Frontal RSS Feed http://www.frontal.ba/ Copyright 2020 Promotim d.o.o. Frontal RSS Feed Kocka je bačena Wed, 08 Jul 2020 15:14:33 +0200 Stanivuković je kandidat PDP-a za gradonačelnika Banja Luke. SDS se nije izjasnio i ovoga momenta je nepoznanica hoće li podržati kandidaturu mladoga Stanivukovića sa Trivićkom uz bok, ili će dati svoga kandidata. Dajući svoga kandidata, razbiće mogućnost da ovu bitku dobije dvojac PDP-a–dva tijela i jedna glava–kako sebe u ovome momentu predstavljaju Draško i Jelena. Pisala sam o tome da Trivićka neće biti kandidat, ne samo zbog simpatija prema kraljevoj vojsci u otadžbini, nego što se ovom prilikom ne traži tiha, djevičanski mirna, korak po korak akcija profesorice, nego uraganska energija Draškova, koji bi, po procjeni njegove stranke i postojeće, kako izgleda, većine nezadovoljnog naroda, mogao baš tom energijom, koja ne zna za strah i prepreke osvojiti većinu glasova u Banja Luci i tako potisnuti Radojičića, tog barda long term politike–čovjeka koji najmanje dvadeset i četiri sata misli pa onda povlači, neki čak i beznačajni potez–koji drugi povlače na prvu. Da li je moguće da mladi student pobijedi politički iskusnog inžinjera, dečko koji pojma nema u kakvu se igru upustio, jer bez trzaja staje na čelične tračnice jednoga Maleva–to je onaj voz u Kini što se kreće na magnetni pogon. Zašto ovo upoređenje? Ne zato što mislim da Draško to ne bi mogao, mogao bi hipotetički, nego zato što mislim da, bez obzira na podršku koju dobija na društvenim mrežama, koja jeste velika, realna situacija ne daje puno nade da će se to i desiti. To prije svega što narodna podrška ne mora ništa da znači. Iz iskustva znam da lovorike društvene slave, status, podrška, tapšanje po ramenu, oduševljenje na tribinama, hvalospjevi hrabrosti i drčnosti–ne moraju da znače dobijene glasove. Glasači su kao suncokreti. Ništa se ne zna, dok se sve ne sazna. U politici, posebno na izborima, stvari idu jednim drugim tokom. Tokom koji ne zavisi od onoga šta jeste, niti od onoga šta se piše na društveni mrežama. Vodeća koalicija ima tako duboku i jaku infrastrukturu, tako uvezanu politiku, takve odanei zanesene članove (Ona cura iz Doboja je eklatantan), da čak kada se desi da SNSD ne bude podržan u Skupštini u vezi recimo, malih hidrocentrala od strane nekih članova svoje koalicije–ni ta činjenica nije unijela bar koliko se to javno vidi, nikakvo posebno talasanje u njihovim redovima. Niti ko traži ostavku čuvenoga ministra Đokića „engleskoga pacijenta„ a on izgleda radi šta mu padne na pamet. A nemojte zaboravit i on je socijalista, nije SNSD. Pozicija je jaka jer dugo vlada, ima izgrađenu infrastrukturu i po dubini i po širininpadački tim (Dokaz je „oboreni„ Mićo Mićić, za koga bih lično rekla da je samo u snu mogao povući poteze, koje je povukao, ali u tome i jeste stvar-baš to je politika). SNSD članovi su svi za jednog kada treba jer brane svoje interese–a to je najveća moguća ljubav u politici. Nasuprot tome je labava, mlaka i nepredvidljiva zajednica opozicije. Posebno sterilnoga SDS-koji ima onu politku, doduše malo prostu...oni bi, ali da im ne uđe... Takvi su u akciji. Meni sada tako izgledaju. Da nije tako, do sada bi već svi, koji sebe zovu opozicija podržali draškotrivićku opciju i jednoga kandidata opozicije, a ne da je rastaču. Ovu kombinaciju nazivam tako što u ovom projektu Draško nije sam, samo je on razarač-destroyer, koji ide frontalno u napad i mislim da je ta pozicija umirila ambiciju profesorice kojoj sigurno, ali sasvim iskreno, nije izgledalo nemoguće da sama zauzme to mjesto, mada sama nije napadač, bez obzira što je lav u horoskopu, i koja će, ako bi Draško uspio da pobijedi, biti zajedno s njim u kabinetu. Nekada je izgledalo da će profesorica biti uvrijeđena ako ne bude ona kandidat–ali pokazala je mudrost, sa da li su je ubijedili da trezveno razmišlja, ili je u pitanju bila Draškova veća ekonomska moć-ne znam. U drugoj stranci teško da bi imala ovu poziciju, bez ozira što se osjeća kao zvijeda. U politici rijetko ko može imati status zvijezde, osim ako u politiku ne uđe dobro „potkovan„ sa dobrom preporukom. Čak i kada jeste tako, neki preletači u druge stranke, koje zapravo i ne cijene previše–ostanu samo blijede sjene nekadašnjih galamdžija. Naravno, ne svi. Primjer je nekadašnja zvijezda SDS–a Ognjen Tadić, koji sada, bezličan, sjedi u drugom redu svoje najnovije stranke, jer nije bio u stanju napraviti svoju stranku. Ponavljam, u politici je sve moguće, moguće je da se svi sa svima dogovore, da poziciju gradonačelnika bira neko van stranke, koja daje kandidata, moguće je da u PDP-u već sada ima preletača, moguće je da je kandidatura dogovorena negdje daleko, na nekom drugom mjestu–baš sve je moguće. Kakvu ulogu u tome ima narod, tj. glasači–pitanje je za milion KM. Svaki komentar u vezi toga ličio bi na neku političku procjenu, ili analizu–a to nisam uvježbala. Ja sam samo posmatrač sa strane. Doduše, s nekim bivšim političkim iskustvom, koje je bilo veoma otrežnjujuće i veoma mučno, jer je počivalo na mojoj naivnosti. Jedino što je moje baš autentično-ja nisam nikoga izdala. Šta će vrijeme pokazati i da li će se izbori održati ove godine-pitanje je za vidovnjake. Svašta se priča. Može biti da će biti. Moglo bi biti da budu. Čekajući Godoa mi samo treba da sjedimo kod kuće, ćutimo i čekamo minimalce i penzije-moleći Boga da nas ne zakači korona. Od nas, običnoga naroda, više se i ne očekuje.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (08.07.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Front http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61589/kocka-je-bacena http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61589/kocka-je-bacena Rekvijem za Srebrenicu Mon, 06 Jul 2020 10:08:42 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (06.07.2020)   U subotu 11. jula ove godine u Srebrenici će se obilježiti 25 godina od genocida. Iako je Srebrenica u Republici Srpskoj, iako su genocid počinile vojne i policijske snage Republike Srpske u Republici Srpskoj o tome malo ko govori. Najveći broj njih neće, drugi  ne smiju, a oni koji bi govorili nemaju gdje da kažu. Čak i na BHRT postoji lista nepoželjnih sagovornika o toj temi iz Republike Srpske.  U prošli petak su se kod predsjednice Republike Srpske Željke Cvijanović okupili lideri najvećih političkih partija u Republici Srpskoj da se dogovore, i meščini su se dogovorili, o zajedničkom kandidatu za načelnika opštine Srebrenica. O obilježavanju 25 godina od počinjenog genocida niko ni riječi, jer za Republiku Srpsku genocid se nije ni desio. Možemo govoriti o „velikom zločinu“, možemo govoriti o „stravičnom zločinu“, ali ne i o genocidu. Džaba presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, džaba presuda Međunarodnog suda u Hagu. Mi imao svoju „istinu“ koja vrijedi u Republici Srpskoj i Srbiji i u glavama svih „slobodoljubivih“ ljudi širom planete. Kakav je odnos prema Srebrenici 11. jula najbolje je pokazala analiza pisanja medija u Republici Srpskoj o Srebrenici koju sam uradio u julu 2017. godine: Mediji nikada ne govore o broju ubijenih Bošnjaka 1995. godine u Srebrenici. Ne govori se ni o broju Bošnjaka koji se još uvijek traže, već isključivo o broju sahranenjih te godine, a njihov broj je sve manji i manji. Ne piše se o sadržaju šest presuda za genocid haškog Tribunala političkom i vojnom vrhu Republike Srpske. Namjerno se povećava broj ubijenih Srba, omiljena im je cifra od 3500 nastradalih Srba u i oko Srebrenice, pri tome svjesno ne razdvajaju civilne od vojnih žrtava. Na taj načih žele da zločin u Srebrenici prikažu kao ličnu osvetu pojedinaca, a ne sistematsko i plansko ubijanje bošnjačkih muškaraca. Riječ genocid se nigdje ne spominje, pa čak ni u izjavama Bakira Izetbegovića ili predstavnika Ujedinjenih nacija, Evropske unije. Političari u Republici Srpskoj tih dana često ističu da su Srbi spremni da se okrenu budućnosti i da daju šansu miru, ali bez iskrenog pokajanja i priznanja genocida, već da bi kroz ignorisanje prošlosti i njeno relativizovanje, izbjegli suočavanje sa prošlošću. Mediji vole da istaknu kako na komemoraciji u Srebrenici nije bilo političara iz Srbije i Republike Srpske, ističući bezbjednosne razloge za to i napad na Vučića, a ne  negiranje genocida. Ništa drugačije nije ni danas, osim što širom Republike Srpske, umjesto spomenika, imamo sve više murala „heroja“ koji su osuđeni, pored ostalog, i za „veliki zločin“ u Srebrenici. Da bi se sve to relativizovalo i razvodnilo, 7. jula u Srebrenici počinju Petrovdanski dani „memorijalna, duhovno-kulturna i humanitarno-sportska manifestacija, koja se tradicionalno organizuje u znak sjećanja na veliko srpsko stradanje u selima oko Srebrenice i Bratunca na Petrovdan 1992. godine“. Kao što vidimo tu se iskjučivo spominju srpske žrtve, a sarajevski mediji o tome ne izvještavaju. I tako od 7. do 11.  jula u Srebrenici imamo paralelne srpske i bošnjačke interpretacije onoga što se dešavalo u i oko Srebrenice koje se međusobno ne dotiču, niti međusobno  komuniciraju, ako izuzmemo nešto što se zove komemorativna sjednica Skupštine opštine Srebrenica na kojoj se odaje pošta svim stradalim stanovnicima opštine Srebrenica bez obzira na njihovu etničku ili vjersku pripadnost. To je forma bez ikakvog sadržaja i težine. I u srpskim i u bošnjačkim medijima ona se spomene onako uzgred. Ali ovdje se ne završava tragedija Srebrenice. Kada svane 12. juli tada su domaći političari, međunarodne vip zvanice, vjerski poglavari, ambasadori, novinari, već otišli iz Srebrenic zaboravivši sva obećanja i zaklinjanja koja su predhodnih dana dali Srebreničanima. Mada je i obećanja, baš kao i Srebreničana, je sve manje i manje. Stariji umiru, mladi odlaze, a onih 800 koji zanoće u Srebrenici pokušavaju da žive normalno. A kako živjeti normalno u gradu u kojem načelnik opštine negira haške presude i biva u tome podržan od vlasti Republike Srpske. Kako živjeti normalno kada još uvijek žrtve sreću svoje zločince koji se slobodno šetaju gradom. Kada popovi razdvajaju ljude umjesto da ih spajaju. Kada Bošnjačke djeca ne prisustuju proslavi Svetog Save, a niko od prosvjetnih radnika u Srebrenici i Republici Srpskoj u tome ne vidi problem. Kada u javnim institucijama, koja su pod kontrolom Republike Srpske,  radi sve manje Bošnjaka. Kada na izborima u Srebrenici glasaju ljudi koje niko nikad nije vidio u tom gradu.  Kada nemate trafiku, zlataru, prodavnicu obuće, mesaru, hotel, pekaru, slastičarnu, poljoprivrednu apoteku, a ostali su i bez autobuske stanice. Nema tu života, a pogotovo normalnog. Zato je ovo rekvijem za Srebrenicu od koje su svi digli ruke.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (06.07.2020)   Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61588/rekvijem-za-srebrenicu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61588/rekvijem-za-srebrenicu Sreća pa Korona dođe nakon Dana žena Wed, 01 Jul 2020 13:30:04 +0200 Kraj je školske godine u regionu i već neko vrijeme pratim objave raznih roditelja kako se suočavaju sa novom situacijom, šta to znači za njihovu djecu i ono glavno – hoće li se i šta kupiti učiteljici/razrednici na rastanku. Iste brige muče roditelje u BiH, Srbiji, Hrvatskoj. Svjesna sam da ljudi žele svoju zahvalnost nekako iskazati ali u toj namjerni nerijetko malo i pretjeraju, zaboravljajući da upravo oni trebaju vlastitu djecu učiti da vrlina leži u skromnosti. Ali mislim da se pojedinim prosvjetnim radnicama ta ideja nikako ne bi dopala. Koliko su pojedinci fokusirani samo na materijalno, nikada mi neće biti jasno. U pojedinim momentima to toliko postane degutantno da te bude sram tuđeg srama, tj. nedostatka istoga. Jasno je da se svako od nas obraduje poklonu koji neočekivano dobije ili pak uživa nekoga drugog usrećiti i iznenaditi nekom sitnicom koju taj priželjkuje ali da materijalno bude centar svega čak je i otužno. I htjedoh preskočiti ovu temu, kao nešto nevažno. Nešto o čemu se toliko priča po mahalama. Ali shvatih da možda i nedovoljno piše. Na mom radnom stolu stoje poredane čestitke mojih učenika dobivene za različite prilike, od Božiča, Dana žena pa sve do one na rastanku, kada sam prije dvije sedmice izvela jednu mladu generaciju.                                           I to smatram najvrijednijim poklonima koje sam ikada dobila. Rukom ispisane čestitke, mnoge čak i pravljene samo za mene, sve sa srcadima i zvjezdicama. Da se i najtvrđe srce omekša na taj prizor. Ali ne reaguju svi tako. Priča prijateljica kako su njihova djeca prije koju sedmicu svojoj učiteljici na rastanku poklonila nakit a ova je brže bolje taj isti poklon vratila u zlataru iz koje je uzeto i zamijenila za novce. Pa zar nam više ništa nije sveto? Koliki čemer od osobe moraš biti da u maloj čaršiji, u kojoj svak sve zna a posebno kako se na današnjem vaktu svaki dinar zaradi, ti pljuneš na nečiju pažnju i odbaciš je jer ti se eto ne sviđa a za lovu možeš uzet šta ti je volja? Kakav primjer daješ toj istoj djeci koju si tobože obrazovala? Da, ne daj Bože, ništa nije dobila usta bi čaršija ispirala kako su roditelji bezosjećajni a sada se hinjski šuti ne bi li se zamjerilo učiteljici jer ko zna čije dijete u novoj generaciji može dobiti i kako se svetiti narednih godina. Ni prvi ni zadnji slučaj. Svugdje ima toga. Samo s gađenjem se može nekako svariti al i tada jako teško. Ne bi mi ova tema bola oči i uši da ne doživjeh kako kolegica pita drugu, onako mahalski zabadajući nos gdje mu nije mjesto, šta je dobila od svog razreda na rastanku. A ova je u čudu pogleda, još uvijek pod dojmom i emocijama budući da je upravo ispratila mlade ljude u novu životnu odrednicu, djecu koju je godinama gledala kako izrastaju u marljive mladiće i djevojke i sad se neko našao da taj sveti trenutak degradira na nešto materijalno, kao da je ono mjerilo svih prethodnih godina, vječnih uspomena, suza i smijeha, uspona i padova, zajedničkog rasta i razvoja. I nije to prvi put. Tu potrebu pred cijelim kolektivom otvarati poklone koje za neku priliku dobiješ, hvaleći se i prezentirajući znatiželjnim zabadalima koji kao da žive za taj momenat da raskopaju a kasnije mahalaju naokolo, je nešto zastrašujuće kada prvi put posmatraš sa strane. Žao mi je što se stiče sve više dojam, zahvaljujući pojedincima, da je poziv prosvjetnog radnika sveden na dobijanje materijalnih stvari i da su pokloni mjerilo nečega. Što više poklona, to veći ego pokondirenih tikvi. I tužno je kakva se slika šalje van obrazovne institucije i u kakve brige dovode roditelji ponekad prisiljeni da pokleknu pred nenormalnim očekivanjima sredine u kojoj su i da se čak s vremena na vrijeme dogodi da se ti isti roditelji, koji su teškom mukom odvojili od svojih usta nekoga da razvesele, moraju pravdati i crveniti jer je poklon, koji bi trebao samo biti znak pažnje, ipak nedovoljne vrijednosti za učiteljicu/nastavnicu. Bilo je i toga. Na kraju mi ostaje samo jedan zaključak, sreća pa Korona dođe nakon Dana žena, bar da pojedine sitne duše ne budu zakinute za ono što smatraju da je njihovo pravo a ne dobra volja i velikodušnost ljudi koji im povjeravaju svoje najveće blago na čuvanje, brigu i odgoj, svoju djecu.     Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (01.07.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61587/sreca-pa-korona-dode-nakon-dana-zena http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61587/sreca-pa-korona-dode-nakon-dana-zena Milorad Dodik je mega car Tue, 30 Jun 2020 15:26:08 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (30.06.2020) Republika Srpska je, od Rusije, za 22 miliona evra kupila tri ruska helikoptera "Ansat" za potrebe svoje policije, a prvi će biti dostavljen u septembru. Milorad Dodik je tada izjavio „Uprkos svim pritiscima zapadnih partnera da spriječe ovu nabavku, mi smo to ipak sproveli.“ Moram priznati da je Milorad Dodik CAR, jer usred pandemije, pare troši na helikoptere, dok mu stanovnike Republike Srpske liječe humanitarnom pomoći Kine, Rusije, Srbije, Evropske unije, Mađarske, Bugarske, Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Azerbejdžana i ko zna koga drugog. Evo nekoliko primjera.   17. 03. 2020. Kina donirala RS dezinfekcijska sredstva za škole 09. 04. 2020. Na Aerodrom "Mahovljani" u Banjaluci danas je dopremljen prvi kontingent medicinske opreme i pomoći Rusije za borbu protiv epidemije izazvane virusom korona. 10. 04. 2020. Ruski stručnjaci na terenu- Počela dezinfekcija Poliklinike i hitne pomoći u Banjaluci 16. 04. 2020. Na aerodrom Mahovljani pored Banjaluke sletio avion sa humanitarnom pomoći Republike Mađarske. 22. 04. 2020. Treći kontingent pomoći Republike Srbije stigao je u Republiku Srpsku. Kako javlja RTRS u donaciji se nalaze respiratori, maske, rukavice i ostala medicinska oprema. 23. 04. 2020. Predsjednica RS zahvalila Evropskoj uniji na donaciji 26. 04. 2020. Ambasador Kine u BiH Đi Ping uručio je danas ministru zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske Alenu Šeraniću donaciju medicinske i zaštitne opreme potrebne za sprečavanje širenja virusa korona. 09. 05. 2020. Rusija Srpskoj poslala lijekove. 08.06.2020 Ambasada Bugarske u BiH donirala je 25.000 maraka Domu zdravlja u Banjaluci. I nije to sve, škole i vrtiće nam obnavlja UNDP, vodovod i kanalizaciju Evropska unija, stanove za izbjeglice gradi EU, a UNICEF donira bezkontaktne toplomjere Institutu za javno zdravtsvo Republike Srpske. Njemu samo preostaje da prikupi plate za budžetske korisnike i mirna Republika Srpska. Na ovakvom parazitiranju bi mu pozavidio i COVID- 19. Miloradu Dodiku, ali ne samo njemu, jedino preostaje da upari cipele, kravatu, odjelo, čarape i ekipu RTRS-a  i da se pojavi na otvaranju nekog od ovih „kapitalnih objekata“ i pokupi ove lagane predizborne poene. P.S. Zamislite 9. januar 2021. godine kada nad srpskim nebom, tokom parade ponosa u Banjaluci, prolete tri policijska i ruska helikoptera u niskom letu. Svaki Srbin patriotski će zaboraviti ove međunarodne donacije, COVID- 19, sav jad i čemer našeg zdravstva i biće ponosan što je Milorad Dodik spisko na njih, njihova 22 miliona evra.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (30.06.2020)  Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61586/milorad-dodik-je-mega-car http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61586/milorad-dodik-je-mega-car Догодине у Призрену! Tue, 30 Jun 2020 09:15:51 +0200 У Москви је, на јубилеј 75. годишњице прве Параде побједе у Другом свјетском рату, одржана Парада побједе у недоба и неприлици, али величанствена и упечатљива каквом је само Руси знају и могу организовати. На Параду су дошли они који су позвани, они који су хтјели и могли доћи, они који су почаствовани позивом, као и они који су дошли с братом, а примијећен је и Леонид Тибилов. Заједно са руским марширали су војници држава савезника, побједника у Другом свјетском рату, великим дијелом из република насталих распадом СССР. Између осталих марширали су и војници из двије најмногољудније нуклеарне силе Кине и Индије, али и војници из Монголије и Србије. Њихови представници су их са поносом поздрављали са почасне бине. На тој бини је био и члан предсједништва БиХ Милорад Додик, али војника из његове земље није било у парадном ешалону. Велика је то неправда. Народ БиХ, а прије свега Срби, које МД репрезентује у троглавом предсједништву, највећи је страдалник Другог свјетског рата. Уосталом у трећој тачки закључака Првог засиједања Завнобиха, на коме се према учењу неких историчара родила БИХ, стоји: „Srpske mase, koje sačinjavaju većinu u Narodno-oslobodilačkoj vojsci i koje su dale najviše žrtava, danas stoje odlučno uz narodno-oslobodilački pokret.“ Јуче су нас медији подсјетили да Трећи пук ОСБиХ његује тековине ВРС и као такав је природни насљедник Наше Војске, колико то год парадоксално звучало. Наиме, по истој логици би се рецимо у ЈНА, бар авијација могла сматрати насљедником ЈВуО, јер су сви њени пионири били пилоти Југословенске војске. Но, без обзира на све каламбуре наше историјске стварности заиста ми је жао што припадници ОСБиХ никада не учествују на оваквим прославама. БиХ, Република БиХ, или постдејтонска БиХ су недоношчад Првог засиједања Завнобиха, прије тога никакве историјске књиге је не познају као државу или државну територију, тј. државну јединицу неке државне заједнице. Наиме, и одлуком Берлинског конгреса Аустро-угарска добија право да окупира двије провинције Отоманске империје Босну и Херцеговину, а не БиХ. Свјесни преваре коју доноси позивање на Завнобих и његове одлуке, Срби су ту имали више делегата него што ће СНС имати посланика у сљедећој НС Републике Србије, НС Републике Српске је прије скоро двадесет и седам година све одлуке Првог засиједања Завнобиха програсила ништавним. Ergo, непостојање ВРС је посљедица трагичних одлука власти на нивоу РС, нашег принципијелно поданичког односа према „великим силама“ и високим платама у „заједничким органима“ БиХ. Ниједан војник ВРС, живи, рањени или погинули никада није ни помислио да ће ВРС бити интегрисана у ОСБиХ, срећом, јер би већина отишла тамо гдје су побјегли они који данас „уживају тековинама рата“. Од ВРС остало је само Спомен гробље на Сокоцу и бол. Молим све политичаре и ине предизборне манипуланте да се ману приче о ВРС док избори не прођу. Они о томе не знају ништа, па им се омакне да кажу како су „Војници ВРС бранили РС“, што је ноторна лаж, Ми смо стварали РС, а вас је, нажалост, запало да је браните, све више понајприје од Нас. Нађите неке занимљивије теме, нпр. корону. Ја не знам шта је овим аветињама па почеше из чиста мира тестирати поштен народ и грађане. Нико више није сигуран. Ђурић се држао за уши па добио корону, студенти, ђаци, милицајци, корона је маскираног Вулина пронашла, а да неће обичан полусвет. У Црној Гори забранили литије, а корона ушла у Рожаје, ђе, лише Цетиња, једино народ не ходочасти у славу Бога и Светог Василија. Ушла је у студентске домове, а сви знамо на колико начина се у таквим институцијама може пренијети. Ушла је у вртиће, у хладњаче, у Звезду, у пјесме, у влажне снове о недостижним плажама Суматре. Сви смо криви, све нас мали Николић треба мотком, нема нама слободе без полицијског часа. У нашој државичици забранило матуре, а матори кењци славе 13 година матуре, распламсавају угасле страсти, грле се, роштиљају, пију пиво из исте флаше, једу истом пластичном виљушком, дијеле ћевап напола, плачу над пропуштеним шансама и потрошеним идеалима. Ја немам идеала. Мисао из наслова није идеал, то је идеја. У земљи, у народу у коме живи стих „Нека буде што бити не може“, у коме је иста особа и Госпођица и госпођа и отац и мајка и предсједник и предсједица владе, у коме се не разликујемо по боји коже али се убијамо због боје дреса и партијске књижице, у коме више волимо да мрзимо него да будемо вољени, у коме свог најбољег спортисту пљујемо јер је превелик за наше хоризонте очекивања, мора постојати мисао већа од сваког нашег свезнања. Ако догодине не буде догодине, ако се ни догодине не здеси догодине, ајде бар за Видовданак да се поздрављамо гласним „Догодине у Призрену!“   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (30.06.2020.) Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал                                                                                       http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61585/dogodine-u-prizrenu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61585/dogodine-u-prizrenu Krokodil-Deklaracija Fri, 26 Jun 2020 15:34:12 +0200 Ko je prvi počeo - Istoričari protiv revizionizma. Oni su pronašli rješenje kako izučavati prološt Balkana! Ne znam koja je simbolika naziva Krokodil. Nisam istoričar, profesor sam stranih jezika. Evo neka sam laik za skriveno značenje naziva Udruženja istoričara, i za istoriju, mada sam završila Prvu Klasičnu gimnaziju u Sarajevu sa onim profesorima, koji su svoj posao znali, bili veoma obrazovani, mnogi nisu bili članovi KP, dapače, bili su poznati kao disidenti tj. kao neljubitelji one vlasti, ali im niko ništa nije mogao, jer su vladali znanjem, i nisu išli niz dlaku režimu–ali nisu ih ni gonili,ni smjenjiivali. Čitam ovaj tekst i sama sebi postavljam pitanje na koga su mislili naučnici–istoričari promovišući to novo rješenje izučavanja prošlosti Balkana, tj.novog načina gledanja na istorijske zablude u vezi istorije regiona. Svaka rasprava o istoriji/historiji u zemlji duboko podijeljenoj kako se i u pomenutom tekstu jasno kaže, po nacionalnim šavovima, makar bila vođena biranim, ugodnim, optimističnim pa i patetičnim riječima prof. Husnije Kamberovića, predstavnika BiH u izradi ovoga dokumenta, koji parafrazirano kaže da se može dobro (kao da nije svjestan gdje živi) sarađivati i uz mogućnost različitih iterpretacija i uz multiperspektivnost pristupa istoriji–nisam sigurna da sam najbilje razumjela značenje BiH- multiperspektivnosti pa sporim nekoliko stavova sastavljačima pomenute Deklaracije:- Pitanje zajedničke prošlosti. Narodi na Balkanu nemaju istu prošlost, bila jeste svima gadna-a nije bila zajednička, osim što su se Balkanci međusobno zajednički ubijali, ko s kakvim posljedicama, to je drugo pitanje-pa se pitam kakva to naučna metodologija može dokazati multiperspektivno da su svi isto stradali? Šta se u ovoj Deklaraciji zbrda s dola upoređuje, možda babe i žabe. - Ko na ovim prostorima svoju istoriju revidira, zar nije u pitanju „prebojavanje“ NDH fašizma-kao nije to bio fašizam, nego nekako blaži oblik nečega... Do juče je fašizam bio pobijeđen milionima žrtava, ali danas nije iskorijenjen. Pitanje glasi: Ko ga propagira javno, ko mu se ne suprostavlja–zašto to historičari Krokodila javno ne kažu. Nije valjda da fašizam propagira jedino Srbija, mada se čini da se žučna rasprava, mada ispod žita, upućuje baš Srbima. - Ko to „različito“ interpretira svoju, ali i prošlost drugih naroda u smislu lažnih podataka historije, preinačavanja, dotjerivanja, navođenja izmišljenih događaja, baziranih na „mitovima“, oblikujući svoju sadašnjost svojom prošlošću-pri tome vjerovatno mislioci iz Krokodila misle na događaje iz srpske mitomanske istorije, na srpsku prošlost, dok su svi drugi narodi sa svojom kao raščistili. Jasno je da se radi baš o Srbima, jer se o napr. o „mitskim“ žrtvama, recimo logora Jasenovac vodi dugogodišnja naučna polemika, bacaju se kocke u zrak, pa kako padnu, biće odgovor da li je isti bio samo srpski mit o desetinama hiljada poklanih, ili stravična istina. - Na koje tačno mitove i zablude misle tvorci ovoga, ipak, donekle, značajnog sastanka istoričara iz regona, jer i sastanak sa ovakvim zaključcima je, iako mali korak za historijski napredak i neku prizivajuću promjenu tumačenja regionalne historijske nauke u zajednici, koja se zove BiH, a koju tumače krokodilovi stručnjaci značajan i aktuelan, baš po prikrivenijoj, ali jasnoj poruci. - Ko danas priprema sitauciju za “ratne okršaje slične devedesetim“ i ko to po misliocima iz Krokodila revizionistički rastače umirujuću i benevolentnu atmosferu bošnjačkog antifašističkog Sarajeva, koji se ne smiruje u tumačenju srpske genocidne naravi, samo srpskih zločina, vraćanja unazad i traženja razloga da se stalno vrtimo u krugu zbog koječinjenice se prazni prostor ove čudo–zemlje, načina na koji se valorizuju događaji, ne u izmišljenim mitovima, legendama i bajkama, nego stvarnim događajima i tragedijama, koje su se narodu, koji je, kako se između redova provlači-kriv za sve, a neće da JAVNO prizna da je genocidan narod. Prvi u Evropi! Naravno nije srpski narod idealan,jer idealan nije niko. Ali srpski narod upornim dokazivanjem da prošlost ne prilagođava, ne interpetira, te ne ubija nikoga svojim mitovima, jer jednostavno zato nema potrebe zapravo iritira druge narode, koji niti imaju, niti mogu izmisliti svoju junačku Epiku. Po dobronamjernim histričarima samo su Srbi ubijali druge narode posljednjih decenija, pa i vijekova i oni sprečavaju da profesionalna nauka ponudi izlaz iz zabluda u koje su sve druge uvukli srpski mitovi i srpska krivica, iza koje se, izmišljene, zlurado proširene krivice, kriju oni koji su javno rekli da im je uloga završena jer su srušili Jugoslaviju. A to nije javno rekao ni jedan tadašnji jugoslavenski/srpski dužnosnik. Srpska prošlost jeste puna junačkih epova, opisa bitaka i slavnih junaka. Jesu li svi bili stvarni? Naravno da nisu. Mnogi su izmišljeni zamišljeni i usanjani, ali narodni pjesnik je pisao o slobodi koja mora doći nakon petstotina i više godina ropstva… Dok su drugi gradili trgove i katedrale, srpski guslari su pjevali o pobjedama, ali i porazima, patnjama o mukama svoga naroda. Istorijski korjeni su ono što ne možete izmisliti, ni nadograditi, oni se ne stvaraju instantno, a oni su ključ srpskog identiteta. Srpski narod ih ima, ne može da ih se odrekne–mada pojedinci odlučuju da u ime neke nove evropske istorije, apsolutno revidirane, u ime europske slobode koju smo stekli prije mnogih drugih–a sada nam je daju na kašičicu-prevrnu ćurak i postanu neki novi ljudi. Ljudi novoga doba. Odbijanje srpskog naroda da zaboravi svoju istoriju, u kojoj nije sve bilo ni slavno, ni herojsko–ali jeste bilo naše, i paćeničko i slobodarsko i slugansko i kukavičko u nekim vremenima–je naše pravo, jer znamo da su u nekim prošlim vremenima i narodi Zapada isticali srpsku zastavu na jarbole nakon Velikoga rata. Imamo li nečega da se stidimo-imamo kao i svaki drugi narod u Evropi. Baš tako, ni više ni manje. Ali imamo pravo da ističemo ono što jeste bilo pravedno i viteško u našoj istoriji. A toga je bilo–i onaj ko hoće da zna–ZNA. Mišljenja sam da, kako reče neko veče čuveni vojvođanski politički bard Čanak–da nam moćnici žele dobro, uveli bi nas u Evropu pa tako zaustavili našu agoniju stvaranja novih granica i gašenja ovo malo života što ga imamo. Niko,pa ni mislioci iz Krokodila, zlonamjernim “naučnim” dokazivanjima da ona istorija nije prava istorija-ne mogu prošlost prilagoditi potrebama OVE stvarnosti. Mislim da od multiperspektivnog pristupa istoriji nema ništa i da će proći mnogo vremena dok se u BiH nešto ne promijeni. To će trajati i traje–i ništa, osim vraćanja na Tita i bratstvo i jedinstvo–koje nije valjalo nikome u bivšoj zemlji, a i nije jer je trajalo koliko i grudva snijega na suncu–neće promijeniti ovo što se sada dešava. Priča o „jačanju svijesti“ novih generacija„ o uticaju revizionizma na svakodnevni život “u BiH prema prof. Dujković je priča za malu djecu, ili priča za one čija sjećanja dopiru samo do vrata društva Krokodil. I ključno pitanje po meni iz ove čudesne Deklaracije je pitanje kompetentnosti i značaja nastavnog kadra za zemlju u kojoj mi u BiH živimo! Moje pitanje glasi: Ko od profesora u BiH danas može sebi dozvoliti da bude profesionalac–znalac, čak i ako to jeste–da ne ugrozi svoju egzistenciju-u zemlji koja se dijeli na naše i njihove, na zločince i nevine, gdje događaji jesu postavljeni na tri načina i vrednuju se kako kome padne na pamet, gdje svako ima svoju istinu. Srbi su agresori za Bošnjake–samo je problem što na sebe ne stave tu parolu javno, pa bi to bio jasan znak prilagođavanja savremenim zahtjevima nove evropske istorije. Vratimo se na obrazovanje. Naši školski sistemi su priča za sebe. O tome sam pisala, ali samo ću reći da svaki entitet ima svoj sistem obrazovanja i da nema govora o bilo čemu zajedničkom. Kakvoj reformi obrazovnog sistema se nada prof. Kamberović kada se u ovoj zemlji niko ni oko čega ne može usaglasiti i kada i dalje postoje škole sa dva ulaza za dva naroda. Za učenike i nastavnike u jednoj školi. Sloboda izražavanja u zajednici ne postoji, kao ni mnoge druge slobode, udžbenici su primjer uskog i niskog obrazovanja onih koji ih pišu, dapače, nad nekim tekstovima se zgražam. Neki kao napr. udžbenik Demokratije za VI razred je smiješni konglomerat lupetanja i nepoznanica za dijete toga uzrasta. Udžbenici stranih jezika su pisani za napredne polaznike kurseva, možda i za djecu kojima je taj jezik maternji jer naša djeca vježbanja ne mogu napisati bez instruktora. Nastava na daljinu pokazala je sav „sjaj„ i znanje mnogih nastavnika, jer TV i nije mjesto za nastavu, to je surogat za pravo prenošenje znanja–to je zajebancija na moderan način. Instant nauka. Doduše mnogima je i to previše. Do funkcija mogu doći bez mnogo truda. Naša djeca su doslovno sluđena, jednostavne stvari ne znaju, koje su nama bile obične, a guraju se u nekakvo novo, moderno, informatičko doba nauke, nastavu putem Interneta, dok im zadatke rješavaju roditelji kod kuće, da se oni jadni ne muče. A pri tome ćute, boje se da kažu šta misle. Kritičko mišljenje ni o čemu ne postoji, jer se kritička misao guši i nije „zdravo“ biti kritičan, a što se uči od malih nogu. Kod mnogih, srednjoškolaca, a i studenata (predavala sam na nekoliko fakulteta), postoji nezaintersovanost za bilo šta–osim telefona. Neko „iskustveno“ mišljenje o kojem govore sastavljači Deklaracije, takodje ne postoji, postoji samo „iskustvena„ odluka da čim se završi kakva-takva škola–kupi karta u jednom pravcu za Zapad.Lično sam svjedok sve užeg, sve siromašnijeg opšteg znanja učenika ali i novih političkih likova-dapače ovaj sistem promoviše mediokritete tržištu potrebne instantno obrazovane, praktično pilupismene fizičke radnike, metalce, pekare, kuvare, vodoinstaltere, bez uvrede, naravno–priznajući da nema nade da se u ovoj zemlji promovše obrazovanje, tržištu trebaju radnici, a ne naučnici-jer za to nema ni interesa, ni vremena, ni para–i šta će to nekome ko će, ako nas korona opet ne zaustavi–otići tamo gdje će raditi najteže poslove od jutra do mraka, dok će bogata djeca iz naše zemlje i bogata djeca iz neke zapadne zemlje-pohađati fakultete. Taj se scenario sprema nama koji smo svijetu dali čuvene naučnike, književnike , ljekare, muzičare, sportiste... I neka se sprema. Zaslužili smo. Ovim naučnicima iz Krokodila kažem na kraju da mlat praznu slamu. Prazniju tim više što u slami koja se kao naučno“mlati“, nema baš ničega naučnog-osim uvlačiteljskih, europskih političkih ideala i poruka džabalebaroša nekome ko misli da je promjena u ovoj zemlji moguća i izvodiva, a dobro zna da nije-i oportunističkog ulagivanja, dobro upakovanog u bezvrijedne parole i isprazne „naučne„ proklamacije.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (26.06.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61583/krokodil-deklaracija http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61583/krokodil-deklaracija Obožavanje policije Mon, 22 Jun 2020 09:33:27 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (22.06.2020)   juna 2020. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske je objavilo konkurs za prijem u radni odnos sveštenika u Kabinetu ministra. Šta će sveštenik raditi kod ministra Lukača piše u konkursu i dok čekamo rezultate konkursa, dajmo mašti na volju...   06.07. 2020. godine Prvi dan na poslu je bio prilično čudan. Kada sam se u mantiji ukazao u policiji svi su bili u čudu. Dežurni policajac na ulazu se prekrstio kada sam mu kazao da sam zaposlenik Ministarstva policije Republike Srpske. Onda nisu znali gdje da me smjeste? Jedni su govorili da bih trebao među saobraćajce, jer oni su najveći grešnici, dok su drugi predlagali da idem u narkotike pošto se oni suočavaju sa najvećim iskušenjima. Treći su kazali da bih ja trebao ići u kadrovsku službu jer se bavim ljudskim dušama i subinama, a neki su predlagali da idem u SAJ jer je moj status specijalan. Sve nedoumice je „presjekao“ ministar Lukač koji je kazao da je meni mjesto u kancelariji sa njegove desne strane. 20.07.2020. godine Danas sam osveštao dva vozila specijalne antiterorističke jedinice SAJ, „Sveti Arhangel Gavrilo” i “Sveti Dimitrije”. Dobila su neprobojan i nevidljiv pravoslavni štit. To su vam ona dva „despota“ koje viđamo na paradi 9. januara. Nakon ovoga biće još ubojitiji prema migrantima, teroristima, davidovcima i svim ostalim koji narušavaju javni red i mir u Republici Srpskoj. Ipak,  pošten čovjek nema čega da se plaši, jer će uz njih osjetiti moć hrišćanske ljubavi. Kada sam na fejsbuku postavio zajedničku sliku specijalaca i mene,  prvi je lajkovao penzionisani episkop Kačavenda. 07. 2020. godine Danas me ministar Lukač zamolio da održim predavanje saobraćajnoj policiji o odnosu hrišćanstva i primanju mita, u okviru projekta jačanja integriteta i  kapaciteta institucija u borbi protiv korupcije. Teško će biti da ih ubijedim da je grijeh i kada uzmeš 20 KM i nekoliko miliona na tenderu. Pričaću im o pohlepi kao jednom od sedam smrtnih grijehova, ali i o potrebi milosrđa kao jednom od najvažnijih hrišćanskih vrlina. 01.08.2020. godina Predavanje saobraćajcima o korupciji je bilo uspješno, ali su me zamolili da to više ne radim, jer su slušaoci predavanja prestali vozačima da „gledaju kroz prste“, ali su onda shvatili da su im plate nedovoljne za život.  10.08.2020. godine Pojavio se mali problem, koji može da preraste u veliki. Elem, neki policajci se pozivaju na član 56. Zakona o policiji i unutrašnjim poslovima u kojem se u tački 3. kaže „Policijski službenik ne smije javno ispoljavati politička uvjerenja i dok je na dužnosti ne smije javno ispoljavati vjerska uvjerenja.“ To praktično znači da dok je policajac na dužnosti mora potisnuti svoju religioznost. Vjerujem da se osjećaju toliko sputano, baš kao i rani hrišćani u vrijeme rimskog cartva. Kada završi sa poslom policajac može vjerovati u šta želi, ali onda imam svog parohijskog sveštenika, koji se brine za njegovu dušu. Ja ispadam suvišan. Izgleda da su soroševci, ateisti i ostali nesoj spremni na sve samo da nas učine bezbožnicima. Kada sam to spomenuo ministu, samo je nehajno odmahnuo rukom. 3.08.2020. godine Održao sam predavanje o blegodeti posta. Osnovni cilj posta jeste očišćenje duše i tijela od tjelesnih i duševnih strasti, kao i proslavljenje Boga i njegovih svetih. To nije samo uzdržanje od mrsne hrane već i u uzdržavanju od rđavih misli, želja i dijela, umnožavanju molitava, dobročinstava i vršenju svih evanđelskih vrlina. Post obuzdava slastoljublje i stomakougađanje. Međutim, on istovremeno oslobađa čovjeka od tiranije duševnih strasti i rđavih pomisli. Njime se čisti čovjekov um i uzvodi ka nebesima. 24.08.2020. godine Opet su me iz kadrovske službe zamolili da ne držim predavanje, jer kroz afirmciju hrisćanskih vrlina slabim efikasnost rada policije. Neki od njih su počeli da preispituju svoje živote, svoje stavove i svoje ponašanje. Izgleda da je danas teško biti dobar policajac i dobar hrišćanin. 03.10.2020. godine Javila mi se jedna turistička organizacija sa ponudom da nabavi za svakog policajca po jedan drveni krst kao privjesak za ogrlicu i džepnu ikonu. Moje je samo da aminujem, a oni će sve ostalo završiti. Cijena prava sitnica, ali je iskušenje veliko. 14.10.2020. godine Stigli krstići i ikone... Vrijeme je da se razmišlja o pokloničkim putovanjima i odlsaku na hadžiluk. Što bi rekao naš narod „Travel for fun“. 17.10.2020. godine Danas mi se ispovijedio kolega psiholog. Kaže da se osjeća tako bezvrijednim i suvišnim u policiji, jer policajci pomoć za svoje probleme sve više traže kod sveštenika, a ne kod njih. Obojica smo se složili da to nije dobro, ali u pitanju je viša sila. Izgleda da molitva i post imaju veći efekat od psihološke pomoći.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (22.06.2020) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61582/obozavanje-policije http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61582/obozavanje-policije Ко ће финансирати револуцију?! Tue, 16 Jun 2020 12:37:11 +0200      У сљедећој табели дајемо сум(о)арни преглед ђе смо били и докле смо догурали.   Овај кратки приказ нам показује гдје су нас довели еволуциони процеси у историји наше Државичице. Паметном, доста. Да пређемо на тешке теме. У Србије је нека Комисија за натегнути анаколут одлучила да избаци Десанку Максимовић из школског програма. Када су из из Десине задужбине упозорили да „даље неће моћи“, они су предложили компромис да се највећа српска пјесникиња пребаци у први разред, јер су тамо већ Јефимија и Сљепа Живана, али „Уста раја ко из земље трава“, чак се и Министар попишмани на сопствени потпис на указ о протјеривању, Ана Брнабић твитну “Никада се Десанка Максимовић неће избацивати из образовног система Србије. Никада. Тачка” и ... Не знам тачно шта би. У сваком случају Тражим помиловање за Комисију! Није ни њима лако, неостварени писци или научници (чак и остварени) пресуђују Десанки или Момчилу Настасијевићу. То је исто као кад Комисија одлучује о пријему професора у школу. Да бисте постали члан Комисије морате имати књижицу, кад имате књижицу, не морате имати ништа друго, па ни образ, и онда је сасвим логично да Комисија прво елиминише најбоље, јер би они „потенцијално разорили здраво ткиво колектива“, а онда је све лако, знају се критеријуми... Тражим помиловање, за све Комисије! Иначе, много се тих писаца и тих књижурина накотило, ако не престану са том деструктивном работом мораће се средња школа продужити за још један разред, да имамо мастер матуранте. У првој фази експериментално, онлајн, преко инстаграма, и других грама док не заживи. Факултет ће, ускоро, свакако уписивати само будући министри, не прије четрдесете, кад сазрију за функцију. Они свакако очас посла наполажу те испите, онда за шест мјесеци мастер, за годину докторат, треба времена док се преведе, прекуца, па те процедуре, најважније да се све стигне у првом мандату, да послије има времена и за свој посао. Тежак је то посао, и одговоран. Замислите само сваки дан са тим савјетницима да се сретнете, нема се времена за књигу или за посао. Гдје код дођеш једи, пиј, једи, слушај глупости, пиј, смијеши се усиљено, опет једи, пипни, штипни, чопни, пиј, обећај нешто, и на крају да засладиш, ваља се. Тражим помиловање за министре! Јутрос у продавници касирка се гуши испод маске, омара, не ради клима, климакс, ја са разумијевањем климам главом, па као да се нашалим: „Тешко јесте, али сте барем добро плаћени,“ – устријели ме преко маске. „Још те свако зајебава“. „Ма не, госпођо, ако у Србији продавци имају 550 евра, овдје изађете на 600“. „Иљаду двјесто марки, изађемо, таман толико нас три изађемо“. Ево ми и сад стоје кифле на столу, не усуђејем се да их пробам. Мада, касирке су једине имуне на корону. Енглези праве серум од крви касирки, њихова је плазма и коштана срж на цијeни у земљама Бенелукса. Тражим помиловање за касирке! Гранап из претходног поглавља налази се у Улици 4. јунија. Нес(п)ретни Правопис српског језика, уистину, дозвољава дублетски облик за шести мјесец, али ја овом приликом нудим бланко глас сваком одборнику у Палама који је гласао за ову одлуку, а који без грешке измијења по падежима облик „јуни“. Но, да се вратимо наслову. Кад се возите диљем Републике Српске, увијек можете ухватити фреквенције „Радио Марије“ и „БН радија“. Дакле, слушам ономад, а не тако давно, БН конекцију и људи докони, ојађени, бијесни, обијесни, зову, конектују се са истопаћеницима. И онда зове човјек из Шведске и пита „Ко ће финансирати револуцију?“. Све је стало у то питање. Зашто је тако како је, зашто смо дошли гдје смо, зашто никада неће бити боље, зашто нам дјеца одлазе, зашто ћемо школе претварати у старачке домове? Зато што нико нема интерес да финансира револуцију. Зато што онима код којих су паре одговара стање ствари. Зато што о нашој будућности одлучују Комисије за изневјерена очекивања!               Да завршимо с пјесмом, најљепшом, Десанкином.   Царе Душане, тражим помиловање за војничка гробља усамљена којих се само регрут каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут наноси само гавране, где је шимшир једина биљка.   Царе Душане, за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од  родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена, из Цариграда којима се мајка и данас нада, за гробља оних које су цареви у незнане земље слали да гину, за војничка гробља у час вечерњи, за њихову подземну и надземну тишину.                                                                                                  Јарац Мудријаш&Десанка Максимовић   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (16.06.2020.) Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61581/ko-e-finansirati-revoluciu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61581/ko-e-finansirati-revoluciu Nije srpski lagati Mon, 15 Jun 2020 09:15:37 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (15.06.2020) Prije neki dan na tviteru su se pojavile fotografije ubijene porodice Sekulović, Ranka i Radenke, kao i njihove djece Predraga i Danke, iz Foče, koja je poginula 13. septembra 1992. u mjestu Zavait, opštini Foča. Taj tvit je napisao neko pod nazivom Kentaur Wolf ili @fragma_dia, koji sebe opisuje biranim riječima „Ne povijam se kako vetar duva, prek, ali pravičan. Moja stranka je Srbija. A moja porodica JSO“. Iz njegovog samoopisa naslućuje se da imamo posla sa ljubiteljem srpskih ratnih zločinaca i kriminalaca.  On je revoltiran nastupom Čedomira Jovanovića i Sulejmana Ugljanina, odlučio da svima „saspe“ istinu u lice o stradanju Srba u BiH. Za to je Kentaur Wolf koristio „ličnu arhivu“ i arhivu Amerikanca, bez imena i prezimena, „koji je objavio tekst u Džastintribjunu, a kasnije i Vašington Postu.“   Kao što vidimo Kentaur koristi vrlo relevantne izvore, sebe i neimenovanog Amerikanca. Zašto vam sve ovo pišem?  Zato što je nakon tog tvita, neko čiji je naziv na tviteru @bogdan_njs napisao „poslati @srkipuhalo“, a sa njim se složio @PBejatovic, koji smatra da ovo moramo svakodnevno da retvitujemo tj. dijelimo na tviteru. Prvo da vidimo šta je to Kentaur Wolf tvitnuo   Morate priznati da je mučno gledati fotografije mrtvih ljudi, a pogotovo čitati kako je nastradala porodica Sekulović, a Kentaur Wolf  je za srpstvo spreman sve uraditi i izdržati i to očekuje i od nas. Elem, tviteraš Kantaur Wolf tvrdi da su Ranka i Radenku, tog 13. septembra, „teritorijalna odbrana, muslimanske snage ubile“ i „zverski sakatili za vreme života uz jezive krike koji su se čuli na drugom kraju Foče“. Potom dodaje „muslimani ubijaju pred vezanim roditeljima u putu za Foču u selu Bakić. Takođe uz svirepo mučenje, decu od 7 i 4 godine.“ Nakon ovako detaljnih opisa, svakom pristojnom čovjeku javi se grč u stomaku. Odlučio sam da malo provjerim ovo što Kentaur Wolf tvrdi i ukucao sam na Guglu riječi „porodica Sekulović 1992 godina Foča“ i odmah mi se pojavio naslov „26 godina od ubistva porodice Sekulović“  na nečemu što se zove  „Istina i pravda- portal srpskog naroda“  u kojem piše „U četvrtak 13. septembra navršava se 26 godina od svirepog ubistva četvoročlane srpske porodice Sekulović u Foči. Ovaj zločin do danas nije rasvetljen a počinioci nisu kažnjeni“. Kao što vidimo na samom početku teksta se kaže da „svirepo ubistvo“ nije razriješeno i niko nije zbog njega kažnjen, ali Kentaur Wolf zna da su to uradili Bošnjaci iz „teritorijalne odbrane“. U nastavku teksta čitamo „Tog hladnog, jesenjeg 13. septembra 1992. u mestu Zavait (opštini Foča)  na okrutan način su ubijena četiri člana srpske porodice Sekulović. U stravičnoj eksploziji tog dana stradali su Ranko Sekulović (30), njegova supruga Radenka (31) i njihovo dvoje dece Predrag (7) i Danka Sekulović koja je u trenutku ubistva imala samo tri godine. Ovi nedužni ljudi ubijeni su nakon što je teretno motorno vozilo kojim je upravljao Ranko, nagazilo na postavljenu minu na lokalnom putu između Zavaita i Foče. Od dejstva eksplozivne naprave na licu mesta su poginuli Ranko, njegova supruga i dvoje maloletne dece dok je napad preživeo jedino njihov prijatelj i saputnik Momčilo Stevanović. On je tom prilikom zadobio teške povrede. Fotografije ubijenih Srba obišle su tada čitav svet a o stravičnom masakru javile su i brojne svetske televizije.“ Kao što vidimo ovdje nema ni riječi o „jezivim kricima“ muža i žene Sekulovića koji su se čuli na drugom kraju Foče, o kojima tako slikovito govori Kentaur Wolf, niti o ubijenju djece pred zavezanim roditeljima. Naravno da mi nije bilo mrsko da se malo raspitam u Foči i kod nadležnih institucija. Istina je da je porodica Sekulović nastradala naletivši kamionom na minu. I šta ćemo sad?  Ništa. „Ekspertima“ kao što su Kentaur Wolf ne vrijedi govoriti i pisati, jer oni svjesno lažu i manipilišu činjenicama, iz njima znanog razloga, ubjeđujući nas da je to vrhunski patriotizam. Srpske „patriote“ će i dalje, po društvenim mrežama, bjesomučno dijeliti laži osoba kao što su Kentaur Wolf, vjerujući da tako šire istinu o stradanju Srba u BiH. Bogdan i Peđa Bejatović neće podijeliti ovaj blog i priznati da su nasamareni, jer možda ovo i jeste laž, ali Puhalo je i dalje govno soroševsko, izdajničko i autošovinističko.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (15.06.2020) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61580/nije-srpski-lagati http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61580/nije-srpski-lagati VERITAS  AMARA  EST Fri, 12 Jun 2020 14:03:45 +0200 Imajući ovo u vidu komntarišem  dvije  teme  od  kojih  jedna  izgleda aktuelno, a  druga  više nije  na  čekanju,  rušenje  objekata   SPS   u Montenegru  već   je   počelo: OSTAVKA Kažu da je Predsjednik Vlade gosp. Višković prije neki dan ponudio ostavku članu Predsjedništva BiH gosp.Dodiku tj. Predsjedniku  svoje  stranke  SNSD –  jer želi da  preuzme  odgovornost  za  sve propuste  koji su se desili za vrijeme korone. Međutim   slušam Viškovića  kako kaže da ga nije briga da li je novac za  šatore vraćen. Ne mogu čudom da se  načudim.  Čini  se kao da se čovjek  više ne kontroliše ponavljajući da on ništa ni o čemu ne zna. Činjenica je da je javno, s puno energije, govorio  u doba korone i   kasnije, da je on lično odgovoran za sve akcije iz pomenutog vremena, pa i za čuvene  „šatorske bolnice,“ da je spreman da za sve odgovara, budući da je bio predsjednik vladinog  štaba za vanredne situacije. Dapače, izjavljivao je da bi, kad bi trebalo, sve činio ponovo !    Ne upuštam se u opise propusta, ima ko to  treba da „prebere“, ako  prebere  -  niti  u  odluke SNSD a – koji svoje probleme rješava na svoj način, u svom krugu, čuvajući  svoje ljude maksimalno (slučaj Košarac i drugi),  vjerujući  čak  i onima  koji su u stranku  došli  kao  preletači (dugogodišnji  članovi  su obični, a ovi  drugi su dragocjeni). U  nekom  normalnom poimanju stvari, koje nije ni političko, ni analitičko – nego čisto moralno, ljudsko,  ostavka se,  ako se daje ozbiljno, podnosi neopozivo. Nedavno smo imali primjer neopozive ostavke, ministra sigurnosti  gosp. Radončića. Čovjek istupio i iznio svoje razloge, koje ne komentarišem. Takođe smo imali prilike da čujemo zašto i kako su podnijele  ostavke one dame na vodećim mjestima u Evropi. Nisu spomenuti muški davaoci ostavki, nije valjda da ih nema ! Slučaj našeg prvog čovjeka  Vlade  meni  nije jasan,  mada u  politici  mnoge  stvari i nisu jasne običnom čovjeku. Ali, valjda ima u Vladi  ljudi koji  bi  mogli  „sutri dan“  odmijeniti  danas već potpuno neuvjerljivog Viškovića, u suštini skromnog i,  kako izgleda poštenog   „na neki način“, čovjeka,  (njegova gotovo stalna poštapalica).  Ali, odluka  naravno ne  zavisi  od toga  koliko  je  ON  sposoban da se nosi  s poslom koji radi, nego od toga  šta  rukovodstvo SNSD  u ovome trenutku procjenjuje. Stoga  i  ponuđena ostavka jeste  samo simbolična, da se čini da i mi znamo šta je institucija ostavke - a radi se o poznatom  političkom manevru  - kupovini  vremena. Vrijeme  je međutim,  prestalo  da   igra  značajnu  ulogu u životu običnog čovjeka,  koga politika praktično skoro pa i ne zanima, bez obzira na živu političku predizbornu aktivnost. Živi  se dan  za dan, carpe diem... Malo li je da se dobije minimalac i vaučer, i u  to ime srećan godišnji  odmor penzionerima i  radnicima . CRNA GORA,  „OPUS DEI„ Dr. Smila Avramov Ideja  o uništenju  SPC  u Crnoj  Gori  je   izvučena iz  arhiva prošlosti.  Dakle, nije nova,   zato što je to tema koja se godinama krije,  otkriva je  Milo i njegov establišment baš  sada, a  kriju kao  zmija  noge  da  je  od  davnih  šezdesetih  godina, ali  i mnogo, mnogo prije,  postavljen  zadatak od strane Vatikana i Zapada da se  Srpska  Pravoslavna Crkva razori, vijekovima nepokorena, mada pod strašnim udarima Rima. Dovoljna je rečenica da  će se učiniti sve   „da  dva Hristova  plućna krila  dišu zajedno“  (Papa  Jovan Pavle II, knjiiga  Dr. Smilje  Avramov  „Opus Dei“ ), drugim riječima dezintegrisanja SPC -a u  hrvatsku, crnogorsku i makedonsku  crkvu  -  a onda  sve pod  jedan vatikanski kišobran. To je  protežirao svim silama pomenuti Papa,  neprikosnoveni rimokatolički vođa  zapadnih zemalja, uključiv i  SAD,  fanatični poljski patriota, osnivač  i  priložnik  čuvenog   „OPUS DEI“, njegovih   biskupa,  zakletih  da  će  sastaviti  Zapad  i  Istok u jednoj   vjeri  - katoličkoj !   Papa Vojtila je,  suvereno,  sve do smrti bio najvažniji  igrač u razaranju SSR-a, surovom  razaranju Jugoslavije od strane  Zapada, dakle u  rušenju komunizma,  ali  i presudan  u   saglasnosti   za  bombardovanje  Jugoslavije, i   Republike Srpske, jednom riječju –  bio je  lik  koji  je  vukao  konce  u događajima,  koji  su tih  godina uzdrmali  Evropu i svijet.  Ni jedna važna politička odluka u svijetu nije donesena, a da je nije potvrdio Papa. Postavlja se logično  pitanje današnjeg  uticaja  Vatikana  na tok  dogadjaja u Evropi, ali i šire?!  Sva je prilika da je tako i danas. Treba  pročitati  knjiigu uvažene  Dr. Smilje Avramov, „OPUS DEI“  čije poznavanje istorije i pravničku  stručnost  nisu  mogli ugroziti ni njeni savremnici, koju su citirali književnici  i  istoričari  izvan  Srbije i  Jugoslavije,  koju ne mogu  ugroziti  ni  oni   koji  su  juče postali doktori  nauka,  novi  srpski „prosvetitelji“, koji  zdušno, svaki na svojoj  značajnoj poziciji, bilo u Srbiji, ili negdje van nje, na  poziciji, što višoj to bolje „tiho dobronamjerono i  radosno, riječi  iz  „Opus Dei“   objašnjavaju, pogotovo kad su na pozicijama da mogu tumačiti srpsku  istoriju na svoj način, blatiti  kulturu i  obrazovanje  posebno - i  pisati  kakva je  Srbija bezvezna,  mračna, Istoku okrenuta zemlja, sa  Crkvom  koja  je vuče unazad ... Oni  d a n a s  ostvaruju  ideje „OPUS DEI“,   rugajući   se  srpskim nacionalistima  i  svima  onima koji nisu dio šeme blaćenja svega što ima predznak nečega što oni zovu „preživjelom srpskom prošlošću“, preživjelim  književnicima i  temama o kojima su  pisali temama koje više nisu važne, jer nisu u skladu sa postavljenim pravilima tj. ovom epohom. Danas  se treba  ponašati i  živjeti drugačije. Pitam se kako bi oni, a  znamo  koji su, postavil uslove jednoj  Njemačkoj  da  nema u programu neke Gimnazije njemačkih  klasika,  recimo,  velikog   Hajnea,  Getea, Šilera,  ili  djela  koja su pisali ......dobro,  neću nabrajati, trajalo bi dug , ili   jednoj  Engelskoj  da ne snima filmove  o Henriju VIII,  kao  on je bio ubica  svojih žena, ali  znamo da  je počeo graditi  temelje  anglikanske  crkve, dakle  reformacije  u  UK –u,  da  se ne čita  ..... dobro neću nabrajati, dakle  da bilo  ko  u normalnom svijetu,  bilo gdje zabrani,  izbaci,  kaže da ne trebaju neka književna,  pojedinačno ili  sva djela, osim  naravno  fašista  koji  su knjige palili. Možda će doći  i  to vrijeme, ko zna. Onaj ko bude htio da čita Andrića, posebno „Na Drini ćuprija,“  Pekića,  Kišvu „Grobnicu ...., Matiju Bećkovića,   Ćopića, Kočića, posebno njega .... itd, čitaće. Ko neće, ne reba mu zabrana. Ovo pišem kao učenica Klasične gimanzije u Sarajevu, profesor Germanistike, njemačkog   i engleskog jezika i književnosti,   dakle ne  srpska  polupismena  domaćica koja pravi sir i kajmak,   ili  neka  starleta, koja nije uspjela završiti srednju školu, bez uvrede, naravno .... Neko sam ko apsolutno  zna  o čemu  piše.  Zgražam se od toga da neka komisija   pravi  program  iz književnosti  –  izbacuje  nečije  pjesme kao  trule jabuke,  neke ostavi,  čereči   izbor  knjiga,  prelama  šta  i  kako će učenici  Gimnazije u Srbiji  čitati.  Ako će uopšte čitati, naravno. Šta bi bilo da se gradivo Biologije, Hemije, Fizike rašereči  - ovo    ostaje, ovo  se izbacije, ima novih rješenja...  Dr. Smilja  Avramov  je imala  uvid u  arhive Vatikana, nakon čega je  naučno dokazima citatima  iz autentičnih dokumenata,  znanjem stranih jezika, iznijela  istinu o  tome od  kada  ideja  o  crnogorskoj  crkvi,  koja  se  sada  samo akutelizuje,  živi  -  samo je bila   primirena,  sve do  Milovog   vremena  u  kojem  se njemu čini  da će biti realizovana.  Da li će, treba vidjeti. Moja namjera nije da dajem procjene, da predviđam tok dogadjaja,  da branim ono što u Srbiji  zaista treba promijeniti,  ja nisam istoričar, ni politički analitičar, nego   sam  osoba   obrazovana, koja  čita,  koja se informiše,  jer želi da ne piše samo prema emocijama –kojene krije, dapače, nego mi je namjera da ukažem kako otpor Srpske Pravoslavne   Crkve da  ostane svoja,  da je ne  preprave ekumenisti, borci  za  ujednačavanje  religija u  Evropi  i svijet ,  čitaj  svevladajuće Katoličanstvo -  pod  upravom  Pape  - nije  od juče  i    da će odbrana  SPC  biti  veoma teška.  Srpski narod u Crnoj Gori  biće  izložen velikim iskušenjima. Milo neće prezati od upotrebe sile sve u namjeri da izrvši postavljene  mu  zadatke. Jer, Milo nije dobio ništa džabe, niti se u politici išta dobija na lijepe oči. Sve, baš sve, ima cijenu. Srbija u ovoj situaciji  ima vezane ruke bez obzira na poruke da će pomoći srpskome narodu  u Crnoj Gori.  Jedno su želje, a  drugo je ralnost, jer Srbiji predstoje njeni veoma   ozbiljni problemi  sa  Kosovom – što  je i  tajming  koji u  Crnoj Gori takođe nije slučajno izabran. Sve u svemu -  predstoje  nam  važni  događaji, naši  lokalni  izbori,  izbori u Hrvatskoj i  Srbiji, pa   onda američki predsjednički  izbori,  gdje Republikanci i „duboka država„ ne  sjede skrštenih ruku,  dapače, borba će biti sve žešća   i  gdje  je  ubistvo  nesrećnoga  Flojda  samo  okidač  za nemire  kojih će biti sve više, budući da se radi o očiglednim  socijalnim nemirima, koji će osim korone,  duboko protresti  Ameriku.  Ali,  to je opet  druga tema.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (12.06.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61579/veritas-amara-est http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61579/veritas-amara-est Crnogorci  lives matter Tue, 09 Jun 2020 09:17:44 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (09.06.2020)   Mlađen Božović je trabao biti ministar za ljudska prava i izbjeglice BiH, njega je ispred Republike Srpske predložio Demokratski narodni savez (DNS) kao Crnogorca. Nakon što SDA nije podržala njegovo imenovanje od strane predsjedavajućeg Savjeta ministara Zorana Tegeltije, Crnogorac Božović je postao šef kabineta novog ministra za ljudska prava i izbjeglice Miloša Lučića,  koji je poznat po tome što je jedan od rijetkih Crnogoraca koji je pao jednu godinu u srednjoj školi i studirao 12 godina. Ali  to već znamo, navkli smo se  i prihvatili smo kao normalno. Crnogorac Božović je kao šef kabineta novog ministra za ljudska prava i izbjeglice Miloša Lučića, trebao postati član Komisije za izbjeglice i raseljena lica BiH. Problem je nastao kada se shvatilo da članovi te komisije mogu biti samo Srbi, Hrvati i Bošnjaci tj. konstitutivni, a šef Božović se nedavno autovo kao Crnogorac Ovdje nastaje nekoliko problema? Prije svega ovdje se radi o klasičnoj diskriminaciji od strane sistema, jer konstitutivnost tj. zakon ne dozvoljava gospodinu Božoviću da bude član komisije. I to nije obična komisija to je komisija za izbjeglice i raseljena lica. Realno, ako iko treba da bude član komisije to treba da bude apatrid Mlađen, koji je bio direkor Fonda za povratak, a kojeg životna bura tako nemilosrdno baca sa jedne na drugu poziciju u BiH institucijama. Zamislite samo koliko će izbjeglice i raseljena lica izgubiti zbog nemogućnosti da naš ekspert iz reda Ostalih primijeni svoja znanja i iskustva u pomenutoj komisiji? Drugi problem je još apsurdniji jer ova diskriminacija se dešava u Ministarstvu za ljudska prava, kojima ne pada na pamet da za sve ove godine promijene zakon i sve ostale zakone koji diskriminišu nekonstitutivne u Bosni i Hercegovini. Njihovo striktno pridržavanje zakona, efikasno eliminiše bilo kakvu ljudskost u ovoj zemlji i održava diskriminaciju. Na kraju moramo imati u vidu i sve posledice koje svakodnevna identiteska kriza ostavlja na mentalno zdravlje gospodina Božovića i svih ostalih 1883 Crnogoraca u BiH. Dodamo li tome i krizu koju danas imamo oko identiteta stanovnika Crne Gore, možete da zamislite kroz kakve psihičke lomove danas prolazi junak naše priče. Dok vi svako jutro uparujete kravatu, sa košuljom, cipelama, odjelom, gospodin Božović svakog jutra da se budi sa pitanjem... Ko sam ja? Da li sam danas podoban? Da li mi se danas isplati da budem to ili nešto drugo? Istina, on je Crnogorac i on je naučio da stoički trpi sve nepravde, ali kako je Ostalima u BiH koji nemaju gene kamene? Kako je Romima, Jevrejima, Italijanima, Mađarima, Česima, Slovacima, Poljacima, Bosancima, Jugoslovenima i svim ostalim koji ne mogu da budu birani? Zapitajmo se I zato Bosno i Hercegovino, neka Amerika kleči, ti ustani  i vikni „Crnogorci  lives matter“.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (09.06.2020) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61578/crnogorci-lives-matter http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61578/crnogorci-lives-matter „Ja znam ko sam„ Mon, 08 Jun 2020 11:04:13 +0200 Šta još treba da se desi pa da povjerujemo da sve što nam se dešava ne može biti slučajno. Desanku Maksimović srpsku pjesnikinju, koja je generacijama bila nadahnuće ljubiteljima poezije, s kojom smo rasli, zaljubljivali se recitujući njenu „ljubav je lijepa samo dok se čeka, dok od sebe nagovještaj da“. S njom smo pjevali Šumadiji, Brankovini, Srbiji, osjećali miris tek ispečenog hljeba, toplotu česnice, koju sprema majka, miris trava, učili o patriotizmu, o našoj (onoj) zemlji, o đacima stradalim u Šumaricama... Šta će mladima veličanstveni Njegoš, šta će im mudri Andrić, šta će im pisci koji su dosadni, zamorni, teški.. Što bi čitali Mešu Selimovića, pjesnike Erića, Vitezovića, zašto bi se bavili Ćopićem i vremenom u kojem je on gledao stvarnost velikanom Kočićem, što bi sada saznavali koga je ovdje u Krajini „umeo„ i „zatro“ Grac i zelenocrna Monarhija, što bi se zamarali, kad imaju Rijaliti, imaju Parove, kad se pomamljeni goli, ili polugoli, seksaju u WC-ima, a publika širom Srbije i šire ih gleda, kad pravila postavljaju vedete debelih usana i golih guzuca, Ajfonke, Stanije , itd. cure koje u glavi imaju smo onu stvar i eure, kad glumice i pjevačice listom pišu knjige (naravno, ne uvijek neinteresantne, naprotiv pune stvarnih događaja) kad ljubav ne znači ništa, kad sve treba brzo da se desi, seks, seks...što brže, kad ništa nije vrijedno osim novog auta i skupe garderobe–ispod koje najčešće nema ničega. Zašto je neka komisija baš u Srbiji izbacila Desanku iz Gimanzije. Birali su koje će pjesme izbaciti, razmatrali, čerečili stihove - da vide šta je, a šta nije u duhu ove EPOHE! Koje epohe? Ove u Srbiji! U Europi! Ove u kojoj se ne zna ko koga i kako je......e! Šta ih je vodilo, ili bolje KO ih je vodio u taj sramni poduhvat, ko stoji iza brisanja šumadijske poetese, heorine iz povorke autentičnih srpskih pjesnikninja, jedinstvene, rekla bih. Kome je OVO palo na pamet? Zna li iko šta je pravi razlog, šta je povod te neviđene sramote. Kome se to Srbija ulaguje?! Da su to uradili Crnogorci ili Bošnjaci koji ne žele da vide slike Svetog Save u školama, Hrvati koji su izbacili iz svojih školskih programa sve što podsjeća da su tamo nekada živjeli Srbi, pa da nekako progutamo tu knedlu. Ne vole nas. OK. I ne moraju da nas vole. Ne moramo ni mi njih da volimo, ali mi čitamo šta nam je volja. Nema zabrana, jer to ne liči ne na ovu epohu, nego na mračni srednji vijek. Ali, kad sami sebe počnete posipati pepelom – to je već poodmakla faza samo blaćenja, uvlačenja onima koji srpsku kulturu ne priznaju, dapače, koji i žele da je zatru. Kad narodu omrzneš uspomene i sjećanja, kad im zgadiš pogibije junaka, kad im zabraniš da pjevaju o slavnim bitkama, kad im uzdrmaš temelje na kojima stoji - lako ga je gurnuti u blato. Nije izgon Desankin iz programa Gimnazije zbog zbirke „Nemam više vremena“„ jer je to zbirka meditativnih, elegičnih pjesama, osjećanje nekog bliskog kraja, besmisla, razočarenje gubitkanajbližih i čekanja neumitnog kraja. Biće to ipak zbog one druge, važnije pjesme JA ZNAM KO SAM...., kada sebe pjesnikinja raspoznaje po zvuku crkvenog zvona, kada izražava duboku pripadnost i povezanost sa slavnim precima, onima koji su se zaklinjali na krstu i po kojem zvuku ona slijedi svoj časni put i to javno kaže. Biće da je to otjeralo Desanku iz programa gimnazijskog obrazovanja Srbije. Valjda se nadaju da će tako denacionalizovani lakše uću u zajednicu naroda, EU koji su ponos ove epohe. A i šta će im Desanka? Šta će Desanka nekome ko hoće da Srbija zaboravi sebe samu, da joj više ništa njeno nije ni posebno važno, ni drago, pogotovo ništa nacionalno, pradjedovsko. Autoputevi, kilometri ekonomskog razvoja, dobrobit naroda je važna. Globalno napredovanje brisanjem onoga što je individualno, što je naše. Za sada Desanku brani samo Premijerka, onako iskreno ženski, tj. muški! Svaka čast. Postavlja se pitanje da li je ta komisija mogla da uradi ovo bez naređenja odozgo!? Teško da jeste. Možda kada poslije izbora u Beograd stigne Milo – događaji će krenuti filmskom brzinom po Srbiju. Mislim u super smjeru. To što Milo zove NATO u pomoć da zaustavi pravoslavne litije u svojoj državi i tako umiri Srbiju zauvijek – zaboraviće se. Kao i sve ostalo. Kome bi onda Desankina poruka spoznaju sebe kao pravoslavne hrišćanke - bila interesantna, opasna čak. Nekome očigledno jeste. Kome? Nije moje da imenujem. Ona neka Srbija bi trebalo da zna. Da li?   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (08.06.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61577/ja-znam-ko-sam http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61577/ja-znam-ko-sam ГУБЉЕЊЕ СУГЛАСНИКА У ВАРЕДНОМ СТАЊУ или ЧИЈА МАЈКА ЦРНУ ВУНУ ПРЕДЕ? Tue, 02 Jun 2020 09:29:30 +0200 Док ово пишем у току је алтернативна Сједница Народне скупштине Републике Српске на којој се расправља о одлукама Парламентарне скупштине БиХ или већ неке друге саборске инсттуције на сарајевском Маријин двору, без обзира ко њом пресједава. Док се народни посланици крвопате у холу Владе Републике Српске, на неудобним трпезаријским столицама, и мумлају кроз маске док их убија студен од оног мермерног пода, ја искрено саосјећам са њима, с муком суспрежући осмејак на усници. Нај нам је важније сад да сватимо како је корона поражена и да лажу сви они који вјерују да је земља и даље равна плоча. Нај нам је мучније у Варедном стању било то што је наставни процес био измјештен из свог природног окружења у кућно окружење. Поштовање до пода оним наставницима који су у три минуте објашњавали лекције, за које им иначе наука и пракса предвиђају 45 минута. То је као кад играте фудбал на PS 4. Говорећи као на рекламама за лијекове против ћелављења или побољшавања дигестивног тракта, сасули су нам у лице све лекције које смо ми као родитељи одавно заборавили. Ја себи не могу доћи како сам могао бити Вуковац и запамтити све оне липиде и екосистеме, функције без икса, пероксиде и руднике сребра. Ваљда је у Титиној држави слабији био тај критеријум, шта ли? Није било тада ових респектабилних приватних школа и факултета за будуће министре који су једва завршили државне школе, јер у њима још увијек постоје ретроградни елементи који од ђака траже сасма непотребна знања за функције министра или изабрани позив посланика. Чуо сам да у школама има и наставника који се још увијек баве васпитањем, таоца сопствене дидактичке заблуде. Зато нам је корона дошла ко спасиоц да истријебимо наш школски систем од таквих, ништа васпитање, само знање за информатичку будућност. И то знање мама које пишу задаће и цртају шуме и ливаде за којим у потаји пате и комшије који је завршио економију, а због ситуације се вратио из Сент Галена гдје ради у фабрици некој, иста ко наш Зрак што је био, само капиталистичкој. Резултати ће показати да су маме одлично савладале наставне садржаје за млађе малољетнике, ergo, маме ће имати много бољи просјек, него да су се дјеца злопатила и ишла у школу, киснули, радили физичко, правили паное за демократију, заљубљивали се и одљубљивали узалудно и друго већ, чему служи школа, те ће Министарка с правом констатовати како се и овај експеримент показао успјешним. Дјеца, видимо, уопште и не требају ићи у школу. Довољно је да гледају Дневник и Сједнице НСРС. Ту ће лако научити и како треба и шта треба и шта се смије и чему се смије. Ако буду поново ишли у школу можда ће морати прочитати Злочин и казну. Како сутра да буду политичари кад их Достојевски урнише са својим дилемама. Политичари немају дилеме и за њих не постоје казне. Ни за изговорену ријеч и ни за учињено дјело, ни за много пута изговорену лаж. Човјек у животу мора имати пријатеље којима безусловно вјерује, свог Бинга. И кад ти пријатељ каже да има болницу у хангару, шта друго да урадиш као комадант варедне ситуацје него да купиш ту болнцу и да платиш да се дотјера и монтира. То што невјерне Томе сумњају да је болнца стварно болница и покушавају исту преставити као велики шатор јесте њихов проблем, а наш проблем постаје тек кад Они потврде да болнца факат и није болница, чак ни пољска, и прибаве мишљење од Бинга да нам врати паре, којих, јелте, нема. Мени је стварно жао те болнце, заправо ми је жао оних шаторчина којима се могла наћи свакојака намјена. Осим што су биле одличне за пластеника, свадби, рођендана блиских пријатеља са оба Халида, великих сарана и политичких митинга, могли су се користити за, колко-толко, условнија алтернативна скупштинска засједања како је то учињено у Будви. За то вријеме у Палама је скупштина донијела одлуку о поништењу одлуке о изградњи МХЕ на Бистрици и то у подножју Јаорине, на Кадином врелу, гдје су локални политичари облапорно прослављали побједе, договоре, уговоре и остале марифетлуке. Нај нам је сад важније да је тај уговор раскинут, а у закључку, истих оних који су га првотно и сачинили, стоји да ће се проблем ријешити вансудском нагодбом, дакле, они који су уговор потписали сада ће се вансудски намиривати са онима који су овом одлуком оштећени, ђе и кад, не пише. Да народ не би бринуо за паре зајмиће пар милиона за епохалне подухвате. Апелујем на градске оце, мада су они заправо тек општинска дјеца, да пронађу пар миља за јадну фонтану, не за ону која никад и није прорадила, него за ону са обољелом бешиком у раји познату као Млохава ћуна. Помало је тужно, што би рекао Брега, гледати како све пропада. Још је тужније изаћи на изборе и дати свој глас некоме ко ће сутра окренути ћурак наопако, јер је схватио да нај нам је важније јединство свих фактора у скупу вектора који нам прибављају сагласност да оно што смо говорили јуче, сукладно Ајнштајновој теорији релативитета, нији еквивалентно ономе што ћемо чинити сутра, а све на ползу српског народа и локалне му зајенице. Ergo, кад сам видио да ће Сергеј изаћи на изборе јасно ми је да нам преостаје једино Бојкот. Бојкот, избора, свих и свугдје. За то што нам раде једино им ми можемо дати легитимитет. Ми не смијемо дозволти да нас преставља, неко ко собом самим не преставља ништа. Зашто бисмо то радили својој дјеци. Живој дјеци, када БПИ, име да јој не спомињем, има право питати Игора Јурића: „Где сте Ви били кад Вам је кћерка убијена?“ Увече изађе преседник и каже како он неће то да коментарише. Срам и тебе било АВ! Изгубили сте мјеру, све сте релативизовали, дипломе, вјеру, нацију, морал, а сад сте ударили и на дјецу. Комунисти су имали чистке сопствених редова, јер су иза себе имали (не хвалећи јој вјере) јасну идеологију, ви не смијете и не можете да казните нити да смијените нити једног од вас, јер иза себе немате ништа и никога осим Бинга и можда његовог брата, а и то вам колко сутра није сигурно.   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (02.06.2020.) Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61576/gubee-suglasnika-u-varednom-stau-ili-chia-maka-crnu-vunu-prede http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61576/gubee-suglasnika-u-varednom-stau-ili-chia-maka-crnu-vunu-prede Pandemija „socijaldemokratije“ Mon, 01 Jun 2020 08:59:40 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (01.06.2020)   Da li znate šta predstavlja ova roza boja na donjoj slici? Roza boja predstavlja opštine u kojima je SNSD na vlasti, zelena je boja su opštine  u kojima SNSD nema vlast, ali je preuzima, bijelom bojom smo označili opština u kojima su na vlasti SPS, PDP, DNS,  dok je žutom obojena Srebrenica u kojoj je SNSD na vlasti, ali to opozicija ne želi da prizna. Dodamo li tome vlast SNSD na entitetskom i državnom nivou postaje sasvim jasno da SNSD u potpunosti kontroliše Srbe u Bosni i Hercegovini. Nakon lokalnih izbora, koji će se održati u novembru ove godine, vrlo vjerovatno je da će  zelena i bijela boja potpuno nestati sa ove karte. Da li je dobro da se realnost gleda i interpretira kroz toliko roze boje? Naravno da nije, ali to otvara mnoga pitanja.   Prvo i  sasvim logično pitanje je koliko je dobro za jedno društvo da neka politička partija ima potpunu kontrolu nad njegovim cjelokupnim funkcionisanjem? Odogovor je vrlo jednostavan. Nije nimalo dobro. Ko je to ko će korigovati rad vlasti ili bolje reći SNSD, ako znamo da to ne može biti opozicija, koja se o svom jadu zabavila, ali ni  koalicioni partneri koji se u poslednje vrijeme dijele kao virusi i zadovoljavaju mrvicama vlasti. Drugo pitanje, koje se takođe samo od sebe nameće je, da li naše društvo ulazi u jednoumlje? Naravno da ulazi jer iz svega što smo do danas preživjeli i doživjeli vidimo da svi oni koji kritikuju vlast, koji ne aplaudiraju njihovim „genijalnim i bezgrešnim“ potezima, koji postavljaju pogrešna pitanja, završe na marginama javnog mnjenja. I ne samo to, oni se vrlo često od strane vlasti opisuju kao izdajnici i strani plaćenici, a zna se kako treba sa njima. Svjestan je i Milorad Dodik da mora u Republici Srpskoj održati privid demokratije i slobodnog društva, pa je onomadobećao da će pozivati na zasjedanje Izvršnog odbora SNSD-a neistomišljenike, da čuje i njihove ideje.                                                                                                                                          Sada dolazimo do trećeg možda najvažnijeg pitanja, a to je kako je moguće da u jednom društvu jedna partija ima toliku moć? Odgovor nije nimalo jadnostavan. Moramo znati da SNSD ima oko 200 000 članova ili 17% od ukupnog broja stanovnika Republike Srpske, ne zato što su socijaldemokrate, već što očekuju neku korist od članstva u stranci. SNSD u potpunosti kontroliše javni servis Republike Srpske i uređivačka politika RTRS-a u potpunosti zavisi od „sugestija“ koje dolaze iz ove partije. RTRS svojim dezinformisanjem kreira javno mnjenje u Republici Srpskoj šireći strah i paranoju, a Dodik se logično nameće kao jedini naš spasilac. Milorad Dodik otvoreno prijeti građanima da se neće dobro provesti ako glasaju za opoziciju. Milorad Dodik i njegova partija kontrolišu skoro sve javne institucije u Republici Srpskoj, a samim tim i bilo kakvu javnu kritiku koja može da dođe iz tog područja. Milorad Dodik ima dovoljno novca i pragmatičnosti da ako nešto ne može da dobije izborima, može da kupi, bez obzira da li se radi o poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srpske ili Obrena Patrovića, predvodnika grupe građana i Miće Mićića, prvog čovjeka Bijeljine. Milorad Dodik ne vlada samo SNSD-om, već i svojim koalicionim partnerima, kao i opozicijom. Kao što vidimo Republika Srpska je odavno zahvaćena pandemijom „socijaldemokratije“, koja želi da potpuno ovlada, ne samo teritorijom, već i našim životima i našim mišljenjem,  a to vodi sunovratu svakod društva, pa i ovog.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (01.06.2020) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61575/pandemija-socijaldemokratije http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61575/pandemija-socijaldemokratije Ili si igrač-ili si igračka Fri, 29 May 2020 14:57:07 +0200 Čitam  tako juče objavljenu vijest kako  je  privedena  “poznata starleta„  Tijana zvana Ajfon,    osoba s naslovnih stranica   žute  štampe, u  akciji sprečavanja  krijumačarenja  droge, bavljenja  prostitucijom itd. U našu Republuku preko Drine prevezena čamcem, zamislite.. U vikendici  nekog  tamo PDP-ovca, neko objavio, neko nije, zavisno, koja je partija u pitanju. Ispitaće se, utvrdjivaće će se, ima li,  ili nema  dokaza, ona će vjerujem  nazvati sa  ajfona neke  svoje igrače,  možda će  oni  da pomognu, a  možda  i neće , jer muški  koji  su s njom  bili  tajno – kukavice su,  neće prstom da mrdnu, jer se boje žena. Neki će ipak intervenisati, jer imaju vezu sa „slučajem“,  boje se javnosti,  pa će ona  nekako nazad u svoj  Bgd. Onda danas stiže skoro pa nevjerovatna vijest da je priveden, osumnjičen, a onda i zadržan   premijer Federacije Novalić i drugi konzumenti egozotičnoga voća, dušebrižnici svoga   napaćenog naroda, odlučni da po svaku cijenu nabave respiratore (ona mlada dama, valjda portparolka nečija,  tada je  ljutito rekla za javnost , a to  je kasnije prećutano,  da su  uvezeni a s p i r a t o ri  -  nema veze,   aspiracije  su   bile velike, očekivanja  takođe ..Imala je žena pravo. Skoro pa da ne  povjerujemo da se ovo desilo. Koje će biti posljedice ? Nikoje!  Ovo u stilu onog   ministra  koji  je  pohađao  „dodiplomsku“   školu  dvanaest  godina.  Malo frke, malo ispitivanja, malo   nespokoja  ljudi  i  moćnih  žena  u  sjeni,  puno performansa  čuvenih i  manje čuvenih   advokata –i  idemo dalje. Bilo  bi čudo nevidđno  da se  desi drugačije.  Bar mi u  BiH  nemamo drugačija  iskustva. Ljude ubijaju, premlaćuju palicama, ginu od snajpera pred kućom, u tuči navijača, u razno raznim situacijama.  Umire  nam i  mlada  žena, majka  nakon ginekološke  intervencije  u UKC –u Banja Luka,  a mi ni  do danas nemamo informaciju zašto i  kako se to desilo. To me veoma potreslo.   Ubijeđena sam  da  istina o ovome  mora izaći na vidjelo kad -tad. Taj neko ko je u ovome slučaju bio  izvršilac  jednog  postupka  koje bi valjda trebalo da   bude uobičajena rutina  za  iskusnog ginekologa  i onaj  ko  je slušao  njene jauke  i  krike satima – sigurno nikada neće  moći mirno spavati, bez obzira koliko sebe tješili, nalazili  opravdanja,  ili ih neko moćan štitio.  Grijeh učinjen nad nevinim bićem ostaje.... Vratimo se   Ajfonki  i  Novaliću.  Zašto bi  jedna Tijana Ajfon bila  vijest ?  Šta  ona nači za zajednicu ?  Ali,  o njoj  se piše kao da je zvijezda. ...  Za Novalića  O.K.   On  je premijer, dakle      lice odgovorno  za  vođenje Vlade većeg  entiteta u BiH. Da li je Fadil jedući  maline srebrene imao  predstavu šta mu uvaljuju, ili  ko mu  vruće maline  servira - on   zna najbolje. Samo ne smije reći.  Strah je osnovna emocija ovoga društva. Kad smo mi  Srbi u pitanju, pitam se ko su    bili oni  naši  na Kajmakčalanu, na  Košarama, na proboju Koridora na .... Dobro,  bili su to   zaneseni preci  koje treba zaboraviti. Prošlost je prošla nema vraćanja  na staro. Nama  je   jednostavno samo  neobično  da  neko ko „obnaša„  javnu funkciju za istu i odgovara. Tijana je simbol „modernog“ života svijeta, koji je do juče bio gomila anonimnih dolazećih   igrača u Beograd,  svakojakih likova, koji su došli iz provincije da se skrase u velegradu u       kojem si  dakle ili IGRAČ, ili si IGRAČka.... ovo je divno rekla meni nepoznata osoba na društvenoj mreži, a ja  je citiram. Tijana je simbol „pragmatičnog“ izbora, načina  razmišljanja u kojem su važne ženske grudi i stažnjica, a ne pamet, koga briga za pametnu ženu-koji jeste zahvatio društvo, pogotovo mladež.  Tijana pokazuje golu guzicu, poslije tretmana u skupim  klinikama i kobasice od usana s ponosom - dok se veliki broj djevojaka njenih godina,  studentkinja  po domovima i   iznajmljenim  sobicama hrani sendvičima  i picom kad imaju para,   nadaju da će im diploma poslužiti da nađu posao. Pa, zar bi iko normalan mogao povjerovati  da osoba tipa Ajfonke može  imati  sve ono što ona  i njene drugarice imaju na  normalan način,  te    da neka mlada pjevačica, poznata od juče,  može sebi  kupiti stan u Beogradu od 300.000 evra  tek tako ! Sigurno ne  „dirindže“ negdje za 250 KM kao mnoge mlade konobarice,  sa venama na nogama.  Skriveni  krug  animir dama,  hostesa „prijateljica“   bogatih,  kojih je sve više – novi    je stari zanat,  koji prijeti  da sruši snove onih djevojaka koje su spremne da se žrtvuju da bi  stekle diplome, kasnije možda i naučnu karijeru–ako mogu preko kreveta da dođu do   ogromnih  „honorara„  koje nikada ne bi dobile kao profesorice, ekonomistkinje, pravnice itd., niti o  bogatstvu tog  kalibra mogu da sanjaju-  ako se bave običnim poslovima.    Stvarnost u kojoj živimo, jedva nešto oporavljeni od korone, prestrašeni od novoga talasa koji može da nas stigne i  siromaštva koje nam prijeti, ostavljeni na milost i nemilost  onih  kojima i  nije stalo da preživimo-mi koji prebrojavamo dane do plate i penzije, koji se trudimo da    zadržimo zdrav razum,  koji skupljamo posljednje atome snage da nas ne zahvati opšta  apatija i  depresija- treba da se brinemo hoće li  egzotični  a vjerovatno ne i naivni Novalić izdržati  da  ne  progovori (moraće ćutati, ima familiju),  hoće li  Tijana i sutra biti  dostupna (hoće, naravno) da  usreći,uz veliki honorar, nekog polupismenog  tajkuna, čuvenog sportistu, nekog usamljenog  diplomatu, možda i nekog političarai pruži mu osjećaj  da vrijedi  kao muškarac, jer to njegova umorna, podebela supruga, niti  može niti zna.   Običan svijet ne želi ništa da zna. A  i šta bi da zna? Ništa.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (29.05.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61574/ili-si-igrac-ili-si-igracka http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61574/ili-si-igrac-ili-si-igracka Istorija za (po)četnicu Jelenu Trivić Mon, 25 May 2020 08:54:08 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (25.05.2020) Prije neki dan poslanica PDP-a Jelena Trivić je ovo kazala „Javno sam iznijela svoj stav o prvom gerilcu porobljene Evrope Dragoljubu Draži Mihailoviću. I branila ga i braniću ga uvijek. I da vi meni govorite da sam ja izdajnik. Porodicu sa očeve strane su spasili četnici. Gdje god je bio četnički pokret nije bilo masovnih pokolja. Nažalost, gdje god je bio partizanski pokret tu su bili masovni pokolji. Moj deda jeste bio partizan igrom slučaja, ali se nikada nije libio da kritikuje Tita i partiju“. Pa da vidimo šta kaže istorija o srpskim žrtvama u Bosanskoj Krajini i ulozi četnika u njihovom spasavanju. Prvo ćemo se pozvati na članak „Stvarni gubici civilnog stanovništva u BiH prema popisu `Žrtve rata 1941-1945` analiza stanja delimično izvršene revizije„ Dragana Cvetkovića kustosa Muzeja žrtava genocida u Beogradu u kojem on govori o civilnim žrtvama u Bosni i Hercegovini. U tom članku on tvrdi da je u Bosanskoj Krajini tokom drugog svjetskog rata stardalo 75 556 srpskih civila, od toga 23 003 djece.  U tabeli možete da vidite koliko ih je stradalo u pojedinim godinama rata.   Kao što vidimo najviše civila je poginulo u prvi dvije godine rata 55 921 ili 74 %, a šta su tada radili četnici u Bosanskoj Krajini? godine u Bosanskoj Krajini teško je govoriti o četnicima i partizanima, ali se može govoriti o srpskim ustanicima koji su se digli na ustanak braneći se od ustaškog terora i protiv njemačke okupacije. U tom vremenu smutnje i previranja ubijeno je 22 549 srpskih civila i vjerovatno bi ih bilo ubijeno još više da nije došlo do pobune i ustanka, ali teško je tu pobunu pripisati isključivo četnicima. Krajem 1941. i početkom 1942. godine dolazi do razdvajanja ustanika na četnike i partizane i međusobnih trvenja i sukoba. Krajem januara 1942. kod sela Medeno Polje, u blizini Bosanskog  Petrovca, dijelovi 1. Krajiškog odreda razbili su  ojačanu četu italijanske divizije „Sasari“ i manji broj četnika (oko 300 vojnika). U martu u selu Lipovac kod Banjaluke četnici ranjavaju doktora Mladena Stojanovića, a 31. marta četnici Rade Radića, ga ubijaju u bolnici u Jošavci, zajedno sa Milanom Ličinom i Rajkom Bosnićem.   27. aprila potpisan sporazum između komandanta četničkog odreda „Petar Kočić“ Uroša Drenovića i predstavnika NDH o zajedničkoj borbi protiv partizana o međusobnom priznanju i o stavljanju četnika pod ustašku komandu. Početkom maja četnici iz puka „Manjača“ ubijaju komuniste Kasima Hadžića i Draga Langa. 15. maja imamo dopis Zapovjedništva Banjalučkog zdruga o sklapanju sporazuma između ustaško-domobranskih vlasti i četničkog puka „Manjača“ kojim komanduje Marčetić. Krajem maja četnici napadaju partizansku bolnicu na planini Čemernici i tada ginu Karlo Rojc i Ante Jakić. 24. maja četnički odredi „Obilić“ Lazara Tešanovića prihvata ustaško-četnički sporazum o zajedničkoj saradnji u borbi protiv partizana. 25. 5. pod pritiskom 5. i 1. krajiškog odreda, dijelovi italijanske divizije „Sasari“, ustaše i četnici pod borbom se povukli iz Bosanskog Petrovca u Drvar. 28. 5. kod Piskavice 1. krajiška brigada i 4. bataljon 2. krajiškog NOP odreda odbili napad jačih delova domobranske Banjolučke brigade i četničkog puka „Manjača“  iz Banje Luke. 29. 5. 1942 Četnički odred „Kočić“, ojačan četom ustaša, otpočeo dvodnevni neuspjeli napad na Ribnik. 7. juna u selu Javorani četnici sa lijeve i desne strane Vrbasa održavaju konferenciju kojem prisustvuju Rade Radić, Lazo Tešanović, Vukašin Marčetić, Uroš Drenović, Mitar Trivunčić i drugi. Na koferenciji se govorilo o borbi protiv partizana i oblicima saradnje sa NDH. I na kraju imamo i sporazum između predstavnika četničkog odreda „Borje“ na čelu sa Radom Radićem i NDH od 9. juna 1942. o priznavanju suvereniteta NDH i o saradnji u borbi protiv NOP-a. Četiri mjeseca pošto su ustaše pobile 2300 Srba u Drakuliću, Motikama, Šargovcu, nije bilo četničkog lidera i četničke jedinice u okolini Banjaluke koja nije imala potpisan sporazum o lojalnosti sa NDH. Poslanice Jelena, kao što vidite sve su ovo primjeri istinske gerilske borbe i antifašizma. Znam, reći ćete da su to četnici uradili da bi zaštitile srpski narod od ustaša, ali imajte na umu da je zadnji četnički sporazum sa NDH-a potpisan nekoliko dana pred bitku na Kozari, u kojoj je učestvovalo i 2000 četnika. Evo dole njemackih izvještaja. Oni su čuvali leđa ustašama i Nijemcima, dok su oni odvodili i ubijali Srbe na Kozari. Tada je za mjesec dana pobijeno 33 398 civila, Srba, od toga 11 219 djece starosti do 14 godina, a 68 500 osoba poslano u koncentracione logore. Kao što rekoste „gdje god je bio četnički pokret nije bilo masovnih pokolja“. O gerilskoj borbi i antifašizmu prvih gerilaca Pećanca, Blaža Đukanovića, Đurišića, Jevđevića, Baćovića, Đujića i ostalih „vojvoda“ moraćete sami da se obrazujete, ako imate obraza.  P.S. Na kraju ću citirati riječi Rada Radića, nosioca ulice u Banjaluci, koji na konferenciji bosanskih četnika, krajem 1942 godine, u Kulašima kaže „Mi četnici demoralisani smo kao saveznici ustaša i Nijemaca, а to tako da i London sam hvali partizane, а ne nas četnike. Mi smo silom prilika sklopili ugovore о primirju...“.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (25.05.2020) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61573/istorija-za-pocetnicu-jelenu-trivic http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61573/istorija-za-pocetnicu-jelenu-trivic Kada Merjem progovori Fri, 22 May 2020 15:51:44 +0200 Ima tako učenika koji od prvog momenta prirastu srcu a da ni ne znate zašto jer ih zapravo ne poznajete. Ali osjećate da se u dubini negdje krije nešto što samo čeka pravi momenat da izađe na površinu i osvoji sve oko sebe. Takva je i moja Merjem. Inače nikada ne imenujem svoje učenike, ne pišem o njima, mada znam na društvenim mrežama podijeliti kako me uspiju nasmijati. Sinoćnja poruka me ponukala da upravo jednoj svojoj učenici posvetim blog jer to zaslužuje. Mnogo je djece divno odgojene, kulturne, fine, skromne, koja ne dolaze do izražaja u trmoru cijelog razreda, gdje grlatiji neprestano žele voditi riječ a oni finiji se po strani drže i samo vrijedno rade a pričaju isključivo ako im se direktno obratiš. Igrom slučaja sam od septembra uz normu dobila i razredništvo devetog razreda i pojavila se pred grupom od 24 učenika puna pravila kojih se moraju pridržavati. Dok se sada pokušavam prisjetiti tih prvih časova, čak se i nasmijem koliko sam ih vjerovatno preplašila. 24 mlada bića, 8 djevojčica i 16 dječaka. Ne poznaju me, ne poznajem ih. Kod njih strah, kod mene neizvjesnost. Pa,čas po čas, lekcija po lekcija, osmijeh po osmijeh i led se otopi. I tako do marta. 11. marta kada smo se posljednji put vidjeli zajedno u klupama. Tačno na dan kada je proglašeno vanredno stanje i najavljen prekid nastave u ZDK. Kao da sam predosjetila da će se sve promijeniti. Kao da mi je nešto šapnulo da taj dan mora biti drugačiji. Samo koji dan nakon Dana žena smo pričali o ženskim pravima, o položaju žene u društvu, o dječijim snovima i željama. Iako zvuči kao preozbilljna tema za uzrast od 15 godina, s ponosom mogu reći da su MOJA DJECA imala poprilično zrele i jasno definisane stavove. Moja sreća i oduševljenje se riječima ne mogu opisati. I tu nastupa ONA. Merjem. Jedna od osam djevojčica u razredu koja i pored toga što je superodlikašica uvijek nekako skromna, kao da ne želi nekoga zasjeniti. Odlučila je da progovori. I to kako da progovori. Djevojčica od 15 godina je argumentovano branila žene i djevojčice, navodeći za svaku izjavu i po jedan primjer. A kako je bilo važno što je pričala, govori činjenica da su svi pomjerili svoje stolice i posjedali oko nje da je pažljivo slušaju. Svih 23 oko jedne osobe. Niko je nije prekidao. Svakog je saslušala i opet se javljala za riječ. Gledam u Merjem i ostajem bez riječi. Ja, koja ima komentar na apsolutno sve živo gledam i slušam bez riječi djevojčicu od 15 godina koja drži govor. Prvi put u devetom kako je slušam da se za nešto tako bori i želi svima svoj stav da približi. Ne da nametne, nego jednostavno svoje stajalište bolje da prezentuje. I uspjela je. A meni srce puca od ponosa. I kao da je znala da joj je to jedina prilika da se obrati svojim drugarima. I iskoristila je maksimalno. Online nastava pođe, djeca se odvojiše a ja samo mislim o tom 11.3. i o Merjem. Sreli smo se jučer svi zajedno prvi put nakon duže od dva mjeseca. Maturanti su se slikali i uspjedoh s njima progovoriti još koju riječ. A Merjem ... ona ponovno šuti. Skromno gleda oko sebe, ljubazno sa svima. Upitah je sjeća li se posljednjeg časa na šta mi samo reče – Kao da sam znala. I možda i ne bih ovo nikada ni pretočila u blog da sinoć u neka doba, usred dopisivanja sa svojim razredom i šala o jučerašnjem viđanju u zajedničkoj viber grupi ne osvanu poduža poruka. Bila je od Merjem. Prikazuje viber da njenu poruku u tom momentu čita više do 15 nas u grupi istovremeno. Budući da nije sigurno hoće li se više svi zajedno okupiti ove godine na dodjeli svjedočanstava, odlučila je da zahvali svom razredu na provedenim godinama zajedno. Poruku dijelim uz njeno dopuštenje: „Devet godina. Devet godina je sve osim kratak vremenski period. Ne znam kako da se pomirimo sa činjenicom da se jedno putovanje završava, da se jedno poglavlje naših života završava. Isto tako ne znam kako da počnem a kako da završim ovaj tekst, ali pokušat ću. Došli smo u ovu ustanovu tako mali, nismo znali šta znači riječ prijatelj. Bili smo preplašeni i skrivali se iza roditelja. Bilo nas je strah nove sredine. I sad nas je strah. Ali nije nas strah nove sredine, to smo prevazišli. Sad nas je strah da napustimo staru. Svi smo navikli jedni na druge i postali smo jedna cjelina. Naviknut ćemo se i na nove prijatelje, samo što to neće biti isto. Neće biti isto jer mi nismo samo prijatelji. Mnogo smo više od prijatelja. Mi smo porodica. Jedna cjelina. Svi smo tako različiti, a opet smo isti. To je ono što nas čini posebnima. Za devet godina smo doživjeli mnogo toga. Lijepe i dobre stvari. Svađe i pomirenja. Radost i tugu. Sve smo zajedno doživjeli. Bilo je divno. Ja bih sve ponovila. Želim još samo jedno da kažem iako sam već dosadila. Hvala Vam. Hvala Vama, nastavnice. Hvala Vam što ste nas prihvatili sa svim našim manama i vrlinama. Za samo par mjeseci smo vas mnogo zavoljeli. Hvala Vam što ste nam prije pričali o životnim lekcijama nego o njemačkom. Hvala jer ste divna osoba. Hvala što niste odustali od nas. Žao mi je što svi mi ne shvaćamo koliku smo sreću imali da Vas dobijemo za razrednicu. Hvala vama razrede. Drago mi je što ste bili dio mog odrastanja i dio najvažnijeg dijela mog života. Hvala za sve uspomene kojih ću se rado sjećati. Uspomene koje nikad neću zaboraviti. Volim vas." (Merjem Šehović, IX-4) Ne mogu da se ne zapitam šta bi bilo da se vanredno stanje nije dogodilo, da se naprasno nismo rastali jedni od drugih. Šta bi još Merjem pričala. Koliko se još otvorila. Možda čak i ponukala nekoga drugog da krene njenim putem. Ostavila nas je sinoć i bez riječi i sa očima punih suza. Ja sam još jednom dobila potvrdu da sam bila blagoslovljena sa tako divnim razredom koji sam dobila i kojem sam imala čast predavati ovu školsku godinu. Trebamo se osvrnuti oko nas i potražiti nekoga poput Merjem, koji će riječima zaustaviti dah i dotaknuti naša srca. Samo im treba dati priliku da procvjetaju pred našim očima.     Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (22.05.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61572/kada-merjem-progovori http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61572/kada-merjem-progovori Prekidi i počeci, buduća prošlost   Thu, 21 May 2020 13:34:08 +0200 O  fenomenu  Stanivuković - Trivić  pisala sam i  komentarisala  u mojim blogovima.To su dva  nezaobilazna  lika u političkom životu Republike  Srpske zadnjih  godina,  likovi koji  su  više  od  rodonačelnika stranke PDP učinili stranku drugačijom  (mislim na javne nastupe na skupštinskim zasijedanjima) i interesantnijom  za  široke narodne mase, željne  novih  i drugačijih  političara. Bila je to  sinergija dva različita lika, mirne, samozatajne  profesorice fakulteta, bez posebnih ambicija, što se pokazalo kao maska - i drčnog junoše, studenta, dobr situranog, željnog popularnosti  i javne scene. Djelovali su savršeno uvježbano. ONA mirna, ubjedljiva, s argumentima poznavanja matematike, makro i mikro ekonomije, ne  posebno elokventna, tiha,   osim onoga nečuvenog incidenta u Skupštini sa Lukačem, u kojem pokazuje čini se, prave osobine – i  ON, napadno ubjedljiv,  ali afektaš, populistički zanesen, preglasan, ubijeđen da će njegovi u stranci znati da cijene hrabrost, osobine vođe, energiju  junoše, potpuno neiskusnog u   beznađima  i vrletima  političkih spletki, tajnih sastanaka i dogovora (najčešće  iza  leđa onoga koga tapšu) koji, nažalost, neće biti politička budućnost Republike Srpske kako vizionarski predviđa  gosp. Krunić. Stranka je Stanivukovića kao  kandidata za ozbiljnu funkciju gradonačelnika (a mislim i za daljnju ozbiljnu karijeru) odbacila onoga  momenta (što sam ja najvljivala u svojim blogovima da će se desiti ) kada je izrekao nezamisliv komentar kod Hadžifejzovća u vezi genocida nad Srbima u Jasenovcu!  Ja sam i očekivala da bude ozbiljno kažnjen, što mu se i desilo. Još neko vrijeme  biće Draško upotrebljiv kao bukač, jer krči put svojim populističkim ispadima opoziciji, nekada sasvim potkrepljenim podacima,  ali koji, kad ih on izgovori nemaju težinu, niti ozbiljnost, koju pokazuje odmjerena profesorica, trudeći se da kao matematičarka zasjeni Predsjednicu Republike, kojoj  znanje matematike očigledno nije i potrebno.   Dva dojučerašnja veoma bliska saradnika okreću glavu jedno od drugog, bar tako izgleda. Znamo da u politici nema ljubavi koja bi prevazilša političke ambicije.. Ima pomicanja  šahovskih figura, ima  tajnih  međustranačkih  dogovora. Gradonačelnik ne bio ni Draško, a  neće biti ni prof. Trivić. I ona sama zna da  to nije realno, pa se može očekivati da kandidat bude neko treći iz PDP-a koji sada umišlja da SDS nema kandidata, bar za sada –  osim ako na čeki ne čeka Radović ! To bi bio pravi   protivnik Radojičiću – i  ta bi  borba možda  i bila interesantna. Sjednica Narodne skupštine, bar ono što sam sinoć gledala  uvjerilo me je da je opozicija ranjiva,   krhka, racjepkana, populistička, afektaška, preglasna, bukačka-jednom rječju napola    demontirana, što je velika šteta, jer  se  njena  kritika  usmjerava  pogrešno, blateći  i  što treba i što ne treba..  Među  njima  kao da nema  govornika  bez nekog  oraha u džepu, mada o sebi stvaraju sliku bezgrešnih, a posebno  nema    m u š k og   lika mirnog, utemeljenog  u  iskustvu, poštovanog, obrazovanog, smirenog –  koji  može  razložno  da kaže ono što misli, što Crnadak  nije -  osim  prof.  Trivić   koja  je opet  nekako  blijeda  i bolesno  neuvjeljiva, a  sama i  ne  može   udariti glavom o   betonski   zid  pozicije  –a   i  kad  bi udarila –  njena žrtva ne bi značila ništa.   Bila bi  zaboravljena, čak  prije nego  što se to desilo  jednoj  jakoj Pandurevićki u SDS –u. Ima, doduše, novih političkih likova i u pozicji, koji  kao mlada  zvijezda SNSD –u  usponu Sanja Vulić, zanesena “svojim“ uspjehom i poslom koji je “sama birala” naspram tamo neke  novinarke  (koja  možda govori dva strana jezika i završila prestižni fakultet u Americi) već  nekoliko   puta  ugrožava  svoju  stranku  lupetanjem  kako je   ona sama  izabrala  svoj put, a   bez stranke, valjda je jasno svima, ona bi bila samo još jedna mlada, zgodna  stanovnica Doboja! Bez uvrede, morala bi mlada Sanja početi  da razmišlja o tome šta  priča, jer u politici   lične simpatije traju, ali ne vječno.  Sjetimo se mladog Košarca....    Suporotan primjer grupnoj partijskoj pameti, bez poštovanja ličnih dostiguća I širokog  obrazovanja - jeste učešće prof. dr. Envera  Kazaza u emisiji  N1  o misi  u Sarajevu  za  pomen blajburškim  “nevinim”  ustaškim  zločnicima. Bilo je zaista  zanimljivo  slušati  prof. Kazaza,  vrhunskog  intelektualca  sarajevske   akademske “elite”,  koja  Kazaza ne podnosi zato što    jeste  vrhunski  intelektualac,  što nije  juče  doktorirao,   što nema dlake na   jeziku  -  pa ga zato  političko  Sarajevo mrzi.  On se u obraćanju javnosti  izdvaja, između ostalog, i  time što javno  govori o bošnjačkom  “antifažizmu”  kakav promoviše pomenuti sarajevski skup, igrajući   kozaračko kolo,  dakle  antifašizam koji se nije suočio sa    svojom  prošlošću   (Kazaz   taksativno navodi činjenice)  iz  drugog svjetskog  rata, u  gradu kojoj je evidentno bio više pristalica ustaša, nego partizanskog  pokreta, koji je nosio značajno ime “ hrvatsko cvijeće”  što  je  javna,   neporeciva istina. Uprkos tome, danas, Sarajevo baštini  više “partizanštine” nego, recimo, cijela Krajina i Lika, a   izbjeglo  je da ostane u  onoj   Jugoslaviji u koju se  danas zaklinje. Da li su lagali onda  ili lažu danas kad igraju kozaračko kolo, a revidiraju  istorijske događaje i negiraju strašni pogrom    Srba od vojske r e ž i ma NDH,  koju danas onako duboko žali  biskup Puljić, a jedan neuki     sarajevski političar  čak upoređuje ustaški (NDH) režim sa četničkim r e ž i m o  m ! Četnici nisu imali državu, a samim tim ni režim. Oni su bili  vojnička  formacija  –  pripadnici  kraljeve  vojske  u  otadžbini.  Iza ustaša je stajala kvislinška država , zločinački,  genocidni režim NDH  –  koju je Tito,  obožavan  od  većinom  srpske, partizanske  NOV - uveo u  krug jednakih  republika i  dao  joj  legitimtet  u novoosnovanoj  Federaciji.  Ali, nije samo to bila poenta istupanja prof. Kazaza… Bila je to mudra i  široka analiza sadašnjeg vremena, stanja u BiH društvu, kritika novoga antifašzima u BiH I šire  koji uključuje surovo    kapitalističko   izrabljivanje  radnika, beskrupulozno bogaćenje izabranih,  slom demokratije, te  neslućene posljedice korone, koje  se mogu očekivati. Na kraju, kao pravi filozof –  on ipak  vidi iskru nečega što će možda ova “koronarna” kriza   izroditi, vidi  neku svijetlu tačku u tami, neku  novu generaciju ljudi koji će nešto promijeniti. Hoće  li se takva  generacija pojaviti,  I  kada će to biti – ostaje da se vidi.    Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (21.05.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61571/prekidi-i-poceci-buduca-proslost- http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61571/prekidi-i-poceci-buduca-proslost- Crnogorski cvrčak i mrav, basna sa sretnim završetkom Tue, 19 May 2020 08:25:27 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (19.05.2020)   Livada je bila velika i nalazila se na srpskoj strani Trebevića, sa divnim pogledom na glavni grad Republike Srpske Sarajevo. Kada na livadi nisu ukopani topovi od 155 mm, minobacači od 120 mm ili neka samohotka to je obična šarena livada puna tratinčica, ivančica, majčine dušice, kamilice, maslačaka,  mlječike, zečine, trputaca, kadulje, boražine, sljeza, gaveza, stolisnika i pokojeg kukurjeka. Tu su se mogle naći i bokvice, djetelina, hajdučka trava i pokoja gljiva. Kada dođe ljeto livadu posjete rojevi pčela, bumbara, osa. Tu su i leptiri, bubamare, osolike muve, kotrljani, ruzine, smrdibube, skakavci, bogomoljke i ostali srpski insekti.  Naravno tu su i mravi i cvrčci. Iako su se cvrčci i mravi međusobno razlikovali jer su oprašivali različite cvjetove, jeli različite biljke, spojila ih je ljubav prema jedinstvenoj, nedjeljivoj pravoslavljem okupanoj livadi i strah od drugih insekata koji zelenom transferzalom pokušavaju da osvoje vjekovna ognjišta našeg cvrčka i mrava. Kao u klasičnoj basni svakog ljeta mrav je vrijedno radio pomažući porodici da spremno dočeka zimu. Jednog dana dok je nosio list, sto puta je bio teži od njega, mrav je sreo cvrčka koji je tihovao ispod cvijeta majčine dušice. - Vozdra, reče cvrčak. - Zdravo, odgovori mrav. - Jesi li se umorio? Upita cvrčak mrava. - Jesam buraz, odgovori mrav, jedva čekam da se privatizuje naš mravinjak pa da  investitor modernizuje prikupljanje hrane za zimu. - Vidim da ti uživaš u hladu majčine dušice, reče mrav cvrčku. - Kakvo uživanje brate, sjedim ovdje danima i pitam se ko sam ja? - Kako ko si ti? Pa ti si cvrčak (lyristes plebejus), obični livadski i konstitutivni cvrčak. - Lako je to tebi reći, ali ja se tako ne osjećam. Osjećam da ne pripadam ovdje, već da sam neki drugi cvrčak. Nekada davno moji preci su došli iz sunčane i krševite Crne Gore, ja osjećam da tamo pripadam iako sam rođen u cvijeću srpskih livada.   - Pa dobro ako se osjećaš kao Crnogorac, budi Crnogorac, jer niko nema pravo bilo kome, pa ni cvrčku govoriti ko je i šta je. Budi ono što jesi. - Ali onda nisam konstitutivan u livadi, to znači da ću trpiti diskriminaciju i moja ljudska prava će biti ugrožena. Moći ću da biram, ali ne i da budem biran. Mrav slegnu ramenima, izvini se i nastavi da nosi  u mravinjak list sto puta teži od njega. Prođe nekoliko ljeta kada je mrav noseći list sto puta teži od njega naišao na cvrčka koji je opet sjedio u hladu  majčine dušice. - Zdravo cvrčak, jel učiš za popravni ispit, upita mrav? Priča se po livadi da iz jednog predmeta ideš na popravni u avgustu? Nikome nije jasno kako si to uspio u ovakvom školskom sistemu? - Muči mravu reče mu cvrčak, ne učim i neću učiti, niko nas crnogorske cvrčke neće ponižavati. Radije ću izgubiti godinu nego svoj identitet, čojstvo i junaštvo izgubiti na poprvanom. Mrav slegnu ramenima, izvini se i nastavi da nosi  list, sto puta teži od njega, u mravinjak. . Prođe još nekoliko ljeta i  dok je mrav  nosio list sto puta teži od njega i naiđe na cvrčka koji je sjedio u hladu mječine dušice. - Vozdra cvrčak, reče mrav, jel to srpemaš ispite za septembar? - Ne, reče cvrčak, razmišljam na koji fakultet da se prebacim jer radim u banci i nemam kad učiti, ne priliči crnogorskom cvrčku da život potrošio učeći. - Pa šta si skonto, upita mrav cvrčka? - Planiram da se prebacim na Ekonomski fakultet Univerziteta za poslovne studije u Istočnom Sarajevu. Predavanja nisu obavezna, ima učenje na daljinu,  cijena semestra nije velika i priča se da pruža renesansno znanje što je potrebno svakom džentlmenu i menadžeru. Mrav slegnu ramenima, izvini se i nastavi da nosi  list, sto puta teži od njega, u mravinjak. Prođe još nekoliko ljeta i  mrav noseći list sto puta teži od njega naiđe na cvrčka koji je sjedio u hladu majčine dušice. - Siđe cvrčak, š`a ima? - Evo brate zuji se malo, radim predizbornu kampanju za havera reče cvrčak, dok mu je pružao flajer na kojem je bila fotošopirana fotografija nekog lika sa ziceraški uparenom kravatom, odijelom i košuljom, koju je pratio tekst „Riječ je riječ“ DNS. - Zvršio sam fakultet nakon 12 godina i pokušavam da promjenim nešto u društvu ali iznutra, pa eto ako nemaš za koga da glasaš sad imaš. Znamo se odavno, znam tvoj psihološki profil i znam da je ovaj čovjek pravi izbor za tebe. - Aha, moram pročitati vaš program. Za šta se zalažete, kako mislite to da ostvarite i ... - Čujem da ti je firma privatizovana i da si ostao bez posla. Ako glasaš za nas i nađeš još 10 sigurnih glasova, mogo bi se naći i neki posao za tebe u nekoj javnoj ustanovi. Mrav slegnu ramenima, izvini se i nastavi da nosi  list, sto puta teži od njega, u mravinjak. Prođe još nekoliko ljeta i  mrav je opet  nosio list sto puta teži od njega kada je naišao na cvrčka koji je sjedio ispod  cvijeta mječine dušice. - Vozdra mrav, reče cvrčak. - Vozdra cvrčak, odgovori mrav, pažljivo spuštajući svoj list. - Š`a ima novo, upita cvrčak? - Nije loše, živi se, zdravo je, i nepuca se. Šta jednom mravu više treba. Šta ima kod tebe, upita mrav? - Ništa evo postao sam ministar za prava insekata i izbjeglice, i dobro kažeš samo nek se ne puca. - Baš mi je drago, reče mrav, da naša livada ne diskriminiše cvrčke koji pripadaju drugim etničkim grupama i da si prihvaćen kod nas kao crnogorski cvrčak. Fino je vidjeti ministre cvrčku da naša livada daje šansu  obrazovanim da pokažu šta znaju. Veseli me da se struka i znanje ponovo cijene. Tvoje studiranje napokon dobija smisao jer malo je školovanih džentlmena i menadžera. Zato će naša livada uvijek biti bolja od njihovih zelenijih livada. - Kako je na poslu, upita mrav? - Još se uhodavam, kupio sam par odijela, kravata i cipela, valja to sve spariti. Sada sređujem kabinet i opremam ga savjetnicama. Imam mnogo ideja kako da pomirim floru i faunu, ali valja sve to uskladiti u jedinstvenu homeostazu. - Ponosni smo na tebe reče mrav cvrčku i radujemo se tvom uspjehu. - Hvala stari moj, nego jesi još ono nezaposlen, treba mi šef kabineta? -  Jesam reče mrav, ali ja ništa ne znam drugo raditi osim da nosim listove u mravinjak  koji su sto puta teži od mene. - Pa ti si idealan u borbi za naša prava. Sizifovski je to posao na našim livadama i nama trebaju neko kao ti. Pročitaj do ponedeljka, ali sa razumijevanjem, konvenciju o pravima i vidimo se.  Mrav slegnu ramenima i ode da se učlani u partiju, kupi adekvatna odijela, košulje, cipele i nađe konvenciju o univerzalnim pravima.   Naravoučenija: Bosna i Hercegovina je idelana livada da ostvarite svoje snove. Nema tih snova koje vam partija neće ostvariti. Ministar Miloš Lučić je živi dokaz da naše obrazovanje ne prepoznaje talentovane ljude i da je krajnje vrijeme da se reformiše jer ko zna koliko je mladih ministara do sada uništilo. Ljudska prava jesu važna, ali ne toliko da se njima ne bi bavili bankari. Nije ministar Lučić kriv, mi smo glasali.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (19.05.2020) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61570/crnogorski-cvrcak-i-mrav-basna-sa-sretnim-zavrsetkom http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61570/crnogorski-cvrcak-i-mrav-basna-sa-sretnim-zavrsetkom Dnevnik korone, final report Mon, 18 May 2020 11:40:16 +0200 Situacija opsade smrtonosnog virusa se smiruje na političko–medicinskom planu, mada ima i zaraženih i preminulih. Ali, i politika i struka sada kažu da treba ublažiti mjere. Lično mislim da to nalaže stvarnost koja se ukazuje gorom od bolesti (uz dužno saosjećanje sa porodicama preminulih), te da može biti gore ako se sluđeni i gladni dio naroda digne da protestvuje. Budući da mi vrijeme prolazi na način kako sam već opisivala, što nije posebno interesantno, dohvatih se onog čuvenog bloga o Molocima* iz prvoga saziva, (...“nemani koja sve proždire“), blogera Puhala, a koji odgovor sam ja ostala dužna, a drugi preživjeli Moloci, poslanici kako im drago–dakle zbog poslanika koga on imenuje i blati, a koji ne može da mu odgovori kako zaslužuje, jer nije živ. Srđane, staviti događaje u kontekst vremena u kojima se odvijaju i iz toga izvući pravilne i adekvatne zaključke je ozbiljna nauka i ja eto vjerujem da ti to znaš ali se praviš blesav i na taj način, tim svojim samo na oko površnim i paušalnim pristupom svemu o čemu pišeš, prikrivaš beskrupulozni autošoviniziam i bezobrazluk. Ne želim da tumačim tvoje razloge ili komplekse, niti da razmišljam o tvojim namjerama ili poslovima ali moraš da znaš da za sve izgovoreno i napisano a tiče se mog muža, jednog od imenovanih Moloka* moraćeš da obrazložiš i dokažeš. Budi siguran da ću ti pružiti priliku da sve napisano objasniš i podneseš sve dokaze koje o napisanom imaš i da znaš da će presuda, ma kakva ona bila, biti javno objavljena.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (18.05.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61569/dnevnik-korone-final-report http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61569/dnevnik-korone-final-report