Frontal RSS Feed http://www.frontal.ba/ Copyright 2020 Promotim d.o.o. Frontal RSS Feed Ima sve gore od goreg Wed, 15 Jan 2020 15:03:10 +0100 Pametno nedavno reče glumac V. Ćetković, parafraziram, danas se može svašta reći, ali to nema nikakvog efekta. Zapravo, lupetanje i ulizivanje mnogo se više cijeni i mnogo, mnogo više isplati. Karakter, obrazovanje, kućni odgoj, neki kakav takav pedigre iz, ako smijem reći, onih vremena, hrabrost da se ima svoj stav - osobine su koje više nemaju nikakvu vrijednost. Dapače, što si veća guska u magli, ili nepismeni mazgov i grubijan – to ti cijena skače do neviđenih političkih visina. Moram ovdje kao rijedak pozitivan primjer sa zadovoljstvom da istaknem intervju gosp. Zlatka Kneževića predsjednika Ustavnog suda BiH, koji je dao nekoj BiH televiziji, nisam zapamtila kojoj, nije ni važno jer sve  su iste - koji sam saslušala skoro bez daha. Zašto? Zato što je govorio pravnički, rekla bih sudijski, stručno i kratko, tečno, muškim stavom - bez uzmicanja, nadmudrivši i skoro pa devastirajući, njemu i RS-u, nenaklonjenog voditelja, koji je ceptio od potrebe da gosp. Kneževića izvede iz takta, da ga uvede u raspravu u kojoj bi zajedno osudili Dan Republike Srpake, naš 9. januar. Gosp. Knežević je to objasnio baš virtuozno – tako da voditelj zapravo uopšte nije shvatio šta mu sagovornik objašnjava. Nije mu uspjelo da zbuni mirnog i u pravnu nauku utemeljenog čovjeka, iz čije je svake rečenice bilo jasno da je znanje i praksu stekao na način kako je to bezpogovorno tražila nekadašnja pravna škola. Bio je to, smjelo bih rekla, u zadnjih par godina rijedak intervju jednog nadmoćnog pravnog stručnjaka, odličnog govornika, mirnog i sabranog čovjeka, koji zna šta i o čemu priča. Svaka čast! Ima naravno i drugih primjera. Postoji  granica preko koje neki političar smije i može preći. Neko se sam, ili ga zaustave u posljedni čas. Neki to naravno nisu u stanju. Zato se političari posebno i mjere i cijene, ne po onome kako reaguju, nego kako ne reaguju. Čuvena je bila reakcija ministra Lukača u samoodbrani, pa reakcija mladog i neiskusnog Stanivukovića u zanosu političke borbe, hrabra je bila i reakcija profesorice Trivić. Moram priznati meni je ostalo i danas nejasno - što ne imade niko od muškaraca iz PDP–a muda da muški iskorački i odbrani ono dvoje mladih, koji su u žaru borbe pomislili da Skupština jeste mjesto sučeljavanja argumenata  i donošenja zakona. I slučaj gosp. Čubrilovića već pomalo pada u zaborav, jer je on hrabro pretrpio hospitalizaciju, prećutao što prećutati treba – i izgleda preteka u politici, što bi rekli naša nekadašnja braća Crnogorci. E, a nema više onoga kao nekad...  Putuj igumane i ne brini za manastir.... Nema, bar ne u bratskoj Crnoj Gori. Crni Milo odluči da manastire srpske pravoslavne otme. I zemlju da prigrabi. Bože, oprosti Milu i neznabošcima, jer  možda ne znaju šta rade. Ili, pak vrlo dobro znaju i svjesno udaraju u živo meso naroda, guraju brata na brata.. Nesrećnici kažu javno da se ne boje Boga i ne stide naroda! Svjesni su oni kuda vodi ogrešenje prema Crkvi, nisu oni baš svi od juče. Strah od Mila je bio jači ali neće dovijeka biti! Ono što  ja znam jeste da je svaki Crnogorac, koga sam u životu srela i upoznala, od policajca na granici do prodavačice u samposluzi - baš kao i ja lično, samo na pomen Svetoga Vasilija, čudotvorca, slava mu i milost ustajao, sve krsteći se. Teško onome ko ovo izda, a poklonio se ikada i zaplakao iz dubine duše, a da ni sam ne zna kako i zašto - pored kivota Sveca ostroškog.   Ovih dana uzela sam sve  što sam uspjela naći da pročitam, e da igdje nađem utemeljenja onome što oligarsi crnogorski ozakoniše. Neću zamarati nikoga šta pročitah i u šta se ponovo uvjerih. Sve se to zna. Nisu Milo i njegovi uzeli da pročitaju zapise i sjete šta su im preci pričali i zapisali - za šta su se borili nego su skočili sa izdajničke skakonice Dedajićeve i drugih izdajnika, a da vidjeli jadni nisu da tamo gdje skaču – nema vode tj. mora. Neće izdobriti ni Milu, ni njegovima – pa da imaju na cijeloj obali svojoj svaki metar Porto Montenegro sa jahtama od milion dolara i više - zalud im bogatstvo kad gube dušu - pa eto neka nama ne daju da se okupamo u onome prljavom moru od 11h pa nadalje – neka ne daju da kročimo tamo gdje smo mislili da su nam svi braća. Nikava šteta. Može i bez njihovog mora - ako mora. Ali put za Ostrog biće nam otvoren, taj put ljudska ruka neće zatvoriti.   Bilo je zla i goreg i većeg. Bilo je i gore od goreg. Ali, narod zna kada ustaje, narod se ne dešava tek tako, nego onako kako osjeća. Stoga, čekam da i Banja  Luka molitveno narodno ustane. Da ne ostane zadnja. Sramota je da u koloni podrške vjerujućem srpskom narodu Crne Gore - ovaj grad bude zadnji. I poruka onima koji misle da je ovo slučajna Milova odluka. Nije. Moćni vladari svijeta nemaju ni vjeru, ni naciju. Oni ovdje udariše prvo na srpske svetinje  - a onda će i na vjerujuće ostale.   Njihova crkva i njihova vjera – je novac. Oni ne prave izuzetke, oni samo naizgled i privremeno odustaju od svojih, globalnih ciljeva.                                         Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (15.01.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61517/ima-sve-gore-od-goreg http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61517/ima-sve-gore-od-goreg Kako Hrista vratiti u Srebrenicu i Višegrad? Mon, 13 Jan 2020 09:58:28 +0100 Božić je „najradosniji dan“ za svakog hrišćanina jer na taj dan se navodno rodio sin Božiji Isus Hrist, da bi 33 godina kasnije postradao „Radi svih grešnika, od Adama do kraja sveta. Stradao je čak i za one koji su Ga mučili, i za svoje neprijatelje koji su Ga predali na muke, i za one koji su, dobivši od Njega bezbrojna dobročinstva, ne samo da Mu nisu zahvalili, nego su Ga čak mrzili i progonili. Takođe stradao je za sve nas koji Ga svakodnevno vrijeđamo svojim lažima, svojim nedoličnim ponašanjem, i strašnom ravnodušnošću prema Njegovim stradanjima radi nas, koji Ga svojom nezahvalnošću i gnusnim grijesima po drugi put raspinjemo.“ Da li su „vjernici“ u Višegradu i Srebrenici imali na umu riječi i djela Isusa Hrista kada su na Badnji da, uz pucnjavu, crne zastave sa mrtvačkom glavom i pjesme koje vrijeđaju svakog pristojnog Srbina, a kamoli komšije Bošnjake, slavile njegovo rođenje? Naravno da nisu, jer Isus Hrist je stradao i za svoje neprijatelje, moleći Gospoda da im oprosti „jer ne znaju šta rade“. Oni ne praštaju. Ovo nije prvi put da se dešava, jer Srpska pravoslavna crkva mudro ćuti i ćutanjem odobrava ovakvo ponašanje. Ćute i vlasti Republike Srpske jer to su njihovi glasači. Ćuti običan „mali čovjek“ jer ne smije da se zamjeraja sa „budalam“. Svi ćute da ne bi izazivali antihriste, koji znaju biti veoma opasni kada su ljuti. Zapitajmo se, kakvo smo mi društvo, kada ne želimo da razumijemo druge i drugačije od nas? Kakvi smo mi ljudi kada ne možemo u miru i tišini proći pored mezarja u Potočarima, da ne mašemo četničkom zastavom koja kod nekih Srba i Bošnjaka izaziva nelagodnost i strah ili da ne puštamo pjesme koje vrijeđaju naše komšije? Kakvi smo mi ljudi kada ne želimo da razumijemo šta drugi pored nas misle i osjećaju i na ljudski način odgovorimo na njihova osjećanja? Zapitajmo se kakvi smo mi ljudi kada ćutke dopuštamo „patriotama“ i psihopatama da vrijeđaju naše komšije, prijatelje i poznanike? Da skratim priču, u Bratuncu, Srebrenici, Višegradu živi dosta Srba, ali malo iskrenih sljedbenika Isusa Hrista. Pravi hrišćani ovakve budalaštine sebi nikad ne bi dopustili, niti bi ćutke trpili nacionalističko divljanje lokalnih kabadahija. Izgleda da je Isus Hrist napustio Srebrenicu i Višegrad još 90-ih godina i još se nije vratio. Džaba se grade crkve i manastiri, džaba nam djeca na vjeronauci napamet uče molitve i žitija svetaca, džaba nam Biblije u ormarima, džaba se uzdržavamo od mrsne hrane. Sve nam je džaba ako nemamo razumijevanje i ljubavi prema drugom i drugačijem, ako nam deset Božijih zapovjesti vrijede samo za Srbe i nikog više, ako ne osjećamo bol drugih i ne trudimo se da im tu bol olakšamo. Džaba imitiramo Hrista, ako Hrista ne živimo. Braćo Srbi, samo na taj način možemo Isusa Hrista vratiti u Srebrenicu i Višegrad i imamo godinu dana da to pokušamo.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (13.01.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61516/kako-hrista-vratiti-u-srebrenicu-i-visegrad http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61516/kako-hrista-vratiti-u-srebrenicu-i-visegrad БЕЗБОЖНИЦИ, УРАЗУМИТЕ ГРЕШНИКЕ Fri, 10 Jan 2020 10:18:27 +0100 Признајем, нисам патриота. Нисам окачио заставу на балкон, јер то раде Американци кад се спремају да разоре неку древну културу негдје источно од раја. Нисам окачио беџ о ревер, нисам у сватовима, а ни у жалости, па да се тиме пред свијетом обзнањујем. Нисам ни на фејсбуку подијелио честитање, чак ни другима нисам лајковао, а знам да се то прати, све се прати, и треба, каква је то држава у којој интелектуалци и писци нису сумњива лица. Нисам патриота, само зато што су Они данас патриоте. Јесам националиста, какав је била Велика Исидора, јер „Национализам треба да је и по суштини и по облику чиста, висока култура. Култура у најбољем смислу речи. Морал, хуманизам, етика, честитост. Ваљаност и честитост и првокласност не само српска, него човечанска“. За то треба храбрости и љубави. Може ми се јер је моја отаџбина „свуда гдје је српска душа која“, она није држава, она није уграничена међународно признатим границама, она је једна застава и једна химна, један народ, „костију кршних то је гомила“. Као што се мајка не воли један дан у години, тако се и домовина не воли само кад ти се нареди, домовина је Светосавље, она „се брани лепотом, и чашћу и знањем“, и није оксиморон кад пјесник каже „домовина се брани животом и лепим васпитањем“, јер је „муж браник жене и ђетета“ и за њега је то питање кућног васпитања илити чојства, а не јунаштва. У „Примјерима чојства и јунаштва“, први подгорички градоначелник примат даје чојству, што је Црногорцима дало за право да га више од вијека истичу као неспорно идентитетско и морално начело. И данас, када Црногорци нису Црногорци, него сви становници државе Црне Горе, која преферира да је зову Монтенегро, Црногорци који јесу Срби на дјелу показују да је сукус чојства отпор сваком злу човјечјем. Те плавне ријеке људи на улицама црногорских вароши и варошица су родољубље, јер се домовина брани „песмом о небу“. Овобожићна Црна Гора је најљепша српска песма о небу. Ова слика је контраст наслову који је врхунска мисао из посланице цетињског Квазимода Мираша Дедејића. Тај ватикански архивар је парадигма савремене бесвијести. Његове лажне титуле су истовјетне лажним докторатима наших квазимодоинтелектуалаца. МД је нико, Мило је ништа, ако им ми не дозволимо да остану и опстану. Та јединствена ЦПЦ се, иначе, 2018. подијелила у двије фракције, јер је МД-ов кум Лав Лајовић себе прогласио Халидом мјесто Халида. Тај бивши директор Побједе основао је нову организацију ЦПЦ-2018, при чему су све сличности са домаћим политичким странкама истините и злонамјерне. Проблем је што је МД по образовању теолог, а кум правник, што у држави у којој се вјерске слободе размјеравају Законом предност даје ЛЛ-у, при чему не треба изгубити из вида да је ЛЛ лијеп човјек и да му је жена, да архимандрит има жену и ђецу, Српкиња, са великим С, како се сама изјаснила. Као жртва великосрпског терора у властитој кући, он је идеалан за будућег нешто у нечему, шта год то било и како год се то звало, само да није српско и да не заудара по Светосављу. Светосавље је највећа српска мисао. Зато се тако често и користи, кад не знате како да се изразите ви своје празномишље освијетлите Светосављем. Али, домовина се не брани вељим ријечима, него „цветом и пчелом на цвету“, медом и саћем, а не слаткоријечјем, „то је љубав за облак што плови овуда“, то је парица у бабиној чесници и варница са бадњака што ти опржи испружени длан, „то није мртва груда“, али јесте и Хан Пијесак и Београд и Мостар и Беране и Босилеград и Сарајево и Призрен и све тамо гдје је Србин презрен, домовина је и Рамово ждријело и Дурмитор, домовина је љубав за дјевојчицу из друге клупе поред радијатора, али и „за тугу птица које се селе“, домовина је језик којим се пјева и којим се псује, српски језик на коме се мјесеци пишу малим словом чак и када је у питању јануар, па чак и девети. На службеној страници јавног сервиса, на лед екрану иза највиших званичника, испред полицијског строја који нам је нагнао сузе у очи пјевајући о херојима с Кошара, зашто? Зар је могуће да никоме не боде очи, ајде што се брукамо пред малим АВ, пред првим другим родитељем у Срба, али зашто се брукамо пред својом дјецом, пред птицама које се селе, за које ће домовина постати посљедњи пјесников стих:„домовина – то су сви наши снови“.   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (10.01.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61515/bezbozhnici-urazumite-greshnike http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61515/bezbozhnici-urazumite-greshnike Pismo Handkeu Mon, 06 Jan 2020 13:42:07 +0100 Poštovani prijatelju Handke, Čujem da nam, neplanirano, dolazite u Banjaluku 9. januara i da ćete besjediti na svečanoj akademiji na radost i sreću vaskolikog sr(b)stva. Iskreno da vam kažem imaćete veoma težak zadatak jer poslije Matije Bećkovića, Emira Kusturice ili Lazara Ristovskog, teško je nešto reći (bes)smisleno o veličanstvenosti naše Republike Srpske i našeg naroda. S druge strane morate znati da su naša očekivanja veoma velika, ipak Vi ste naš neobelovac.   Iskreno, od kada smo saznali da ste dobili Nobelovu nagradu, nekako mi niste više baš iskreni prijatelj Srba, kako je to izgledalo ranije. Stalno se nekome i nešto pravdate i objašnjavate, a to nije nimalo srpski. U svakom slučaju molim Vas da dobro birate riječi kada govorite o  Republici Srpskoj, njenoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ako sam dobro shvatio srpske branitelje vašeg lika i djela, vi još od 2006. godine koristite sintagmu „srebrenički genocid“. E to nikako ne spominjite u Banjaluci 9. januara, jer onda rizikujete da Vas proglase dijelom sorošove ekipe. Možete govoriti o „strašnom ili velikom zločinu“, ali se riječ genocid ne spominje u Republici Srpskoj. Pročitao sam da vi ne negirate srpske zločine u Višegradu i drugim mjestima, gdje su Bošnjaci i Hrvati bili zatvarani, ubijani, prebijani, silovani, pljačkani, ponižavani. To za Vas nisu „koncentracioni logori“, ali jesu logori. Ako baš imate želju da govorite o tim stvarima  onda to morate staviti u jedan istorijski kontekst da sve to ispadne kao lična osveta, a ne sistematsko djelovanje. Moj Vam je savjet da ne spominjite bilo koje žrtve, osim srpskih, jer o tome se ne govori nikada u Repubici Srpskoj, a kamo li u takvim svečanim trenutcima. Ako spominje neke brojeve, recimo broj ubijenih u Jasenovcu ili u zadnjem ratu, budite oprezni da slučajno ne koristite relevantne istorijske podatke, slobodno citirajte spske političare i nećete pogriješiti. Ako želite ovacije onda obavezno uporedite stradanje Srba sa stradanjem Jevreja. Budite oprezni i kada govorite o Slobodanu Miloševiću, jer Srbi imaju podjeljeno mišljenje o njemu, a ni Dodik ne želi da se mnogo o tome govori. Za neke od njih on je komunjara i izdajnik, dok je za druge heroj, patriota i vizionar. Najbolje da se držite njegove haške faze i nećete pogriješiti. Ako želite ovacije onda naglasite da je Slobodna Milošević ubijen u haškom kazamatu. Obavezno prećutite da ste izbjegli da budete svjedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, jer onda rizikujete da vas proglase dijelom sorošove ekipe. Ako budete govorili o Jugoslaviji,  a kažu da ste žešći jugonostalgičar, molim vas budite oprezni, jer Srbi se ni oko toga ne slažu. Za jedne je ona bila tamnica i ništa više, dok se drugi godinama upiru da dokažu da je samo Srbima bilo stalo do opstanka Jugoslavije. Ako želite ovacije najbolje je da kažete da je bila velika srpska zabluda i da su zbog te zablude Srbi najvise propatili. Poštovani nobelovče Handke, ako već dolazite da govorite u Banjaluci 9. januara, najbolje da ne pričate ništa o 90-im, jer je sasvim jasno da se baš ne snalazite najbolje u tim vremenima. Pričajte o današnjoj bezdušnoj EU, u kojoj sada živite. Pričajte im kako ste „izdali“ svoji vjeru pradjedovsku i postali pravoslavac. Pričajte o medijskim manipulacijama i koliko je istina važna za razvoj pristojnog društva. Pričajte im kako ste napustili svoju zemlju Austriju i niste došli da živite sa Srbima, koje toliko volite, već ste se nastanili u Francuskoj. Pričajte im kako ste se odrekli nagrade od 50 000 eura u korist Srba iz Velike Hoče i kako nemate povjerenje u srpske političare i način na koji bi oni trošili taj novac.  Možda to pomogne našoj eliti  da shvate vrijeme u kojem žive. Srdačan pozdrav, Srđan!   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (06.01.2020.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61514/pismo-handkeu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61514/pismo-handkeu Sretna Nova...i da nam rodi žito... Tue, 31 Dec 2019 14:26:02 +0100 Šta možemo požel’ti u Novoj 2020. godini:   -da nam se provede Program reformi BiH pa da pošaljemo novi tamo negdje za godinu dana   -da nam se implementiraju presude Evropskog suda za ljucka prava u Strazburu, da svi isti budemo pred zakonima i Ustavom ove zemlje   -da dobijemo Izborni zakon kakav sav normalan svijet ima   -da se zabrani negiranje genocida u Bosni i Hercegovini   -da svi radimo, ali za plate a ne za crkavicu   -da postanemo najveće gradilište ikad igdje što je bilo, da se proći od kranova ne može (ovo će bit 100%)   -da ne povećaju PDV   -da nas Bajević odvede na evropsko   -da se kriminal i korupcija počme kažnjavat ko i svugdje   -da se pobrinemo da nam se djeca više ne brukaju po PISA testovima    -da se reorganizuju univeriziteti    -da se prije svega ovoga studenti konačno pokrenu i ultimativno zatraže da se povećaju porcije mesa u obrocima u studentskim domovima i da se Ekrem nogira iz kuhinje   Ako sve ovo bude, a hoće, obećali su, onda će nam iduće godine rodit žito...I uvijek će nam onda rodit žito…   Živjeli...I sretna Nova...   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (31.12.2019.) Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61513/sretna-nova...i-da-nam-rodi-zito http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61513/sretna-nova...i-da-nam-rodi-zito Teorijski i praktični doprinos prof.dr Belme Buljubašić dezintegraciji države Bosne i Hercegovine Mon, 30 Dec 2019 10:17:50 +0100 Uz malu pomoć prijatelja iz bošnjačkih udruženja koja su proistekla iz građanskog, vjerskog i pljačkaškog rata sa malo elemenata agresije. Dvadeset sedmog decembra ove godine, na društvenoj mreži facebook, na svom zidu Muhamed Kovačevića, komentariše kako je multietničko Udruženje građana “Građanska inicijativa – treći pogled,” u kojem ima i nekoliko Srba, zbog “nepodobnosti” predsjednika Udruženja Dušana Šehovca, po ocjeni opštinskkih vječnika,  skinuto sa liste Udruženja koja trebaju biti podržana od opštine Ilidža. Iste argumente koje su iznijeli vijećnici opštinskog vijeća Ilidža, koristi i Belma Buljubašić, redovni profesor koja vanredno dobro manipuliše sa činjenicama, kao što manipulišu i boračka bošnjačka udruženja Ilidže. Opštinski vijećnici, instruisani od članova 17 (sedamneset boračkih ilidžanskih udruženja)  su ove godine javno prijetili Udruženju antifašista i boraca NOR-a Ilidža, da ako ne izbace iz udruženja Dušana Šehovca neće dobiti finansijsku podršku, i naravno ja sam žrtvovan, izbačen sam iz Udruženja antifašista Ilidža. Na posljednjoj opštinskoj sjednici, koja je održana ovih dana, udruženje u kom sam predsjednik od prije nekoliko mjeseci, nije dobilo podršku od vijećinka da dobija minimalna sredstva iz opštinskog budžeta. Zanimljivo, 17 bošnjačkih boračkih udruženja ostalo je na budžetu opštine Ilidža, iako je jedan od zahtjeva Protesta boraca Armije BiH bio i ostao prestanak finansiranja 1.600 boračkih udruženja koje su na budžetu entiteta, kantona i opština. Njen komentar glasi: “Belma Buljubašić Sjecam se Dusana Sehovca na jednoj konferenciji u Novom Sadu. Uzeo covjek da mlati kako je Oslobodjenje u toku rata Karadzica zvalo zlocincem, a nije mu dokazana krivica. Grozni sarajevski mediji. Naravno da sam poludila i prekinula njegovo izlaganje. I njegove nakaradne teze o ubijenoj djeci Sarajeva. Postao covjek i historicar. Ubleha i bezobraznik.” Pravo profesorsko predavanje, “uzeo čovjek da mlati”, “grozni sarajevski mediji”, “njegove nakaradne teze o ubijenoj djeci Sarajeva”, “ubleha i bezobraznik”. Istina je sljedeća, tačno je da sam pokušao govoriti na međunarodnoj konferenciji u Novom Sadu, o manipulaciji sa brojkama bošnjačkih žrtava i nepoštovanju novinske etike i preporuka Vijeća Evrope o izvještavanja sa suđenja za ratne zločine u sarajevskoj dnevnoj štampi. Belma Buljubašić uz pomoć drugih  učesnika, ublehaša i bezobraznika, kakva je i ona, prvobošnjaka i drugosrbijanaca, vikom i protestima spriječili me da govorim, i naravno moj rad koji sam predao organizatoru, nisu objavili. Ne trebam napominjati da je to jedinstven slučaj diskriminacije, zabrana slobode govora, zabrana slobode izražavanja o čemu prf. Belma Buljubašić predaje i prodaje svaki dan! Osuđujem svakom prilikom, a i ovom,  zločine nad nevinim ljudima a posebno nad djecom, ali isto tako osuđujem i reagujem i govorim protiv manipulacije žrtvama, a posebno sa djecom. Napisao sam i želio sam na konferenciji govoriti i iznijeti argumente kako se u Sarajevu desetinama godina, svakom priikom, manipuliše  sa brojem (1.601)  ubijene djece opkoljenog Sarajeva. Moji mnogobrojni sarajevski neprijatelji, a jedna od njih je očito i Belma Buljubašić,  manipulišu sa sadržajem mojim javnih nastupima, na konferencijama i kolumnama, pri tom koriste jezik mržnje, prikazuju me bez ikakvih argumenata čovjekom koji vrijeđa i ponižava sve redom, od žrtava do novinara i novina. Upozoravam Belmu Buljubašić a i druge, da budu svijesni, da pisanje o meni na način kako ona radi u ovom komentaru može izazvati, potaknuti nekoga da počini zločin iz mržnje! U policijskoj arhivi sarajevskoj postoje dokumenti koji pokazuju kao su mi poslije sličnih komentara o meni prijetili da će me zaklati. Moje teze o ubijenoj djeci opkoljenog Sarajeva nisu nakaradne teze, kako Belma tvrdi. Ja samo prenosim, citiram ili parafraziram,  to radim i ovom prilikom, informacije koje svako dobronamjeran može provjeriti u dokumentima, i na spomen obilježjima u Sarajevu, a autori su Bošnjaci ili bošnjačka udruženja Sarajeva: Akademik prof. dr. Smai Čekić urednik je monografije “Zločini nad djecom Sarajeva”, koja je objavjljena 2010. godine, i na 856. stranici ove monografije objavljen je podatak da je u opkoljenom Sarajevu ubijeno 524. djece.   Mirsad Tokača , 2012. godine na 166 stranici “Bosanske knjige mrtvih” sa argumentima, podacima piše: “U Sarajevu je smrtno stradalo i 705 maloljetnih osoba, od čega je 611 djece ubijeno kao civili, a 95 je poginulo u status vojnika.” Napomena, među ubijenom i poginulom djecom Grada Sarajeva je i oko 200 djece koja su ubijena ili poginula na teritoriji ratnog Srpskog Sarajeva. Na Spomen obilježju ubijenoj djeci opkoljenog Sarajeva 1992.-1995, 10. maja 2010. godine, uklesani su podaci o 521 žrtvi. Tačno je da sam napisao u radu, da ni ratno a ni poratno Oslobođenje nije poštovalo, niti poštuje, novinarsku etiku, Kodeks Za Štampu i Online Medije BiH, i preporuke Vijeća Evrope o izvještavanju sa suđenja za ratne zločine, a posebno da moraju poštovani presumciju nevinosti, to jest da niko ne može biti nazvan ratnim zločincem dok nije za ratne zločine pravosnažno osuđen, i naravno nije se to moglo u ratu a ni danas se ne može napisati da je Radovan Karadžić ratni zločinac. Selma Buljubašić, je očito pročitala moj rad prije početka konferencije, što se može vidjeti i iz njenog komentara, i organizovala hajku, protest prvobošnjaka i drugosrbijanaca koji mi nisu dozvolili da završim svoje izlaganje, na koje sam imao pravo, jer su ga organizatori prihvatili i objavili moje ime i naslov rada u agendi konferencije. I opet kako sam gore iznio tri zaista jaka argumenta za svoj stav o manipulaciji djecom koja su ubijena u opkoljenom Sarajevu, isto tako jake argumente ću iznijeti da sa sam u pravu kad govorim o kršenju novinske etike i preporuka kad je riječ o izvještavanja sa suđenja za ratne zločine: Član 10 - Osobe optužene za krivična djela (Kodeks Za Štampu I Online Medije BiH, https://www.vzs.ba/index.php?option=com_content&view=article&id=218&Itemid=9) Član 10 - Osobe optužene za krivična djela Novinari neće nikoga tretirati kao kriminalca prije donošenja sudske presude koja to potvrđuje. Novinari imaju obavezu ne donositi preuranjene sudove o krivici optužene ličnosti. Novinari imaju obavezu da objave informaciju o odbacivanju optužbe ili oslobađanju ličnosti za koju su ranije objavili da je optužena ili da je suđenje počelo. Novinari imaju obavezu da objave informaciju o odbacivanju optužbe ili oslobađanju ličnosti za koju su ranije objavili da je optužena ili da je suđenje počelo. DOPUNA KODEKSA ZA ŠTAMPU BIH Preporuke Za Medijske Izvještače Sa Sudova U Izvještavanju O Istragama i Sudskim Procesima (https://www.vzs.ba/index.php/smijernice-i-zakoni/preporuke-za-medije/8-preporuke-za-medije/217-preporuke-za-medijske-izvjetae-sa-sudova-u-izvjetavanju-o-istragama-i-sudskim-procesima) 4. ..neće nikoga tretirati kao ratnog zločinca prije nego je donesena sudska presuda koja to potvrđuje, tretirajući takve osobe kao osumnjičene i/ili optužene za ratne zločine.” Belma Buljubašić je očito zaboravna profesorica, na mahove, iako je jedna od najmlađih profesorica u Sarajevskoj dolini suza, dolini samo bošnjačkih žrtava, jer tada zaboravlja ono što je od dobrih profesora morala naučiti na prvoj godini studija, zaboravlja  kako treba javno govoriti da je obaveze svakog novinara da poštuju novinarski kodeks i preporuke Vijeća Evrope o izvještavanju o istragama i sudskim procesima. Belma Buljubašić nije zaboravna, budna je uvijek i na svakom mjestu, na međunarodnim konferencijama, na facebooku, kad treba da spriječi ili da relativizuje doprinos drugih, druge strane koja želi doprinjeti da se dođe do istine o ratu u Bosni i Hercegovini, ili da spriječi iznošenje argumenata o nepoštovanju novinarske etike ili preporuka o izvještavanju o istragama i sudskim procesima od strane bošnjačkih medija. Upravo zbog nje i njoj sličnih, zbog njihovog ponašanja, mislim na bošnjačku inteligenciju, koja pokazuje manjak socijalne i društvene inteligencije, koja radi na vlastitu štetu, jer svim sredstvima tjeraju Srbe iz Federacije Bosne i Hercegovine a Republiku Srpsku iz Bosne i Hercegovine, naslov mog zabranjenog rada, koji nije ugledao svjetlost dana, zbog djelovanja Belme Buljubašić i drugih, iz kog sam prenio dio argumentacije za ovaj tekst glasi “Bosna i Hercegovina između reintegracije i dezintegracije!“   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (30.12.2019.)       http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61511/teorijski-i-prakticni-doprinos-prof.dr-belme-buljubasic-dezintegraciji-drzave-bosne-i-hercegovine http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61511/teorijski-i-prakticni-doprinos-prof.dr-belme-buljubasic-dezintegraciji-drzave-bosne-i-hercegovine Sedam načina da izvršite atentat na Milorada Dodika Sun, 29 Dec 2019 10:42:26 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (28.12.2019)   Dekan Fakulteta za bezbjednost i zaštitu Nezavisnog univerziteta Banjaluka Slobodan Župljanin u četvrtak je,  na provladinom protestu "Za Republiku Srpsku"  u Banjaluci kazao, da je poslanik Draško Stanivuković mogao imati otrov ili eksploziv kada je prilazio Miloradu Dodiku i ministru Draganu Lukaču. I dok se polovina Republike Srpske smijala, a druga brinula, ja sam intenzivno razmišljao kako bi Stanivuković & ostali mrzitelji Republike Srpske mogli izvršiti atentat na najveću instituciju Republike Srpske, na Milorada Dodika. Opšte je poznato da Milorad Dodik nije baš bezbjedonosno osviješten, ali je svakako disciplinovaniji od Aleksandra Vučića,  što zadaje veliku glavoblju službi koja ga obezbjeđuje, ali tako je to kada si čovjek iz naroda, tačnije čovjek iz srpskog naroda. Inspirisan dekanom Slobodanom Župčjaninom evo šta mi je palo na pamet. Mikrofon punjen brizantnim ekplozivom Opšte je poznato da Milorad Dodik voli da pjeva i zlo ne misli. Pjeva svugdje i u svako vrijeme i ako bi u bežični mikrofon stavili dinamit,  TNT, pentrit ili heksogren eto belaja. Eksploziv u mikrofonu se može detonirati na više načina, falširanjem pjevača, de molom na sintisajzeru ili usiljenim, ali gromoglasnim, aplauzom nakon što predsjednik završi pjesmu. Košarkaška lopta premazana VX otrovom Svi znamo koliko Milorad Dodik voli košarku i kako je dobro igra. Kada ugleda košarkašku loptu i koš, nagonski kreće na dvokorak ili trojku (kao pravi Srbin). Elem, zamislite da teroristi iskoriste tu slabost Milorada Dodika i košarkašku loptu premažu VX nervnim agensom, čija samo jedna kap koja dođe u kontakt sa tijelom znači sigurnu smrt jer za ovo trovanje nema lijeka. Žrtva se parališe, pluća joj otkazuju i smrt je neizbježna. Harmonikaš samoubica Kao što sam ranije naglasio Milorad Dodik je čovjek iz naroda, veseljak i nije škrtica. Voli da zapjeva, ali voli i da zakiti. Sjećate se kako je 2016. godine harmonikašu iz Gospodske ulice dao 100 evra, a nedavno i harmonikaša na prijemu kod predsjednika Slovenija Boruta Pahora zakitio evrima. Ovo je pravilnost koju će uočiti svaki pravi terorista i dovoljno je da na mjesta kojima prolazi Milorad Dodik postavi svoga harmonikaša samoubicu. Harmonika može biti napunjena eksplozivom i eto belaja. Veoma je važno da taj terorista svira negdje blizu bankomata u slučaju da Dodik nema pri sebi keša da može podići novac. Strani investitor samoubica Svi mi želimo da zaboravimo blam iz ove godine kada je lažni milijarder i investitor iz Vijetnama Mai Vu Minha pohodio Republiku Srpsku i sastao se sa svim viđenijim ljudima ovog entiteta, pa i sa Miloradom Dodikom i Željkom Cvijenović. Niko od službi, niti ljudi iz protokola, zaduženih za bezbjednost prvog čovjeka Republike Srpske, nije provjerio identitet tog čovjeka, a on je umjesto investicija mogao da bude terorista samoubica i ostadosmo bez institucija Republike Srpske. Mangupi iz vlastitih redova Na skupu „Za Republiku Srpsku“, koji je u četvrtak održan u Banjaluci, govorio je i predsjednik Udruženja veterana “Garda Panteri” Petar Cvijetinović zvani Maljutka, koji je bio i jedan od organizatora. Taj Pero je od ranije poznat organima gonjenja, pravosuđa i javnosti poznat kao prevarant. On je 2009. godine uhapšen u akciji novosadske kriminalističke policije na Novom naselju zbog sumnje da je počinio seriju prevara u BiH, Hrvatskoj i Srbiji, predstavljajući se kao tadašnji premijer Republike Srpske Milorad Dodik. Ovako labilne ličnosti sklone krimogenom ponašanju ne bi smjele biti u blizini Milorada Dodika i ostalih institucija Republike Srpske. Naravno, nije Maljutka jedini problem, meni ni Pavlović iz Istočne alternative ne izgleda baš pouzdan, a kako tek vjerovati Špiriću, Stevandiću, Nešiću ili Čubriloviću koji mjenjaju stranke i uvjerenja po potrebi. Čest odlazak na sjednice Narodne skupštine Republike Srpske Budimo realni Milorad Dodik je kao srpski član Predsjeništva BiH prenio svoje nadležnosti iz Republike Srpske u glavni grad Republike Srpske, Sarajevo. Samim tim i njegov mentalni sklop je naštelovan na borbu sa Bošnjacima, Bosancima, građanima i Ostalim neprijateljima konstitutivnosti, Republike Srpske i srpskog naroda u cjelini. Zbog toga je za njega veoma stresno kada mora da dođe na sjednice Narodne skupštine, gdje mora gledati, slušati i trpiti Stanivukovića, Vukanovića i Trivićku i pored tako komotne većine. Kada sa njima polemiše njega obuzmu emocije, nekontrolisani bijes, krvni pritisak mu skoči, što za čovjeka u njegovim godinama može biti fatalno. Zbog toga mora da ili izbjegava sjednice Parlemanta Republike Srpske ili da uzme stručnu pomoć za kontrolu bijesa. Čitanje knjige „Strah golmana pred jedanaestercem“ od Petera Handkea Milorad Dodik je ozbiljan političar, ma šta vi mislili o njemu. Pogledajte samo kako se priprema za intervjue ili Narodnu skupštinu RS. Ima tu statistike, grafikona, analiza, tračeva,  prljavog veša, za svakog po nešto. Elem, 9. januara u Banjaluku nam dolazi prvi nobelovac Akademije nauka i umjetnosti RS Peter Handke da održi besjedu na proslavi Dana Republike. Naravno srešće se sa Miloradom Dodikom i moraju o nečemu pričati, a najbezbolnije je o književnosti, biće tu vjerovatno spomenut Andrić, Kiš, ali moraće se nešto reći i o Handkeovom opusu. Ova knjiga o golmanu nije mnogo velika (oko 130 strana), ali nije za Dodika u njoj se govori o „očaju pojedinca, njegovu izgubljenost i izglobljenost u savremenom svijetu, depresiju i jezu hladnoratovske Europe i malograđanske austrijske provincije. Sve nijanse straha pred samim sobom i svojom okolinom razotkrivaju se pred čitateljem“. Ovo bi kod njega moglo da izazove depresiju i suicidalne misli, što po njega može biti fatalno.“ Draga Republiko Srpska, nisam ekspert kao Župljanin, Galijašević ili Ćeranić, ali treba cijeniti trud. Ovo je moj doprinos bezbijednosti Milorada Dodika i očuvanju institucija Republike Srpske, pa ako me se 9. januara sjetiš, sjetiš, ako ne,  ja sam ispunio svoju patriotsku dužnost. Realno.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (28.12.2019)     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61510/sedam-nacina-da-izvrsite-atentat-na-milorada-dodika http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61510/sedam-nacina-da-izvrsite-atentat-na-milorada-dodika ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ или ТРИ КАНТЕ ЗА ХОЛИВУД Tue, 24 Dec 2019 13:21:12 +0100 Ја, по узору на оног слијепог коња Дједа Рада, увијек трчим пред руду, па реко да не чиним ни данас изнимке, а ко зна оће ли сутра и бити прилике. Ове три канте су канте за смеће у које ћу да бацим оно што нигдје друго не припада. У прву канту ћу да бацим себе. У овим посним, претпразничким данима је најбитније знати праштати другима и извинити им се за учињену неправду. Ја се извињавам госпођи Мунири Субашић коју сам прозвао у претходном обраћању на овом истом мјесту. Мунира, заиста не разумије сам концепт Нобелове награде, као што не разумије ни природу књижевног дјела, али је бар поштено радила свој посао. У случају Хандке  –  pro et contra, Мунира је само радила свој посао. Мунира је невина, криви су сви други. Универзитет у Сарајеву је својим захтјевом Комитету за књижевност Kungliga Vetenskapsakademien за одузимање Nobelpriset i litteratu Петеру Хандкеу показао да није политички независни орган. Да је то учинио на захтјев свог члана Мухамеда Џелиловића, то би могло имати одређене научне реперкусије, али када то чини на захтјев Студентског парламента то има више везе са Муниром, него са књижевношћу. Ergo, када оба јавна универзитета у РС полете да истом књижевнику додијеле почасни докторат, а без икаквог научног аргумента, а оба имају Катедру за германистику, и то је више контра Мунире, него за Петера. Чак му је обноћ и УКРС додијелио Повељу Удружења књижевника Републике Српске. Као да је Хандке јуче написао неко епохално дјело, као да прије једанаест година није изабран за иностраног члана АНУРС, као да то није онај Хандке који је заједно са нама свјесно страдавао јер је говорио истину. Шта сте чекали све ове године? Мунирино писмо и краљичин одговор? У чему је разлика између њиховог уздарја и почасног пријема полицајца Горана Весића у УКС? Не играјте се тим Човјеком и његовим именом, он то ничим од нас није заслужио!!! У другу канту стављам све оне који све чине да расрбе моју Црну Гору и оне који ништа не чине да их у томе спријече. Мило јесте крив, али није одговоран, одговоран је Врховни командант који каже да се Србија неће мијешати у унутрашње ствари својих суседа. Нису нам то сусједи, сусједи су Вам Блгари, Маћедонци, Румуни, Мађари и Албанци, Црногорци су наша браћа, а Срби у Црној Гори јесу Ми. Замислите да вам у сусједству неки кабадахија туче жену и малтретира јој дјецу, да ли би Ви и тада остали по страни, а замислите тек да је та мученица Ваша кћерка и да су та дјеца Ваши унуци, да ли бисте и даље виркали преко ограде? Какву поруку шаљете Србима у БиХ? Ми се нећемо мијешати у добросусједске односе са самим собом. Моја баба је под Острог водила своју комшиницу Бибу кад јој је син био болестан. Ено га и данас жив је и здрав у Сарајеву. Умијешала се у проблеме својих комшија, јер је била Нетко. Ви нисте само предсједик Србије, Ви сте предсједник свих Срба. Они само могу гледати у небо и у Вас. Небесници су рекли своје, а Ви, који никада не ћутите, сад замучасте. Зашто?   https://www.youtube.com/watch?v=3A6oqt8ArgM#action=share У трећу канту стављам све Њих поткрепљујући своје мишљење дефиницијом са црнохуморног сајта Vukajlija: Dobro je dok ne biju Vrhunac optimizma. Izraz kojim se ističe zadovoljstvo trenutnom situacijom koliko god buđava ona bila jer, jelte, uvek može i gore. Obično se može čuti od ljudi koji se zadovoljavaju malim stvarima i koji su se odavno pomirili sa činjenicom da neke stvari nikako ne mogu da promene. Кад осатанем без текста ја се вратим пјеснику чији сам наслов свјесно позајмио: Сањам ли? Ил' би ово јава била?   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (24.12.2019.)                                                                         http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61509/pretpraznichko-veche-ili-tri-kante-za-holivud http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61509/pretpraznichko-veche-ili-tri-kante-za-holivud Fizičkim obračunom za bolje sutra Tue, 24 Dec 2019 11:38:18 +0100 U zadnje vrijeme na Youtubeu izlaze intervjui sa poznatim ličnostima gdje oni odgovaraju na određena pitanja. Često pitanje je rijaliti ili skupština, a odgovori su podjeljeni. Zar nije očigledno do koje granice je došla politika kada će ljudi prije izabrati da gledaju rijaliti nego skupštinu ili bilo šta vezano za politiku? Mislim da je dovoljno poniženje da se političari izjednačavaju sa rijaliti učesnicima. Ipak, to ne mijenja stanje. Gledala sam skupštinu juče i nisam bila sigurna da li je namješteno ili se ljudi koji su obrazovani, na uticajnim položajima dopuštaju da imaju program na nivou rijalitija. Mislim da ljudi koji su pratili nisu bili ni upoznati sa temom zbog koje je i sazvana sjednica. Pored svih izrečenih uvreda i međusobnog prepucavanja poslanika i članova predsjedništva, došlo je i do fizičkog kontakta te nasrtanja ministra na jednog od članova opozicije. Zašto je onda čudno što se u našoj državi niko ne slaže, ništa se ne mijenja i svi odlaze? Kako jedna država da funkcioniše kad je njena vlast neozbiljna i dovodi se u pitanje vjerodostojnost njihovih riječi zbog ponašanja i nesprofesionalnog vokabulara koji uživo na televiziji iznose? Odluke o Bosni i Hercegovini se donose vjerovatno na isti način kako se iznose riječi u skupštini, veoma neodgovorno. Potrebni su mladi, obrazovani ljudi, velikih ambicija koji će dovesti do promjena. Isti ti mladi ljudi odlaze jer ovde nemaju priliku da se dokažu. Dok god biramo ovakvu vlast, do tad će nam biti takva i država.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (24.12.2019)   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61508/fizickim-obracunom-za-bolje-sutra http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61508/fizickim-obracunom-za-bolje-sutra Oj Zoki, Zorule.. Mon, 23 Dec 2019 14:25:00 +0100 1. Lomeći se između aktuelnog političkog galimatijasa u vezi ONOGA što je Reforma a nije MAP a Brisel, o kojem nisam vlasna da dajem sud, to rade analitičari i političari, ali naravno pratim i pročitala sam tekst - do spektakla izbora predsjednika/ce bliske nam Hrvatske, za koji su se rezulati znali tako reći odmah po zatvaranju biračkih mjesta - što je fascinanto – odlučih se za odmak od spornog teksta, jer pojma nemam, vjerujem i mnogi drugi, o čemu se tu zapravo radi. Niti pojma mogu imati, nisam u “dubini” političkih igara. Beneveolentno mislim da m o ž  d  a ovo nije o n o, što jeste (razum mi govori nešto drugo), a kao osoba sa značajni životnim iskustvom, odlučih da pustim da stvari teku i da narod odluči šta će i kuda će. Valjda narod zna. Zna li? 2. Ne znam kako će nesrećni DNS izaći iz situacije u kojoj se nalazi. DNS su naime zaposjeli preletači, neiskreni, potuljeni, skriveni spavači, kojima je zadatak bio od početka, kao i njihove prethodne djelatnosti u nekadašnjim strankama – da ovu stranku dokusure. Naravno, potpuni slom dolazi tek kada obruč stegnu “prijatelji “ izvana i iz redova same stranke. Propast je neizbježna. Neće biti ni prvi, ni posljednji. Borba za prevlast briše bez imalo milosti i posljednje tragove očinske, bratske, sestrinske itd. ili svake druge ljubavi. 3. Ko god da bude izabran da vodi Hrvatsku, vodiće je kao i do sada.. Nema tu razlike osim možda u nijansama. Opsjednuti domovinom, zaneseni ljubavlju prema sebi samima, tj. svemu što je superiorno, tj. hrvatsko, do te mjere da to domoljublje postaje zastrašujuće, tražeći u preostalim Srbima razloge što je i njih sve manje, jer odlaze iz tako velikog dobra hrvatski birači će odlučivati u drugom krugu, ne kojim će putem Hrvatska ići u budućnost, kojoj budućnosti Kolinda orgastično izbacuje parole, a Zoran pokušava da pridobije branitelje i generale - nego o tome kojim putem n e ć e ići, posebno ne putem poštovanja manjina i demokratskih sloboda svih građana Hrvatske. Škoro, taj mladi političko-pjevački šmeker, čekaće svoje vrijeme, vrijeme u kojem će njega i njegove benevolentne crnokušuljaše možda i  “blagosivljati” Bog. Vjerujem da on ima jake razloge da se tome nada. Sada nešto o nama što ne mogu da prećutim. 4. Još od one noći kada je ministarka Zora, naše Zorule, naša nova nada u poboljšanje finansija u RS –u, ozbiljnog lica, u odijelu boje meda, marku ne znam, ali kažu da joj je sve markirano, ja ne tvrdim, jer u skupe butike odavno ne zalazim. Kažu mi izvori, Zora se baš modira kako je postala glavna za finansije. Takođe mi rekoše, ja o tome ništa ne znam, niti tvrdim, ako mene lažu, lažem i  ja vas -  da je nekada skromno hodala u nekoj “treviri “ u kojoj se obilno znojila. Sa sadašnjom platom mogla bi se oblačiti i van Banjaluke, recimo u …Dobro, moja iskustva su bez veze - valjda zna gdje je najbolje. Zašto ovo pišem? 5. Zato što se pitam šta je Zora, ministarka veoma značajnog ministarstva u Vladi, mislila ako je išta mislila, kad je rekla da seli onaj kome nije dobro u Republici Srpskoj. Reče i osta na mjestu glavne za resor finansija – sa koga mjesta bi „frcnula“ dok rekneš keks u zemlji u kojoj se cijela nacija digla na noge da zaustavi odlazak naroda koji još može da ode. Ili je naša Zora tada, u žaru diskusije, rekla, možda i nehotice, jer jezik joj ide brže od zadatih rečenica, pa je prenijelo, ono što se  o tom problemu zaista na vrhu misli. Da nije tako - ona bi bila smijenjena. A, nije. 6. Da li je Zora stvarno mislila to što je rekla, ili je onako nesvjesno, kako inače zna da lupi, čak i kad čita n a p i s a n i tekst, kao ono o kupovini učenika, a  radilo se o kupovini udžbenika, nećemo saznati, ali da je Zora imala izraz na licu, koji imaju samo oni koji savršeno dobro znaju da za izgovorene riječi neće odgovarati -  u to sam bila sigurna. Na kraju moje pitanje: Da li o n a misli da bih recimo i ja u ovim poznim godinama, a sa mnom i svi penzioneri, trebalo nekuda da se preselimo, naravno, valjda, na Zapad u mom slučaju, jer ruski jezik ne znam. Znaju li  ostali strane jezike – ne znam, ali znam da bi  nam u ovim godinama bilo teško. Reuma, išijas, artritisi - a valjalo bi se pakovati - pa kud koji. Naravno, na čelu bi nam u tom povijesnom egzodusu penzionera bio Rakulj, do njega, možda, sindikalna heroina u savršeno krojenom kostimu, iza njih mi, u koloni nemoćnih, koja nikome ne treba..(savjetnici u Vladi ne bi bili s nama, to  je jasno). Ispratila bi nas naša Zorka na vratima zgrade Vlade, mahala nam dugo puna iskrene empatije, bar dok mi ne zamaknemo iza zgrade... i odemo tamo daleko. Srećnu Novu 2020 godinu želim vam narode Republike Srpske i cijele BiH, za koju astrolozi kažu da će biti puna promjena i raznih obrta, istina, nisam shvatila za koga. Nama ništa novo ne predviđaju, mada nisam sigurna šta su u stvari htjeli da kažu - valjda i oni zaziru, bolje je biti dvosmislen. Sigurnije je i mnogo zdravije. Svaka prećutana danas vrijedi zlata, makar bila astrološka.    Čestit i blagosloven Božić onima koji slave u zemlji i rasijanju, dobro zdravlje onima koji odlaze i onima koji ostaju. Osim ako Zora nije odlučila da odemo što dalje.... živi, ili mrtvi. Svejedno je.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (23.12.2019)             http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61507/oj-zoki-zorule http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61507/oj-zoki-zorule Nekrofilija nacionalizma Mon, 23 Dec 2019 09:26:43 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (23.12.2019) Prije neki dan, u Vukovaru, na završnoj konvenciji HDZ-a za predsjednika Republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je kazala "Sigurna sam da našim poginulima nije žao što su poginuli, jer Hrvatska je tu.“, što je bila jedna od nizu „provala“ izrečenih tokom kampanje. Njenu izjavu su prenijeli mnogi mediji, društvene mreže su se sprdale sa tim, ali zaboravljamo da je kult heroizma i herojska smrt osnova svakog nacionalizma, a Umberto Eko ga je svrstao u osnove svakog fašizma. Postavlja se pitanje da li se izjava HDZ- ovke Kolinde Grabar Kitarović po bilo čemu razlikuje od izjava bilo kojeg nacionaliste u regionu? Po čemu se Milorad Dodik razlikuje od Kolinde Grabar Kitarović kada govori o 500 000 ubijenih Srba u Jasenovcu iako zna da je taj broj ubijenih Srba nekoliko puta uvećan i nije tačan. Ni Bošnjaci nisu nevini, njihovi nacionalisti su pronašli 11 genocida nad njima. I dok nas Kolinda Grabar Kitarović ubjeđuje da su hrvatski vojnici presrećni što su poginuli u Vukovaru i za Hrvatsku, Miloradu Dodiku je krivo što ustaše u Jasenovcu nisu pobile tolike Srbe. Bošnjaci sebe predstavljaju kao narod sa najviše preživljenih genocida. I jednu, i drugi i treći,  slaveći mrtve jasno poručuju živima šta očekuju od nas danas, a to je spremnost da svoje lično, pa makar to bio i život, žrtvujemo za svoj narod ili državu. To i jeste suština nacionalizma, da nam pokaže da mi kao pojedinci nismo važni, već da je važan narod iz kojeg potičemo. Naši „mali“ životi u trajanju od 50, 60 ili 70 godina su nevažni,  naspram tisućljećnog /vjekovnog postojanja našeg naroda. Nebitne su i naše lične priče, naspram epske istorije našeg naroda. Naša svakodnevica je banalna, a naši prohtjevi trivijalni, naspram veličanstvenog cilja koji naš narod mora da dosegne. Za pravog nacionalistu naša budućnost je povratak u prošlost, gdje će se živi ujediniti sa mrtvima. Više nije dovoljno da volite svoj narod i svoju zemlju, oni od vas očekuju da srećni trpite njihove nepravde ili umrete za njih. Nema ništa pogubnije po naš nacionalizam, a samim tim i za naš narod,  od tog posesivnog individualizma, u kojem radite ono što volite, putujete tamo gdje želite, ne plašite se drugog ili drugačijeg družite se s ljudima koji vam prijaju, vjerujete u Boga koji samog izaberete ili ne vjerujete uopšte i jednostavno budete ono što jeste. Prosto rečeno, trudite se da živite svoj život, kako vi želite. A upravo apologete tih nacionalizama žive kao individualci (lično bogaćenje, moć jednog čovjeka, kontrola sistema, obesmišljavanje institucija i zakona), ne osvrćući se na interese naroda i njegovo svakodnevno propadanje i nestanak. Odbacivanjem kulta tradicije, opet Eko, vi se okrećete životu, a ne smrti. U stvari, vi počinjete da poštujete svoje pretke i prošlost, bez veličanja smrti i mitologizacije prošlosti. Naši nacionalizmi ne mare za budućnost, oni su okrenuti parastosima, misama zadušnicama i komemoracijama i zbog toga svakog poginulog i ubijenog pripadnika svoga naroda opažaju kao srećkovića koji je sebe mrtvog ugradio u budućnost svoga naroda. Nacionalisti vole zombije i u to su nas pretvorili.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (23.12.2019) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61506/nekrofilija-nacionalizma http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61506/nekrofilija-nacionalizma Kad mama želi peticu Wed, 18 Dec 2019 12:49:30 +0100 Draga mama, ne poznamo se. Vjerovatno se nikada nismo susrele i velike su šanse da tako ostane. Ne znam ni ja ko si ti. Za tebe sam tek jučer, sasvim slučajno, prvi put čula. Ali dopusti da se ja prvo predstavim. Ja sam ona neka, koja tvom zlatnom čedu ne da pet. Ja sam ona, koja ga sigurno mrzi pa svima drugima daje bolje ocjene a tvom namjerno lošije. Ja sam vjerovatno pogrešno napisano ime na prvoj stranici sveske tvoga djeteta i na tvoju veliku sreću, neko ko je samo trenutno tu pa će iza njega doći neko bolji, kvalitetniji, tebi draži i prihvatljiviji. Kao što rekoh, ne poznamo se ali jučer čuh jednu tvoju rečenicu, koja mi je toliko ostala urezana u pamćenje da me jutros probudila u 5 sati iz dubokog sna. U razgovoru sa odjeljenjem tvoga čeda sam, spominjući zaključne ocjene, naglasila da ne moraju sva djeca imati peticu zaključenu i da je to sasvim uredu. Neka se opuste i uče ono što baš trebaju popraviti. Ali se tvoje u masi oglasi i reče – MORAMO. Upitah ga, kako misli da se MORA imati petica zaključna, ko je to rekao. Dobih zastrašujući odgovor. Moja mama je rekla da ja MORAM imati pet zaključenu. Draga mama, tim riječima je tvoje čeljade prenijelo ono što mu očigledno svakodnevno ponavaljaš i to me je najiskrenije potreslo. Nažalost, ili na tvoju radost, zavisno kako posmatraš, nisi usamljena u tome. Neka druga mama, samo koji dan ranije, je rekla da ŽELI da njeno dijete ima pet. Iskreno, ne shvaćam. Mislim, shvaćam želju da je dijete dobro ali sve drugo ne shvaćam. Vjeruj da mi je srce puklo kada sam jučer gledala u uplašene oči tvoga djeteta, samo naslućujući šta se kod vas kući događa i pod kakvim pritiskom je ono svakodnevno. I užasno mi ga je žao. Žao mi je što ti i slični tebi roditelji, očigledno neke neostvarene ambicije pokušavate preko djece ostvariti, uporno zanemarujući da vaša djeca nisu vi. Vaša djeca su novi mladi ljudi, tek kročili u život, prestrašeni promjenama koje svakodnevno gledaju, pokušavajući se snaći najbolje što znaju. A onda dođete vi sa vašim željama, prohtjevima i moranjima. Imati peticu je super. Biti odlikaš je divno. Ali nije sve na svijetu. Niti tvoje dijete zna nešto više i bolje od one „četvrtice“ ili ne daj bože „trice“, niti će mu ta petica, na kojoj toliko insistiraš, išta značiti u životu. Osim što će tebi i tvom okruženju kratkoročno, zadovoljiti dušu i sujetu. Draga mama, možda ti više vremena provodiš sa svojim djetetom od mene ali, vjeruj, ja vidim ono što ti ne vidiš i čemu ti svojim ponekad nerealnim zahtjevima, kumuješ. Ja gledam u prestravljeno tvoje dijete koje se trese i suzama natapa list zadaćnice ispred sebe jer tebi ne smije na oči, zato što je dobilo „samo“ tricu. Ja gledam u tvoje dijete koje stoji ispred table i ono šuti kao zaliveno i dobivam dojam kao da knjigu nikad nije vidjelo, a kamo li otvorilo. Ne znam ja da je ono prethodna tri dana do kasno u noć pokušavalo zapamtiti gradivo i vjerovatno ga nekako naučilo, ali iz straha od tvoje reakcije ako slabiju ocjenu dobije, ono je apsolutno sve zaboravilo. Ako misliš da je lako gledati takve prizore, grdno se varaš. A sigurno si nekada prva u ogovaranju mojih kolega i mene, tvrdeći da ne znamo raditi svoj posao, jer da znamo i tvoje dijete bi imalo dobru ocjenu. Kada je, draga mama, postalo sramota da dijete ima manju ocjenu od pet? Zašto smatraš da je dijete vrijednije, bolje i pametnije s tom ocjenom od neke niže? Žao mi je ako to samo radiš kako bi se pred kolegama, komšijama i rodbinom imala čime hvaliti. Ti si imala svoje vrijeme i postigla si što si postigla. Sada je red došao na tvoje dijete. I ne, odmah da znaš, nije nikakvo znanje iz mog predmeta ako ono nabuba pjesmicu napamet pa za to dobije pet. Znanje je ako od naučenih riječi samo sastavi svoju prvu rečenicu na stranom jeziku s kojim se prvi put susreće, ako postavi pitanje i razumije što se od njega traži. To je nešto nemjerljivo ocjenama. A ako želiš da vidiš kolika je to sreća, neka ti dijete ispriča koliko su mu se caklile oči od sreće kada je upravo to uradilo, kada je pred cijelim razredom na tabli napisalo ispravno rečenicu. Neka ti ispriča kako je bilo kada smo prvi put razgovarali o priči, koju smo netom prije pročitali i ono je razumjelo svako pitanje i samo koristilo nove riječi. Sreća je i ponos kada dijete samo riješi zadatak iz matematike i fizike, razumije stihove omiljene pjesme jer su eto baš te neke riječi nedavno učili u lekciji. Sreća je kada nasmijano i lepršavo dođe iz škole i jedva čeka da ti ispriča kakav mu je bio dan. To je ono što te treba činiti srećnom i ponosnom, draga mama. Molim te, ne dopusti da svojim prohtjevima uništiš djetinjstvo vlastitog djeteta, da ono u školu pred testove dolazi sa stomačnim tegobama, da mora u toaletu ispovraćati dušu nakon što vidi da je „lošija ocjena“ od očekivane ili se jednostavno onesvijesti kada ga prozovu da odgovara. Sve je to bezbroj puta, nažalost, do sada viđeno i svjesni smo da će toga biti još. Nauči dijete da hrabro prihvata poraz, da još snažnije se diže nakon pada i uči na svojim greškama. Tako ćeš mu pomoći za život. Jer, vjeruj, ocjene testa ili iz neke knjižice se nećeš sjećati kroz koju godinu, ali tvome djetetu će vječno ostati urezano u pamćenje svaka riječ ohrabrenja i podrške kada mu dan nije protekao kako je ono željelo. Draga mama, molim te, budi sigurna luka svome djetetu a ne opterećenje i prijetnja s kojom će tvoje dijete kročiti kroz djetinjstvo.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (18.12.2019.)   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61505/kad-mama-zeli-peticu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61505/kad-mama-zeli-peticu Dokle više Galijašević braćo Srbi? Mon, 16 Dec 2019 09:37:52 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (16.12.2019) Priznajem, ljubomoran sam na Galijaševića i ne stidim se to priznati, a kako i ne bih. Čovjek dominira u medijima Republike Srpske, prima pare sa budžete, Beograd ga doživljava kao eksperta i pritom se dobro zajebava sa Srbima. Znam, sada se vi pitate kako neko može da se zajebava sa Srbima, kada sa Srbima nema zajebancije. Pa evo vam prije jedan frišak primjer. Neki dan se Dževad Galijašević putem portala „Infosrpska“, koji još uvijek nije napisao impressum, obračunavao sa Dunjom Mijatović, ali preko njezine majke Tatjane Ljujić Mijatović, kada je kazao:  „Tatjana nikad nije upitala ko je ubio 6000 ljudi (Srba) u samom Sarajevu, njoj pred nosom, u kojem je živjela i u kojem su je čuvale upravo ubice tih ljudi, pripadnici najzloglasniji jedinica. Oni su je obezbjeđivali a ona im je komandovala.“ Znači, po Galijaševiću u Sarajevu, koje je kontrolisala Armija BiH, ubijeno je 6000 Srba i biće interesantno vidjeti od kuda Galijaševiću taj broj. Prema podacima Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske, u periodu od 1992. do 1995. godine, u 10 predratnih sarajevskih opština koje sada pripadaju teritoriji Sarajeva, poginulo je 6377 Srba. Od ukupnog broja poginulih Srba u Sarajevu, civilne žrtve čine 42,% ili 2700 osoba, dok su ostali poginuli kao vojnici JNA, Vojske Republike Srpske i Armije BiH. Znači među 2700 ubijenih srpskih civila nalaze se i oni koji su nastradali na teritoriji pod kontrolom Armije BiH, kao i Vojske Republike Srpske. Teško je reći o kakvih 6000 Srba Galijašević govori. Lakoća sa kojom se Galijašević frlja brojevima je fascinantna, ali ono što je fascinantnije je spremnost medija u Republici Srpskoj i Srbiji, da prihvataju sve to i prenose bez bilo kakve provjere, predstavljajući ga kao ekperta za terorizam i bezbjednost. Da Galijašević ima neki svoj brojač u glavi pokazuje i njegova izjava za EuroBlic gdje je tvrdio da je na ratišta u Siriju i Irak otišlo 560 stanovnika Bosne i Hercegovine, iako institucije bazbjednosti barataju sa cifrom od oko 240 osoba (180 muškaraca i 60 žena). U pristojnoj normalnoj državi i pristojnom društvu Galijašević bi bio „zvijezda“ portala koji se bave teorijama zavjere, eventualno pisao za „Zonu sumraka“, ali bi svakako bio na društvenoj margini. Danas on dominira na RTRS-u i „naučnim“ konferencijama od Banjaluke do Beograda i to nije njegov problem, već naš. Razumijem ja da je Galijašević potreban vlastima u Republici Srpskoj da bi plašila Srbe spoljašnjim i vanjskim neprijateljima, ali ne rezumijem medije u Republici Srpskoj koji tu igru prihvataju i daju joj legitimitet. Galijašević je običan prevarant i nema tog patriotizma koji to može opravdati.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (16.12.2019) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61504/dokle-vise-galijasevic-braco-srbi http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61504/dokle-vise-galijasevic-braco-srbi Za punu kontrolu neba zvati Halida mjesto Halida Thu, 12 Dec 2019 15:14:14 +0100 Bosna i Hercegovina je tokom svoje hiljadugodišnje istorije obesmislila sve i svašta.  Padale su ovdje u vodu mnoge teorije i prakse, a sa njima i uz njih i krilatice uz koje su generacije odgajane i koje nikada i nigdje nisu dovođene u pitanje.  “Samo nebo je granica”, jedna je u nizu takvih koja je prije neki dan, ironije li, upravo povodom preuzimanja haman čitavog tog neba iznad Bosne i Hercegovine obesmišljena i reklo bi se-ismijana skupa sa svima nama koji se još uvijek smucamo pod tim istim, haman preuzetim nebom. Više od 300 tisuća KM utrošeno je na slavlje povodom haman preuzimanja kontrole “neba nad krajolikom”.  Pjevati su tu noć za odabrane mogli samo odabrani, i to oni “s najmanje pet izdanih studijskih albuma i/ili kompilacija; najmanje pet osvojenih nagrada na prestižnim muzičkim dodjelama u BiH i regiji, kao i završena muzička akademija (akademija umjetnosti) ili rasprodat koncert na lokaciji koja može primiti minimalno 20.000 ljudi”. Za odabrane, program su vodili odabrani. Probijene su tako sve granice-i neba, i bahatosti i neodgovornosti i opšteprihvaćenog bašnasbrigaštaćenarodreć pristupa tom istom narodu i njegovim parama.  Oni što, nakon svakog novog sličnog “šoka” od strane odabranih i izabranih, svoje zaprepaštenje počinju sa “od ovoga nema dalje”, valjda su ovoga puta shvatili da uvijek ima dalje, ima više, i da ni nebo, haman preuzeto, nije granica. No, obzirom da nebo nije još do kraja preuzeto, za očekivati je da se, kada se proces konačno privede kraju, organizuje još jedan-after after parti. Za preporuku, ovoga puta, obavezno zvati drugog “Halida mjesto Halida” koji isto ima “pet izdanih studijskih albuma i/ili kompilacija; najmanje pet osvojenih nagrada na prestižnim muzičkim dodjelama u BiH i regiji, kao i završenu muzičku akademiju (akademija umjetnosti) ili rasprodat koncert na lokaciji koja može primiti minimalno 20.000 ljudi”, pa da zapjeva onu njegovu i njihovu - “stoj ministre, kud si bolan kren’o...ako tražiš ovu Bosnu zemlju, nigdje više takve zemlje nema…” Jer ovakve zemlje, definitivno, niđe više nema.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (12.12.2019)     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61503/za-punu-kontrolu-neba-zvati-halida-mjesto-halida http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61503/za-punu-kontrolu-neba-zvati-halida-mjesto-halida Да ли су сви Хрвати усташе? Thu, 12 Dec 2019 13:58:08 +0100 Што народ мање зна лакше му је бити глуп. Зато у нашој државичици и не постоје  уређаји за мјерење загађености ваздуха, јер тај ваздух и није наш, па зашто онда да се потежемо и трошимо скромне ресурсе локалних самоуправа на нешто што није наше кад је свакако контрола неба, самим тим и ваздуха на њему на нивоу Бихе. И кад вам се дијете, рецимо на Палама, врати из школе као да је изашло из пушнице, ви се запитајте да није крало сланину или стељу код комшије, а не да одмах псујете директора топлане или комшију који шверцује ћумур из Миљевине. Ако увече сами одлучите да прошетате, рецимо на Палама, и осјетите да вас нешто гуши сјетите се свих својих запуштених брига и недаћа и помсислите на све јаде који вас тек чекају и биће вам јасно да је то све психички и будите сретни што не живите у лошијем ентитету гдје ложе лигнит, старе гуме, нискокалоричну трухлу смрчевину и висококалорични кожни отпад из височког Превента. Имајте на уму да је на Каловитим брдима био санаторијум за плућне болеснике, а Аустроугари не би санаторијум правили тамо гдје ваздух није зрак.   Ђе рече Аустроугарска! Рече, а све у скопу предавања у српској историји деветнаестог вијека, АВ у брк Ведрани Рудан да је Карађорђе након пропасти Првог српског устанка пребјегао у Аустроугарску.  Дакле, педесет и четири године прије него ли је та државна заједница уопште настала, Вожд је кукавички побјегао у Земун, молим без икаквих злонамјерних асоцијација на неке новије историјске неприлике, а Милош је остао са својим народом и онда му Срби замјерају ситницу, тј. то да је убио Карађорђа, који је, према изворима АВ, дефакто проглашен за кукавицу, што непобитно потврђује погрешну перцепцију просјечног Србина по којој је Он тај који је као вођа Српске револуције иститнски родоначелник савремене Србије. Може му се, као што му се може да за редовну професорицу београдског универзитета Дубравку Стојановић подсмјешљиво прокоментарише „Позната историчарка?“. Зато, веома „позната“ госпођа министарка и професорка Мегатренда, родом из Тузле, без трунке стида изјављује како су њена професорска примања редовна, али да она због обавеза у последње вријеме не иде на предавања. Зашто јој неко не рече да она не треба тамо да иде на предавања, него да држи предавања? Кад све обесмислите лако вам је продавати маглу, али зашто нама умјесто магле продају смог? Као што се на овој фотографији дим од смога не види тако ни ја још увијек не могу да разазнам какве везе имају Мунира Субашић и Нобелова награда за књижевност. Пред пут у Шведску (Ко то плаћа?) открила нам је да је од краљице Силвије добила одговор на протесно писмо које је ономад у Сарајеву уручила Силвијиној настаријој кћерки, принцези Викторији. Сама Мунира вели како „Није битан садржај писма“, мисли се на одговор, а не на њено писмо са чијим садржајем јавност и није упозната, али је важно да је њено писмо “пробудило осјећаје саме краљице“. Дакле, садржај писма није важан, али је важна Мунирина интерпретација краљичиног подражаја на нама непознати садржај. Све и да је истина да краљичин отац Валтер Сомерлат и није био члан Нацистичке партије, и да на страну оставимо непобитну чињеницу да је његова, кроз осигурање јеврејске имовине отета, а у години краљичиног рођења савезничким бомбардовањем разорена фабрика у Хајделбергу правила оружје за Трећи рајх, и да је и сама краљица шокирана сазнањима о очевој прошлости, као што је очигледно шокирана и оним што јој је у своме писму повјерила Мунира Субашић, остаје нам нејасно које квалификације има Мунира да тумачи њене ријечи. Мунира је, истина, поштенија од већине ДР-ова, па нам нуди сопствену интерпретацију туђих судова. Уосталом ријеч је о награди за књижевност и њеној реакцији на награду, па је ред да покаже способност тумачења епистоларног стила ројалистичке провинијенције. У свему је направила једну материјалну грешку поручивши да Нобелову награду догодине уруче Младићу или Караџићу, јер је њоме могуће наградити само некога ко је књижевник, ergo, могла је препоручити само Караџића. Но, то је већ проблем Нобеловог комитета, наш проблем су резултати PISA теста, заправо је проблем што смо уопште пристали да наши ђаци учествују у тој глобалистичкој интелектуалној завјери против тековина постшуваровске школске реформе. Наравно да ће Кинези имати најбоље резултате кад их, чак и без Хонгконжана, има ко Кинеза. Првих седам мјеста су зауели разни Сингапурћани које је Шојић ономад мото око малог прста. И сад ми требамо да се секирамо што је Биха 65. од 79 земаља и да се забринемо што су испред нас Словенија, Хрватска, Летванија, Србија и Црна Гора, умјесто да се бавимо чињеницом да је чак 14 земаља лошије пласирано од нас, међу којима је и братска и пребогата Саудијска Арабија. Да су ти резултати иоле важни они би од Тајвана купили право на њихово пето мјесто. Дакле, егзактни подаци показују да нисмо дотакли дно, да има још простора за приватне факултете и њихове плагијате, као и плагиране докторате и докторе старих плагијата. Уосталом, ми смо тек у фази формирања новог Савјета министара, ја бих апеловао на будуће министре из реда српског народа да на првој сједници затраже да се ово тијело преименује у Правитељствујушчи совјет, што занчи да смо на поновном почетку раније започетих реформских процеса у свим областима важним за живот грађана и грађанки. С друге стране сам изненађен чињеницом да нигдје нисмо видјели егзактне податке о томе колико је ученика из реда српских ђака учествовало у том тестирању, односно компаративну анализу о томе какве су резултате показали ученици по ентитетима, а потом и према националном кључу. Једно су Сингапурћани, а друго су Срби, Хрвати, Бошњаци и остали, па не може сад та PISA очекивати да један петнаестогодишњак из реда српских ђака да истовјетан одговор као петнаестогодишњак из реда хрватских ђака, а поготово не да исти одговор на исто питање дају ученици из реда бошњачких и хрватски ђака који иду у двије школе под истим кровом. Наставни програми су прављени тако да ни по коју цијену не смије доћи до неприхватљивог преклапања нашег и њиног знања. Када PISA прилагоди своје стандарде системима наших школских система моћи ћемо говорити о објективности добијених резултата. Једноумље једнопартијског самоуправног система нас је и довело овдје гдје смо па нам и питање из наслова текста дјелује као реторско. Дијалектичким промишљањем можемо доћи до суда да на ово као и на сва дуга питања можда, велим можда, може постојати више тачних одговора у зависности од различитих објективних фактора који утичу на нашу перцепцију стварности. Ако послије свега имате дилему упитајте кинског петнаестогидишњака, јер они, статистички гледано, знају и гдје ђаво спава.   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (12.12.2019.)                                                                                                                         http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61502/da-li-su-svi-hrvati-ustashe http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61502/da-li-su-svi-hrvati-ustashe Ko nije spreman danas, taj će još manje biti spreman sutra... Wed, 11 Dec 2019 15:41:37 +0100 (Qui non est hodie, cras minus aptus erit) Imala sam utisak da će hajka na Handkea, što je isprva bilo slično lovu elegantnih lovaca sa trubama sa zelenih poljana Engleske, trajati neko vrijeme, pa će onda barjaktari bosanske neprolazne prošlosti, čuvari zle namjere i mržnje, sveprisutnosti i svetrajnosti tragedije naroda u Bosni - odustati, splasnuti. Ali nije, sve je jači bio zamah mržnje koja u svojoj osnovi ima neugašen, teški osjećaj slabosti, vapaj za pomoć od međunarodne zajednice, nekoga ko će „umiriti“ Bosnu tj. Srbe u njoj i od nje napraviti ono što Bošnjaci žele. Jahači Apokalipse tragičnog bosanskog usuda ne posustaju, kamenoresci naše budućnosti, koja sudeći po ovakvoj šizoidnoj hajci - ne može biti zajednička -  sve dotle dok sarajevski majstori igre ne kažu da je gotovo. Ako ikada bude.  Tragični „bolero“ naše nesreće, mataforički izražen kroz sagu o biblijskoj „krivici“ Handkea, koji je u jednom istorijskom trenutku izabrao da podrži Srbe, što nije nikako smio, a on bi da je bila druga neka situacija izbarao i Aboridžine da ih bani, jer je jedino što ga je vodilo bio osjećaj pravde, parafraziram riječi njegove supruge. Samo zato što je napisao nešto dobro o Srbima, što se ne uklapa u opštu matricu „genocidnog gena“ naroda srpskog, koji treba da bude ocrnjen za vijeke vijekova – on je proskribovan, devalviran, sa epitetima genocidnig pisca itd. A pri tome treba reći da i Srbi veoma mistifikuju Handkea upravo zato što je u vremenu teškom za Srbe bio na njihovoj strani. Moramo znati da tu nema ljubavi kako mi to zamišljamo, koju treba posebno isticati, mada je treba i poštovati i uvažavati. Handke je pisac koji je dobio Geteovu nagradu, dakle on je pisac prije svega, on niti koga voli, niti mrzi. On piše. Da li je trebalo da traži odobrenje za ono što misli i o čemu piše? Kako je moguće da neko preispituje t e m e  o kojima neki pisac piše, a pri tome taj neko folira cijeli svijet da cijeni ljudske slobode, demokratiju itd.? Kako je moguće da Bošnjaci traže u svijetu istomišljenike na temu da li je jedan pisac s m i o  da izabere temu o kojoj piše, a njima nije po volji (nije prihvatio da su samo oni žrtve rata u BiH, jer nisu), o kojoj on ima  s v o j  lični stav. Kako je moguće da su Tomas Man, Breht, Ginter Gras i mnogi drugi njemački pisci slobodnoga svijeta a pogotovo oni što su živjeli u neslobodi mišljenja - pisali o onome što su izabrali kao teme, a nisu  bile po volji politici? Koga je trebalo da se boji Handke? I kome je Nobelov Komitet trebalo da podnese izvještaj, ili da pita, o tome  zašto će i kome će uručiti nagradu za književnost? Da li je trebalo da konsultuje Bošnjake šta misle? Kako je moguće da neko postavlja pitanje izbora teme nekog djela, da agituje protiv pisca, protiv djela koje zaslužuje Nobelovu nagradu – da skuplja novinare po svijetu da ga pljuju zato što je napisao nešto što se Bošnjacima ne sviđa i ne uklapa u matricu koju su oni zadali. Kako je moguće da se neko upusti u akciju da se nekom piscu oduzme Nobel – pa se pitam da li iko u Bošnajka razmišlja, ili sve rade po stihiji emocija? Da li ima iko od intelektualaca ko se tome smio usprotiviti, ili je linija odbrane intelektualne slobode u Bošnjaka pala pod palicom Krug-a 99?   Pitam se dalje kako su se osjećali rijetki Srbi, ali i svi drugi gosti Sarajeva, gledajući onaj užasavajući bilbord na Marindvoru, s lobanjama u prvom planu? Kako se to uklopilo u radostan doček Nove 2020. godine i svečano osvijetljeni grad Sarajevo itd, a znamo da je bilo vremena u Sarajevu kad se nije smio spomenuti Deda Mraz, niti slaviti Nova  godina. Da li je ovo sada istina o Sarajevu, ili je istina bilo ono prije? Šta Sarajevo jeste i  šta pokušava da bude? Vratimo se više  desetina godina unazad. Meni je kao gimnazijalki, koja sam imala za diplomski ispit djela Ive Andrića, scena nabijanja na kolac nesrećenoga Srbina, scena neljudskog umiranja na kocu, mučenja koje je bilo nezamislivo - bila je nešto najstrašnije to sam pročitala. Andrić je dobio Nobela za roman „Na Drini ćuprija„ ne zato što je volio  Srbe, ili osuđivao Muslimane, valjda je to jasno. Da li je trebalo da Srbi zamrze sve što je muslimansko, janjičarsko (Danak u krvi)  sve što je trajalo punih pet vijekova i što je zatrlo u Srba što se moglo zatrti. Naravno da nije. Bošnjaci danas ne priznaju Andrćevu književnu vrijednost, izbacuju ga iz lektire. A Andrić je pisao o onome što je izabrao da mu bude tema. Meša Selimović nije pitao partijske sekretare kako će i šta će pisati. Danilo Kiš nije prezao od mogućnosti da ga komunisti satru kad je pisao „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ i mnogi, mnogi drugi, koji su pisali o onome šta  su  i z a b r a l i  da  pišu, bez obzira na posljedice, hoće li to biti nekome milo ili ne, hoće li se uklopiti u zadatu političku matricu. Suvišno je da nabrajam sve primjere iz naše i  svjetske književnosti.    Da li su Srbi trebali nakon užasa Jasenovca, Prebilovaca, Jadovna i onih stratišta da svih godina poslije rata okupljaju svjetske novinare, poltičke veličine, da pišu protiv Hrvata ustaša da agituju, mrze – nisu, nego su gradili pruge i podizali onu našu zajedničku zemlju, za koju su n a j v i š e  ginuli, a danas za njom teško uzdišu Bošnjaci, s pravom, imajući u vidu šta im je sve dala. Prepravljanje istorije postao je salonski hobi, skoro pa stalna zanimacija većine bošnjačkih mislilaca . Pisac Handke je nagradu primio bez nekog uzbuđenja, ili euforije. Čast Šveđanima što nisu podlegli pritisku, nego su obavili ceremoniju po pravilima. Kada bi stare demokratije kao što je švedska sa slobodom govora i mišljenja, postupale po ad hoc principima, reagovale na sve gluposti koje nove političke „elte“ smišljaju - tada one ne bi ni bile stare, utemeljene demokratije. Bile bi to dnevne šahovske figure, koje pomiče kako ko želi.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (11.12.2019) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61501/ko-nije-spreman-danas-taj-ce-jos-manje-biti-spreman-sutra http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61501/ko-nije-spreman-danas-taj-ce-jos-manje-biti-spreman-sutra PISA vam materina ili mogu li mladi biti bolji od društva u kojem žive? Sun, 08 Dec 2019 10:36:33 +0100 Pitanje svih pitanja je mogu li mladi imati funkcionalno znanje u društvu u kojem malo toga funkcioniše, u kojem je mnogo toga iracionalno i prkosi zdravom razumu? Znanje koje se bazira na logici, promišljanju, povezivanju različitih činjenica je opasno za ovakvu Bosnu i Hercegovinu ali i za mentalno zdravlje mladih ljudi u njoj. Evo nekoliko jednostavnih primjera. Da li znate da u Kiseljaku postoji škola koja se zove Srednja strukovna škola Fojnica. U tu školu idu bošnjačka i hrvatska djeca iz Kiseljaka i Fojnice, ali u toj školi ne radi ni jedan profesor iz Fojnice. HDZ BiH iz Kiseljaka ne želi da tu školu vrati u Fojnicu, a roditelji djece iz Fojnice uredno plaćaju mjesečne karte da bi djeca pohađala školu.   Prije neki dan poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srpske Srđan Mazalica je objasnio vaskolikom srpskom narodu da je nerad srpskih poslanika u Parlamentu BiH u stvari i te kako važan rad i da za to Nikola Špirić dobija 4.983 KM, Branislav Borenović 4.454 KM, Dušanka Majkić 4.832 KM, Obren Petrović 4.793 KM, Nenad Stevandić 4.526 KM.   Kako racionalno objasniti djetetu izjave srpskog člana Predsjedništva BiH Milorada Dodika kojima s radošću najavljuje skoriju propast države na čijem je čelu?   Mladi ljudi koji misle svojom glavom ne mogu da objasne ni sebi ni drugima da se diploma za fizioterapeuta u Sanskom Mostu dobijala za 17 dana i 2.500 KM i da je prošlo već godinu dana, a da se trgovac diplomama nije pojavio na sudu.   Kako prihvatiti kao logično činjenicu da je u akademskoj 2018./2019. godini Visoka škola UNION u Mostaru imala 8 studijskih programa i samo jednog zaposlenog profesora na neodređeno vrijeme.   Prije neki dan koalicioni partner Milorada Dodika, DNS,  dostavio je spisak  31 osnovne i 12 srednjih škola u Republici Srpskoj u kojima želi da oni imenuju direktore. Mi ne znamo koliko su ti budući direktori sposobni, koliko imaju iskustva u prosveti, koliko imaju znanja, kakvi su im planovi za unapređenje funkcionisanja škole, ali to nije ni važno. Samo je važno da dolaze iz DNS-a. Obrazovanju u Bosni i Hercegovini nije cilj da stvori ljude koji će misliti svojom glavom, koji će povezivati činjenice, postavljati pitanja, rušiti tabue, jer takvi ljudi su opasnost za ovakvu Bosnu i Hercegovinu. Roditeljima u Bosni i Hercegovini nije cilj da imaju djecu koja će misliti svojom glavom, koji će povezivati činjenice, postavljati im nezgodna pitanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, buniti se, jer takva djeca su teška za odgajanje, a  vlast ih prezire, proganja, zatvara. Poslodavcima u Bosni i Hercegovini nije cilj da imaju radnike koji će misliti svojom glavom, sindikalno se udruživati, tražiti bolje uslove rada,  jer takve radnike morate poštovati i plaćati. Političarima u Bosni i Hercegovini nije cilj da imaju glasače koji će misliti svojom glavom, koji će cijeniti sebe, misliti o budućnosti svoje djece, sjećati se datih predizbornih obećanja, tražiti odgovornost za njihovo neispunjavanje, jer takvi glasači su opasnost za svaku partiju i svakog lidera. Vjerskim organizacijama nije cilj da imaju vjernike koji će misliti svojom glavom i propitivati njihovo šurovanje sa nacionalizmom, političkim partijama, njihovu vjeru. Niko u Bosni i Hercegovini ne želi ljude koji misle svojom glavom. Svi oni imaju isti cilj, da stvore ljude koji su poslušni, prestrašeni, podijeljeni, paranoični i za sada su veoma su uspješnji u tome. PISA im materina.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije (08.12.2019.)                                                                                                                                                                                         http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61500/pisa-vam-materina-ili-mogu-li-mladi-biti-bolji-od-drustva-u-kojem-zive http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61500/pisa-vam-materina-ili-mogu-li-mladi-biti-bolji-od-drustva-u-kojem-zive Zašto institucije Republike Srpske manipulišu sa brojem ubijenih Srba u BiH? Mon, 02 Dec 2019 09:42:49 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. Krajem oktobra 2019. godine u „Nezavisnim novinama“ mogli smo pročitati izjavu direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorada Kojića  koji je rekao „da su u bazu podataka Centra unesena 89.273 dokumenta za 34.930 Srba ubijenih u proteklom ratu u BiH.“ Obrazlažući u Narodnoj skupštini Republike Srpske izvještaj o analizi i planu aktivnosti o pitanju traženja nestalih, istraživanju i procesuiranju ratnih zločina, Kojić je rekao da ovdje nije riječ o imenima, prezimenima i običnim brojevima, već o personalnim dosijeima svakog lica pojedinačno. U blogu „Da li Srbi još uvijek ginu u Bosni i Hercegovini?“ od 4. novembra 2019. godine zapitao sam se  otkud sada broj od 34.930 ubijenih Srba, što je za 5.860 ljudi više u odnosu na 2017. godinu i 7.530 u odnosu na 2016. godinu? Ako sam dobro shvatio direktora Kojića,  nema frljanja podacima i svaka žrtva ima personalni dosije u kojem osim ličnih podataka, piše gdje je i kada nastradao. Naravno uputio sam dopis nadležnoj instituciji i dobio vrlo interesantan odgovor. Prvo su mi objasnili da se oni bave „istraživanjem, prikupljanjem, dokumentovanjem, obradom, klasifikacijom, prezentovanjem i arhiviranjem dokumentacione i druge građe o Odbrambeno-otadžbinskom ratu, drugim ratovima iz perioda 20. vijeka na prostoru bivše Jugoslavije.“ Onda su mi objasnili da su predmet ovog istraživanja „žrtve srpske nacionalnosti koje su stradale u periodu od 1991- 1995. godine u sukobima na području BiH, odnosno bivše SFRJ, bilo kako pripadnici vojnih formacija ili kao civilne žrtve rata. Pored ovih žrtvama se smatraju i žrtve drugih nacionalnosti koje su stradale od bošnjačkih ili hrvatskih snaga, a bili su pripadnici Vojske Republike Srpske, Jugoslovenske Narodne Armije ili vojnih formacija sa područja Republike Srpske Krajine.“ Šta iz ovoga možemo zaključiti: U okviru broja od 34.930 ubijenih Srba u BiH, ne nalaze se samo Srbi iz BiH već i ubijeni Srbi iz Republike Srpske Krajine, a možda i neko iz Srbije, Crne Gore, Rusije, Grčke. U okviru broja od 34.930 ubijenih Srba u BiH, ne nalaze se samo Srbi iz BiH, nego i Bošnjaci, Hrvati, Jugosloveni, Crnogorci, Romi, Rusi, Grci koji su stradali od bošnjačkih i hrvatskih vojnih snaga. U okviru broja od 34.930 ubijenih Srba u BiH, nalaze se i Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Romi, koji su poginuli 1991. godine, kada u BiH još uvijek nije bilo ratnih dejstava, kao vojnici JNA, policije ili neke paravojne formacije koja se borila na teritoriji Slovenije i Hrvatske. Sasvim je jasno da je broj od 34. 930 poginulih Srba u BiH lažan i da mi u stvari ne znamo taj broj, a Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, kojim upravlja Milorad Kojić to neće da nam kaže. Ako pogledate grafikon koji sam dobio vidjećete neke nelogičnosti. Prva nelogičnost je da grafikon predstavlja srpske žrtve iako u samom dopisu piše da pored Srba žrtvama se smatraju i žrtve drugih nacionalnosti koje su stradale od bošnjačkih ili hrvatskih snaga, a bili su pripadnici Vojske Republike Srpske, Jugoslovenske Narodne Armije ili vojnih formacija sa područja Republike Srpske Krajine. Znači to nisu srpske žrtve, već se tu nalaze i Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci, Jugosloveni, Rusi, Grci i svi ostali koje su ubili vojske Bošnjaka i Hrvata. Druga nelogičnost je da je u Narodnoj skupštini Republike Srpske direktor Kojić kazao da imaju spisak od 34. 930 žrtava, u dopisu koji sam ja dobio taj broj je 35.044 te podaci za 496 lica koja su stradali od posljedica ranjavanja ili posljedica represije i rata. Sada vi gatajte koji je broj tačan. Na kraju u grafikonu imamo 7228 osoba koje su stradale izvan BiH i postavlja se pitanje koliko je tu Srba koji su imali mjesto boravka u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori i da li je metodološki ispravno da njih svrstavamo u isti koš sa Srbima koji su stradali u BiH. Sasvim je jasno da Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica namjerno povećava broj stradalih Srba u BiH nastojeći da na sve načine sustigne, koliko je to moguće, bošnjačke žrtve. Na ovaj način umanjuje sopstveni kredibilitet i dovodi u pitanje vjerodostojnost kompletnog svog rada. Ne znam zašto to radi, ali to što radi nije dobro za Srbe i istinu o proteklom ratu u BiH. Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61499/zasto-institucije-republike-srpske-manipulisu-sa-brojem-ubijenih-srba-u-bih http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61499/zasto-institucije-republike-srpske-manipulisu-sa-brojem-ubijenih-srba-u-bih Srebrenica, ubistvo s predumišljajem Tue, 26 Nov 2019 09:50:36 +0100 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. Prema popisu iz 2013. godine u opštini Srebrenica živjelo je 13 409 ljudi, od toga broja je 7 248 Bošnjaka, 6 028 Srba, 16 Hrvata, 23 osobe se nisu izjasnile, a 67 se odazivaju na ostali. Na izborima 2018. godine pravo glasa u Srebrenici imalo je 10 690 glasača, ali je na izborima glasalo 5528 glasača ili 51,7%. Zašto vam to pričam? Zato što svaki put kada dođem u Srebrenicu stanje je sve gore i gore. Danas u samom gradu Srebrenici, ne zanoći više od 800 ljudi, a kad nema ljudi ne isplati se imati ni trafiku, zlataru, prodavnicu obuće, mesaru, hotel, pekaru, slastičarnu, poljoprivrednu apoteku. I nemaju ih. Nedavno je načelnik opštine na prodaju stavio i autobusku stanicu, za koju kaže da im nije potrebna. Ukinuli su i autobusku liniju za Banjaluku. Ne znam da li u Bosni i Hercegovini ima mjesta u koje je međunrodna zajednica više uložila novca, a da su efekti nikakvi. Kada su Srebrenicom upravljali Bošnjaci koji nisu živjeli u Srebrenici, više se kralo nego ulagalo. I ono što se ulagalo, ulagalo se pogrešno. Ljudima su obnovljene kuće i stanovi, ali nije bilo posla, a nije dovoljno samo da imate gdje da spavate, već trebate i od nečeg da živite. Ima u Srebrenici nekoliko fabrika koje zapošljavaju Srbe i Bošnjake, ali najmanje Srebreničane. Recimo, za Cinkaru kažu da je skoro etnički čista tj. da u njoj rade pretežno Srbi koji dolaze iz Bratunca, Ljubovije ili Bajne Bašte. U fabrici Alma Ras je slična situacija, najmanje radi Srebreničana, dok je Prevent u velikoj krizi i pitanje je šta će biti sa njim. U rudnicima Sase i Boksit najviše rade Srbi, dok  se Vezinica još uvijek uhodava. U Srebrenici, baš kao i u drugim opštinama, najatraktivnije su javne ustanove, a i o tome se može svašta napisati, pogotovo o odnosu tih institucija prema Bošnjacima. U ustanovama koje su pod ingerencijom entitetske vlasti Bošnjaka je sve manje i manje. U Elektrodistribuciji, Poreskoj upravi, Geodetskom zavodu, Pošti, nema više nijednog Bošnjaka.  U policiji je nekada radilo 20 Bošnjaka, a danas ih radi šest. Dok pričate sa ljudima u Srebrenici preovladava mišljenje da Republika Srpska svjesno ili ne, digla ruke od Srebrenice, ne bi li se jednom za svagda Srebrenica ispraznila od ljudi i na taj način prepustila zaboravu istorije. Zato se u Srebrenici grade putevi, kružni tokovi, otvaraju nacionalni parkovi, ali nema otvaranja fabrika, pogona ili revitalizacije nadaleko poznate banje Gubre tj. nema novih radnih mjesta koji bi Srebreničanima omogućili da ostanu ovdje, pristojno žive i planiraju svoju budućnost. Možda je Srbima zbog toga i važno da imaju vlast u Srebrenici, ne zato da bi je razvijali i unapređivali, već da bi spriječili bilo kakav razvoj ove opštine. Jer kada je osiromaše, rasprodaju, narod će sam otići. Na kraju će se Srebrenica svesti na Potčare i nekoliko dana jula. Nisu daleko od postizanja tog cilja, jer Srebrenica sve brže izumire i nestaje. Srebrenica je danas ubistvo s predumišljajem. P.S. Kažu da će svjetlo u Srebrenici ugasiti lokalni pop, koji je zadužen i za mrak.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61498/srebrenica-ubistvo-s-predumisljajem http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61498/srebrenica-ubistvo-s-predumisljajem "Узалуд смо расипали метке" Mon, 25 Nov 2019 15:42:57 +0100 Ако је неко на основу наслова очекивао да ћу се у овом обраћању народним масама у издисају бавити Крушиком и сличним српским шљивицима, грдно се вара. АВ је јасно рекао да му је Небојша рекао како је њему његов тата рекао и шта ту има више да се распреда. Уосталом ту никаквог расипања није било, јер знамо да чак и у пјесми једино „Оберст као луд олово расипа“. И Вулин подсјети да се ниједан метков из Србије не може извести, а да он о томе не буде обавијештен, односно да он о томе претходно не обавијести Врховног команданта, дакле, уопште ми и није јасно зашто се АВ распиткивао код Небојше кад је он о свему унапријед обавијестио малог АВ. Ergo, док смо у сфери стабилизације да похвалимо Владу РС на њеној донацији сиротим локалним заједницама на подручју Бољег Ентитета (у наставку текста БЕ). Увидјевши позитивна кретања властитих економских параметара Влада је одлучила да 19 најсиротијих општина у РС награди, илити помогне са 1000 КМ, тј. са миљом марака по глави општине. Злонајмерници и остала новинарскополитичка јалаша су у овом гесту видјели својеврсно волшебничко изругивање, не водећи рачуна о традиционалним вриједностима нашег народа код којег је увријежено мишљење да је сиротиња, прије свега, позната по способности да од једног динара увијек направи два. Пренесено на именовани случај Влада је номинално донирала 19000 КМ, свјесна да у рукама сиротиње та средства вриједе минимум 38000 КМ или барем 19429.091485 евра, по данашњем курсу Народне банке БиХ. Не мора се бити доктор наука па да схватите да је народни геније био у праву кад је рекао: „У гладним је очима сваки комад мали“. Апропо гладних очију, некима баш ништа није по вољи. Годину дана нас препадају како је све пропало кад пропало је све и да ако се не формира тај СМ, оде маст у пропаст, да просте браћа Мухамедовци. И напокон се државни Кербер који чува народе БиХ да не побјегну из пакла договори, а они захалакаше – „Издаја, издаја!“. Дојучерашњи домаћи плаћеници страних непријатеља постадоше страни непријатељи домаћих издајника. За све је крив тај ђавољи МАП илити ANP. Какогод, илити Whatever, у овој се скраћеници крије  годишњи план, па се ја с правом питам, ако је у питању овогодишњи план шта је са прошлогодишњим, или са оним из 2015, свјестан да нас НАТО неће примити таман да их Весели најљепше замоли. Коме, забога, треба држава у којој значајан дио њене веће половине као Дан државности цијеле државе прославља засједање на чијем је крају његов предсједавајући узвикнуо: „Živjela slobodna i federativna Bosna i Hercegovina u slobodnoj demokratskoj federativnoj Jugoslaviji!“. На страну што је био љекар, још Србин из Семберије, и на страну што је записник водио српски писац Скендер Куленовић, некако не иде, јер онај ко прославља 25. новембар као Дан државности не може баштинити Кулин бана, па чак ни посљедњег босанског краља, чији је отац женидбом за Катарину Косачу, кћерку Херцега од Светога Саве, свога сина уистину начинио првим босанскохерцеговачким владарем. ЗАВНОБИХ је, наиме, представљао врховно представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у Босни и Херцеговини. Како су у исто вријеме на овој територији постојала најмање још два покрета која су себе и своје војне формације сматрала легитимним јединицама неке државе, НДХ или Краљевине Југославије, не постоји прерогатив да се одлуке ЗАВНОБИХ-а, међу којима и не постоји нити једна легална, сматрају државотворним ни по ком основу. Замислите да данас 273 делегата скупљена с коца и конопца, од којих 173 имају право гласа, усвоје резолуцију према којој „ubuduće SR BiH i njene narode, i u zemlji i inostranstvu, mogu zastupati i predstavljati samo ZAVNOBiH i AVNOJ.“ Па то нема ни у Венецуели, нити у Боливији, гдје се жена сама прогласила предсједницом и заказала нове демократске изборе на којима је основни залог демократије забрана кандидатуре легално изабраном предјседнику. Исти тај ЗАВНОБИХ на свом другом редовном тродневном засједању у Санском Мосту љета 1944. доноси Декларацију у којој стоји: „U plamenu pravednog oslobodilačkog rata iskiva se bratstvo Srba, Muslimana i Hrvata, i time se udara siguran temelj slobodne i zbratimljene BiH, ravnopravne federalne jedinice u Demokratskoj federativnoj Jugoslaviji. Prvi put u istoriji Srbi, Muslimani i Hrvati Bosne i Hercegovine, ujedinjeni u Narodnooslobodilačkom pokretu, stupili su na isti put, počeli da izgrađuju svoj zajednički dom, u čije su temelje uzidane kosti njihovih najboljih sinova. Prvi put u istoriji oni su postali kovači svoje sudbine, čvrsto riješeni da jednom zauvijek sahrane vjekovnu mračnu i tešku prošlost i da izgrade državnu zajednicu u kojoj će živjeti u ravnopravnosti, slobodi, miru i blagostanju.“ Јасно је да су делегати ЗАВНОБИХ-а на истој линији коју су у новије вријеме његовали само Срби потврдивши то плебисцитом из новембра 1991. године. С друге стране, два пута се акцентује да ова творевина нема намјеру да баштини било какве историјске ентитете са ових простора из давнашње или непосредне прошлости, што је и тачно јер се по први пут под тим именом и појављује на политичкој мапи свијета, али искључиво као федерална јединица, у том тренутку непостојеће, ДФЈ. Уосталом, колико је реалистично функционисало то тијело потврђује чињеница да је у „Počasno pretsjedništvo“ своје конституирајуће скупштине „uz buran aplauz“ изабрало: „Pretsjednika Sovjeta narodnih komesara, maršala Sovjetskog Saveza, Staljina; pretsjednika britanske vlade, Vinstona Čerčila, pretsjednika Sjedinjenih Američkih Država, Franklina Ruzvelta Vrhovnog komandanta NOV i POJ, Tita“. Да није све било бајковито и крајње апстрактно показује исцрпан Роћков реферат „Spoljna i unutrašnja situacija“ у којем наилазимо и на овакве оцјене: „Međutim, to prilaženje bosanskih Muslimana i Hrvata, na pozicije aktivne borbe protiv fašističkog okupatora razvija se, s obzirom na burni  razvitak situacije u svijetu i kod nas, sporo“. У новембру 1943, неколико дана прије конференције на Јалти гдје она тројка из „Почасног претсједништва“, крчми замишљену поратну Европу, у моменту када и сам Родољуб констатује: „Danas je i političkoj djeci jasno da je fašizam izgubio  rat“, Муслимани и Хрвати се још колебају. Уосталом прва хрватска једница у саставу КНОЈ у БиХ, Осамнаеста хрватска источнобосанска бригада, формирана је у Хусину 10. листопада 1943. године, од рудара из околних села, демобилисаних домобрана, и покојег присилно мобилисаног тузланског Хрвата који су ратовали „pod hrvatskom zastavom, jer hoće da sa nje operu mrlje kojom su pokušali da je ublate ustaški krvoloci“. Овлашним прегледом имена делегата ЗАВНОБИХ-а или на њему изабраних Вијећника за Друго засиједање АВНОЈ-а, јасно је да су Срби чинили најмање његову двотрећинску већину, што јасно показује ко су у БиХ били антифашисти, па се полугласно питам зашто 25. новембар славе они који су апсолутно мањински учествовали у формирању и раду ЗАВНОБИХ-а, а не Срби, који су у далеко највећем броју учествовали у КНОЈ-у и свим политичким покретима проистеклим из тог покрета, односно, зашто се у Републици Српској не прославља овај значајан датум у духу свијетлих и слободарских традиција српског народа на овим просторима у које напосе спада и антифашизам? Зашто и у име чега се одричемо сопствене прошлости, дозвољавајући да ју преотму они који у њој нису ни хтјели учествовати, али ју данас штедро присвајају? Ако желимо да наша Државичица остане БЕ морамо прво почети да поштујемо себе, да не будемо самозадовољни што смо љепши, што имамо клуб у АБА лиги, што је највиши врх Бихе на нашој страни тарабе, што имамо више неправедно осуђених ратних злочинаца, што је небо над нашим главама плавље, а облаци бјељи и што у институцијама нашег система нема 74 упосленика са фалсификованим дипломама. Морамо сами себи погледати у очи и престати тог себе да лажемо, иначе смо, као што рече пјесник, заиста узалуд расипали метке, ријечи, погледе, сузе, све осим дјеце коју расусмо по бијелом свијету, јер нисмо ни ми више мали, нити смо сви мали.   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (25.11.2019.)                                                                                              http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61497/uzalud-smo-rasipali-metke http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61497/uzalud-smo-rasipali-metke