венецуели, нити у Боливији, гдје се жена сама прогласила предсједницом и заказала нове демократске изборе на којима је основни залог демократије забрана кандидатуре легално изабраном предјседнику. Исти тај ЗАВНОБИХ на свом другом редовном тродневном засједању у Санском Мосту љета 1944. доноси Декларацију у којој стоји: „U plamenu pravednog oslobodilačkog rata iskiva se bratstvo Srba, Muslimana i Hrvata, i time se udara siguran temelj slobodne i zbratimljene BiH, ravnopravne federalne jedinice u Demokratskoj federativnoj Jugoslaviji. Prvi put u istoriji Srbi, Muslimani i Hrvati Bosne i Hercegovine, ujedinjeni u Narodnooslobodilačkom pokretu, stupili su na isti put, počeli da izgrađuju svoj zajednički dom, u čije su temelje uzidane kosti njihovih najboljih sinova. Prvi put u istoriji oni su postali kovači svoje sudbine, čvrsto riješeni da jednom zauvijek sahrane vjekovnu mračnu i tešku prošlost i da izgrade državnu zajednicu u kojoj će živjeti u ravnopravnosti, slobodi, miru i blagostanju.“ Јасно је да су делегати ЗАВНОБИХ-а на истој линији коју су у новије вријеме његовали само Срби потврдивши то плебисцитом из новембра 1991. године. С друге стране, два пута се акцентује да ова творевина нема намјеру да баштини било какве историјске ентитете са ових простора из давнашње или непосредне прошлости, што је и тачно јер се по први пут под тим именом и појављује на политичкој мапи свијета, али искључиво као федерална јединица, у том тренутку непостојеће, ДФЈ. Уосталом, колико је реалистично функционисало то тијело потврђује чињеница да је у „Počasno pretsjedništvo“ своје конституирајуће скупштине „uz buran aplauz“ изабрало: „Pretsjednika Sovjeta narodnih komesara, maršala Sovjetskog Saveza, Staljina; pretsjednika britanske vlade, Vinstona Čerčila, pretsjednika Sjedinjenih Američkih Država, Franklina Ruzvelta Vrhovnog komandanta NOV i POJ, Tita“. Да није све било бајковито и крајње апстрактно показује исцрпан Роћков реферат „Spoljna i unutrašnja situacija“ у којем наилазимо и на овакве оцјене: „Međutim, to prilaženje bosanskih Muslimana i Hrvata, na pozicije aktivne borbe protiv fašističkog okupatora razvija se, s obzirom na burni  razvitak situacije u svijetu i kod nas, sporo“. У новембру 1943, неколико дана прије конференције на Јалти гдје она тројка из „Почасног претсједништва“, крчми замишљену поратну Европу, у моменту када и сам Родољуб констатује: „Danas je i političkoj djeci jasno da je fašizam izgubio  rat“, Муслимани и Хрвати се још колебају. Уосталом прва хрватска једница у саставу КНОЈ у БиХ, Осамнаеста хрватска источнобосанска бригада, формирана је у Хусину 10. листопада 1943. године, од рудара из околних села, демобилисаних домобрана, и покојег присилно мобилисаног тузланског Хрвата који су ратовали „pod hrvatskom zastavom, jer hoće da sa nje operu mrlje kojom su pokušali da je ublate ustaški krvoloci“. Овлашним прегледом имена делегата ЗАВНОБИХ-а или на њему изабраних Вијећника за Друго засиједање АВНОЈ-а, јасно је да су Срби чинили најмање његову двотрећинску већину, што јасно показује ко су у БиХ били антифашисти, па се полугласно питам зашто 25. новембар славе они који су апсолутно мањински учествовали у формирању и раду ЗАВНОБИХ-а, а не Срби, који су у далеко највећем броју учествовали у КНОЈ-у и свим политичким покретима проистеклим из тог покрета, односно, зашто се у Републици Српској не прославља овај значајан датум у духу свијетлих и слободарских традиција српског народа на овим просторима у које напосе спада и антифашизам? Зашто и у име чега се одричемо сопствене прошлости, дозвољавајући да ју преотму они који у њој нису ни хтјели учествовати, али ју данас штедро присвајају? Ако желимо да наша Државичица остане БЕ морамо прво почети да поштујемо себе, да не будемо самозадовољни што смо љепши, што имамо клуб у АБА лиги, што је највиши врх Бихе на нашој страни тарабе, што имамо више неправедно осуђених ратних злочинаца, што је небо над нашим главама плавље, а облаци бјељи и што у институцијама нашег система нема 74 упосленика са фалсификованим дипломама. Морамо сами себи погледати у очи и престати тог себе да лажемо, иначе смо, као што рече пјесник, заиста узалуд расипали метке, ријечи, погледе, сузе, све осим дјеце коју расусмо по бијелом свијету, јер нисмо ни ми више мали, нити смо сви мали.   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (25.11.2019.)                                                                                              http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61497/uzalud-smo-rasipali-metke http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61497/uzalud-smo-rasipali-metke Mon, 25 Nov 2019 10:12:13 +0100 Protest bez ljudi u kome je stradao slon, jer su “Igračke, predvođene plišanim slonom…”Ako igračke imaju vođu je li to razlog da njih treba hapsiti? Malo ozbiljne šale na početku! “Možda je pravo pitanje da li nadležni organi (mislim na organe Republike Srpske) uopšte znaju na koji način ljudska prava funkcionišu...”, pročitah danas u komentaru "Ovo što se dešava prelazi u opasnu tendenciju ograničavanja slobode", autora Dejana Lučke, koji je objavljen na: “https://www.6yka.com/novosti/ovo-sto-se-desava-prelazi-u-opasnu-tendenciju-ogranicavanja-slobode. Dobro pitanje, ali ja mislim da je pravo pitanje: Znaju li građani Republike Srpske, i protestanti i oni protiv kojih se protestuje, na koji način funkcionišu ljudske slobode i ljudska prava? Bez znanja i pravilne primjene tog znanja nema vladavine ljudskih prava i sloboda ni u jednoj zajednici, društvu, entitetu, državi. Mislim da bi potpunije znanje najprije obavezno trebali imati oni koji su u prvim redovima borbe za ljudska prava i slobode! Je li najnovija priča, fim performans “Protest bez ljudi” Stefana Blagića priča, film;  -o zabrani javnog skupa,  okupljanja građana radi zadovoljavanja, ostvarivanja kulturno-umjetničkih  interesa, koji se inače ne prijavljuju. (Član 30. Zakona  javnom okupljanju  Republike Srpske); - o zabrani protesta pojedinca, ljudi, koji ne treba biti prijavljen; - o “Protestu bez ljudi” ili; - o zabrani okupljanja, sakupljanja  ljudi na određenom prostoru. Ako je ovo priča o performansu “Protest bez ljudi”, onda se moramo podsjetiti šta je to performans. Performans je improvizovani ili režirani kuturni događaj, u umjetnosti najčešće se odnosi na događaj u kojem jedna grupa ljudi (performer ili performeri) izvode, tj. ponašaju se na određeni način za drugu grupu ljudi — publiku. Ponekad je granica između performera i publike vrlo nejasna tako da i publika može sa svojim reakcijama predstavljati sastavni dio performansa. Performans je okupljanje građana radi zadovoljavanja, ostvarivanja kuturno-umjetničkih interesa, i Zakon o javnom okupljanju Republike Srpske, član 30., to dozvoljava nije potrebno prijavljivati ovo okupljanje građana, ni policiji ni službama grada Banja Luka.                                                                        Stefan Blagić, prenosi portal https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/134467/stefan_blagic_na_slobodi_igrachke_predvodjene_plisanim_slonom_zadrzane_u_pritvoru.html  izjavljuje da je :“Dešavanje na Trgu Krajine od jutros bilo je samo kulturno-umjetnički performans, ništa drugo”. Ali policajci nisu to razumjeli, niti prihvatili njegovu argumentaciju da je to kulturtno-umjetnički performans. Vidjećemo kako će sud za prekršaje okvalifikovati ovo dešavanje! Da zaključim, naglasim da niko nema pravo prekidati kulturni događaj, performans. Ako je ovo javni protest pojedinca, Stefana Blagića sa performansom, pod nelogičnim nazivom “Protest bez ljudi ”, onda ni on nije mogao biti prekinut, jer svugdje u  civilizovanom svijetu, protest pojedinca nije potrebno prijavljivati!  Isto tako, protest pojedinca niko nema pravo prekidati. I čak je potrebno I na obostrano zadovoljstvo dužni su svi, pa I policija,  obezbjeđivati uslove da čovjek, pojedinac može u miru protestovati. Da li je moguć protest bez ljudi? Da bi postojao protest mora  ga organizovati  čovjek, jedan ljud. Može koristiti tijelo kao protest, može koristi svoj glas, ili neki riflet, poster, plakat. Tokom protesta koriste se i drugi predmeti, oni koje je priroda stvorila  ili čovjek svojim rukama, ili nekim drugim svojim produžetcima.  Bit protesta je da čovjek, ljud saopštava javnosti protiv čega protestuje. Mogu li predmeti iz prirode ili proizvodi ljudskog rada, ovom prilikom plišane i plastične  igračke, sa i bez poruka na ili okolo sebe, biti protesta ako nema kraj, ispred ili iza čovjeka, ljuda? I to bi izgledalo, ličilo ali ne bi stvarno bio “Protest bez ljudi. ”Mogu biti igračke dio protesta, mogu se pojaviti, a da nema kraj, iza ili ispred njih konkretnih ljudi, na mjestu gdje je postavljena instalacija, performans, ali to je za mene nedovršeni, krnji protest. I da bi protest bio kompletan mora iza njega stajati konkretan čovjek, ljud. Najbliže smo istini ako tvrdimo da je performans “Protest bez ljudi.”, počeo kao performans, javni protest jednog lica sa igračkama, koji se zbog loše izvedbe preobrazio u organizovani javni skup više ljudi koji protestvuju protiv zabrane javnog okupljanja od strane policije i drugih organa vlasti. Na osnovu pregleda, analize sadržaja više desetina novinskih I televizijskih priloga koji su objavjeni na portalima, prisustvujemo rašomonijadi, različitom pogledu, prikazivanju I tumačenju ovog društveg događaja, u kojoj učestvuju Stefan Blagić, članovi Restarta I Pravde za Davida, novinari, slučajni prolaznici I policajci, organi reda, dio državnog aparata, I naravno u glavnoj ulozi igračke I jedna klupa za sjedenje na Trgu Krajine u Banja Luci. Prvo što pada u vodu, prvo što nije istina jeste da je ovo nije performans u klasičnom smislu te riječi. Druga moguća istina o ovom događaju da je riječ o protest pojedinca, Stefana Blagića, (on sam nekoliko puta govori da nema javnog okupljanja, da je on sam I da ga ne mogu hapsiti I privoditi kao organizatora neprijavljenog protstnog skupa) nije istina jer u ovom društvenom događaju učestvuju aktivno I članovi Restarta I Pravde za Davida, novinari koji se mogu  vidjeti  na fotografijama I tv prilozima, a i sami (članovi Pravde za Davida, Ozren Perduv) izjavljuju da su organizatori I učesnici ovog javnog protesta. Zanimljivo, da su u toku javne rasprave o izmjenama Zakona o javnom okupljanju Republike Srpske pojavila ideja da se u zakon ugradi I norma da se mora prijavljivati I protest koji organizuje pojedinac. U jednom trenutku organizatori izjavljuju, a prenosi https://inforadar.ba/nakon-performansa-sa-igrackama-na-trgu-krajine-policija-privela-stefana-blagica/  : “To je trebalo  (performans “Protest bez ljudi”) da bude prvi protest u našoj zemlji na kojem se neće okupljati ljudi. ”Prvi put ja sam čuo da je moguć protest na kojem se neće okupljati ljudi nego će se okupljati igračke kao subjekt javnog protesta. Ako je I moguć uspješan “Protest bez ljudi”, ovaj nije uspio, ovo je, za sada, primjer neuspjelog protesta bez ljudi! Da se malo bolje pripremio za ovaj javni protest Stefan Blagić, imali bi danas dobar primjer uspješno izvedenog performansa, ne sa nazivom “Protest bez ljudi”, već javni protest jednog lica sa performansom sa nazivom “Protest jednog čoveka i više igračaka", za koji on ne bi imao obavezu da ga prijavi I čeka odobrenje. I ako bi ga neko prekinuo, uhapsio I priveo činio bi kažnjivo djelo. Na kraju, poslije svega, policija je vidjela, ono što joj je I naloženo da gleda, vidjela na Trgu Krajine, javno okupljanje ljudi koje nije prijavljeno, a ni odobreno. I u skladu sa tim saznanjem su I postupili. Uhapsii I organizatora I igračke. Organizatoru slijedi suđenje, ne znam šta že biti sa igračkama! U javnom mnjenju je stvorena slika da je ovaj događaj, priča, film priča o o zabrani okupljanja, sakupljanja ljudi na određenom prostoru, u određenom vremenu. Neki podržavaju zabranu a neki je neodobravaju. Ljudi, organizatori se osjećaju povrijeđeni I diskriminasni, i nadam se da igračke nisu tokom ovog događaja doživjele poniženje I duševnu bol. Iz svega, dostupnog, javnog, što sam vidio I pročitao mogu slobodno, bez mnogo dilema zaključiti: Malo je učesnika I komentatora ovog događaja koji posjeduju kompetencije, potpuno znanje o zakonskim normama koji regulišu ljudsko prava na slobodu okupljanja I izražavanja. Izražavam nezadovoljstvo sa sadržajem I duhom većine priloga koji su usmjereni protiv Republike Srpske, policije I drugih instistucija Republike Srpske, jer su događaj posmatrali I prikazali samo iz nekog svog lično interesnog propagadnog ugla. Ima, naravno I sadržaja koji objektivno prikazuju događaj, koji kritikuju sa argumentima, ali malo je sadržaja koji nas obrazuju, jer je I to zadatak novinara. Svi imamo pravo i slobodu da učimo! Ali mnogi to pravo ne pretvaraju o obavezu. Umislili da sve znaju!      Potrebno je "Učiti, učiti i samo učiti!" kako je rekao drug Lenjin, da dođemo u posjed kompetencija, argumenta, da možemo izjaviti: ”Svakog dana u svakom pogledu (u borbi za ljudska prava I slobode) sve više napredujemo!”   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (25.11.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61496/stefan-blagic-performans-javni-protest-i-zivotinjsko-carstvo-sa-transparentima http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61496/stefan-blagic-performans-javni-protest-i-zivotinjsko-carstvo-sa-transparentima Fri, 22 Nov 2019 14:47:11 +0100 Čovjeku  stane pamet   kad se suoči sa slikama patnje djece koja  su bila   predmet zlostavljanja   i  iživljavanja  vaspitača, tj. osoblja  doma za zbrinjavanje djece ugrožene psihe u Pazariću  kako bismo mogli opisati karakter  ove “humane” ustanove. Davno je  snimljen  film o patnji osoba sa psihičkim smetnjama  koji   je odjeknuo  kako u američkoj  tako i u svjetskoj javnosti,  možda prvi put u moderno   doba, pokazujući stanje u  psihijatrijskim ustanovama  Amerike, svjedočeći   ko  su  zapravo umobolna  čudovišta licemjeri  najgore vrste  koji   treba da  liječe  one, koji su hiljadu puta humaniji   ljudi  nego njihovi ljekari  i  medicinske sestre, u ovome slučaju  bespomoćnu djecu. Burno  je   reagovala  cjelokupna  javnost  u BiH, ali  i  šire,  ove  slike užasa su praktično  obišle svijet. Zastupnica  gđa.  Čudić   koja  je ovo  dala u javnost   nadam  se  da neće  postati  tragična herioina, koja  će  odgovarati   za  nedopušteno  snimanje i   istinu kojoj je svejdočila,   jer  ona lično  nije  napravila  te  snimke. Prvi  komentari  nekih  o r g a n a   su  bili   da je trebalo  prvo  da se obrati  institucijama. Pitanje je šta bi se tada desilo?!  Dokaz da ima onih koji ovu bestijalnost ne osuđuju  iznijela je sama gđa. Čudić, zapravo  navela je sramotne riječi jednog svog kolege zastupnika upućene njoj. Možda je ipak  trebala da  se  javi policiji, jer se radi o krivičnom djelu ugoržavanja života  djece,  nakon čega bi policija,  vjerujem, postupila onako kako je trebalo tj pohapsila cijelokupni personal  doma u Pazarićima. Jer tu  su  svi sve znali – ali  su ćutali.  To  što su  smijenjeni, kako čitam danas, morala  bi  biti samo prva mjera – oni moraju odgovarati za  svoje činjenje ili nečinjenje.   Naravno da sam pročitala  i podatke da  je  novi  direktor   prethodno prijavljivao slučajeve   pronevjera, korupcije itd.  iz Pazarića,  tako da se čini da se klupko pazarićke sage odmotava,   možda  i  na  način   kako neki   nisu  željeli. Šta  god da je  novi  direktor prijavio  i šta  da je  bilo  prije njega - najgore i po društvenu zajednicu  najstrašnije  od svega -  bilo  je strašno zlostavljanje i iskorištavanje  djece. Ili ovakvo zlostavljanje djece nije društveno opasno – pa  se o tome može neko s nekim dogovarati, čekati  itd ?  Metode vaspitanja  pazarićih  vaspitača  su istinski  najsurove metode   prevaspitavanja mentalnih poremećaja iz  srednjevijekovne prakse,  iz  zatvorenih   mjesta  gdje  su ljudska bića ponižavana,  zlostavljana, vezivana..  Naravno da znam da mjera vezivanja  za  teže, posebno  agresivne pacijente (štićenike, pa  i  mlađe dobi)  postoji, ali  se zna kako se to radi. Vezivanje  za  skočni zglob  nema  veze za  preventivnim  vezivanjem  koje  se radi  na  krevetu  u  ležećem položaju  uz  sedativ  namijenjen dobi pacijenta, tako da se  onemoguće  pokreti  ruku -  što znaju i laici – da bi se  spriječilo eventualno samopovređivanje, ili povređivanje drugih pacijenata. Postavlja se  onda pitanje kako su štićenici  radilli   fizičke poslove u  stanovima  svojih vaspitača direktora,  ili koga već....nije važno. I za  šta su konkretno  bili onako surovo kažnjavani, možda zato što nisu htjeli raditi po stanovima ?! U  Pazariću očigledno ne radi  dječiji  p s i h o l o g,  ili  psihijatar - a  ako  kojim slučajem radi  - tada njega /ili nju  treba  pitati  u  čemu se sastojao „stručni„  vaspitni  rad, tj.  briga o  djeci koja   su već  samim tim što  su smještena u posebnu ustanovu bila slučajevi kojima  se  morao   posvetiti  psiholog ili psihijatar, a  ne  srednjevjekovni mučitelji. Međutim , kao i  sve ostalo  i  ovo  će  biti   tema  nekoliko dana  i  onda  će  sve prestati. Narod  će  se  zabaviti  drugim mnogo,  mnogo  važnijim  društvenim  temama  kao što su da li  je u Brisel  otišao izvorni  ANP,  ili  prerađen  u  Reformu  – da  li   je  o n o  u  sefu  tajna,  ili  nije,  šta   je ko  kada  rekao  o  NATU, ko se,  izgleda  zajebao,  a  ko nije,  ko je  kriv,  a ko nije…  Beskraj  političke hiperaktivnosti  odjednom, beskraj  hiperprodukcije  riječi stalno istih  lica.  Za  bolji  život  običnog naroda – ništa  posebno.. A  iznad  pazarićkog  gnijezda mučenika  možda će i  zavladati  mir.  Nemirna  će,  možda,  biti    samo ona  hrabra  žena,   koja  nije  mogla  ćutati  suočena sa  užasom - a   nije  se prethodno    konsultovala  šta će…I  da  li će  uopšte nešto  reći !? … Bar mislim da nije sa onima,  sa  kojima  je morala. Dobro,  vrijeme uvijek sve pokaže...Treba strpljenja. Pa nije valjda da su za društenu zajednicu opasniji sitni preprodavci pišani kilogram i po   marihuane,  kojeg  grama kokaina (koji će naći put do  konzumenata  kako god)  par pištolja itd.  od ovakvih, rekla  bih, pravih pedofila najcrnje  vrste,   zlostavljača  i  siledžija, koji  potkopavaju    temelje povjerenja društva u  sve  vaspitače dakle i one koji to povjerenja zaslužuju i  čuvaju. Ovi u Pazariću svakako nisu od te vrste.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (22.11.2019) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61495/let-iznad-pazarickog-gnijezda http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61495/let-iznad-pazarickog-gnijezda Wed, 20 Nov 2019 15:34:04 +0100 Mi imamo nekakava prava? – Gdje to piše? – Nikad nas niko ne sluša. – Pa i kad nešto kažemo, kao da nismo. – Kao da je naša riječ važna. – Mi smo još mali i nevažni. – Roditelji nas ne slušaju a nastavnici nisu ionako nikad. Ovo su samo neke od mnoštva izjava koje sam godinama slušala od djece oko sebe, većinom svojih učenika, željnih da iskažu svoje mišljenje ali to se rijetko dogodi. Danas se obilježava Svjetski dan prava djeteta. 30 godina kako je Generalna skupština UN-a usvojila Konvenciju kojom su ova krhka bića na papiru dobila napismeno da si u i ona važna, da su njihova prava važna, da je njihov glas, iako tih, najjači koji bi se trebao i morao čuti. I dok nas starije vrtlog svakodnevnice guta i dok se gubimo u obavezama, djecu oko nas sve manje primjećujemo i sve manje nalazimo vremena da im se istinski posvetimo i osluhnemo šta ih to tišti i koji se snovi kriju u njima. A ima ih mnogo. Realnih i nerealnih. Simpatičnih i ozbiljnih. Snova, koje kada čujemo moramo se zapitati da li smo i sami iste imali u njihovim godinama i koliko su turbulentna vremena iza nas promijenila sliku želja današnje djece. Upitani šta bi željeli da im mi stariji omogučimo, neki od mojih učenika su odgovorili da bi željeli da rade. Da, dobro ste pročitali – da dijete radi u firmi ili fabrici kao što im to roditelji čine. To je želja djeteta od 14 godina. Ostala sam bez riječi. Ja, koja uvijek imam nešto da kažem stajala sam na mjestu s knedlom u grlu i s nevjericom slušala te riječi. „Nastavnice, jeste li znali da postoji zemlja u kojoj poštanska marka izgleda kao ploča, prava  gramofonska ploča i kad se stavi na gramofon onda se čuje muzika? A sad skoro niko to više ne lijepi na koverte jer su baš skupe.“ „Kada završim osnovnu školu upisat ću saobraćajnu i tačno znam šta želim biti i gdje ću da radim.“ „Želim da sva djeca imaju zdravstvenu skrb i da se roditelji ne moraju brinuti gdje će im pronači lijekove.“ „Plašimo se da će nam se nastavnik osvetiti ako prijavimo da je bio nepravedan prema nama a mi to možemo dokazati.“ „Joj, jesmo li Vam ikada ispričali kako nam je bilo na ekskurziji u petom razredu. Nikad nam zabavnije nije bilo.“ „Znate šta, svi uvijek govore da mi imamo neka prava, da smo mi više zaštićeni od svakog nastavnika a kako smo zaštićeni ako u jednom danu imamo pismenu i još moramo odgovarati neki predmet? Što niko ne misli da je ovo previše za nas?“ „Ne znam kako bi mi život izgledao bez sestre ali bi se sigurno neko drugi našao da mi vadi živce. Znate li samo kako je dosadna i samo nešto zapitkuje? Znam da je mala al' opet je dosadna.“ „Šta ste me ono pitali? Ah da, kad sam počeo crtati. Pa, ima već sigurno 5 ili 6 godina. I volim u strip ubaciti sve što je oko mene. Ali se time ne želim baviti. Radit ću s računarima. Već dvije godine u slobodno vrijeme kodiram. Samo da vidite kako mi super ide.“ Bezbroj je priča koje svakodnevno kao prosvjetni radnik slušam. Ne moram to. Ali želim. Shvaćam da mnoga djeca nemaju sreću koju sam ja imala, da im se roditelji posvete nakon posla jer mnogi rade u smjenama u fabrikama a neki čak i van zemlje se bore da obezbijede koricu hljeba svojim potomcima. Nekada se nasmijemo. Nekada ozbiljno porazgovaramo. Nikada ne odbijem saslušati ih pa makar to bio slučaj i da mi ispričaju vic. Možda je baš taj vic jedina prilika da ih neko taj dan čuje. Možda je baš taj vic jedini trenutak kada će se iskreno i bezbrižno nasmijati. A smijemo se uvijek. Čak i ako je vic glup, kako kažu. Pa nakon što „ulicom hodaju dvije čačkalice i sretnu lizalo, a jedna kaže – joj, vidi mu glave“ čuješ i po 10. put taj mjesec opet se nasmiješ jer znaš da ćeš mu tako napuniti srce. A koliko god se nama naši problemi i muke činili velikima, u dječijim očima su njihovi još veći i silno se trude da nam ukažu na to, ali to jednostavno nekada i ne vidimo. Zašto li je to tako? Zašto nam pada toliko teško da odvojimo vremena i čujemo one najmanje oko nas? #slušajdijete je bila sjajna kampanja UNICEF-a u BiH koja nas je proteklih mjesec dana svakodnevno podsjećala da su djeca zapravo ta o kojoj je riječ i da imaju i te kako šta nam reći. Vodeći se upravo ovom kampanjom, pitala sam svoje učenike šta oni misle o pravima djece i smatraju li da smo mi stariji nepravedni prema njima, dobih zanimljive odgovore. Koliko im je važno prihvaćanje od strane starijih i uvažavanje njihovih stavova i želja mi je postalo najjasnije kada sam pročitala poruku nekog svog učenika koji direktno govori/piše da smo mi stariji zatomili njihove glasove i da ne dopuštamo da slobodno izraze svoje želje i aspiracije. Nije bez razloga 2002. na zasijedanju UN-a rečeno da „će nam istorija suditi prema razlici koju pravimo u svakodnevnom životu djece.“ Očigledno da to pojedinci ne shvaćaju. Glas djece mora da se čuje, ne samo na njihov dan nego i svaki drugi. Ne postoji dovoljno dobar razlog zbog kojeg je prihvatljivo da ušutkamo dijete da nam nešto kaže. Trebamo biti počastvovani i srećni što su baš nas odabrali da s nama podijele svoje želje, što su nas odabrali da podijele lijepe ili ružne trenutke. Nama je to par minuta a njima veliko kao cijeli svijet. „Ne postoji jasnije otkivenje duše nekog društva, od načina na koje se ono odnosi prema djeci.“ Nelson Mandela   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (20.11.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61494/dan-prava-djeteta-ili-kada-smo-prestali-slusati-njihov-glas http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61494/dan-prava-djeteta-ili-kada-smo-prestali-slusati-njihov-glas Tue, 19 Nov 2019 13:58:39 +0100 A meni srećan rođendan. https://www.youtube.com/watch?v=nJTOD5jjac4 Ko razumije shvatiće.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (20.11.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61492/no-pasaran http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61492/no-pasaran Mon, 18 Nov 2019 09:15:58 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije.   Kada je javljeno da je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu, srpske patriote ophrvane neizmjernom srećom govorili su da treba razlučiti Handkeovu književnost od Handkeovih političkih stavova i političkog ponašanja. Ko biva to se može i mora razlučiti? Onda je u ponedeljak u parku pored Narodnog pozorišta, tik pored biste ruskom pjesniku Puškinu, otkivena i bista Nikoli Koljeviću i kako na bisti piše „profesoru i potpredsjedniku Republike Srpske“. Znači  da pojasnimo,  bista nije podignuta  „pedagogu, predavaču i sjajnom šekspirologu koji je plijenio pažnju studenata„ kao što reče predsjednica Cvijanović već zbog toga što je „nekadašnji potpredsjednik Srpske i veliki patriota Nikola Koljević u turbulentnim vremenima dao ogroman doprinos stvaranju Srpske“. Kakav je to doprinos Nikola Koljević dao stvaranju Republike Srpske? Milorad Dodik tvrdi da je „Koljević, kojeg je poznavao, žrtvovao komoditet svoje porodice da bude u prvim redovima kada se stvarala Srpska za šta je ugradio svoje znanje, pa i život.“, što je morate priznati prilično bizarno obrazloženje, mada je bilo i onih koji su tokom rata svoj i komoditet svoje porodice i te kako relaksirali. Sada u stvari dolazimo do suštinskog pitanja, kome je postavljena ova bista? Nikoli Koljeviću ili njegovom „ogromnom doprinosu“ udruženom zločinačkom poduhvatu u kojem je učestvovao? Nikola Koljević kao potpredsjednik Republike Srpske odgovoran je za sve ono što se dešavalo u ovom entitetu od 1991. godine do 1995. godine. Samim tim odgovoran je za Prijedor, Novi Grad, Sanski Most, Ključ, Bijeljinu, Višegrad, Foču, Srebrenicu, Vlasenicu, Rogaticu, Sarajevo, Tuzlu. Odgovoran je za ubijanje oko 30 000 bošnjačkih i 1000 hrvatskih civila, za rušenje 534 džamije, preko 120 katoličkih crkava i samostana. Odgovoran je jer se nikada nije ogradio od svega gore pobrojanog i javno pozvao da bilo ko odgovara za to. Odgovoran jer, iako mu za to nije suđeno. Zapitajmo se da li takav čovjek, pa makar to bio i Nikola Koljević, zaslužuje da mu se podigne spomenik bilo gdje, pa i Banjaluci? Jer to nije spomenik šekpirologu, profesoru, prevodiocu i vrhunskom intelektualcu, to je spomenik drugom čovjeku Republike Srpske, koji je mudro ćutao znajući da neko u ime ideje koju on zastupa i afirmiše, ubija, siluje, zatvara, prebija, progoni, pljačka i pali. Sasvim je jasno da u četvrtak, 14. 11. 2019. godine nije otkrivena bista samo Nikoli Koljeviću, već je to spomenik zločinima koje su Srbi učinili u ime Republike Srpske. Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije.                                                             http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61490/da-li-je-ovo-spomenik-koljevicu-ili-udruzenom-zlocinackom-poduhvatu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61490/da-li-je-ovo-spomenik-koljevicu-ili-udruzenom-zlocinackom-poduhvatu Sun, 17 Nov 2019 12:48:29 +0100 Jedini sajam knjiga, par ekselans, onaj je u Beogradu. Sa svim svojim manama, koje mnogi preuveličavaju, dok sve ono dobro izbjegavaju pomenuti – ništa u bivšoj Jugi ne može se porediti s njim. U odnosu na beogradsku manifestaciju, Zagrebački sajam samo je pristojan. U odnosu na srpsko, odnosno srbijansko izdavaštvo, cjelokupno izdavaštvo bivše Jugoslavije je tek pristojno. Srbija je – kratko i jasno – jedna čitalačka i knjižarska velesila. Čitajući sve te depresivne, arogantne, fartaške (od engl.fart) i ine tekstove, zamlaćivanja i patetične žrtvoslove, čovjek i zaboravi koliko tu ima posebnih stvari, vrijednih ljudi, velikih urednika, prevodioca, kulturološkog obilja... Od sve te silne – kak se veli – kakofonije (koja ima više veze sa kakanjem nego sa npr. glasovima u kuli Vavilonskoj, na prometnoj ulici ili u Eliotovoj poeziji) dakle, od silne kakofonije i preseravanja, zaboravite da u 15 knjižara od Palate Albanija do Pariske ulice (dakle, na 700-800 metara dužine), imate više knjiga nego u pola knjižara u Jugoslaviji zajedno. I da nigdje u Jugi ni približno nema takvih knjižara. U poređenju sa drugim republikama bivše države, po pitanju izdavaštva Srbija odskače kao da ima trideset, a ne nešto više od sedam miliona stanovnika, te kao da je bogata zemlja, a ne među najsiromašnijim u Evropi. Šetajući među onim silnim štandovima, od gorde Lagune koja je objavila 351 naslov u 356 dana, preko Vulkana, Kosmosa-Nove knjige, Derete, Geopoetike, Arhipelaga, Akademske knjige, pa do Zorana Stojanovića, SKZa, velikog Službenog glasnika, Clia, Mediteran Publishinga, Gradca vidite sav taj predivni beskraj velikih djela iz svih oblasti za koje je neko ugovarao prava, prevodio, lektorisao, prelamao, dizajnirao. Ali, neko u svemu tome vidi samo Kavvobag Kavvovac Vivoviticu i vidiš teglu sa pekmezom na nekom štandu u paviljonu četiri. Čudesna je ta potreba za moralizatorskim kokodakanjem. A gdje su velikani poput Malog vrta, koji prevode i uređuju Seferisa, T.S.Eliota, Šimborsku, veličanstvene Književne opštine Vršac, zadužbine Petru Krdua, koji je objavio mnoge velikane i dvadesetak godina prije nego su postajali nobelovci, koji je preveo mnoge neprevedene romane, pjesme, prepiske, Kiša, Tanesija, Kokoroa, Kulturnog centra Novog sada, Partizanske knjige, LOMa, kad vidite štandove na odjelu za antikvarijate na kojima ima po dvadeset hiljada knjiga – simply možete samo da se poklonite; prije svega količini fizičke i mentalne snage koja je potrebna da se sve to upakuje, doveze, raspakuje, poslaže, potom opet upakuje... A gdje su prevodi, prepjevi, uređivanja, dizajniranja... Jedan kolumnista iz Sarajeva primjetio je kako ima mnogo pravoslavlja, mada je štandova sa pravoslavljem možda oko pet posto. Pokušavam da razumijem čoveka – ima i on traume iz rata od pravoslavaca pa ga taj folklor plaši. Kao što neke plaši zvuk ezana i džamije... Neke ne plaši što u Sarajevu, na sajmu preprodavača knjiga, pedeset ili više posto sajma zauzimaju štandovi sa islamskom literaturom i što Saudijska Arabija ima štand od sto m2 a ne prodaje niti knjige niti prava za iste. Opet, taj aprilski sarajevski sajam, jedini je u Bosni na kome makar ima ljudi, posjetilaca. A i on opet nije sajam izdavača, već sajam preprodavača i šverca knjiga. Kritikuju ga i lokalni izdavači, koji se takođe bave švercom. No, kao i svi, snuju sebe kao pravednike. Papir je skup, tiraži mali, skupi dizajneri, skupi urednici. Banjalučki nije vrijedan ni pomena. Jedna loša pijaca koja se po inerciji naziva sajmom knjiga. Jedan skupi buvljak. Zagrebački je, pored Beogradskog sajma jedini vrijedan pomena, no, s obzirom da je hrvatsko izdavaštvo, da ne kažemo nakladništvo, u omiljenom tropskom voću, da ne kažemo banani – tako je slabo novih prevoda. Mislim, dosta manje nego nekih ranijih godina. Na mnogim štandovima iste se knjige-naslovi krčmê već deset godina. Čak su isto i poslagani, kao i prošle i kao i prije pet godina. Ali, vrhunski i vizuelno dojmljivi su štandovi Frakture, Hene, Oceanmore, Lumena, Meandarmedie, i ne toliko vizuelno dojmljivi ali sa vrhunskom literaturom Disput, Timpress (koji gotovo nema lošeg naslova, sem par sa početka karijere), Sandorfa, Antibarbarusa, Ljevaka. Što se knjižarstva tiče nikakva se paralela ne može povući između Hrvatske i Srbije. Po pitanju antikvarijata Zagreb, Rijeka i Osijek su bogati gradovi. Bilo kako bilo, kak reče Eko „Ne nadajte se da ćete se riješiti knjiga.“   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (17.11.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61489/ukratko-o-jednom-i-po-sajmu-knjiga-i-nekoliko-skupljih-buvljaka-knjiga-u-jugoslaviji http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61489/ukratko-o-jednom-i-po-sajmu-knjiga-i-nekoliko-skupljih-buvljaka-knjiga-u-jugoslaviji Mon, 11 Nov 2019 09:48:45 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. Postovana ministrice Trivić, Zovem se Milica P. i idem u 7. razred Osnovne škole „Branko Ćopić“ u Banjaluci. Znate ja dolazim iz jedne etnički čiste, ali prilično čudne porodice. Elem, moj otac je autošovinista, što za mene predstavlja veliko opterećenje. Znate, u drugim porodicama otac pije, tuče ženu i djecu, kocka se, drogira, a moj otac mrzi svoj narod. Pored toga on se parvi da sve zna i ne srami se da o tome govori i piše. On mene ubjeđuje da se tako ponašaju intelektualci, ali ja vjerujem da je to neki psihički poremećaj iz djetinjsta i ja još uvijek više vjerujem svojim nastavnicima i udžbenicima. Evo navešću vam jedan primjer koji se desio prije tačno dvije godine kada smo u 5. razredu učili da je Jugolovenska vojska u otadžbini popularni četnici,  bili pokret otpora u Drugom svjetskom ratu koji se borio protiv Nijemaca i Italijana. On se sa tim nije slagao i govorio mi je da su četnici bili sluge okupatora i izdajnici roda svoga. Naravno ja i pored toga volim svoga „genijalnog“ oca, pa sam klimala glavom i na času odgovarala onako kako piše u knjizi i kako govori uvažena poslanica iz PDP –a Jelena Trivić. Ipak prije neki dan, sam slučajno na Jutjubu naleitila na intervju Milorada Dodika koji je dao za televiziju N1 gdje on u jednom trenutku kaže ”Ja sam dijete Kozare, vaspitan sam na toj vrsti priče i stradanja u Jasenovcu. Nikada nisam mogao prihvatiti i negativan odnos sam imao prema tome da su četnici 1942. na Kozari ušli i borili se protiv partizana i da su zarobili zbir koje su predali ustašama, kasnije su bili poklani u Jasenovcu. Govorim o četnicima koji su bili spremni da svoj narod gurnu pod nož ustašama”. Više puta sam poslušala tu izjavu jer nisam mogla da vjerujem da tako o četnicima govori najveći Srbin u Republici Srpskoj i to u sred Alijinog Sarajeva. Ako je tačno da su četnici u Drugom svjetskom ratu sarađivali sa ustašama, onda uz pomoć dedukcije zaključujem da su siguno sarađivali i sa Nijemcima i Italijanima. Gospođo ministrice, život mi se pretvorio u košmar. Ne znam kome da vjerujem Miloradu Dodiku ili našim udžbenicima? Nije lako živjeti s spoznajom da neko ko treba da nas odbrani o novih napada ustaša i balija, novog svjetskog poretka, Soroša i ostalih, ne zna osnovne stvari o ulozi četnika u Drugom svjetskom ratu. Opet, ako je gospodin Dodik u pravu, kako je moguće da se u udžbeniku „Priroda i društvo“ za 5. razred mogu nalaziti takve gnusne laži? Nakon spornog intervjua iako deprimirana i utučena, nastavila sam da pratim da li će neko reagovati na ovu izjavu Milorada Dodika. Od srijede do danas (znači 5 dana) samo čitam dnevne novine i gledam dnevnike, da vidim hoće li iko objasniti Milorad Dodiku da je u krivu, ali ništa. Ćuti Akademija nauka Republike Srpske. Ćuti katedra za Istoriju na Filozofskom fakultetu. Ćuti vojvoda i profesor Poplašen, ali i studenti sa Fakulteta političkih nauka. Ćuti Ministarstvo obrazovanja Republike Srpske. Ćuti Prosvjetno pedagoški zavod. Ćuti Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Ćuti Stevandić, Ćeranić i Galijašević. Ćuti Slobodan Nagradić. Ćuti Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica. Ćute nastavnici istorije. Ćuti Svetosavska omladina. Ćuti Udruženja studenata istorije "Doktor Milan Vasić". Ćuti  i Srpska pravoslavna crkva. Svi ćute, niko da kaže Dodiku da griješi i da četnici nisu bili takvi. Ja sam prestala da učim, postala sam apatična i nezainteresovana za školu jer ne vidim smisao svega toga. Šta će mi istorija, šta će mi znanje, ako niko ne smije da najvećem našem Srbinu kaže da ne zna istoriju? Jebeš društvo gdje elita ćuti, kada najmoćniji pričaju gluposti! Opet, šta će mi istorija, ako Milorad Dodik zna bolje šta se dešavalo u Drugom svjetskom ratu od istoričara koji pišu naše udžbenike? Jebeš društvo koje falsifikuje istoriju! Poštovana ministrice Trivić, molim vas da mi pomognete i svojim autoritetom spasite jedan mladi život. Nadam se da ćete mi odgovoriti ko je u pravu, Milorad Dodik ili istorija koju učimo iz udžbenika, jer ako ubrzo ne dobijem neki odgovor, počeću da vjerujem da je moj otac u pravu, a slaganje sa ocem autošovinistom u pubertetu je pogubno za svakog tinejdžera. Ako mi ne odgovorite odoh da se učlanim u „Oštru nulu“ a vi znate kakvi su oni ekstremisti. Unaprijed hvala Milica P.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61488/nedoumice-mlade-pocetnice http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61488/nedoumice-mlade-pocetnice Wed, 06 Nov 2019 13:44:23 +0100 С временом и искуством сам стекао занимљиву изјутарњу рутину. Устајем тек кад Нада Мацура сврши свој здравосванувши рапорт са београдских улица и сплавова, свакако ћу се обући слојевито и лепо. Љепота је ионако у оку посматрача. Јасно вам је послије два реда да ћу у овом тексту писати глупости, као и обично, уосталом. Уз прву кафу сам спреман за мудрозрачје политичких и других јавних каналитичара који ионако неће рећи ништа ново, ем не знају, ем се нема ни шта рећи. Ergo, стање перманентне анестезије свих органа лише оних за варење. Отуда и питање, зашто више ово не могу сварити, јер да би нешто написао ја, као типични експресиониста и озлоглашени папкар, морам прво ноћима преживати информације, да бих саставио прамен приче? Све видите, све вам је јасно, нисте ни ви максумчад па да вам ја расањујем крмељиве видике. Знате, као и ја, ви сте их бирали, да је педесетина ваших делегата за годину дана, а да ништа нису радили, потрошило наших десетак милона марака и још се хвале тиме што су се том истом, добро плаћеном угурсузијом, заправо борили за нас. Дакле, за годину дана тешког нерада сваки од њих је зарадио, у нету, петогодишњу плату учитељице вашег или мога дјетета. За четири године ће зарадити двадесетогодишњу плату исте учитељице, за два мандата више него што ће она своме дому привредити до пензије. И ми ћутимо, учитељица ћути, они ћуте, јер нема сједница на којима би говорили и варимо. Има ли излаза? Свакако да има, јер исти онај који запјева Није све пропало, кад пропало је све ме подучи да у оваквом стању духа, свијести и других органа за варење,  један, каквих је помало, одговор проналази у резигнацији. А са Страхињом нас све везује, и отуђена господа која се преждерава по престоницама, и непријатељ ante portas, и понижене мајке и одметнути Влах Алија за којим лудују наше обијесне љубе и пошљедња времена која узалудно настојимо одживјети. Лако је Кекину са тоном тестастерона отпјевати Није све сиво иако је свјестан да је и његово душевно стање попут лазање. Лако, јер он још увијек има с ким отић на пиво, те ја зато и не говорим о њему, него о онима који немају с киме ладно пити вино. А нисмо сви храбри као Бранчило па да се бацимо са неког моста који ће по нама, а да то уистину и није истина, добити име. Бранчило је најславнији апологета резигнације у Срба и даље. Све је рекао на једној страни приче Обрачун с Богом, у којој се обрачунао и са Богом и са боговима и са свецима и светицама и првоапостолима социјалистичког самоуправљања и сваке у шарени папир умотане политичке лаже, боље од иједног спороговрећег телевизијског каналитичара за све и свашта, а да се ниједан од њих у њој није пронашао. Николетинин аргумент, у форми правдања пред страшним мајчиним епским ауторитетом, да је тако како јесте и то је што је, јер је тако рекао Комесар највиши је степен резигнације свијетом у којем за тебе нема мјеста у српској култури.  Николетина, тај alter ego Бранчилове подсвијести, представља литерарно заморче комесарске свијести успостављене новим поретком, али никад ненапуштене код нашег народа и његових народности. Он Их амнестира од памети, свијести и савјести, даје им снагу и моћ, потире сваки мајчин и било чији мислећи здраворазумски аргумент, и чини их великим, тако великим да више ни не виде земљу којом су некад ходали и Бога у којег се и даље куну, јер за њих је и богова  поваздан. Замислите какав је тек човјек и умјетник био Зуко Џумхур када је проникавши у тајну голубијег срца успио ту лажну карикатуру сликовно истински окарактурисати. Да све ипак има смисла и да има неко ко то све одозго гледа, на сопственој је кожи, а кожа је највећи орган људског тијела, осјетио и Драгомир Пајић Пајкан. Он је у животу одиграо само једну ролу, глумећи Николетину Бурсаћа у истоименом филму Бранка Бауера, био је Николетина прије Смокија, а завршио је као Бранчило. Тај градитељ и први директор брчанског Дома културе завршио је у затвору, а све на правди Бога, као непријатељ државе и комесарског јој система. Каква правда вишег реда. Уистину и није било већег и искренијег непријатеља система од Николетине. Пајкан је добио другу шанску и с њом побјегао у Канаду. Кад нам је Николетина завршио у Канади ког ли врага ми овдје чекамо?   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (06.11.2019)                                                                        http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61487/apoteoza-rezignacie http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61487/apoteoza-rezignacie Tue, 05 Nov 2019 10:12:19 +0100 Čovjek se pita da li je Spoma, koja u Skupštini ustane i diskutuje na temu, valjda, stanja sreće naroda u Srpskoj i na svoj unjkavi, mlitavi i bezizražajni način (ne znam kakava je kad nije pred kamerama) istakne da je, parafraziram, siromašnima, dakle običnim ljudima, super, da su zato što su skromnih primanja zapravo izrazito dobro raspoloženi, da je narodu b o l j e biti siromašan itd i sve u tom smislu - postala naša nova srpska heroina, jača i od same uvažene Predsjednice Republike. Pitam se da li je toga dana Spoma bila dobro, tj. da li je....dobro nisam budala pa da napišem nešto što sam čula, a i da znam to sigurno - još prije ne bih napisala. Pitanje je da li je žena tada došla odmorna i čila iz, pretpostavljam, Zvornika, jer ako je noćila u hotelu „Bosna „ sve je moralo biti u redu, da li je u autu bilo sve kako treba, mislim da li je dovežena lagano, ili možda prebrzo u sjediše Parlamenta. Ako se vozila lagano onda je z a i s t a mogla vidjeti kroz prozor svoga vozila, ako nije od političkog umora i napora spavala, narod srpski kako kliče, maše joj veselih faca, a oktobarsko sunce mami da se izađe i sa narodom proslavi sreća neviđena. Ako je vožena prebrzo bila je uskraćena za tu prelijepu sliku stanja naroda, jer ona je izabrana većinom svojih glasača da ih brani, štiti, unaprjeđuje im život, da bude bedem svojoj partiji mislim bivšem DNS–u koga je izdala, a da se nije ni okrenula. Dobro DNS više nije cijeli nego je prepolovljen, a sada se na toj polovini zvanoj DEMOS, kao na hridi u moru, Spoma drži stoički uz još dobro držećeg Čubrilovića, mada je nekada ostavljala utisak da je njeno sidro M. Pavić, što je pretpostavljam i bio, sve dok ga nisu ujele guje iz potaje... Jasno je da Spoma, ovom zadnjom diskusijom na svoj način utire put napretku te novoosnovane partije filozofskih ideja, koja je rasturila nekada moćnu stranku sa preko stotinu hiljada glasača. Koji su pravi razlozi toga rasturanja, niti znam, niti mogu špekulisati promišljanjima, jer u politici nema mudrosti, a još manje analitike, jednako tako kako ne znam zašto se DNS, bar ono što je ostalo od njega nakon šumova i buke i dalje ukrcava u tramvaj zvani  čežnja..tj. SNSD. Čini se da stara ljubav nema alternativu i da je teško može zamijeniti nova, bez obzira šta i koliko neko drugi nudi. Dogovor partnera  kuću gradi a raspad dugogodišnjeg braka i rasturanje pozamašne tečevine - ne garantuje ništa osim velikih problema. To pametni znaju, a budale srljaju. Vratimo se Spomi i filozofskom pitanju ko je srećniji, siromašni, ili bogati ljudi. Stvar je krajnje jednostavna: Onaj ko d a n a s ima posao, ko radi za pristojnu platu i ima dovoljno da podmiri račune, kiriju,  struju kredite i prehrani porodicu može biti srećan. Još ako može donekle da napuni frižider taj je junak našega doba. Nisam naravno na prvo mjesto stavila zdravu djecu i unučad, jer to se valjda podrazumijeva. U tom smislu pitanje uvaženoj zastupnici: Da li je Vama, kad ste se okrenuli od uzgoja rasnih pasa, što radi Vaš cijenjeni muž (što izuzetno poštujem, i ja sam imala divne pse, bijelog švajcarskog vučjaka Belišu i šarplaninca Čarlija, dok mi je suprug bio živ) tek tako palo na pamet da svoj fakultet i neko  reativno obično mjesto, pojma nemam koje, a nije ni važno - konačno unovčite angažmanom u politici, bez obzira da li ste u svojoj opštini Vi bili po nečem   prepoznatljivi, ili ne – dakle pokušali ste – i uspjeli i tako jednom zauvijek promijenili status Vaše uvažene porodice, prijatelja i rođaka? Tu ništa nije bilo slučajno, niti filozofsko tj. neko pitanje sreće, zar ne? Morate priznati da u Vašoj porodici nije sve isto od kada Vas kući, evo već više godina, dovozi službeni auto. Politički ste moćni i uticajni Vi - a ne Vaš, pretpostavljam srećni muž.   I sami znate da je odluka da se neko bavi politikom kod nas danas usmjerena samo u jednom  pravcu - sticanju velikih benefita. Nekih drugih ambicija, empatije prema narodu nacionalnih idela, znanja, stručnosti koju treba angažovati za dobrobit zemlje itd. - teško da ima među zastupnicima. Mada ima i poneki izuzetak. Možda. Dakle, ta priča o srećnom siromaštvu je za debile kakvih vjerujem ima malo u narodu srpskom. Ili se ja, poštovana zastupnice Spomenka, s oproštenjem, jebeno varam!?     Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (05.11.2019.)     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61485/da-li-je-spoma-nova-srpska-heroina http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61485/da-li-je-spoma-nova-srpska-heroina Mon, 04 Nov 2019 09:20:59 +0100 Prije neki dan direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorad Kojić, obrazlažući u Narodnoj skupštini Republike Srpske izvještaj o analizi i planu aktivnosti o pitanju traženja nestalih, istraživanju i procesuiranju ratnih zločina, je rekao da su u bazu podataka Centra unesena 89.273 dokumenta za 34.930 Srba ubijenih u proteklom ratu u BiH. Iskreno, začudio sam se otkud toliki broj Srba ubijenih tokom rata u Bosni i Hercegovini, jer je na dan 07.03.2016. godine taj broj iznosio 27.400, uz opasku da se u narednom periodu ne očekuju značajne promjene broja poginulih, negdje između 3% i 5%. To se potvrdilo 2017. godine Milorad Kojić kada je na konferenciji za medije, 13.11.2017. godine,  kazao da imaju bazu od 83.118 dokumenata i spisak od 29.070 poginulih Srba. Postavlja se pitanje otkud sada broj od 34.930 ubijenih Srba, što je za 5860 ljudi više u odnosu na 2017. godinu i 7530 u odnosu na 2016. godinu? Postroje četiri mogućnosti. Da su u posljednjih godinu dana istraživači Centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica došli do novih podataka o broju stradalih Srba u Bosni i Hercegovini. Naravno, to je moguće ali je malo vjerovatno, jer što vrijeme više prolazi smanjuje se vjerovatnoća da će se dobijeni podaci drastično mijenjati, a u našem slučaju to se desilo.   Druga mogućnost je da se promijenila metodologija prikupljanja i interpretacije podataka što za posljedicu može da ima i drastičnu promjenu broja poginulih Srba u Bosni i Hercegovini. Ako se to desilo, postavlja se pitanje zbog čega se metodologija mijenjala, ko je te promjene odobrio i koje su to promjene?   Treća mogućnost je da se područje sa kojeg se podaci prikupljaju proširilo, pa recimo da u Srbe koji su došli iz Srbije i Crne Gore da ratuju u Bosni i Hercegovoni i koji su poginuli uključimo u tu bazu.   Četvrta mogućnost je da se u ova broj poginulih Srba računaju i oni Srbi iz Bosne i Hercegovine koji su poginuli u Sloveniji, Hrvatskoj ili Srbiji, prije početka rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine ili nakon njegovog okončanja 1995. godine.   Postoji i 5. mogućnost da je nekom srpskom „patrioti“ palo na pamet da iz nekog razloga uveća broj ubijenih Srba što je moguće više. Vole naši nacionalisti da sebe prikazuju isključivo kao žrtve i za to im je potrebno što više stradalih sunarodnika. Teško mi je povjerovati da je neko na to spreman, ali nije isključeno. U svakom slučaju dok čitate ovaj blog, moj upit je otišao prema Republičkom centru za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica i njegovom direktoru Miloradu Kojiću i jedva čekam da dobijem odgovore na gore pomenute nedoumice i naravno objavim ih u nekom od sljedećih blogova. Jer nije srpski ćutati. P.S. Naravno, o nestalim Bošnjacima koji su ubijeni i još se za njihovim tijelima traga u Republici Srpskoj, ni Kojić, ni srpski poslanici u Narodnoj skupštini nisu govorili.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (04.10.2019.)   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61484/da-li-srbi-jos-uvijek-ginu-u-bosni-i-hercegovini http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61484/da-li-srbi-jos-uvijek-ginu-u-bosni-i-hercegovini Sat, 02 Nov 2019 21:01:47 +0100 U Bosni i Hercegovini svi su, bez izuzetka, za EU integracije. Svi su za usvajanje evropskih standarda.“Konsenzus” po tom pitanju je opšti. I to je dobro. Bravo za lidere! Jer, to znači da su svi pročitali Mišljenje Evropske komisije i da nemaju problem da provedu ono što tamo piše da se provesti mora “ukoliko BiH želi da nastavi svoj put….” To znači da su pročitali da “parlamentarna dimenzija SSP-a ne funkcioniše pravilno” te da “Parlamentarni odbor za stabilizaciju i pridruživanje...kao tijelo u okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, nije usvojio svoj poslovnik jer su neki delegati iz BiH insistirali da se uvrste odredbe o etničkom načelu glasanja, što nije u skladu sa evropskim standardima.”Riješiće to dakle nadležni u skladu sa evropskim standardima. To znači da su pročitali da se u Analitičkom izvještaju EK konstatuje da u “Domu naroda, većina pripadnika svakog entitetskog naroda može proglasiti da je određena odluka „štetna” po njihov vitalni interes (veto po osnovu „vitalnog nacionalng interesa”)”, ali da “ovakvo pravo veta zasnovano na etničkoj pripadnosti utječe na rad Parlamentarne skupštine i stvara rizik da se zakonodavni proces odugovlači.”I to će se riješiti u skladu sa evropskim standardima. Neće više biti veta a time ni odugovlačenja. To znači i da su pročitali da je “potrebno da Bosna i Hercegovina osigura pravnu sigurnost u pogledu raspodjele nadležnosti među nivoima vlasti i da uvede klauzulu o zamjeni kako bi se omogućilo da država privremeno izvršava nadležnosti drugih nivoa vlasti u cilju sprečavanja težih kršenja propisa EU za koje bi odgovornost snosila čitava zemlja.” To znači da pristaju da “sva administrativna tijela kojima je povjerena provedba acquis-a treba da se zasnivaju samo na profesionalizmu i prava veta na nacionalnoj osnovi u njihovom odlučivanju treba ukinuti.” Ukinuće, jer svi su za evropske standarde. Svjesni su očigledno i da “Ustav sadrži odredbe koje se pozivaju na etničku pripadnost i mjesto stanovanja koje nisu u skladu sa EKLJP i njenim protokolima” i da se to odnosi na “odredbe koje se odnose na imenovanje, sastav i postupke odlučivanja šefa države i izvršnih i zakonodavnih tijela, budući da su određena izborna prava rezervisana za građane koji pripadaju „konstitutivnim narodima”. Svjesni! Prepoznali su lideri tako i “potrebne za značajnim dodatnim reformama kako bi se osiguralo da svi građani mogu djelotvorno ostvarivati svoja politička prava, u skladu sa sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sejdić-Finci”. Prepoznali!I sve druge presude iz Strazbura će provesti, jer oni znače evropske standarde. Na kraju, pošto postoji opšti “konsenzus”, ukinuće “etnički zasnovano pravo veta koje negativno utječe na rad Parlamentarne skupštine i entitetskih zakonodavnih tijela.” Ukinuće! Ili možda neće? Red je da im se vjeruje jer obzirom da su svi listom za evropske standarde, njihovi odgovori na ova, i sva ostala pitanja iz Mišljenja EK trebalo bi da su pozitivni. Ipak, kada se malo bolje razmisli, treba ih pitati, čisto reda radi- Hoće li, ili neće...usvajati evropske standarde? Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (02.11.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61483/ukidaju-li-to-bh-lideri-etnicki-zasnovano-pravo-veta http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61483/ukidaju-li-to-bh-lideri-etnicki-zasnovano-pravo-veta Wed, 30 Oct 2019 12:46:07 +0100 Čitam vijest i ne mogu da vjerujem. Premijer Japana Šinzo Abe je poručio naciji da se izvinjava što je imenovao ministra u vladu, koji ne poštuje zakon.Taj ministar je slao poklone svojim glasačima, čak je slao i novac porodicama preminulih članova svoje stranke kao pomoć, ali ovaj ministar je očigledno nešto prekardašio. On je i prije nego je utvrđeno da li je, ili nije prekršio zakon - dao ostavku. Naravno da ni u Japanu, čuvenom po konfučijevskoj filozofiji, odanosti zajednici, samurajskoj tradiciji časti i mnogo čemu drugom, gdje pojedinac odgovara zajednici i danas bez obzira koliko se to u Japanu i promijenilo, pošto ni Japanci nisu uspjeli da se potpuno odbrane od uticaja zapadne ideologije, po kojoj možeš sve ako imaš moć i kapital. Dobronamjerna Amerika je i njih preobraćala dugo vremena, nakon što im je pokazala ko je jači - ali ipak se čovjeku zamanta u glavi kad pročita ovakvu jednu vijest, koja je u velikom broju zemalja zapadnog liberalnog shvatanja morala i časti veoma rijetka. Ali, ima izuzetaka. Moram spomenuti zapanjujuće naivnog, Štrahea (zgodan muškarac je vrlo rijetko i oprezan) koji je istoga dana dao ostavku kada je objavljena ona vijest o njegovim „vrućim ekonomskim razgovorima„ na Ibici.  Ovaj japanski ministar nije oteo od naroda dinje i lubenice, ni novac koji je slao za preminulog člana njegove partije, što je u Japanu običaj, nije opljačkao narodnu imovinu vjerovatno ima i validnu diplomu fakulteta, ne bi ga onaj preozbiljni Abe imenovao tek tako za ministra, kao što je kod nas praksa da ministar može biti neko ko ni sam pojma nema zašto je imenovan on samo zna da je č l a n i njega/nju dalje više ništa ne brine. Sramota, odgovornost, makar i mrvica morala u sitacijama javnog ismijavanja - kod nas ne postoji. Karavan ide dalje. Nisam ja uglađeni osamdesetdvogodišnji I. Stevančević, pa da ne smijem da kažem šta mislim, a entitet srpski volim – da ne bi neko posumnjao - a bogami ni penzionerski poslanik kome sada vraćaju za dobra djela – nisam, a ne bi ni bila sve da su mi i ponudili, jer ima mlađih i pametnijih, kojima ne drhte ruke i glas dok drže papir, ali iskustvo sigurno neće steći nikada ako im mi ne damo da RADE, a guramo savjetnike da umru na poslu. Ne mogu da pretrpim ni prostačku, prizemnu i sramotnu blamažu onoga Tamindžije, poslanika pozicije, koji je uvrijedio jedinu ženu u Skupštini, koja smije i suvislo zna da kaže ono što misli. Profesorica Trivić, kojoj širina Skupštinske sale nije smetnja, naprotiv, jer ona godinama govori u amfiteatru  studentima, kojoj je glas smiren jer se ne boji velikog auditorijuma, bez skupocjene šminke, bez skupih kostima i modnih noviteta, koji ni jednu ženu ne prave pametnom, ma kako se trudila i treptala očima - jednostavno dominira. I to je postalo sada sasvim jasno. U poređenju sa prof. Trivić druge poslanice  nemaju ništa originalno u diskusijama, mucaju čak i kad čitaju napisan tekst,  jer rijetko da poznaju materiju o kojoj treba nešto da kažu (izuzetak je samo  dr Sonja Karadžić), neostavljaju trag, blijede su, nemaju harizmu. A Trivićka je ima, ona je ONA. Podnijela je uvredu u Skupštini stoički, bez srdžbe, muški ... Na TV, čini mi se N1, nisam sasvim sigurna,  neko veče je branila svoje stavove mirno, nije se ulagivala, nije mucala, nije se branila. Govorila je kao prava akademski obrazovana osoba, a pri tome ne komentarišem koje je stavove branila, niti da li bih ja stala iza svega što je rekla. U tome i jeste stvar, da vi poštujete govornika bez obzira da  li se  s njim  slažete, ili ne. Izložena provokacijama voditeljke, ostala je mirna, čak opuštena. Podnijela je i lavinu uvreda sa društvenih mreža opet zato što ima s v o j stav.  Ona će vremenom izrasti u pravu političarku, jer nama takve trebaju, dosta je nadripolitičarki, koje  su snažne samo ako  iza  njih stoji snažan mušakarac, naravno dok im je naklonjen – a onda bivaju puštene niz vodu...Prof. Trivić, čini se do sada, dobro pliva sama, i ako je tako, biće uspjeha. Vratimo se temi ostavki.     Postoji i kod nas, naravno, na papiru, institucija podnošenja ostavke za slučajeve sukoba interesa. Ona predsjednica tog nazovi organa, plavuša   nedefinisane pameti,  ostavila je na mene neizbrisiv utisak, ličila mi je na glumicu nekog trećerazrednog vodvilja sa čupavom perikom na glavi. Takva joj je bila i diskusija. Dakle, sankcije za ubiranje nekoliko plata, za pljačku, neosnovano bogaćenje, otimanje narodne imovine, neprofesionalno i nedolično ponašenje nosilaca vlasti postoje – samo  se ne primjenjuju. Na kraju, nismo mi Japanci pa da nam se premijer izvinjava. Nismo ni Kinezi pa da nam na um ne pada da dilamo drogu, jer oni za to djelo streljaju, nismo ni Njemaci da za opušak bačen na ulicu platimo kaznu kao jedna naša jača penzija, nismo ni...Dobro, mi smo to što jesmo. Šta to mi jesmo...?!   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (30.10.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61482/nevjerovatno-ali-istinito http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61482/nevjerovatno-ali-istinito Tue, 29 Oct 2019 10:12:48 +0100 Ima tako ljudi koji sasvim slučajno uđu u nečiji život i ostave nevjerovatan trag, pomognu da vlastiti život sagledaš iz sasvim drugog ugla i konačno počneš cijeniti ono što imaš a što si do tada uzimao zdravo za gotovo. Upravo takva osoba je bila ona. Dok sam sa Tamarom dogovarala detalje boravka vidjeh da je nepoznata djevojka ušla u kuhinju nešto da ostavi. Ljubazno se pozdravila, obavila šta je trebala i nestala onako kako se pojavila. Učini mi se da ima nešto neobično na njoj, nešto drugačije što baš svakodnevno ne viđam ali ne shvatih o čemu je riječ. Prva pomisao mi je bila da sam preumorna od puta, još me sigurno i jako sunce ošamutilo a misli i želja da se čim prije rashladim u moru su mi mašti dali da se poigra da vidim nešto čega nema. Brzo sam na situaciju zaboravila pa joj čak i navečer nisam pridavala nikakvu važnost dok smo u zajedničkoj kuhinji bile obje. Dok sam spremala večeru, ona je nešto tipkala na laptopu. Zatekla sam je sat vremena ranije u istom položaju. Nikad nisam shvaćala ljude koji rade na odmoru ali kako je sve više freelancera, nisam na nju obraćala previše pažnje. Znala bi mi uputiti ljubazan osmijeh i nastavljala je tipkati. Odjednom se počne derati na laptop. Znate ono kada tipkamo, zaboravimo da spremamo šta radimo i u po posla sve nestane. E tako mi se i ova situacija učinila. Malo sočnih psovki na britanskom engleskom, malo mrštenja i pokoje otpuhivanje. Gledam je u čudu i pitam treba li pomoć na šta samo odmahuje i kaže kako njoj nema pomoći. Opet se baca na tipkanje. Opet je gledam i opet je nešto čudno i neobično ali nikako da shvatim šta. U jednom momentu mi pogled pada na njene ruke i tada shvaćam. Ona nema ruku. Ona, koja tipka neki tekst kao luda barem sat i po. Nema ruku. Zapravo nema šaku. Ali tipka. Onako kako ja sa obje tipkam ona to radi sasvim normalno s jednom i onim što joj je ostalo od druge. Naučena da je „nekulturno buljiti“ skrećem pogled ka svojoj večeri ali misli su mi kod nje. Počinjem razmišljati kako bi se ko nosio sa datom situacijom, koliko jaka ličnost moraš biti da naučiš živjeti kao da je sve normalno, kao da ne fali dio tebe. Pokušavam da sebe stavim u tu situaciju i postaje zastrašujuće. Kod nas se kaže „zdrav čovjek ima hiljadu želja a bolestan jednu“, i pitam se da li se ona vodi tom mišlju ikada. Izgleda tako bezbrižno. Izgleda kao neko kome je sve u životu onako kako treba da bude. I počnem joj malo zavidit na tome. Bože, ja koja sam zdrava i kojoj je jedina briga u životu činjenica što već godinama nemam stalan posao, tamo negdje na moru zavidim nepoznatoj djevojci bez ruke što izgleda kao da je najsretnija osoba na svijetu. Brzo smo se sprijateljile. Početak i kraj dana nismo mogle zamisliti bez ženskog susreta, dijeljenja priča, iskustava i pokoje sočne trač partije. Noći su bile rezervisane za smijeh, toliko glasan da se čuo i tri ulice dalje. Kada smo zajedno sjedile, znalo se. Čulo se. Bila je puka suprotnost mene. Već duže od 2 mjeseca na putu, vođena unutrašnjim glasom gdje će koliko dugo ostati. Za štrebera poput mene, a koji sve u detalj unaprijed isplanira, potpuno nezamislivo. Par noći smo zajedno kuhale i dok sam je posmatrala kako se sasvim ležerno kreće po kuhinji i bez nekih problema otvara tegle sama, govorim joj kako joj se divim na lakoći kojom obavlja svakodnevne poslove. Samo se srčano nasmijala i rekla mi da sam šašava. Pitam je zašto šašava, jer ja baš i nisam sigurna kako bih se ponašala da sam na njenom mjestu. Ispričala mi je da je od rođenja imala zdravstvenih problema i zbog komplikacija koje su uslijedile izgubila dio ruke ispod lakta. Ona na to ne gleda tako tragično kao drugi. Kaže da je vremenom naučila da izvuče najbolje iz situacije. Najveća podrška u životu joj je bio otac, pa nakon njegove smrti prije nekoliko godina počela je da živi punim plućima, koristeći svaki trenutak koji joj se pruži. I tako dok sam se ja penzionerski izležavala na plaži i čitala knjigu, ona je otišla na rafting, pa  kajaking. Moje jutarnje trčanje je nadmašila planinarenjem na najviši vrh iznad grada, samo kako bi napravila savršenu fotografiju. Kad me je spopala nekakva nostalgija, ona je bila ta koja me je zasmijavala i pričala dogodovštine uz napomenu da godišnji odmor nije vrijeme za tugovanje. Opomenula me za svaku nepotrebnu brigu koju sam brinula, na glupu suzu koju sam pustila a za koju nije bio valjan razlog, za ljude koji su neopravdano još uvijek bili dio mog života i truju me svojim problemima a ja ne živim onako kako zaslužujem. I tako godišnji koji je trebao biti samo vrijeme namijenjeno opuštanju, postalo je vrijeme pronalaska nećeg mnogo važnijeg. Pronalaska unutarnjeg mira. U jednom od bezbroj razgovora mi reče kako je ona za sebe otkrila tajnu da i kada ti život dodijeli baš loše karte, ti odigraš najbolju partiju.  I njom se vodi u životu. Izgleda da sam trebala putovati satima, u nepoznatoj kuhinji sresti potpunu strankinju koja greškom stavlja ajvar u pastu u pola dvanaest navečer kako bih se prisjetila nečega što već znam ali sam jednostavno smetnula s uma. I dok je Miranda poslije svoje granice ispitivala na desetodnevnom seminaru potpune tišine u budističkom hramu negdje u Indiji, ja ispunih obećanje dato samoj sebi da ću napokon sebi biti najvažnija i manje planirati naredne korake već jednostavno početi živjeti. Srećom, univerzum mi je u posljednje vrijeme slao samo divne ljude koji su mi bili i ostali nadahnuće i nevjerovatna podrška u velikim životnim promjenama. A one loše karte....nekada se zaista pretvaraju u najbolju životnu partiju, ikada odigranu, a riječi bivše prve dame SAD-a Elenor Ruzvelt imaju jednu od najsnažnijih poruka. „Svrha života je živjeti ga, iskusiti maksimum iskustava, pružiti ruku s nestrpljenjem i bez straha za novija i bogatija iskustva.“ (Eleanor Roosevelt)   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (29.10.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61481/najbolja-zivotna-partija http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61481/najbolja-zivotna-partija Mon, 28 Oct 2019 09:39:02 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. Prije neki dan pogledah spot partije „Ujedinjene Srpske“ koji ima za cilj da pokaže da su oni partija koja mladim ljudima daje šansu da se pokažu i iskažu. Elem, spot traje 2,5 minuta i postavljen je na jutjub 22. septembra ove godine. Do sada ga je na ovoj platformi pogledalo 385 ljudi. Na fejsbuk stranici „Ujedinje srpske“ ima 179 reakcije, 14 komentara i 172 djeljenja. Ali manimo se ove loše statistike, pogledajmo sadržaj. Na početku nam objašnjavaju da su mladi ljudi frustrirani prevarama i neispunjenim obećanjima kojima su izloženi u inostranstvu, zloupotrebama od strane opozicionih sila mraka i stranih centara bezumlja, koji ih huškaju protiv institucija Republike Srpske. Spot je valjda previše kratak da bi se razmatrali i ostali uzroci odlaska mladih ljudi iz Republike Srpske, ali u tom mraku se pojavljuje partija „Ujedinjena Srpska“ koja je kako kažu u spotu „svijetli primjer brige o mladima“. Kao „svijetle primjere“ brige za mlade navode najmlađu ministarku prosvjete Nataliju Trivić (majku 2 djeteta), najmlađeg direktora Pošta Srpske Miladina Radovića (oca 3 djece), najmlađi potpredsjednik Narodne skupštine Republike Srpske Milan Petković (otac jednog djeteta), najmlađi direktor Instituta za javno zdravstvao Republike Srpske Branisalv Zeljković (bez djece), tu su i Mladen Stanić koji je neki faktor u gradskoj upravi (čeka drugo dijete) i na kraju Jasna Milešević, koja štiti kulturno blago Republike Srpske i ima 2 djece. Sasvim je jasno da predstavnici Ujedinjene srpske nemaju kontakt sa realnošću, jer da je imaju nikada ne bi snimili ovakav spot ili su samo bezobrazni. Ljudi iz Republike Srpske odlaze odavde zbog mnogo razloga, nema posla, male plate, korupcija, nepotizam, bezperspektivnost, a jedan od njih je i nemogućnost da se zaposle, napreduju na poslu i uspiju, ako nisu članovi političke partije koja je trenutno na vlasti. Spot Ujedinjene Srpske upravo to na jedan brutalan način to i dokazuje. Poruka je vrlo jasna, bićeš i ostaćeš gubitnik, ako nisi dio naše partije. Oni ne shvataju da većina mladih ljudi u Republici Srpskoj ne želi da svoj život veže za neku partiju i da im je muka upravo od takvih. Oni žele da rade i žive od svog rada, da svoje karijere grade na svom znanju, svom radu i trudu. Oni žele da žive u društvu koje će to prepoznati, cijeniti i sistemu koji će im služiti.   Odavno to nije slučaj u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini i zato i idu. Ovo što je Ujedinjena Srpska pokazala u ovom spotu, Milorad Dodik je sublimirao u dvije rečenice i kazao na „EMESIJADI“ mladim socijaldemokratama na Jahorini 2018. godine "Samo angažman u politici omogućava da realizujete svoje ideje. Možete da budete najbolji student ili najbolji stručnjak u nekoj oblasti ali ako niste u sistemu vlasti, ako niste dio vlasti, sve je to zabluda''. Ujedinjena Srpska se hvali da je ovaj spot pogledalo preko 300 000 ljudi,  ali se nadam da nije tačno, jer ko zna koliko je nakon gledanja ovog spota shvatilo da mora otići odavde, ako želi da uspije u životu.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61480/dekonstrukcija-jednog-spota-ili-sta-stevandic-porucuje-mladima http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61480/dekonstrukcija-jednog-spota-ili-sta-stevandic-porucuje-mladima Wed, 23 Oct 2019 13:41:44 +0200 To je posljednja poruka jednoga od hiljada strijeljanih Šumadinaca onoga ratnog oktobra kada je jedan Nijemac vrijedio stotinu Srba. Nije taj pomenuti stradalnik bio ni heroj, ni neki vajni rodoljub. Ali, stao je uz svoje đake. On je bio samo računovođa u kragujevačkoj GImnaziji, danas bi bio neki domar možda sekretar škole, koji je nabavljao užinu za đake. Kažu da ni jedna TV u Srbiji nije prenosila tužni event u Šumaricama, gdje su ni krivi, ni dužni postradali đaci, Desankin Peti b, i njihov profesor, heroj, koji je rekao da drži čas na stratištu. A što bi neki program i prenosio to tužno obilježavanje? Nesrećna Srbija ali i Republika Srpska, danas lavira, tumara od Draže Mihajlovića (koga jedan dio srpskog naroda rehabilituje (do legendarnog Peka Dapćevića, koji je zaboravljen, čak šta više oblaćen), od partizana “ubica i pljačkaša nevinih građana Srbije i šire“ koji jesu oslobađali Beograd od Nijemaca - do, nevjerovatno, godinama skrivanog heroja, četnika, koji u Vrnjačkoj Banji ubi dvojicu njemačkih komandanata, koji su naredili strijeljanje u Kragujevcu. Kažu da je tako bilo. O njemu se nije pisalo, jer nije bio u pobjedničkoj vojsci. Akademija u Sava Centru za godišnjicu oslobođenja Beograda zaista je bila veličanstvena. Sala je euforično pljeskala, Aleksandrov je bio fantastičan, samo je lice Medvedeva, ruskoga premijera, bilo kao kod svih važnih Rusa – kao maska ledeno. Ne zna čovjek da li se raduje, šta osjeća, da li išta osjeća… Imao je, po svoj prilici svoju, strašno lošu prevoditeljicu, dok je ona sjajna glumica na sceni, na čistom ruskom jeziku, briljirala. No, pustimo to. Naša ozbiljna svakodnevna tema je EU. OK. Ali, ako se primanje u članstvo EU mjeri time koliko smo LGBT –persona postavili na moćne funkcije, ako baby face Makron udara pečat na početak pregovora - onda je Sjeverna Makedonija skroz sjebana zemlja, koja je i ime promijenila. Uzalud. Nisu je uveli u društvo izabranih, mada su im očigledno obećali. NATO je bila čista navlakuša – a onda kad jednom uđe..., mislim NATO, što bi rekao narod, kasno je da ljepuškasti Zaev pita narod je li mu uš…….. o, ili nije. Jeste. Duboko. Možda je ovaj slučaj poučan. Inače, događaji idu nekim svojim tokom, na koji mi nemamo uticaj. Tako je moguće da ministar sa važnom funkcijom u našoj Vladi, prozvan da kaže ono što bi trebalo da je u opisu njegovog posla – o tome pojma nema! Nije to prvi put. To što ste strogi anonimus, što niko nije čuo za vas prije, što pojma nemate ni o čemu, a kamo li o onome za šta vas plaćaju - stalna je pojava i pravilo. Bitno je da je stranka pročeprkala svoje redove i našla odgovarajuću osobu. E, takve odgovarajuće osobe kroje našu sudbinu. Jedino je važno da se ne stide, da ne crvene, da osjećaju samo šuškanje novčanica. Samo taj zvuk dovoljan je da izgube obraz, ako su ga ikad i imali. Komentar je realan pristup onome što je suštinski razlog za činjenicu da mi u BiH danas stojimo na rubu bezvlašća, što su nas sve skupa lažni borci za s v o j e nacije gurnuli u ralje partijskih nedogovora dok s e oni enormno bogate. Običan čovjek ne može dokazati svoje stvarne vrijednosti i dobiti posao bez članstva u nekoj stranci . Podatak, koji nisam ja izmislila, nego „posao.ba„ jedan mladi čovjek je išao na 80 intervjua i nije dobio posao. Jedna žena kaže da je svjesna da nikada neće dobiti posao. I šta? Ništa. Njemačka, Austrija, Danska, Australija. Što više i što brže - to bolje. Traže se zidari, keramičari, stolari, kuvari – pa izvolite ekonomisti, pravnici, magistri nauka sa pravim diplomama - prekvalifikacija brale i eto posla. Koga vi ovdje zajebavate ? Da se zabavimo o sebi gurnuli su nam migrante da preuzmemo odgovornot za njihov dobar smještaj (a nismo članica EU i po kojem pravilu mi imamao tu odgovornost) mada kažu da za tu namjenu pristiže veliki novac iz EU u BiH - a znaju dobro da mi ni sebi sami ne možemo pomoći. Kako će se to riješiti pojma nemam. Ključna stvar je da nije sreća u bezbrojnim zgradama (naravno da za pojedince-mahere koji zgrade grade za sebe to jeste bingo, koji ne bi dobili ni da imaju dva života u onoj nekadašnjoj zemlji, koja nije valjala) i kružnim tokovima – sreća je u zadovoljnim građanima ž i v o t o m dostojnim čovjeka. Da li to znanju oni koji sjede na ministarskim mjestima, a pojma nemaju o tome šta bi trebalo da rade! A, nije im ni frka. To bi se brinuli. Ostavke nisu naš manir – to rade drugi.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (23.10.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61479/neka-sutra-ne-salju-lebac- http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61479/neka-sutra-ne-salju-lebac- Tue, 22 Oct 2019 09:46:40 +0200 Овом, наизглед, контрадикторном петпарачком мудрошћу Алфи Соломон, живи мртвац или мртви живац, своме убици, чије име не смијемо споменути, појашњава како су живот а поготово смрт, прецијењене категорије у свијету који желите устројити по сопственој мустри. Идеал – Живјети као на филму, метастазирао је побједом интерента у Умријети у серији. Почело је са Игром престола када су редом убијани Нед, Кетлин и Роб, након чијих смрти би сваки пристојан филм изгубио сваки смисао, али не и серија која почива на принципу, to be continued. Еrgo, у том свијету у којем смо опет на прагу старог српског записа да живи завиде мртвима живимо од онога што ће тек да се деси. Можда баш 2015. У то више не вјерује ни Зоран Заев. Човјек који је отаџбини промијенио име на основу референдумских резутата, промијенио је аеродрому име одрекавши се Александра Македонског самим тим и мајке му Олимпије и учитеља Аристотела – пљунуо па полизао, чак ни он више не вјерује у принцип to be continued. Ништа се не наставља, само се одлаже за нека гора времена. Кад је тако зашто би онда и Срби журили и то баш са Косовом, само зато што се жури ДТ-у. То је онај исти ДТ који је утврдио како његова домовина и Италија гаје одличне односе још из доба античког Рима, не прецизиравши на који се период то тачно односи. Њему се истина само привремено жури, а након догодишњих избора и он ће се пребацити на провјерену мантру to be continued. Дотад бих се ја држао вишеструко потврђених српских савезника Француза и Нијемаца и њиховог става да нема говора о промјени статуса нити граница. Хвала им на таквом ставу и принципијелној принципијелности. Нису они ко Руси. С Русима никад не знаш на чему си и шта се иза брда ваља. Ако су нам прави пријатељи нек нам не поклањају те војне авионе и хеликоптере, јер се код нас немају гдје ни залетити, а већ морају фатати лупинг да не улете у НАТО, него нек нам поклоне путничке авиончиће и хеликоптерчиће да се не мора од народне сиротиње и то куповати у овој оскудацији. Да су то икада затражили ВВП би им то од срца одобрио, а тек предсједник владе Руске Федерације. Да ли сте икада видјели питомији поглед код неког политичара од оног којим нас погледује ДА Медведев? Још ономад, док је као млад панкер дoчекивао сабах са шејтаном уз Anarchy in the UK, његов је поглед, изроњен из Балтичког мора крај кога је рођен, био дубок као највећа тајна руске душе. Кад се, негдје тих година запитао Should I stay or should I go? одлучио се за други дио овог, за њега реторског питања. И кренуо је, није чекао на to be continued. И он је дошао у Београд да говори, јасно, гласно, минуциозно. Рекао је, Ево ме, дошао сам овдје гдје је прије 75 година умарширала Красная армия, такнуто-макнуто, што би рекли шахисти и други кибицери или милошевски Ево мене, ево вас... Загрмио је Беогардом хор „Александров“, а од тога може и да се рикне. И не треба се баш у овом тренутку одмах присјећати свега што су Београду донијели ослободиоци, поготово не онога што су му однијели. Не Руси, а заправо Украјинци, него партизани и њихови домаћи плаћеници, не Тихи и Прле, него они који су отимали, убијали... Та прича може причекати нека гора времена, to be continued. Занимљива сцена са те прославе ме понукала да испишем овај запис на Фронталовој тараби. Устаје АВ да поздрави, раније поменути хор „Александров“, а они око њега, иза њега, испред њега наравно нема никога, елем сви сједе. Сам си крив Ћипуљићане, кад ниси уза се метнуо Марка Ђурића. Он тако осјети твоју добру вибру да би скочио прије Тебе, пљескајући френетично Теби који си устао да пљешчеш њима. Чудо је тај МЂ. Он би, да га није стид, признао да ради више од АВ и чешће. Замислите само функционера који за десетогишњег мандата није стигао ни докторирати од посла, упркос чињеници да на његовом матичном Правном факултету за привреду и правосуђе у Новом Саду постоје докторске студије. Чак га није на то понукала ни чињеница да иста високошколска установа има и истурена одјељења у Београду, Суботици, Шапцу и Нишу, а да се студенти могу на њу уписати и у Крагујевцу. Кад већ није имао времена да путује до новосадског Сателита, гдје се у Улици Гери Кароља, паралелној улицама Ружин гај и Цвећарској, налази њено сједиште, могао је навратити у Ниш док из родног Београда путује на посао. Респект! А у нашој Државичици се полако почињемо пропитивати. Велим полако јер ћу том феномену брзих дана посветити један цјеловити запис. Кад се већ не смијемо бавити крупним темама, ајде да се крене од нечега, макар то биле и школске дипломе. Истини за вољу, о томе је већ Горан Марковић снимио значајан филм, са никад бољим Тихомиром Станићем и увијек дивном Бранком Катић, али то је филм, а ми живимо серију. Јелена Тривић, која ме купила својим постом о Драгославу Михајловићу чиме је заслужила трајно поштовање и недирање, гура по своме, а докле ће, видјећемо. Ја заиста не могу да се замислим један дан у кожи некога ко је фалсификовао своју школску спрему. Хајде име, годину рођења, пол, име оца или презиме мајке, али диплому... То су недовршени људи, они који не знају с ким су сједили у клупи, не сјећају се теткице из мензе, оне плаве са Права што су је сви, чешући се нехајно, пропуштали преко реда, стрепње пред први испит, цуге након дипломирања, не свог тога се нико не сјећа, него нечијег, свачијег, било чијег. Онај ко од нервозе није сломио бар једну оловку на испиту, бар једном слагао мајци да је одложен јер је професор опет пијан, бар једном пјевао у три ујутро улицама ослобођеног града I shot the sherif, бар једном а могао је и хиљаду пута ишао без динара у џепу на рођендан непрежаљеној љубави из студентских дана, тај никада неће бити интелектуалац. Издржи дарагая ЈТ, to be continued... Док смо још у Скупштини и у клупама. Изгласан је Закон о основној школи или како већ гласи. Велика ствар кад Срби још једино јуре у скупштинске клупе. Тај закон нема никаквог смисла док у њему постоји категорија интервјуа у процедури пријема наставника и професора. Ко је у било којој основној школи компетентан да интервјуише најбољег студента Филозофског факултета? Нико до његови најгори бивши студенти! Скупили се, сабрали се, јер се нису одузимали кад је томе било вријеме, и кренули да се свете. Не само да су били најгори студенти, него су били и најгори ђаци у школи, ни из физичког нису имали истиче се, а сад су на трону. Многи су и у Играма престола дошли до њега, па опет на крају...             Тo be continued... Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (22.10.2019.)   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61478/zhivot-e-mnogo-lakshi-kad-si-mrtav http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61478/zhivot-e-mnogo-lakshi-kad-si-mrtav Mon, 21 Oct 2019 09:44:32 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. U subotu smo ponovo sahranjivali strica. Pitate se kako ponovo? Pa fino, moj stric je nestao maja 1992. godine u Sarajevu. Kažu da su ga sačekali ispred ulaza u zgradu na Alipašinu i odveli u nepozatom pravcu. Nikada nam Sarajevo nije kazalo ko ga je zaustavio i gdje odveo, a nije da nismo tražili odgovore. Pronašao ga je i identifikovao Institut za nestale osobe BiH. Sahranjen je 2004 godine, podigli smo mu spomenik i porodica je odahnula. Barem smo to mislili. Prošlog mjeseca zvali su nas ponovo iz  Instituta za nestale osobe BiH da nam saopšte da je pronađena i identifikovana još jedna stričeva kost. Pitali su nas hoćemo li je preuzeti? Naravno da hoćemo, kazali smo, jer nije dobro za porodicu da kosti jednog čovjeka budu razdvojene. Ko zna koliko ćemo još puta strica sahranjivati? Prije godinu dana dogovorio sam sastanak sa meni nepoznatom ženom. Željela je da me vidi i porazgovara sa mnom. Sjedili smo u holu hotela Terme na Ilidži i reče mi da je rodom iz Kalinovika, da je poznavala moga oca, da je otac bio dobar čovjek koji bi joj sigurno pomogao da je živ. Traži tijelo svoga polubrata doktora Abdurahmana Filipovića kojem se gubi svaki traga 5. avgusta kada ih u pratnji policijskog auta iz Barutnog magacina odvode vojnici Pere Eleza. Kazali su joj da je ubijen u selu Ratina, opština Foča,  iznad štale Mustafe Tuzlaka, zajedno sa još 24 Bošnjaka. Tijela su im potom ubačena u štalu i zapaljena. Ona se nada da njen polubrat, kao i ostali, nije izgorio u štali, već da je možda negdje zakopan. Ona traži samo kost, jednu jedinu kost, da je sahrani kako dolikuje čovjeku. Ne interesuje je ko je ubica, spremna je i da plati za tačnu informaciju, samo da bi pronašla tu kost. Nisam joj pomogao, jer o tome niko ne želi da priča. Odrastao čovjek ima 206 kostiju koje čine skelet. Kosti služe da zaštite meke organe (lobanja), da stvara krvne ćelije, da skladišti minerale, za kretanje i provođenje zvuka. Hemijski gledano kost se sastoji se bjelančevina (25%), vode (10%) i soli (65%). Kost je sastavljena od hrskavice, spužvastog koštanog tkiva, čvrstog koštanog tkiva, koštane srži i pokosnice.  Tako je to u pristojnim društvima i normalnim državama. Kada pronađu kost u Bosni i Hercegovini ona odmah dobije ime i prezime, godinu rođenja, pol, starost. Ona se pretvori u brata, sestru, oca, majku, tetku, strinu, djeda, nanu, strica, daidžu, rođaka, komšiju, prijatelja.  Kod nas kost odmah dobije ličnost i porodičnu istoriju. Našim kostima se bavi najsavremenija tehnologija u ovoj zemlji. Kost, samo jedna pronađena kost, može da da smiraj cijeloj porodici. Danas se u Bosni i Hercegovini još uvijek traga za 6600 kostiju.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61477/kost http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61477/kost