Frontal RSS Feed http://www.frontal.ba/ Copyright 2019 Promotim d.o.o. Frontal RSS Feed Živote moj, ja volim bol Tue, 15 Oct 2019 09:31:14 +0200 Ovo su riječi jedne novokomponovane muške ljubavne naricaljke o bolu, koji nema granica, o patnji zbog jedne žene.. Gluposti. Ja, recimo, Halida Bešlića volim iz razloga što pjeva kao malo ko i što pjeva ono što čovjeku diže moral, hrabri posrnulu volju i uvjerava da je radost moguća, jer „voda sa Romanije“ je i nešto mnogo važnije od običnog hladnog izvora... Dobro, nije meni tema danas voda sa Romanije, pogotovo ne naricaljka o izgubljenoj ljubavi neke tamo muške seke-perse, nego je meni tema bol koji taj neko kaže da voli. Naravno da je psihološko i pitanje za psihijatra šta to znači da neko voli bol, o kojem ja nemam baš puno znanja, niti se smijem previše u ovo upuštati, ali počinje da me muči pitanje koliku količinu bola i patnje treba da podnese (nije valjda da voli) običan narod da izdrži sve ovo što mu danas pada na leđa tj. na džep. Pođimo nekim redom. Danas radijatori ne rade, valjda sve prema prognozi vremena, ima oktobraskog sunca na sreću, ali tek oko podne kad se digne magla – ali punom parom rade grijalice. Moraju da dogrijavaju hladne prostorije, pogotovo tamo gdje ima male djece i staraca, mada kada slušam onu reklamu za besplatne preglede, jasno mi je da nas preko sedamdesete ne ubrajaju u žive i korisne društvu - pa tako im naši eventualni pregledi tj. zdravlje ne znače ništa.Neko će se pitati šta pisac ovih redova hoće da kaže. Evo šta: Pisala sam o mnogim temama, između ostalog o uticaju onoga nosatog stručnjaka za struju na našu budućnost, o migrantima koji postaju naša sudbina, o grotesknim školskim programima, o teškom kontrolnom iz vjeronauke, o nastavnici jedne škole koja djeci savjetuje da otvore prozor i skoče, jer nisu, recimo, napisali 135 zadataka, ili su nešto i napisali, ali nisu dovoljno, pa su prevaranti, dijete nju hoće da prevari, kako je ta osoba nazvala do tada odličnog učenika šestog razreda.. Ali, kažu s njom se nije dobro kačiti, ko zna ko je štiti..! O političarima, koji nemaju pojma kako narod živi, o šutiranju para bratovog brata, o likovima u skupštinskim redovima, koji do juče nisu jasno izgovarali ni svoje ime, o damama koje pate zbog toga što ne mogu primiti parfem skuplji od tri stotine maraka, zamislite tu nesreću, o damama koje pojma nemaju zašto sjede u Skupštini, o lujkama urađenih usana, koje parfeme dobijaju od iznemoglih ljubavnika, koji piju po dvije vijagre odjednom – pa neka bude šta bude, samo da uspijem, o Mustafinom džemu u teglama na autoputu i Jeleninom pekmezu od šipaka sa Rakovačkih bara, kojim hrani porodicu, o reklamama za šporete na drva u 2019 godini, osim možda na Manjači, gdje nema dovoljno ni vode, a vjerujem ni struje, o parkovima gdje nema javnih WC-a sa tekućom vodom, a radi se o divnom ljudskom licu grada Banja Luke, pa sam se pitala gdje ljudi sa ljudskim licem mogu pi........ti u momentu potrebe, a da ne ulaze u one smrdljive biološke zelene, o mutnim radnjama za koje čujem, koje ne smijem pomenuti da me ne proguta mrak, budući da nemam zaštitu, a nemam ni naknadu pa da nekako i pretrpim. I najnovije, gore negdje u nekome kraju na periferije ovoga grada, padne sasušena bandera i električni vod pod naponom umalo ubije dijete, a ubije konja - pa bi čovjek rekao da se radi o dalekoj recimo 1950. godini, a ne ovoj godini Gospodnjoj, koja teče. Ako odete na naše Gradsko groblje, vidjećete da je najvećim dijelom zapušteno, prljavo, neuređeno, puno smeća, trava je rijetko pokošena na svim parcelama, na dva mjesta ima tekuću vodu, a nema, bar da ja znam neki WC za slučaj potrebe, pa čovjek mora vodu nositi na udaljena mjesta. Treba samo otići na groblje Bare u Sarajevu (tamo su mi ostali grobovi oca, majke i braće) pa vidjeti kako ljudi njeguju i čuvaju groblje sva tri konstitutivna naroda i ostalih, koji tamo leže! Svaka čast. Druga groblja u Sarajevu ne znam, pa ne mogu ništa reći. I šta? Ništa. Da li se neko počešao po... , recimo, glavi, ako je ima, i pomislio da stvari dobrano izmiču kontroli. Nije naravno. A i što bi? Sve je dobro, plate rastu, penzije su super, ljudi su srećni, kafići rade punom parom, narod ima za kafu i kiselu, prodavnice prodaju i najskuplju robu i kupci postoje.. I šta je onda problem?! Nema problema. Narod ne pati, tako izgleda kada se pogleda pejsaž sa Banj-brda. Grad je stvarno predivan. Ovdje se samo radi o pisanijama blogerke koja ubija vrijeme izmedju pravljenja ajvara i turšije, ali nešto i pročita i napiše, nekad i na dva strana jezika..Bez veze! Kome to treba! Srećan vam rad na zimnici, narode moj! Dobro, nije narod moj, nije ničiji - sve do izbora naravno.P.S. Nisam pisala o dostignućima, velikim uspjesima, kružnim tokovima, novim cestama, bezbrojnim novim zgradama - koji evidentno postoje i ja ih takođe cijenim.. Ali, o njima pišu oni koji su odlično plaćeni da o tome pišu hvalospjeve.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (15.10.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61475/zivote-moj-ja-volim-bol http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61475/zivote-moj-ja-volim-bol Ako razdvojim Handkea pisca od Handkea čovjeka, sta ćemo sa ostalima? Mon, 14 Oct 2019 09:35:08 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije.   Evo priznajem, nikad nisam pročitao nijednu knjigu od Petra Handkea, friškog nobelovca, oko kojeg se trenutno svađaju Srbi i Bošnjaci.  Znači nisam kompetentan da ocjenjujem njegovu književnost, kao ni najveći  broj onih koji o toj nagradi raspravljaju. U stvari, pitanje oko kojeg se trenutno svađamo je vrlo komplikovano, da li se neko djelo (proza, poezija, slika, zgrada ili film) može i treba odvojiti, i kada, od njegovog autora, baš kao i nagrada koju dobije za to djelo. Recimo da li su filmovi „Trijumf volje“ ili „Olimpija“ Leni Rifenštal manje vrijedni, ako znamo da ih je snimala pod pokroviteljstvom nacističkog režima Adolfa Hitlera? Da li je poezija Ezre Paunda ili proza Knuta Hamusena manje važna zato što su bili fašisti? Peter Handke je već jednom prolazio kroz sve ovo dok je 2006. godine dobijao nagradu Hejrnih Hajne za, pazi sada, "Samovoljno kao i Hajnrih Hajne, Peter Handke slijedi u svom djelu put ka otvorenoj istini. Poetski pogled na svijet bezobzirno suprotstavlja objavljenom mišljenju i njegovim ritualima." I tada kao i danas krenula je rasprava da li je Hendke dostojan bilo kakve nagrade i da li se njegova ljubav prema Slobodanu Miloševiću može odvojiti od njegovih djela? Istina, Handke je imao razumijevanje za „nestašluke“ Srba iz 90-ih godina i nije se libio da to kaže.  Nije mu bio mrzak ni Slobodan Milošević, a 1996. je posjetio Srebrenicu. Ipak, kako on tvrdi u svom tekstu „Šta nisam rekao“ objevljenom 2006. u "Frankfurter algemajne cajtungu" kaže "Nikada nisam poricao nijedan od masakara u jugoslovenskim ratovima 1991–1995, niti ga relativizovao, niti opravdavao, a kamoli odobravao", kao i da "Slobodana Miloševića nigdje nisam okarakterisao kao žrtvu ili kao jednu od žrtava".  Na kraju je Handke odustao od nagrade i ona 2006. godine nije dodjeljena. Vjerujem da Handke, kada je 1996. godine posjetio Srebrenicu, nije znao razmjere zločina, ali je o tome ćutao sve do danas. Vjerujem da Handke, kada je posjetio Srebrenicu, nije znao ulogu Srbije u tom zločinu, ali je o tome ćutao sve do danas. Mogu da razumijem da je tih 90-ih mogao da bude na pogrešnoj političkoj strani, ali on se ni do danas nije zbog toga izvinio. Možda je Handke dobar pisac, ali nisam siguran da je i dobar čovjek, ali to očigledno nije bilo važno žiriju koji mu je dodijelio Nobelovu nagradu. Za kraj važno je naglasiti da je Leni Rifenštal nakon kraja Drugog svjetskog rata zabranjeno da snima filmove. Ezru Paunda su Amerikanci zatvorili, a potom prevezli u SAD i smjestili u ludnicu gdje je proveo trinaest godina. Knut Hamusen je nakon rata prvo bio uhapšen, potom smješten u ludnicu i na kraju osuđen na veliku novčanu kaznu i smješten u starački dom. Na kraju zapitajmo se, ako odvojimo djelo od osobe da li možemo djecu učiti da je: Gebels bio genije propagande, Hajdeger jedan od najuticajnijih filozofa 20. vijeka, Mile Budak hrvatski književnik i esejista, Radovan Karadžić psihijatar FK Crvena zvezda. Možemo li?   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61474/ako-razdvojim-handkea-pisca-od-handkea-covjeka-sta-cemo-sa-ostalima http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61474/ako-razdvojim-handkea-pisca-od-handkea-covjeka-sta-cemo-sa-ostalima Šta nakon 10. oktobra - Dana mentalnog zdravlja? Fri, 11 Oct 2019 11:05:50 +0200 11. je oktobar. Za nekog samo još jedan petak, topao dan miholjskog ljeta, kraj radne sedmice. Ali je puno više od toga. Dan je nakon Svjetskog dana mentalnog zdravlja. Onog koje je zapravo najvažnije a na koje skoro pa ni ne mislimo. Koje uzimamo zdravo za gotovo a i ako ga se sjetimo nekada, teško da ćemo skupiti hrabrosti potražiti pomoć koja nam je možda baš u tom momentu najpotrebnija. Ovosedmični čas odjeljenske zajednice je bio drugačiji. Daleko od pregleda dnevnika, daleko od pitanja o slabim ocjenama ili moralisanja kako se učenici trebaju ponašati. Razrednica sam i imam mogućnost da promijenim plan časa u svakom trenutku. I učinih to. Od učenika koji svoje slobodno vrijeme provode surfajući netom, pa čak to krišom rade i za vrijeme časova, odjeljenje od 24 mladih ljudi pretvorih u svojevrsnu pričaonicu. Učenike koje sam samo prije mjesec dana prvi put vidjela i upoznala i za ovo vrijeme nekim čudom uspjela pridobiti njihovu naklonost i povjerenje, uspjela sam animirati da pričaju. Da pričaju o onome sa čime se susreću, što ih plaši, što ih ljuti. Pričali su o ljudima oko sebe, o svojim osjećajima i strahovima. Vjerovatno prvi put tako otvoreno i bez ustručavanja. Nije teško u razredu punom učenika uočiti one tihe, povućene. One koji se bore u sebi a ne znaju kako da se izbore. Neki pokušaju agresijom, drugi još većim povlačenjem u sebe. I sve to pravi kontraefekat. A zapravo im treba samo jedno - neko da ih sasluša. Da im uputi osmijeh, toplu riječ, da ih pita kako su i da upita može li im kako pomoći. Mislite da to nije puno? O, nemate pojma koliko je to važno nekom djetetu. Barem ne dok mu ne vidite sjaj u očima jer je neko spreman da ga sasluša i jer ga je neko primijetio. Pročitah sjajan tekst o mentalnom zdravlju koje neki pokušavaju održati zdravim pomoću tjelovježbe. Vodeći se onim da nas fizička aktivnost podstiće da prestanemo misliti o teškim temama i da na taj način razbistrimo misli. Ali je li to dovoljno? Šta je sa svim onim koji se ujutro bude već sa crnim mislima, koji jedva ustaju iz kreveta, koji sa grčem u želucu idu na posao, koji se bore sa bolestima a kriju to od svojih najbližih? Koliko je onih koji su se zatvorili u sebe zbog porodičnih problema ili pak iz razloga što su ostali bez posla? Istraživanja pokazuju da samo u Americi 40% problema sa mentalnim zdravljem je usko povezano s gubitkom posla, jer se ljudi nađu na velikoj prekretnici u životu i ne znaju kako krenuti dalje. Šta bismo rekli za Bosnu i Hercegovinu u kojoj je stopa nezaposlenosti tako visoka?! Podaci Federalnog ministarstva zdravstva pokazuju da u BiH svaki treći dan neko sebi oduzme život, što prema statistici iznosi 500 smrtnih slučajeva godišnje. 500 života ugašenih u djeliću sekunde. Zbog čega? Mnoge porodice ostanu u svojoj tuzi i bez konkretnog odogovora na ovo pitanje. Nije zanemariv broj maloljetnika koji sebi okončaju život iz straha, tjeskobe, zbog neprestane izloženosti mobingu u školi ili pak porodičnih problema za koje oni nisu krivi a najviše osjećaju teret istih. Jučer, na Dan mentalnog zdravlja, je bilo sjajnih tekstova i postova na društvenim mrežama koji upućuju da nije sramota sebe staviti na prvo mjesto, da nije i ne smije biti sramota potražiti stručnu pomoć kako bismo sebi olakšali, kako patnju i tugu ne bismo dalje nosili na duši i u mislima. Naše mentalno zdravlje je mnogo važnije od nekog testa za školi, intervjua za posao, dogovorenog spoja, poslovnog sastanka, porodične večere ili pak kupovine namirnica. Mentalno zdravlje nije i ne smije biti tema samo početkom oktobra. Mora biti fokus svakog dana našeg života. Mora biti nešto čemu ćemo se ozbiljno posvetiti. Emotivna bol nije nešto što se treba skrivati i o čemu se ne treba nikada govoriti. Potrebno nam je više otvorenosti, transparentnosti i razumijevanja da je OK razgovarati o mentalnim problemima. To nije slabost. To nije moralni nedostatak. Nije nešto što su ljudi sami sebi učinili. Tek kada to shvatimo i prihvatimo, bićemo u mogućnosti shvatiti i druge oko sebe i moći im pružiti pomoć i utjehu kada za to dođe vrijeme.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61473/sta-nakon-10.-oktobra-dana-mentalnog-zdravlja http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61473/sta-nakon-10.-oktobra-dana-mentalnog-zdravlja Ostavite selefije na miru ili dajte dokaze da se bave švercom migranata Wed, 09 Oct 2019 09:32:51 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije.   Neko veče u emisiji „Dosije“ na Alternativnoj televiziji gostovao je Šef Kluba srpskih delegata u Domu naroda parlamenta BiH Sredoje Nović  koji je pored ostalog dao svoje viđenje migrantske krize, a onda dodao... "Da bi prešli granicu oni (migranti) su spremni da se povežu i sa crnim đavolom, pa tako i sa vehabijama, koji su, sa druge strane, agresivni, imaju svoj interes, a povezani su i sa bezbjedosnim službama stranih zemalja, pogotovo onih koje gaje vehabizam". Hajde sada da natenane analiziramo ono što je Sredoje Nović kazao. Na početku on iznosi tačnu tvrdnju da su migranti spremni da se povežu sa „crnim đavolom“ da bi prešli granicu. Ostaje nejasno koju granicu da li oni između Srbije i Bosne i Hercegovine ili Bosne i Hercegovine i Srbije? Ako je u pitanju granica između Srbije i Bosne i Hercegovine, još nisam čuo, niti pročitao da je neki selefija uhapšen zbog šverca migranata. U glavom su to organizovane grupe kriminalaca koje ne priznaju vjerske i nacionalne podjele. Tu zajedno rade Srbi, Albanci, Hrvati i poneki član SNSD-a. Ako pogledamo pažljivo granicu između Srbije i Bosne i Hercegovine, na potezu od Kuzmina do Priboja broj muslimana je veoma mali, a selefija još manji. Imamo li na umu da su selefije pod stalnim nadzorom srbijanskih službi bezbjednosti teško je očekivati da baš oni krijumčare migrante sa teritorije Srbije u Bosnu i Hercegovinu. Ako je u pitanju krijumčarenje migranata iz Bosne i Hercegovine u Hrvatsku, bilo bi interesantno da nam Sredoje Nović pokaže koja su to mjesta u Bihaću, Velikoj Kladuši, Cazinu ili Bužimu u kojem žive selefije i predoči dokaze u njihovoj umiješanosti u šverc migranata. Ne sjećam se da je iko od njih odgovarao za šverc migranata. Dodamo li tome i da su pod stalnim nadzorom raznih službi, teško je vjerovati da su spremni na toliki rizik. Zamislite tek radosti i sreće predsjednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović da ima dokaze da selefije iz Bosne i Hercegovine švercuju migrante u njenu zemlju? Potom Nović tvrdi da su vehabije „agresivni, imaju svoj interes, a povezani su i sa bezbjedosnim službama stranih zemalja“. Ne znam šta znači agresivni i imaju svoj interes. Selefije u Bosni i Hercegovini postoje, promovišu svoje viđenje islama ništa više ili manje agresivno nego što to rade druge vjerske grupe i a njihov interes se ne razlikuje od interesa bilo koje druge vjerske grupe. Oni nemaju televizije da promovišu svoje učenje, oni ne ulaze u škole sa svojom vjeronaukom, njihove vjerske skupove ne prenose javni servisi, oni se ne slikaju sa domaćim političarima. To dobro zna i bivši ministar civilnih poslova BiH Sredoje Nović. Povezanost selefija u Bosni i Hercegovini „sa bezbjedosnim službama stranih zemalja, pogotovo onih koje gaje vehabizam“ je stvar službi bezbjednosti i to se rješava hapšenjima i presudama. Još nisam upratio da su u posljednje dvije godine neki od selefija u našoj zemlji osuđeni za špijunažu ili nešto slično. Selefije u Bosni i Hercegovini postoje i djeluju i to nije nikakva tajna. Nekima se to sviđa a nekima i ne, ali dok ne krše zakone ove zemlje oni su slobodni ljudi i niko nema pravo da ih zbog toga proziva. Teško je reći koliko je selefija u Bosni i Hercegovini, ali vjerovatno znatno manje nego što nam to želi prikazati Sredoje Nović. Često se u Bosni i Hercegovini selefije poistovjećuju sa teroristima, što nije tačno i za posljedicu ima stigmatizaciju i razvoj negativnih stereotipa prema njima. Na sve to dodavati im još i šverc migranata, bez bilo kakvih dokaza, nije pošteno i ljudski.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61472/ostavite-selefije-na-miru-ili-dajte-dokaze-da-se-bave-svercom-migranata http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61472/ostavite-selefije-na-miru-ili-dajte-dokaze-da-se-bave-svercom-migranata Obojici presjednika V. i Luki P. Fri, 04 Oct 2019 14:18:26 +0200 Sjedim i čekam da mašina završi program, ne palim grijalicu, mada mi je hladno,  godine čine svoje, ali u glavi mi račun Elektrokrajine …. Moj  pokojni suprug  je one davne  2000  godine  kada smo gradili  kuću, uveo  grijanje  na  struju. Rekao je  “neka   Boga ti   Rale, dosta  mi je drva i pepela , dosta mi kupovine  drva,  zimi (to nam   se dešavalo nismo  imali iskustva  s pećima) hoću kao čovjek  da uživam, da ne ustajem u   tri noću i ložim onu Štadlericu (ložila se svaka tri sata)  koja  guta ko  lokomotiva”…. E, nije više tako!  Zajebao se grdno. Sad se odbrojavaju kilovati, sad Luka broji i naše i strane (zapadne) otkucaje  na satovima pa  upoređuje, a Pres..jednik   pamti... Mjeri se,  brale,   mjeri   svaki   naš   udisaj  i  izdisaj, izdisaj  posebno. Sad je struja luksuz neviđeni. Toliko da će ljudi   početi skupljanje  drva, sječke, otpadaka, drvenog namještaja pored kontejnera, knjiga,  jebeš knjige kome knjige trebaju,  novina, starog papira  itd. – svega što može da gori – kao one ratne godine kada struje nismo imali više od 40 dana, a dimnjaci  virili iz prozora  nebodera  u Boriku. E,  ali tada smo se nadali boljem u budućnosti. Evo, sada su tek tri sata polislije ponoći,  nekada  vrijeme za moja  intelektualna sabiranja  godina  života, pa  godina rata, pa  godina poslije  rata,  mrljanja poneke slike,   pisanja nekih  knjiga itd.  ništa posebno,   ali  this  very   night ,  dear  President ... ,  ja profesorica u penziji,  kao  i   nekoliko   prethodnih  nedelja  od   kako   ste  nam  se  vas dvojica  ukazali ohrabrujućim, a nadasve   smušenim izjavama  o poskupljenju struje,  koje   ste  dali   u  srećnu   javnost   Republike –   sjedim  praktično  j  e d n o m  nedeljno  ovako  u gluvo  doba,   ako  se  radi o posebnoj prilici  kad  su mi    djeca i unuci na ručku, jer tada palim mašinu za pranje  suđa  (imala sam   je   i  u    Sarajevu   onda   i  palila  svaki dan)  i čekam da  završi program. Valja je ugasiti, da ne troši struju do jutra. . Mašinu za pranje veša takođe palim u  11 h  noću jednom nedeljno, rijetko češće, jer  imam  ličnog veša, majica i bluza da mi može  biti  za cijelu sedmicu. Ne znam šta bih  da  imam  malu djecu, da  moram prati više puta nedeljno, pogotovo da moram paliti grijalice pored radijatora da ih dogrijavam, budući da radijatori nisu baš prevrući,  to svi znaju. Ali narod ćuti, šta će, kud će,   pričaju  samo  ono troje  u  Skupštini. Drugi imaju,  hvala Bogu  sve,   posebno oni, kojima je svjedno hoće li im struja za bazen biti  između.. dobro... par desetina hiljada. To  će  riješiti  oni  gore. Prijatelji. Podereš  papir   i gotovo.  Drugi  neka idu  na sud. Nulta   toleracija.  „Neka se brani“  - odzvanjaju  mi  riječi izrečene nekada  davno, u  jednoj drugoj  Vladi, doduše za drugu priliku,  od čovjeka koji  je godinama u vlasti  tu i tamo, svuda, a  sam  ne  vrijedi baš puno. . Zapravo on samo ne mora da brine, sve  je potaman kada  si počasni  u  svojoj  stranci,  jebe ti  se koliki   ti  je ...... ma  ne mislim ništa prosto, nego  na  račun za   struju. U tim godinama samo penzija može da bude velika, ako imaš sreće. Da li je najgore prošlo?  Nije. Tek će biti. Odnosno kako za koga, doduše. . Jer, šta je plaćanje uopšte onima  koji pare šutaju  nogama ? Ništa. Za utjehu  samo okreneš  onu  naučnu emisiju o suđenju  Zmaju  od Šipova –  i   shvatiš da je  to  prava  VIJEST  za  obje naše televizije u BL toga  dana. Oslobađanje dolazi u subotu. Tada je struja jeftina cijeli dan, pa ja kupim posteljinu, zavjese,  stolnjake – peškire  bukvalno ogolim svu kuću, poskidam sve što se oprati može i mašina radi danju. Zamislite tu radost koju osjećam danju. Pa šta me onda  boli  u  ovoj   „uređenoj„   zemlji preobučenih buzdovana, direktora šuma, željeznica, kradljivaca trupaca  i svega ostalog..   uređenih  .. (ne urađenih, nikako) političara - direktroa?  Boli  to da u  2019   godini doživljavam restrikciju  s t r u j e,  i što  nas,   obične ljude,    jebu  u glavu oni  koji ni do danas  nisu  naučili  da  govore, koji mucaju, koji sapliću sopstveni   jezik riječima koje ne razumiju, koji lupetaju koji sebe demantuju   jednom prije,  a jednom poslije podne, koji doneklejasno izgovore samo naziv političke partije kojoj  pripadaju. Poželjeti  je u ove kasne noćne sate:  Neka ne presjeku moć optimističkog  govora  benevolentnog  Luke  P. ,  tog  bardu sa   Trebišnjice  koji  nas uči  o  potrošnji   struje na    zapadu kao  da smo debili  i  neka Presjednik  ima svakodnevnu  komunikaciju sa  srećnim  narodom. Naneki način. Sanjam  kako  Rakulj   ljubi Presjednika.  Svi se grupno ljube čirom Republike.. Neka, .. neka.    Mašine lupaju u noći. Ja, od te buke, u agoniji,  čak možda i spavam…Ko zna.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61471/obojici-presjednika-v.-i-luki-p http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61471/obojici-presjednika-v.-i-luki-p Primite moje izvinjenje Thu, 03 Oct 2019 08:23:26 +0200 Poštovani bivši, sadašnji i budući studenti, profesori i saradnici Fakulteta političkih nauka u Banjaluci želim da vam se javno izvinim zbog mog tvita „Više je Fakultet političkih nauka u Banjaluci sjebo Srba, nego osiromašeni uranijum!!!“ čija vas je generalizacija i govor mržnje toliko potresao da ste se morali obratiti vaskolikim medijima u Republici Srpskoj.  Moram priznati da sam malo zbunjen jer nisam siguran da su studenti ovog fakulteta ovako reagovali kada im je gostovao „vedeta“ srpskim novinarstva Milomir Marić koji je uništio više srpskih duša nego marihuana. Nisu reagovali kada je gostovao Branislav Lečić bivši ministar u vladi Zorana Đinđića koja je na Vidovdan 2001. godine izručila Slobodana Miloševića u kazamate Haga, a kasnije osnivao stranku sa Čedomirom Jovanovićem. Ćutali su deset godina i sada su progovorili zbog mene, moram vam priznati da mi imponuje, ali čega se pametan stidi, time se budala ponosi. Ipak, ja mislim da su studenti pogrešno protumačili moj tvit, pa da pojasnim. Kada sam govorio o „sjebavanju Srba“ od strane tog fakulteta, ja sam mislio prvenstveno na one koji su potekli sa tog fakulteta, a koji danas sramote i ruše ugled te institucije. Recimo sa tog fakulteta je ponikao Stefan Blagić i njegova ekipa iz Restarta koji sistematski i brutalno pokušavaju da sruše legitimno izabranu vlast u Republici Srpskoj. Podsjetiću vas da je o njima govrio i naš vođa Milorad Dodik. Ne zaboravimo da su oni više puta prozivani na RTRS-u i evo samo nekih dijelova „Tako je ovo udruženje, koje predvode ambiciozni, i lične promocije i medija gladni novopečeni buntovnici Stefan Blagić i politolog Velizar Antić", počelo da radi ono za šta su ih u suštini i osnovali pojedini strani fondovi“. Pa oni su nezadovoljni izvještavanjem RTRS-a i „kidišu“ na novinare. Takođe sam se sjetio i Stevana Salatića koji je ponikao u toj instituciji, da bi danas bio u SDS-u. Podsjetiću vas da je SDS trenutno najveća opasnost za Republiku Srpsku i da nije njihove destruktivne politike mi bismo danas bili u Evrospkoj uniji. Dodamo li tome i postdiplomca Vukotu koji je u vrijeme svoga upravljanja SDS-om bio toliko destruktivan da posljedice toga osjećamo i danas, baš kao i posljedice „osiromašenog uranijuma“. Naravno, na tom fakultetu rade i oni koji ni po koju cijenu neće da gostuju na ovakvom RTRS-u, što morate priznati šalje vrlo opasnu i štetnu poruku javnom mnjenju Republike Srpske. Studenti o tome ćute. Ali što se mene tiče citiraću Josipa Broza Tita iz 1968: „Studenti su u pravu“. Istina, ima tu i dobrih stvari koje sam (ne)namjerno previdio. Recimo da studenti kada završe taj fakultet masovno tvrde da je Republike Srpska država, da se u Srebrenici nije desio genocid, da je Radovan Karadžić heroj i sl., a nekima od njih prvi posao bude savjetnik predsjednice Republike Srpske. Još jednom se izvinjavam bivšim, sadašnjim i budućim studentima, profesorima i saradnicima Fakulteta političkih nauka u Banjaluci i nadam se da će mi kao iskreni hrišćani oprostiti, a ja neću tražiti da mi okrenu i drugi obraz. Srdačno vaš, Srđan Puhalo P.S. Molim vas da mi posaljete definicuju koju ste koristili da biste moj tvit okvalifikovali kao govor mržne. Živ nisam dok je ne pročitam. P.P.S. Džaba šaljete saopštenje medijima u Republici Srpskoj, ja za  njih ne postojim, probajte sa medijima u Federaciji BiH, ako smijete. Možda oni objave?   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije.       http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61470/primite-moje-izvinjenje http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61470/primite-moje-izvinjenje Šta je njima Jasenovac? Mon, 30 Sep 2019 10:18:10 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. „Monstruozno stradanje u jasenovačkim logorima ne smije biti zaboravljeno i zato je srpska država sinonim za slobodu srpskog naroda“,  rekao je 5. maja 2019. godine  u Gradini predsjedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik. Potom je dodao „Tek 27 godina obilježavamo strašno stradanje koje se dogodilo prije više od 70 godina u Drugom svjetskom ratu. To govori o tome da se htjelo sakriti strašno stradanje Srba, Jevreja i Roma, među kojima je bilo i 20.000 djece” Kada slušate Dodika kako sa govornice u Donjoj Gradini priča o Jasenovcu stiče se utisak da se sva ta bol ustaških žrtava nalazi u njemu. On u tom trenutku saosjeća, pati, prijeti, oprašta i ne zaboravlja, za sve Srbe ovog svijeta. Kada pažljivo analizirate šta Dodik govori shvatite da je to gomila besmislica, koja služi za dnevno političku upotrebu, a koje prija ušima svakog novokomponovanog srpskog nacionaliste. Ima tu samoviktimizacije Srba, preuveličavanju broja žrtava,  nepravde zbog dobijenog rata i svega onog što su Srbi izgubili u miru, a sve da bi se opravdalo postojanje Republike Srpske i onoga što se dešavalo dok se „stvarala i branila“.   Ali to sada nije toliko važno. Elem, 16. septembra, u 91. godini umro Ilija Ivanović iz Gornjih Podgradaca kod Gradiške, kako mediji pogrešno prenose „posljednji preživjeli učesnik proboja iz logora Jasenovac“. Postoji još jedan logoraš koji je učestvovao u tom proboju i zove se Bazil Zukolo i živi u Požegi u Hrvatskoj. Ilija Ivanović  je sahranjen 18. septembra u Gornjim Podgradcima. Sahrani su prisustvovala tri živa jasenovačka logoraša, predstavnici Srpskog narodnog vijeća iz Hrvatske i predstavnici Spomen područja Jasenovac iz Hrvatske. Predstavnika institucija Republike Srpske i Srbije nije bilo. Što se tiče Srbije možda i nije loše što nikog nije bilo, jer između lupetanja Vulina i nikoga, ovo drugo je manje štetno. Dodik  je valjda procijenio da mu to neće donijeti toliko glasaova kao recimo doček srpskih odbojkašica u Beogradu. Cvijanovićki je bilo mrsko da pošalje barem nekog od svojih desetak anonimnih savjetnika, a Višković nas je tada ubjeđivao da je neophodno da struja poskupi. Istina, svo troje su poslali telegrame saučešća u kojem izražavaju žaljenje i tugu. Niko nije došao ni iz javne ustanove Spomen područja Donja Gradina. Nisu dobili naređenje. Postavlja se pitanje zašto niko od predstavnika institucija Republike Srpske nije prisustvovao sahrani Ilije Ivanovića i kako je moguće da je on važniji Srbima iz Hrvatske i Hrvatima iz Spomen područja Jasenovac, nego nama? Kako je moguće da niko nije našao za shodno da na sahranu pošalje barem nekog iz Odbora Vlade Srpske za njegovanje tradicije oslobodilačkih ratova ili Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica.  Ima ih tamo preko 20 zaposlenih. Upravo ovakvo ponašanje vlasti Republike Srpske pokazuje koliko joj je istinski stalo do Jasenovca i preživjelih logoraša. Za njih je Jasenovac samo sredstvo za sticanje političkih poena i obaveza da se okupe jedan dan u godini.   Jer da nije tako mi bi danas imali davno obećani muzej u Donjoj Gradini, davno obećan i još ne snimljen film o logoru Jasenovac. Realno predstavljanje broja ubijenih u tom logoru i ne bi nam Gideon Grajf pisao knjige o njemu. Ne bi se ni promocija knjige Ive Golštajna „Jasenovac“ u Banjaluci održavala u hotelu, već u sali Narodnog pozorišta Republike Srpske. A možda bi neko otišao i na sahranu Ilije Ivanovića?   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61469/sta-je-njima-jasenovac http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61469/sta-je-njima-jasenovac Otvoreno pismo Predsjedniku “Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“ gosp. M.Krajišniku Thu, 26 Sep 2019 10:14:37 +0200   Poštovani, neposredni povod za moje  obraćanje  Vama  jeste smrt  gosp. Govedarice, jednog od onih ljudi  koji su bili  stvaraoci   Republike  Srpske, ma  koliko  neki politički   krugovi   u Republici   negirali   njihovu ulogu    i  kojih  je  sve  manji  broj,  što je  po  zakonima  prirode i  normalno Međutim, ja se  već  duže vremena  spremam  da Vam  pišem, ali sam oklijevala, bojim  se  da  ono  što  ću  reći ne  bude   pogrešno   shvaćeno,  jer  mnogo  više  razloga    da  pišu   imaju  oni  ljudi,  koji  su  još    živi,   a  bili    su   s   Vama  onih dana  kad   su   kao  p r v i    srpski   poslanici  imali hrabrosti  da  izađu   iz    Skupštine  BiH   i    time  stave   p r v i   i najvažniji   pečat   na   stvaranje   Republike  Srpske –  a  koji  su   potpuno  zaboravljeni, jer  zasluge  danas  baštine  drugi, javno  koristeći   novu  sintagmu  da  su   borci    VRS  stvorili  Republiku Srpsku, što  nisu,  ali  je jesu  junački   odbranili  –  što  je   potpuno  neupitno i   nesporno. Tek konstituisanjem  naše Narodne Skupštine, rađa se  Republika srpskog  naroda u  BiH,  formira se Vlada,   imenuju  ministri, osniva se  VRS u  Banja Luci  12.maja 1992, dakle počinje da funkcioniše ono što mi  danas imamo. Svako drugo objašnjavanje i  negiranje  zasluga  prvih  poslanika – jeste svjesno i  nekorektno revidiranje  toka  naše  novije  istorije.  Mi Srbi  nemamo čega da  se stidimo kada je to u pitanju – pogotovo  što je svima  jasno da je Republika  Srpska stvorena prije početka ratnog sukoba u BiH  i nismo mi ti koji smo izavali taj sukob, niti smo ga mi godinama pripremali. Želim u tom  smislu  navesti  samo  jedan   hipotetečki primjer,  mada su  političke  okolnosti danas   sasvim   drugačije,  iako ne  puno   povoljnije  za nas, – kako bi   izgledalo da  sada  poslanici -  naši  predstavnici   u Sarajevu  zajedno kažu: “Mi odlazimo, napuštamo  mjesto gdje  se mi Srbi  ne užavamo..” pa odu  u Banja Luku (kao vi  onda na  Pale,  tačnije  na  planinu  bez  vode i  struje)  da u  glavnom  gradu naše  Republike,   zajedno  sa ovim poslanicima, stanu  na crtu  moćnom Sarajevu  i  pokažu kako  imaju  tu   “petlju”, a  borci  i  veterani  onda  listom   izađu   na  Trg   Krajine  da   pokažu  da  će da brane  svoju  Republiku   od   onih   koji  hoće da  je ukinu.  Zamislite tu mogućnost!  A,  ona  je   otprilike  samo korak  do već    viđenog    scenarija,   budući  da se  stvari  nekako   vraćaju   na   početak. Danas  je važno sačuvati  pozicije i benefite koje položaj daje, a koji  vaistinu nisu mali. Pogotovo onima koji prije nisu imali ništa –pa dobili sve. Naravno  da je ovo danas teško zamislivo   iz   mnogo  razloga.   Ali,  i  onda je bilo teško zamislivo i veoma, veoma  hrabro. Bili su to Srbi, istaknuti  ljudi raznih zanimanja, od akademika, profesora fakulteta, advokata, direktora  firmi,   zapravo  samo   ljudi,  koji   u tome  času  nisu  mislili  (ili možda jesu) šta može da uslijedi,  ili  ako  to uslijedi,  da neće žaliti  ni  živote za ono što su  tih  dana zacrtali. Naravno da borci  imaju pravo da budu poštovana kategorija u  Republici Srpskoj. Odbranili su ono što su prvi borci u skupštinskim klupama na Palama stvorili. Imaju poštovanje i  veterani  i invalidi. Pravo na  neku naknadu sada imaju i silovane žene, koje su morale izaći u javnost i tražiti neki mjesečni iznos kao  satisfakciju za velike patnje pretrpljene  u ratu Među  prvim  poslanicima ima  ljudi koji nemaju penzije, kojima nije  povezan radni staž,  ima udovica  koje  nemaju svoju  penziju, ali ni muževljevu...  i ima  onih koji su sahranjeni o trošku opštine,  tiho, u uniformi   borca Vojske Republike Srpske jer  nije bilo odijela u kojem bi se  taj poslanik  pristojno sahranio. Taj   slučaj   je Vama  dobro poznat  kao  i meni. Postavlja se  pitanje zašto je od Republike Srpske  zaboravljena  šačica  preživjelih poslanika  Prve skupštine  u smislu  dobijanja  neke simbolične  državne  penzije,  makar  u  iznosu   boračke,  invalidske,  veteranske, penzije  za silovane žene – tek  toliko da znaju  da su nešto od  svoje Republike  dobili osim  plaketa  i   odličja  – pa   makar to  bio  i simboličan iznos. Prve poslanike spominje samo  Asocijaca kad  obavijesti javnost  da je neko od preostalih preminuo. Da li je moguće  da  ih se neko stidi u Republici Srpskoj ?  Zar je moguće da se misli da su svi oni bili dio  zločinačkog  poduhvata Srba, da su  svi prvi  poslanici  zločinci, pa  da ih  treba gurnuti u mrak istorije.  Nisu   valjda  „prijatelji“  Republike Srpske neke  Srbe prevaspitali  i naučili   kako  da   pljunu  svoje  narodne  prvake tako da mi  Srbi   budemo  prvi koji ćemo  blatiti našu prošlost ?  Srpski krvnik Orić  može  biti  na kongresu  svoje  partije  j a v n o, general Gotivina i drugi zaslužni hrvatski  branitelji   su  na  bilbordima, a  mi  ne  smijemo  staviti  slike  svojih  prvih  poslanika  na zid  u  auli  n a š  e   Skupštine.  Jesmo  li mi zaista  takve strašne  kukavice?!  Zar mislimo da nas drugi zbog toga više poštuju ?! Zašto ste  Vi, Predsjedniče,  prestali da se  zalažete  da  se  uloga  prvih  poslanika  ne  zaboravi  i  dostojno   vrednuje ? Nije  dovoljno da se  na godišnjice  Republike  Srspke   o  njima izgovori samo nekoliko  rečenica,  ili nešto više u Beogradu. Ja  lično sam bila veoma počastvovana  i   ponosna   što  sam u  Asocijaciji  stala  na  mjesto moga   pokojnog supruga, jednog od prvih poslanika, bivšeg sudije Okružnog suda u Sarajevu   i  advokata   Milana Trbojevića   i  posmrtno   preuzela  odličja, koja  su  bila  namijenjena njemu. Meni lično ništa ne treba,  ja imam  svoju ličnu  (punu, zarađenu) penziju   - osim osjećaja da je zadovoljena pravda i  ispunjen  dug  prema ljudima koji su bili prvi među nama. Nadam  se da ćete  razumjeti  što  se  obraćam Vama,  znajući  da  bolje od svih poznajete situaciju o  kojoj  pišem.  Zato  apelujem  na  Vas,   poštovani Predsjedniče,  da se  zauzmete  za Vaše saborce. Nemojte   odustati i dopustiti  da  u  Republici  Srpskoj  budu  potpuno  zaboravljeni,  čak i  prozivani i nazivani  svakavim  imenima -  od  ljudi koji  pojma nemaju  kako je  to izgledalo  one godine  kada se još nije znalo  da će  biti  rata, a rat  je kucao na vrata nesrećnoj zajedničkoj državi. Zaboraviti  njih   bio bi  veliki  grijeh   ove  zemlje,  jer  to  je  udarac koji najviše boli  one  koji  još  žive,  koji  su  preostali,  a prvi  su ustali,  a      zadnji  su na  listi  poštovanih i  zaslužnih,  jer  njima se  Repulika  Srpska nije odužila.      S  dubokim poštovanjem                                                                                                       Prof. Radmila Trbojević   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije                                                                                                         http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61468/otvoreno-pismo-predsjedniku-asocijacije-stvaralaca-republike-srpske-gosp.-m.krajisniku http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61468/otvoreno-pismo-predsjedniku-asocijacije-stvaralaca-republike-srpske-gosp.-m.krajisniku ЕВО МЕ ОПЕТ! Wed, 25 Sep 2019 15:19:39 +0200 Прије тридесет година, једини пут у својој каријери, присуствовао сам концерту народне музике. Томином, у Зетри ваљда. Турнеја се звала као и ЛП Ево ме опет и ето, и мене ево опет. Не знам које је Тома имао разлоге да се након своје опроштајне турнеје поново врати на сцену, али за себе сам сигуран да не постоји ниједан разуман разлог, осим можда загрижљиве кризе средњих година која неумитно гали моју сујету. Био сам у партеру и онако и овако низак нисам много тога ни видио, осим транспарента Томо ми те волимо! крвљу исписаног на дефлорисаном чаршафу. Тома је изашао у карираном сакоу, иза њега је стајао неки камерни оркестар. И тако три сата. Није исто пубертетски се опијати уз Тому и уз Џалу, кад вам брат каже. Деведесетих сам у Србији мрзио Џеја, за мене је било светогрђе пити уз Џеја, само зато што кажу да је Тома умро. Данас, срећом не пијем, али волим Џеја и чекам да каже Ево ме опет! У међувремену гледам фудбал. Звучи ми невјероватно, па сам ову вијест одсањао. Као, зове АВ Лазара Марковића на вибер, јер је у Америкама и каже, ето мали извадили смо те из септичке и привели у Партизан, питај Вучелу ко је платио и преплатио где треба и ти би сад ваљало да ми учииш једну услугицу и да даш гол у дербију, то нико од тебе не очекује, нико се томе од тебе не нада. Несретни Лазар ујутро, јер га је АВ звао у по ноћи несвјестан временска разлике, пријави случај Сави, овај осталим шефовима. Утакмица почиње, Лазара нема ни међу онима што се загријавају. Звезда, према раније утврђеном договору, док је још АВ био у земљи, губи лопте пред својим голом, Марин дрибла самог себе, Дегенек Милуновића, Милуновић Панкова, Павкова нико не смије упустити на терен да шта не зафрљачи нехотично, Боаћи за сваки случај џеџи у офсајду. У другом полувремену Милуновић подсвјесно да гол, судија свира фаул на Мустафи због угрожавања животног простора мањина. У то вријеме АВ изађе са састанка са другим помоћником замјеника шерифа да провјери како стоје ствари и полуди! Не зове Саву, с њим се закачио прије петнаест година, ни Вучелу, њему ни он не вјерује, него директно господина Алфа Кондеа. Он изађе из неке ту сале и одмах узме телефон и позове Сејдубу Суму, најлошијег фудбалера у историји Партизана и Гвинеје уопште. АВ диктира, а Конде преводи, сине уђи, теби се нико не нада, додаће ти Марин и Милуновић лопту, не брини се за Борјана он ће је само погледом испратити. Ко ће се јаду досјетити. Саво уведе Суму, а Лазара ружно погледа. Све друго је историја и легенда. Није лако АВ-у. Оде у Њујорк да одмори од будала седам дана, док ови поново не реновирају реконструисане улице по БГ и онда само зову и жале се. И кад их све намири они се жале. Замислите да је Титу тако звало. Мало би један Голи оток био. То навалило да зове у по ноћи к`о у „Лајању на звезде“, јер кад је за нас дан за АВ-а је ноћ и обрнуто. Умјесто да се сретне са Иванком, што препусти увијек распусном и за шалу спремном Ивици, он мора преко баре да рјешава ствари. И шта му друго остаје него да пријети. Као кад вас дјеца зову док сте на послу и жале се једно на друго или разредница да вам саопшти... Шта вам остаје неко да велите Видјећеш ти магарче кад се вратим кући! То је људски, природна реакција проистекла из родитељске бриге за бирачко тијело. Е сад што пријети Терзи и Вучели алал му било, али Иванки Поповић, е то му ни Бог неће у севап уписати.  Професорица Иванка Поповић је хероина наших дана, а оно десетину неимене дјеце су једина нада за овај народ. No pasaran! Веће су ти они бреме, него КиМ мој АВ. Они само траже истину. Ништа нема злокобније у политици од истине. Ако се истина сазна нема крика[1] који ће зауставити стрмоглаво пропадање кола у која сте нас све упрегли. Узалуд ти што он(а) несрећа тврди да министра неће дати јер је продуктиван и кооперативан. Нико то и не спори, само се поставља питање легитимности његове дипломе, тј. урадка на основу којег ју је стекао. Само то и ништа више! Сва срећа да ово нема никакве везе са ситуацијом у наш Државичици нити може имати негативних реперкусија по мир и стабилност Региона. Код нас таквих спорних случајева, шућур Алаху, нема, а и фудбал се и не игра па нема дербија, само понека фудбалска туча или жучнија расправа или шта год било, јер је интересовање јавности преусмјерено на наградну игру 1 од 5 милиона или како се већ званично зове. Пита ме конобар у Билећи „Скупљате ли и Ви оне рачуне?“ На мој одрични климоглав каже „Пет марака“ и оде сретан. То се убезобразило па у кафани тражи рачун, у пиљари, у гранапу иза ћошка, код тета што шверцују цигаре, у цркви би рачун тражило кад купује свијеће да их запали кад се врне из поште гдје је предало коверте. Страх сад мале привреднике да се то не навади. Чим се овај круг сврши они почну скупљати за догодине. Мора нека министарка изаћи пред народ и објаснити да је то сад и ко зна кад. Нису станови цвијеће па да сами собом ничу у прољеће, ваља то пројектовати, темеље излити, сазидати, укровити, код нотара двапут платити. Народ навик`о да му се поклања, али... Нису више она времена, ко то на вријеме не схвати, пропада. Ево, нпр. Силвестер Стелоне. Снимио најновијег новог Рамба. Неколико пута се већ заклињао да неће више, али шта ћеш кад народ иште. Овај пут нема даље. Сам наслов каже „Rambo: last blood“. На почетку, давно ономад бјеше first blood, и бијаше је много, такмичења су се организовала у пребројавању мртвих, па компаративна сучељавања броја мртвих у појединим сегментима франшизе и укупно. Нико те суме није утврдио. Али некад се то могло, измислиш непријатеља и затиреш му сјеме и племе, али данас су друга времена. Данас је мама дјетету тата, а тата му је мама или очух, постали смо сензибилни и родно и неприродно и нико не може да убија до бесвјести и ствара конфузију у народу ко је коме ко. Заправо може, али нико то неће да гледа мој Силвестере. Да иде у кино и гледа како стероидни ђед убија иоанко напаћене Мексиканце и остале заостале имигранте и још да ти плати. Пошљедња су времена дошла, а у њима нема мјеста посљедњој крви. Публика те се није ужељела, ниси ти Тома!   ___________________________                                                                                                 [1] Кочница на коњској запрези     Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61467/evo-me-opet http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61467/evo-me-opet Aristotel iz Staljingrada iliti ode Žile u penziju Wed, 25 Sep 2019 09:45:35 +0200 Ovih dana, u izdavaštvu banjalučke Sofie, udruženja za promovisanje kulture i mišljenja, izašla je nova knjiga profesora Miodraga Živanovića, „Skaska o sjećanju“. Knjiga je i sa tehničke strane jako zanimljivo izrađena. Nema ljepila i hefterice, stranice nisu povezane, knjiga je u skladu sa sadržajem; dakle, fluidna, nesputana i otvorena. „Ovo izdanje nema korice a ni standardni povez. Jer, po svemu sudeći, fenomen sjećanja je toliko dubok da se ne može tek tako suspregnuti koričenjem i povezivanjem…“ Izgleda kao da je stalno spremna da se izgubi u prostranstvima kao ptica ili da ode od nas sa vetrom uz lice, sa licem uz vetar, u svoju novu priču, a nas ostavi sa novim pitanjima, snagom tek spoznatog ili na trenutak raz-usamljene i uzbuđene srećom, kad u tuđem tekstu pročitate svoje misli, rečenice koje ste mislili više puta u besanim noćima, u šetnjama, razgovorima.” Možda čitanje i nije ništa drugo do stalna potraga za izlaskom iz samoće, potraga za trenutkom asamoće, potraga društvenog bića kojem je samoća strana i bolna. Možda je zato čitanje mistična opsesija i ushićujuća radost... čežnja za ontološkom punoćom bitka... Ova knjiga, skaska/bajka, ustvari je esej koji se bavi se bavi fenomenom sjećanja i zahvata širok spektar autora koji su se bavili istom u manjem ili većem opsegu. Od Hegela, Kjerkegora i Hajdegera, preko Borhesa, biblijskih legendi, Rilke i Lagerkvista, do Vesne Parun i Vaska Pope. Ova knjiga nema velike pretenzije. To su zapisi i nizovi rečenica/razmišljanja koji prirodno i spontano teku, poput tihe rijeke i ulijevaju sami u sebe i pokušaj neizrecivog čine tako jasnim. I pokušaj da se govori o neizrecivom čine tako pristupačnim i otvorenim. Ovo je prirodan nastavak Živanovićevih prethodnih knjiga i pokušaja da se prodre u ontologiju, u biće, bitak, u Život i Smrt, u metaforu i simbol, u jezik kao oruđe na putu ka Istini, o nadi i sjećanju. Žile je majstor da o apstraktnim temama govori jasnim jezikom, a ne da ih hermetičnim govorom učini još apstraktnijim i udaljenijim. Dok sam bio mlad i nadobudan student nisam ovo razumijevao kao veliku vrlinu i izvjesno majstorstvo mog profesora, kao duboko razumijevanje teme. Trebala je proći decenija i više da shvatim da je bolje od svih razumio da su pleća naših umova premalena i da je kičma naše inteligencije, moći koncentracije i strpljenja preslaba da bi nam samo izravno govorio o Fenomenologiji duha i Bitku i vremenu i tekstovima za koje je i sam Adorno govorio da ih ne razumije, a koji su obavezna lektira na studiju filozofije. Zato nam je složene i teške teme pokušavao približiti na razne kreativne i našim mladim umovima prihvatljivije načine. Onda sam slutio, a sada znam da nas je Žile više od drugih cijenio i prihvatao kao ljude, kao sebi ravne, da je manje od drugih obraćao pažnju na naša imena i prezimena i bilo koje druge prefikse i sufikse. Onda sam slutio a sada znam da je više od drugih razmišljao o tome kako je biti mlad u Bosni – tragičnije i tegobnije nego u Austriji i Švedskoj. Onda sam slutio a sada znam da nas je volio, jer Žile je takva vrsta Čovjeka – „Monolog je govor smrti, Dijalog je govor života“ – čovjek dijaloga, čovjek koji voli ljude, čovjek sa velikim srcem. Zato volim Žileta. Kad god uzmem Šifre transcendencije od Karla Jaspersa pomislim kako je to jedini prevod u Jugoslaviji tog naslova, a kako ga je uradio baš profesor Živanović, kad god uzmem poeziju Macua Bašoa, Penti Sarikosija, Šarla Bodlera, Pola Valerija, Fridriha Šilera, Džona Dona, sjetim se da je on uređivao, priređivao, prevodio te knjige i pomislim koliko je još toga učinio za našu kulturu i okolinu i koliko je nama, svojim studentima približavao pjesnike, filozofe, kroz anegdote iz svojih susreta sa njima, iz bdijenja nad prevodima njihovih djela i sl. Naposljetku, boreći se za mir dovodio se u opasne situacije, kako u ratu tako i poslije njega. ... Bio je junski ispitni rok. Čekali smo u redu za polaganje Ontologije. Bilo nas je petnaestak u ogromnoj učionici. Izašla je jedna studentkinja koja se očigledno nije spremala za ispit, ali Žile se na sve načine trudio da joj pomogne i olakša da položi ispit. U jednom trenutku pitao je  - Gdje se rodio Aristotel? Studentkinja je ćutila. Pokušavajući je podsjetiti na Stagiru, Žile je rekao – Sta, sta, sta – a studentkinja je kao iz topa ispalila Staljingrad. Svi smo prasnuli u gromoglasan smijeh, a Žile je pokušavao popraviti situaciju da studentkinji ne bude odveć neugodno. ... Za sedam dana Žile ide u penziju, a ja se sa zahvalnošću sjećam svega što je učinio za mene, za nas. Hvala ti, dragi profesore i uživaj u penziji, koliko se u nepovoljnim okolnostima materijalnog svijeta može uživati.   Knjigu možete da kupite u Antikvarnici Ramajana   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61466/aristotel-iz-staljingrada-iliti-ode-zile-u-penziju http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61466/aristotel-iz-staljingrada-iliti-ode-zile-u-penziju Mi bi k’o u EU, a oni nam k’o ne daju Tue, 24 Sep 2019 09:43:19 +0200 Nebrojene su i do savršenstva dovede tehnike kojima vlasti, i sadašnja ali i one prošle, pokušavaju pred našom javnošću stvoriti alibije za neispunjavanje svojih obaveza. Najčešće je neko drugi kriv. Tako zvaničnici iz Brisela svojim izjavama i pogrešnim imenovanjima konstantno “ubijaju” žarku želju „naših“ u BiH da rade ono na šta su se obavezali i za šta primaju ono malo crkavice. U takvu se matricu sjajno uklopio i prijedlog nove šefice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen da na mjesto komesara za proširenje u novoj Evropskoj komisiji postavi kandidata koji dolazi iz Mađarske, Lasla Tročanjia. Nakon što je ova vijest objavljena, u BiH se digla i kuka i motika da se žali jer, eto, nije Tročanji neko ko će, iz kojekakvih razloga, blagonaklono gledati na naše, inače brzinom svjetlosti odvijajuće ispunjavnje uslova za eurointegracije. Svekolika javnost u BiH se stoga uznemirila jer mi, kao što je poznato, hrlimo ka Evropi a oni eto namjerno postavljaju nekoga ko će da nas u tome uspori, spriječi, uništi  entuzijazam... I nije to prvi puta da se stvari u BiH ovako izvrću, traži izgovor za neurađeni posao i kupuje vrijeme. Sjetimo se izjava Makrona o zaustavljanju proširenja dok se EU ne reformiše.  “Eto vidite da nas neće”, otprilike se horski i tada odgovralo iz BiH, svako iz svog ugla i iz svog interesa, prešućujući, ali jasno sugerišući zaključak-zašto onda da provodimo reforme? No, koliko god se neko trudio da si pribavi opravdanje, uzalud vam trud svirači jer činjenice su ipak neumoljive.  Za razliku od BiH, Sjeverna Makedonija i Albanija imaju puno pravo da od EU traže da sada ispuni obećano i pokrene pregovore sa ovim državama jer su one svoj dio ispunile. S tim u vezi i zabrinutost u ovim zemljama u vezi toga ko će biti novi komesar i kakvo je raspoloženje u vezi nastavka procesa proširenja, ukoliko postoji, može i treba biti razumljiva. Ali, svakoga ko se u BiH povodom toga “zabrinjava” treba podsjetiti na par sitnica nakon kojih je jasno da nema potrebe ni smisla da se zbog toga sekiramo.  Prvo, BiH nije ispunila svoje obaveze ni kada je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) u pitanju a kad će, ne znamo. Drugo, na 22 dopunska pitanja nismo mogli da odgovorimo, dok je gro ostalih “odgovora” ustvari gomila različitih odgovora sa različitih nivoa vlasti na jedno pitanje što je zasluga Mehanizma koordinacije. Sve to stoji i u Mišljenju EK koje je uslijedilo i koje sadrži jasne smjernicame šta treba dalje da radimo. Nakon izražene „zabrinutosti“ u vezi prijedloga novog šefa proširenja, nadležne i zabrinute jednostavno treba pitati: -Hoće li novi saziv EK, sa ili bez Tročanjia, mijenjati Mišljenje prošlog saziva? Neće. -Hoće li nam “neodgovarajući” Tročanji braniti da ispunimo 14 preporuka iz Mišljenja? Neće. -Do kada će 14 mjera biti na snazi? Dok ih ne provedemo. -Pomišlja li trenutno iko u BiH da ih počne provoditi? Ne. -Trebaju li te reforme prvenstveno nama da bi postali normalna zemlja, ili trebaju Briselu? Nama naravno. -Čemu onda sekiracija oko novog šefa proširenja?! Dakle, tek kada uradimo ili barem počnemo raditi na svom dijelu posla, što je prije svega nama u interesu, tek tada će pitanja ko je novi šef za proširenje i kakav stav ima EU po tom pitanju u BiH imati svrhe postavljati.  Koliko smo u ovom momentu daleko od prava i smisla da takva pitanja postavljamo sebi i Briselu, bilo kakvom mjernom jedinicom ili analitičkom metodom nije moguće ni pretpostaviti. Do tada, neka “problem” bude novi šef proširenja, jer to je „dokaz“ da mi hoćemo u EU ali EU nas neće.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (24.09.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61465/mi-bi-ko-u-eu-a-oni-nam-ko-ne-daju http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61465/mi-bi-ko-u-eu-a-oni-nam-ko-ne-daju Umorni smo Mile, de popusti malo Mon, 23 Sep 2019 09:14:57 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije.   Gospodine Dodik, Vidim da si nas opet odbranio od balija, istina ovaj put ti je pripomogo i Vučić, ali to ne umanjuje tvoje državničke sposobnosti. Nakon što si nedavno odbranio Drvar od ustaša, ostaje još da poraziš Amerikance, Nijemce, Britance, Soroša, pa da malo predahneš.  Naravno, po ko zna koji put si nas odbranio od napada koje si sam izmislio, ali ni to nije važno, važno je da pobjeđujemo. Kao lojalni građanin Republike Srpske želim da ti skrenem pažnju na neke stvari koje ti iz audija ili helikoptera ne vidiš ili ne želiš da vidiš. Elem, plašim se da srpski narod posustaje vođo naš, ne može da prati tvoju odlučnost, entuzijazam, patriotizam. Valjda se to zove zamor materijala srpski članu Predsjedništva BiH? Teško je svakih 15 dana braniti Republiku Srpsku od raznoraznih napada koji dolaze sprijeda, otpozadi, s bokova, odozgo i odozdo. Nekad je to bila jedna obojena revolucija po godini, a sada odbijamo napade na 15 dana. Ne spavamo Mile,  jer držimo širom otvorene oči i mrtvu stražu,  zbog raznih špijuna, izdajnika i sorošovaca koji vršljaju po našoj Republici Srpskoj. Umorili su se i policajci koji platu dobijaju da bi nas štitili od unutrašnjih i vanjskih neprijatelja, pa masovno napuštaju policiju i idu da čuvaju Srbe, Hrvate i Bošnjake po njemčkim diskotekama.  Umorili su se i tužioci i već godinu i po dana čekamo da saznamo jel David Dragičević ubijen ili nije? Odoše Dodiče ljudi iz Republike Srpske, ne samo zbog malih plata, loših uslova rada, već zbog stalnih tenzija koje ti i tebi slični Bošnjaci i Hrvati stalno proizvodite. Dragi Mile umorili su se Srbi od tvojih misija, vizija i državničkih odluka. Muka nam je od vaših deklaracija. Umorni smo od istorijskih i presudnih izbora svake dvije godine. Nismo znali da je demokratija ovoliko zamorna. Umorni smo od cirkusa kojeg imamo u Narodnoj skupštini Republike Srpske, jer shvatamo da su nas legitimno izabrani prestavnici po ko zna koji put zajebali. Muka je ljudima od vaših napada i odbrana, poželio se narod monotonije, dosade i mira. Ako meni ne vjeruješ otiđi na granični prelaz Gradiška, naoružaj se strpljenjem, što kažu mediji i gledaj, kako Srbi, ali i Bošnjaci i Hrvati, s osmjehom napuštaju vjekovna ognjišta i blagodeti konstitutivnosti. Muka je narodu, moj Mile, od namještanja tendera, od korupcije gdje moraš svakog namirit od direktora do portira. Umorili su se od nepotizma, gdje najbolji studenti, na intervjuima za posao, postižu najlošije rezultate. Umorio se narod od partijskog zapošljavanja, pa više i ne konkurišu na mjesta u javnim ustanovama. Umorio se narod da u najsavremenije bolnice na Balkanu, nosi svoje gaze, paracetamole, infuzije. Umorili su se od čekanja magnetne rezonance mjesecima. I penzioneri su umorni od stalnog povećanja penzija, od kojih ne mogu da žive ko ljudi. Umorio se narod od otvaranja tri puta istog autoputa, od spektakularnih otvaranja trafo stanica, gradskih mostova i kružnih tokova. Teško je podnijeti tolike građevinske uspjehe. Izvini Milorade, ali mi ne možemo da pratimo tvoj tempo, uspori malo, alkohol više ne pomaže, a sve manje i antidepresivi. Potpiši više mir s njima, od silne borbe, spinova i kampanja, silne radosti i silnih uspjeha, nemamo kad da pravimo djecu. Budi pronatalan. Umorni smo Mile jer smo sve stariji, prosječna starost stanovnika Republike Srpske je 42 godine, sve bolesniji i sve nas je manje. Umorili smo se od učenja istorije ispočetka, od svakodnevnih parastosa žrtvama, od negiranja zločina i veličanja ratnih zločinaca. Umorni smo od našeg i samo našeg antifašizma. Nije lako nositi toliku istoriju na svojim plećima i ne dijeliti je ni sa kim. Jebiga Mile, ne možemo te više pratiti, a tebi je lakše da promijeniš narod, nego da te mi usporavamo u ostvarivanju tvojih ambicija. Jer ako ne usporiš, satraćeš nas, a našu djecu rastjerati po bijelom svijetu.   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61464/umorni-smo-mile-de-popusti-malo http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61464/umorni-smo-mile-de-popusti-malo Nulta tolerancija Wed, 18 Sep 2019 13:20:22 +0200 ili kako “olakšati“ život  običnom čovjeku (moćnog,  baš  briga  što mu je račun za struju ogroman, milionski,  ima on firmu, platiće ona  n e k a d, ili će biti otpisan)  tako da mu nultom   tolerancijom  praktično  sjebeš   domaćinstvo  sječom  struje ,  dakle ono jada što ima  i  što nema, ostaviš  mu  u mraku familiju, najčešće, baš onu koja nema i ne može plaćati troškove struje, familiju koja   nema ni za korpu iz marketa za mjesec dana. Kad bi sve ostalo bilo  moguće servisirati  na vrijeme   i kako Bog zapovijeda,  bilo bi lako i tolerantno  nulirati  i dug za struju.  Ali u ovoj situaciji, kad   „kuja  zeca  ne  stiže“,   kad većina  naroda  ćuti  i  trpi - pitam se  što ja „ kukuričem“, što  ja ovo pišem kao penzionerka,  koja ima  takvu profesorsku   penziju   da  može  da  plati   obaveze,  istina, onda gleda šta joj  ostane, a ne ostane dovoljno da, recimo, uplati  putovanje kruzerom,   što bi   kao nesuđena  njemačka penzionerka mogla bez probelma. . Ali, kasno je da lamentiram nad odlukama koje nisam donijela  kad  je trebalo. Tiempi passati... Pola običnog  naroda duguje za struju, samo što nije poželjno reći  da  stvari  ne  stoje onako  kako   kaže naša Vlada tj.  da  je nama veoma  super. Kad gledamo kroz ružičaste naočale  ispada da je narodu najvažnije kako će stranke podijeliti  uloge, ko će koga  namjestiti  na  pravo mjesto, hoće li konačno ko od važnih da  leti  s  mjesta ministra, nije  valjda da  leti   samo  ona sirota  ministrica  trgovine, a ostali  svi  rade super  kako  kaže Predsjednica i, konačno,  hoće li  Đokića zadesiti sudbina koju mu, kako se šuška, spremaju njegovi drugovi.. Ja nemam pojma hoće li.  A drugovi  su zajebani  kad predumane,  što bi rekao običan narod.  Ne spasi  te ništa  kad na scenu stupi  nulta politička  toleracija  (Čavićeva je nježna, ljudima ipak ne padaju glave,  duguju  pa šta ...)  pa   se  ne  bira kome će sjeći gl ... dobro, ne moram baš sve reći, nisam ja poslanik pa  da mi se može. Oni su tamo plaćeni da govore. Neki govore, a neki ni da progovore, osim  da se slažu. Super, treba zaraditi platu. Dakle, sječa u politici je nešto sasvim drugo.  Obična,  narodna  situacija je mila majka u odnosu na  političku  sječu, tu nema milosti,  mada,  izgleda,  da će i   ova narodna, možda,  biti  gora  nego    onih   godina  kada   smo  kupovali   posječene  bukve , sve po nekoliko metara, ko je koliko mogao, da prezimimo u našem gradu i šire,  da možemo ljudski  ispeći  uštipke na „kraljici“ peći i mrak   noći  pobijediti  akumulatorima ..  Bilo je  to neko drugo vrijeme, bile su ratne i poratne godine, bili su to neki drugi ljudi, bila je to stopostotna  tolerancija života  za  samo  deset  KM,  s  kojim iznosom se  čovjek  vraćao sa tržnice punih cekera. Ali,  ko se  još danas vraća tako  daleko? Nema potrebe.  Mi smo danas  stigli u svijetlu budućnost. Ovom prilikom nemam volje da pričam o Bakiru i ovoj novoj  deklaraciji. Ne zato što nemam šta,  imala bih, a  znam i detalje i iz one prve deklaracije, koja me je u svojoj realizaciji potjerala iz Sarajeva  nakon nekoliko  godina   -  nego  zato  što mi  je od politike zlo. I  što znam  da  sve ovo ima ukus nekakvog bućkuriša, jela  koje nam kuvaju da nas nahrane, a mi, kao veći dio naroda   koji u ovome gradu već mjesecima  pati  od  crijevne infekcije  (postoje tačni podaci  infektologa)  nemamo  volje  ni  da  pojedemo  onu supu s pijetlom  iz  kesice.  Koja djeluje kao infuzija. Samo se pitam  ima  li  izgleda da neko izmisli  takvu  infuziju koja bi zadržala onih stotinjak mladih ljudi  ispod Ekvatora, koju sam iz  autobusa ponovo gledala neko jutro, dok  je pored mene sjedio  čovjek  i  tiho govorio,  bojeći se vejrovatno da ga  ko ne čuje:  „Gospode Bože i  Sveta nedjeljo, šta je ovo,  ode sva mladost“ ...?!   Nisam ništa rekla. A i šta  bih  ja  o tome mogla reći ? Nisam  ja u bila u   izabranoj grupi stručnjaka  nadležnoj za ostanak i rađanje djece. Moram reći da je naročito razumljivo demografsku teoriju    Grupe koja je napravila plan ostanka mladih za nekoliko decenija unaprijed u Republici  -   objasnio    onaj uvaženi profesor doktor i uz to  i  senator na  ATV – u nedavno. Bilo bi smiješno -  da nije   bilo strašno, strašno tužno.   Čast voditeljki koja je sitauciju spasila od  potpune  blamaže. Uostalom, koga briga ?  Bitno je da se ne popusti u nultoj toleranciji.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (18.09.2019.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61463/nulta-tolerancija http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61463/nulta-tolerancija Sajam knjige u Banjaluci treba ukinuti Mon, 16 Sep 2019 09:41:29 +0200 Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. Početkom septembra u Banjaluci se održavaju dva Međunarodna sajma knjige. Jedan o kome pišu mediji i drugi stvarni. Kada govorimo o medijima tu je sve kako treba, tako RTRS prenosi da na 24. Međunarodnom sajmu knjige učestvuje preko 100 izdavača i izlagača iz zemlje i regiona. Onda nastavlja „poštovaoci pisane riječi imaće priliku da se i ove godine susretnu sa kapitalnim izdanjima vodećih izdavačkih kuća iz regiona.“, među kojima su "Kreativni centar", "Vulkan", "Laguna", "Partenon", "Dereta" i mnoge druge. Na to se nadovezuje Glas Srpske koji kaže da smo u subotu i nedjelju imali bogat program, sa brojnim promocijama u prisustvu autora. U prevodu to znači da nas je posjetila preopodobna Ljiljana Habjanović- Đurović, neki pisci za koje osim organizatora je malo ko čuo i vodiće se dosadne rasprave koje niko ne želi da saluša. Ne znam šta banjalučki Sajam čini međunarodnim, jer na njemu nema stranih izdavača, ako izuzmemo izdavače iz Srbije, koji opet po srpskoj logici nisu stranci nego naši. Slabo ima i izdavača iz Federacije BiH,  čak nam više ne dolaze ni oni Iranci iz Sarajeva što su nam „valjali“, za relativno male pare, knjige sa šitskom verzijom islama. U realnosti Sajam knjige u Banjaluci liči na malo veći broj štandova na Trgu Krajine koji prodaju knjige različitih izdavača, baš kao što to rade preko cijele godine. Čak su i prodavci isti. Od kuda onih 100 izdavača i izlagača koje pominje RTRS nemam pojma? Valjda su tu računali i štand MTEL-a, koji je posjetiocima nudio nešto iz svoje bogate izdavačke produkcije pod nazivom 065 i 066. Knjige na štandovima odslikavaju trenutno stanje u Republici Srpskoj. Dominiraju knjige o srpskoj istoriji u kojoj smo ili heroji ili žrtve, što je u potpunosti u skladu sa politikom koju promoviše vlast. Ima mnogo knjiga Ive Andrića, kojeg u posljednje vrijeme promoviše Kusturica, a čita Milorad Dodik. Jovan Dučić lagano pada u zaborav ili su ga Srbi već apsolvirali.  Mnogo je knjiga o ljekovitom bilju, jer može da bude od koristi iako vam je ovjerena knižica. Mnogo je knjiga svetog  Vladike Nikolaja, u kojima nas on moli da se složimo, obožimo i množimo, što je opet u skladu sa trenutnom pronatalnom politikom koju vlasti u Republici Srpskoj zdušno podržavaju. Tu su i djela Vladete Jerotića, koja nam pomažu da ne podlegnemo raznim materijalnim iskušenjima, moralnim posrnućima i da naučimo da živimo sa činjenicom da smo glasajući za Dragana Čavića, glasali za SNSD. Naravno tu je i popularna psihologija koje nam sugeriše da moramo stalno raditi na sebi i mijenjati se, da bi razumjeli i voljeli politiku Milorada Dodika. Transformacija pojedinca je ključ srećnog života, jer možete najebati ako pokušate da mijenjate vlast na izborima ili ulici. Klasne razlike su potpuno demode, tako da su Jalom potpuno potisnuo Marksa. Poseban doprinos tome je dao naš sugrađanin Željko Šmulja sa svojim malim, ali pozitivnim štandom. Tu je i žena Pink Panter, prilično nekonvencionalna i druželjubiva za jednu spisateljicu. Sasvim je jasno da „Glas Srpske“ sajam doživljava veoma ozbiljno, toliko ozbiljno da je uspio da ubije svaku radost na njemu. Jer vi koji ulazite u „hram knjige“, ostavite svaku radost i sreću. Posjetioci su ozbiljni, prodavci su smoreni, pisci nepoznati, prosto rečeno dominira dosada. Svi oni su svjesni da nije vrijeme za zajebanciju i dekadenciju, jer u ovim prelomnim vremenima  svojim dostojanstvom mi čuvamo dostojanstvo i Republike Srpske.  Ovo nije običan sajam knjige, ovo je srpski sajam knjige, a kada postanemo država, onda će sve biti drugačije. Iskreno, plašim se dana kada će moja djeca otići na neki drugi sajam knjige i shvatiti da je to praznik knjige, praznik duha, različitosti i slobode. Kakav će to šok biti za njih. Zato Sajam knjige u Banjaluci treba ukinuti do daljneg!   Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije.       http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61462/sajam-knjige-u-banjaluci-treba-ukinuti http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61462/sajam-knjige-u-banjaluci-treba-ukinuti Snijeg pade na behar na voće... Tue, 10 Sep 2019 15:54:43 +0200 Piše se mnogo o ponosnoj paradi u Sarajevu. Neko je protiv, neko za. Oni što su protiv imaju argumente,  a oni što  su  za  - takođe imaju svoje argumente. Ja sam već pisala jedan blog na ovu temu pa neću da ponavljam. Ali imam potrebu da pitam  o  čemu se s a d a  ovdje zapravo radi ?  Da li  o ljudskim pravima, kršenju tih prava od strane većine, zlostavljanju  LGBT manjine,   nerazumijevanju  njihovog položaja u BiH,  ili se ovdje radi o jednom širem pokretu, koji sada već ima konture nove veoma uticajne  elite, koja  izravno  nameće  svoja pravila, zahtjeve  i tzv. Svjetske  „svjetonazore” Čini se da se radi upravo o ovome drugom. Ponos  ima i drugu dimenziju. To  je sada sasvim jasno.                          Banjalučki  slobodni itelektualac, prof. dr.  Živanović je kometarišući za N1 pokušao da ublaži  odjeke ove avangardne promenade, intelektualno i evropski uznapredovalog Sarajeva, pametnim mislima o  problemima  u BiH društvu u cjelini, nepravdi koja se čini mislećem dijelu populacije oba entiteta, neuvažavanju bilo čega drugačijeg (pa i LGBT-a) društvu u kojem bi povoda za parade i proteste u  vezi  mnogo čega – bilo i  te kako – ali  se bunt  ugušen, narod postaje  sve tiši, a jedan značajan  po broju  dio naroda  diže  ruke od svega i  odlazi, jer shvata da nema šanse u borbi sa stvarnim stanjem (ja naravno parafraziram  komentare  uvaženog profesora). Međutim, ono što želim da istaknem uz svo odobravanje pokušaja da se nešto promijeni  u društvima koja  baštine tradicionalne, pa rekla bih epske korjene –  prema drugačijoj seksualnoj orjentaciji (na koju privatno  i nesporno svaki čovjek ima pravo) jesu  sljedeće  činjenice: Prvo se postavilo pitanje da li se može (smije) organizovati  i parada ponosa  u poslijeratim državicama bivše Jugoslavije.  Bilo je jasno da nema ulaska u moderni, „civilizovani“  svijet  nove  EU   bez ove  parade! I jedan po jedan  padaju gradovi !  Evo i Sarajevo  je najzad   „palo„   sve uz  zvuke  Bela  ćao ....insinuirajući  time  da  se  radi o  fašističkom negiranju ove populacije. OK, dakle, krenulo je. Pošlo se  i  dalje. Ozakonjena su  bračna partnerstva  istopolnih osoba  i sve što s tim ima veze  pogotovo prava udovaca i  udovica iz  tih  životnih  veza, dakle  nasljeđivanje itd.  OK ! Ne treba biti puno  pametan pa vidjeti  da  je u  mnogim zemljama  pripadnost LGBIT-  grupi prednost  za vodeća radna mjesta (primjer Srbije, ne lažimo se, ima i boljih stručanjaka od Ane B.), specijalno    ambasadorska ,  premijerska,  državnička,  umjetnička,  glumačka.. OK, neka im bude. Ali, ono što  nije OK  i   što nema veza sa ljudskim pravim – jeste  priča da ća ONI  da  prave porodice.  Ne, oni  će da demontiraju porodice u  klasičnom smilsu, oni će da stvaraju novi kvalitet, onaj  kojm i diriguje   Vrhovni mislilac iz sjenke, čovjek bez vjere, bez pola, bez nacije. Neobilježen. Ničim.  Dakle, ono što po meni, naravno,  nije OK, i  ne može biti, mada se  to danas radi,  jeste usvajanje djece u istopolnim brakovima. To je ono što  SADA  dolazi na  red.  Dakle,  nije dovoljno što im se evo  sve prizna (volite se, mazite se, spavajate zajedno, sklapajte brakove, tucajte  se   i napolju , ne mora  biti u četri zida, neka je sve  javno,  budite premijeri, ministri, priznati umjetnici, izađite svi  iz ORMARA  -  OK,  može  –   ali   da usvajate djecu,  da  ih  odgajate da bi bili  ŠTA, KO ?  Kao mali Hamza, što  ima  dvojica tata od  kojih  je    jedan tata, a drugi tata - mama. Hamzina seksualna pripadnost  u  budućnosti  vjerovatno je već određena. Priča o povećanju nataliteta  u regionu   i šire   postaje  beznačajna  naspram  problema pripadnika  duginih boja.  Istina  u  zapadnim zemljama  problem pada  nataliteta  već odavno  na  sebe preuzimaju  migranti.   Momci, pravo  potentni, spremni  na onaj   rad do  iznemoglosti.. To je davno bilo pravilo u  Engleskoj,  Francuskoj i Njemačkoj,  bez  obzira na  prihvatanje LGBT  pokreta  iz dna duše. U sjenci duginih boja   migranti  opslužuju one  žene koje  to  žele  u  živo  -  a   ima ih, nije da  ih nema,  pa malih  mulata, kafene boje lica  puna je Holandija, Belgija, Francuska  itd..   Dakle,  ne može  bez muškarca,  koji   ima  pravu onu  …. Dobro,  ne  moram baš  sve reći... Prosto  jest - ali  tako je. Istinu ne možeš zaobići makar se provukao ispod duge. I, nije  valjda, što je  nekako najgore,  da  je na vas drugačije  došao red  da nas  obične  spasavate  od   nas  samih !  Nemojte da se mučite, mi ćemo  nekako ...Kao  i do sada. Tradicija  je nešto  što ima dubok  korjen u ovome narodu. I  to oni  drugačiji  znaju, stoga i  jeste njihova   borba u  svojoj konačnici  uzaludna, jednostavno iz  tunela (ormara)  nema  uspješnog  izlaza na svjetlo dana,  bez obzira na dugine boje.. Oni  uzaludno traže ono što znaju da neće i ne mogu  nikada promijeniti.    Snagu moćne  prirode –  snagu svemogućeg  Tvorca  ne može  uznemiriti  čovjek.  Sve  dok  traje čovjeka  kao bića na ovoj  planeti - nema promjene.  Jednostavno – to je tako. Evo, upravo gledam snimak:  Premijerka  Srbije,  A.  Brnabić  sa  svojom  suprugom  u gostima kod primijera   Luksembuga  i  njegovim suprugom !  Opuštena, nasmijana. Neka takva bude i njena  Srbija, sada kada  iza sebe  ima  ovakvog  premijera  luksemburga,  Srbiji  će  biti puno,  puno  lakše.  I  nama  u  Republici Srpskoj  s njom, tj.  s njim,  tj.  sa Anom B. Ali,  na kraju krajeva, krenite  vi  sa sve duginim bojama   samo  naprijed  u  slobodu.  Puno behara  neka vam  je  na  voću, čak  i zimi...  Ali,  ništa  osim čovjeka, muškaraca  i  žene,  onakvog kakvog ga  je stvorio   Tvorac svega na OVOJ  ZEMLJI - ne stoji vam na putu.  Puritanka  da, jesam,  homofob  ne, ja ne mrzim  nikoga - samo sam iskrena i  vrlo otvorena. P.S.  Bilo bi dobro kad  bi i rudari  iz  Zenice imali onakvu medijsku pažnju kao oni drugačiji  iz cijele regije, ali  rudari su  samo  obični ljudi što rade za mizernu platu. Koga briga za njih.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (10.09.2019.)   http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61461/snijeg-pade-na-behar-na-voce http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61461/snijeg-pade-na-behar-na-voce Povorka ponosa iz perspektive jednog Srbina Mon, 09 Sep 2019 08:20:27 +0200 Draga Republiko Srpska, Juče sam bio u Sarajevu na „Povorci ponosa“, mislim bio sam ja i na anti LGBT protestu, ali o tome neću pisati jer za to „masno“ plaćamo ekspreta za bezbjednost Galijaševića, koji to zna mnogo bolje od mene. Elem, po običaju kada god idem u Sarajevo, ja se patriotski namirim u Republici Srpskoj. Kupim srpski benzin, kupim srpsko pecivo i vodu, srpske žvake i sl., ali i odem u srpski WC. Kada me jami taj patriotski zanos da ne želim ostaviti „ni zrna žita“ u Federaciji BiH. Ali o tome sam ti onomad pisao u blogu o Balaševiću. Ovaj put u Sarajevo nisam išao preko Doboja. Kao što znaš Bošnjaci su Hrvatima „uvalili“ da saniraju onaj odron od tunela Vranduk, što podrazumijeva duga čekanja u bošnjačkom dijelu Federacije BiH. Mi dobro znamo koliko dugotrajni boravak u Federaciji BiH pogubno utiče na identitet svakog pravog Srbina. Išao sam na Kotor Varoš, Kneževo pa preko Vlašića, Travnika do Sarajeva. Naravno u Republici Srpskoj sam poštovao sva srpska saobraćajna ograničenja, a kroz Federaciju BiH sam gonio koliko mogu, pazeći da me ne uhvate i naplate kaznu, jer ne želim na takav način da im punim budžet. Kada sam došao u Sarajevo našao sam parking koji se ne plaća i na taj način je budžet Federacije BiH ostao uskraćen za najmanje 10 KM+ PDV. Draga Republiko Srpska, ja sam na Povorku ponosa išao da bi podržavajući LGBTIQ, razorio etnički i kulturni identitet Bošnjaka. Ako to nije patriotizam, šta je? Imao sam ogromnu tremu na početku, jer se predsjednik Dodik, a ni njegov ekspert za vođenje specijalnog rata Ćeranić, nisu izjašnjavali o „Povorci ponosa“, a bez toga nisam znao šta je dobro za Republiku Srpsku, a šta ne. Zbog toga sam improvizovao na licu mjesta koristeći metodu Stanislavski, uživio sam se u ulogu Nikole Špirića, ponašao kao on, a sve u cilju odbrane interesa Republike Srpske. Bilo je sasvim očekivano i straha, ali pomislih „pa nisu svi pederi Kačavenda“ i krenuh na skup. Na ulazu me nisu mnogo pretresali, a samim tim ni pipali, što je bilo neočekivano na jednoj ovakvoj manifestaciji. Bio sam spreman na sve, samo da se Srbi ne bi osjećali majorizovani na ovoj sarajevskoj manifestaciji. Naroda ko u priči, to sve nešto šareno, veselo, nasmijano, razdragano. To se druži, pozdravlja, priča. Govori se na srpskom, hrvatskom i jeziku bošnjačkog naroda ili kako oni vole da ga zovu bosanski, mada se moglo čuti i italijanski, njemački, engleski, što meni govori da je sve ovo maslo Evropske unije. Mašu onim zastavama duginih boja, provociraju. Čini mi se da je u povorci bilo mnogo onih što sebe opisuju kao građane i Bosanace, ko bi reko da su toliki pederi? Ja se za početak smjestio na začelje kolone, sve kontam tu mi je pozadina najsigurnija, ali onda sam ugledao američkog i engleskog ambasadora ispred sebe. Pomislih, Srđane Srbine, nećeš valjda dozvoliti da oni budu ispred tebe. Stavih ruke na guzicu, pa ispred njih. Onda krenu šetnja, ja gledam u policiju sa strane, jer rekoh ako ove pedere pogledam u oči, gotovo je. Postaću i ja peder. Bilo je i finih cura, ali kako da znam je li lezbejka ili Bošnjakinja? Šetam ja tako i sve gledam ili negdje u daljinu ili na stranu gdje je policija, ali neki Bošnjak iz obezbjeđenja hoće da priča sa mnom. I tako mi hodamo jedan pored drugog, ja držim ostojanje na sve četiri strane, ali vidim da ni ovome Bošnjaku iz obezbjeđenja nije baš prijatno sa tolikim građanima i pederima. Fali nam konstitutivnost. Sve on meni nešto izokola objašnjava, ko da se pravda, kako on ovo ne podržava, ali mu trebaju pare. Ja njemu kažem fino „Jarane da su Srbi 92 ušli u Sarajevo, ovoga ne bi bilo. Trebali ste tada razmišljati o tome.“ Čovjek mene gleda i sve klima glavom. Vidim tugu u njegovim očima, dok ja zamišljam naše tenkove na Čaršiji. Nastavim ja sa šetnjom, vidim niko me ne dira, pa se malo i ja ohrabrim. Gledam okolo kad vidim čovjek nosi dijete. Pravo dijete. Tu mu je i majka, ona gura kolica. Razmišljam ja, „hvala ti Bože, što je Republika Srpska uređena država, ovo naši centri za socijalni rad nikad ne bi dozvolili. Zbog ovoga se dijete oduzima roditeljima dok kažeš gej i nanovo krsti“ Jedan muškarac i žena šetaju i drže se za ruke, te ja ispred njih. Pitam ja njih „šta ćete vi ovdje, vi ste normalni“, a oni kažu da su ovdje zbog ljudskih prava. Poslije ja skontam da je ona Hrvatica, a on Bošnjak, jesu heteroseksualni, ali nisu normalni tj. etnički čisti.    Na kraju sam vidio i neke koji su na Povorku došli sa kučićima, ko biva da se bore za ljudska prava, a poslije će ko zna šta tražiti. Prođe tako sat vremena i mi dođosmo do zgrade zajedničkih organa BiH. Gledam ja u onu zgradu, a u grudima neka težina. Ne vidim Srbe. Znam ja da je nedjelja, znam ja da su tu SDS-ovci, PDP-ovci, ali nema legitimnih predstavnika srpskog naroda u njoj. Nema Tegeltije. Održaše oni govor, tu na platou i koliko sam shvatio ovi LGBTIQ tvrde da su ugroženi, otprilike kao Srbi u Drvaru. Nema posla, diskriminacija u zdravstvu, ne mogu postati direktori, ali ko im je kriv kad nemaju Dodika. Onda Damir Imamović poče pjesmu „Snijeg pade na behar na voće“, narod pjeva, ali ja ne. Ne znam ja koliko moje pjevanje sevdalinki u Sarajevu može da destabilizuje Republiku Srpsku. Ćutim ja i glasa ne ispuštam. Potom krenu i „Bela ćao“ i onda sam skontao da ovi pederi žele da budu antifašisti kao Srbi, ali ne ide to tako. Sve u svemu ja sam svoju dužnost obavio i nadam se da te nisam iznevjerio Republiko Srpska, a ti ako me se sjetiš 9. Januara sjetiš. Tvoj, Srđan!   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (09.09.2019.)                 http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61460/povorka-ponosa-izperspektive-jednog-srbina http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61460/povorka-ponosa-izperspektive-jednog-srbina Opcije Fri, 06 Sep 2019 14:18:59 +0200 “Imaš dvije opcije, jedna je da se zna, a druga je da se zna, a da se ćuti..." (Intervju glumca Denisa Murića, film „Ničije dete„) Kako god okreneš ova druga opicja je bolja, mada nije moralna. Zašto? Pa čisto rezonski. Je li novinar Kovačević prošao kako je prošao zato što nije ćutao? Šta se otkrilo? Ništa. Onaj bokser, kao odvaljen od brda smiješi se u sudnici, dok novinar umalo nije ostavio svoju djecu da budu siročad bez oca. Gledano pragmatično, bolje prolaze oni koji ćute, a rade svoj posao. Mislim ne rade ništa posebno, dapače, mnogi pojma nemaju o onome za šta su plaćeni da rade, kao recimo ona nova ljepotica što se sada brine o istorijskom i kulturnom nasljeđu ove zemlje, a pitanje je, mada ja ženu ne znam, pa ne mogu da sudim - šta je na ekonomskim naukama mogla naučti, recim, o istoriji umjetnosti  – ali izabrani rade ono što je danas najvažnije, prave se ludi... Pa nek traje dok traje....Isplati se. Ali, riječ po riječ, omakne se čovjeku da kritikuje, nije dementan, sve vidi - mada u njemu vrišti racio, nemoj se zamjeriti, šta te briga, neka mladi odlaze, neka stari skapavaju, neka pojedini ministri ne znaju da bez poštapalica sroče dvije rečenice - šta ti kao penzioner imaš da primjedbuješ. Meni bi trebalo biti važno samo da penzija ide  redovno, jer mene niko ne plaća, niko ne podstiče moju hrabrost značajnim doznakama na račun, važno je samo da mogu platiti račune, ponešto priuštiti porodici, unucima - zar nije dosta?! Šta mi treba da se bakćem političkim pitanjima, sa MAP-om, tj.  ucjenama sarajevskih političara koji mogu ucjenjivati ove što nisu miljenici međunarodne zajednice ili, možda, sa onom bivšom bankarkom, sada odgovornom za čuvanje nasljeđa kulture? Kome još treba kultura u životu?    Šta mene briga što djeca uče i što treba i što ne treba. Ali, kao profesorica stranih jezika moram reći da imam u rukama udžbenike (najmanje 2 i radna sveska za njemački, tako isto i za engelski jezik) i u njima se jedva snalazim,  ja, koja sam predavala, pregovarala, prevodila cijeli život - jedva znam da  se snađem u klopkama i zamkama zadataka za kontrolne, a pri tome se podrazumijeva da djece ZNAJU gramatiku, koja je, recimo, u njemačkom jeziku veoma teška, za razliku od engleskog jezika, koji djeca mnogo lakše uče i koji vole, te da učenje napamet pojmova, rečenica itd. na njemačkom jeziku nije  nimalo lako, ako se pri tome ne utvrde i stalno ne ponavljaju o s n o v n a znanja iz gramatike. Odbačen je stari način učenja napravljeni novi udžbenici, i šta? Ništa bolje, prema mom iskustvu. Mi smo učili na stari način, imali samo jednu knjigu za svaki predmet, i, vjerujte, da smo znali – dobro smo znali, nismo se brukali kao studenti, ni u Njemačkoj, ni u Engleskoj! Prošao je raspust. Djeca su pozaboravljala ono su znala, ŠTO JE I NORMALNO. S NJIMA TREBA PONAVLJATI GRADIVO. Ali, nema vremena za ponavljanje. Treba ubaciti kontrolne što prije!  Instrukcije djeci trebaju za strane jezike, za matematiku, za fiziku, za hemiju, jer roditelji teško mogu pomoći, pa moraju da nađu sredstva da plate pomoć. Naravno da ima izuzetaka, ima i super učenika! Ne pišem o njima. Nisu izuzeci pravilo, važna je ona veća grupa djece, što nisu ni lumeni, ni čuda od djece – nego su obični mališani, zaigrani, još neozbiljni – tek došli sa dugog raspusta – a nastavnici  izgleda da čekaju da vide ŠTA NE ZNAJU. Zaboravlja se činjenica da postoji nešto što se zove SMISAO ili TALENAT za jezike, ili za matematiku, što je vidljivo već nakon prvih godina osnovne škole, naravno za stručne nastavnike. Bilo bi dobro kada djeca koja pokažu da vole i znaju jedan od dva gore pomenuta predmeta budu pošteđena ismijavanja i zanemarivanja nastavnika. Takvih primjera ima. Stoga, poštovani nastavnici, ne otežavajte djeci i onako teške programe, pune nepoznatih riječi, pojmova, koje ne razumiju ni oni što su završili fakultete, možda ni oni što predaju, jer ih djeci ne objašnjavaju. Ne uništavajte im djetinjstvo, ne učite ih da se boje, ne pokazujte im ljutita, namrgođena lica – jer ti dani male škole se pamte za cijeli život. Trebalo bi da ih se djeca sjećaju sa radošću. Vrlo brzo dolazi srednja škola i težak izbor kuda dalje, a većinu čeka   praktična nastava u radionicama, što je trend ove nove generacije stručnjaka, ministara i naročito poslodavaca, koji sada vode glavnu riječ u obrzovanju.  Mnogi neće vidjeti fakultete – shvatiće poruku „ šta će im nauka kad se ne isplati, to nikome ne treba“, naukom se bave budale i zanesenjaci – koji ne trebaju ovome društvu, pa će kao onaj  dečko Murić, sjajan glumac iz gore pomenutog filma, „otići da peru čaše u Njemačkoj“  jer ovdje neće biti posla za one koji žele više i drugačije.   Na kraju uopšte nema veze ko i kada će zauzeti koju fotelju gore?! To je uostalom dogovoreno. Suštinska pitanja ove države kao npr. pomenuti MAP ne zavise od ovoga naroda. Karte su nama uvijek miješali moćni, oni koji su  u sjeni, koji negdje daleko odlučuju o našem životu, uz viski  i specijalitete. Da li mi, obični ljudi u BiH, imamo pravo na nadu da postoji bolje sutra?!  Teško. Jer, nama su krivi ONI, a njima smo krivi MI.   Ne spominjem ovaj put one hiljade ispravnih diploma, koje su javni radnici uputili predsjedniku Vlade meilom, a on će lagano da formira komisuju da pregleda sve po redu, pa nije njegovo da se bavim trivijalnim stvarima kao što su diplome. Ali, dažbe mu je činjenice mora da utvrdi hrabra prof. Trivić, crno na bijelo – nema druge! A, to će preokrenuti stvari  u ovoj zemlji iz temelja. Hoće, ali malo sutra!    Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije        http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61459/opcije http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61459/opcije Moralna gromado Kojiću gdje je 5536 nestalih Bošnjaka i Hrvata? Mon, 02 Sep 2019 09:10:43 +0200 Prije nekoliko dana, tačnije 30. avgusta, obilježavao se Međunarodni dan nestalih i tada smo saznali da se u Bosni i Hercegovini još uvijek traži 7206 ljudi. Tom prilikom smo mogli čuti isprazne fraze domaćih političara, a mene je posebno dirnula izjava Milorada Kojića direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih koji je kazao „Institut za nestale BiH od početka rada bio u funkciji samo nestalih Bošnjaka u potpunosti zanemarujući proces traženja nestalih Srba, te da je proces traženja nestalih daleko bolje funkcionisao dok je bio u nadležnosti entitetskih komisija.Takvo stanje je neodrživo jer se ne ispunjavaju osnovni moralni principi, a to je da je ovo, prije svega, humano i humanitarno pitanje i da je na prvom mjestu to da porodice pronađu svoje nestale, a tek onda dolaze krivičnopravna pitanja i ostalo.“ Zajebano je to kada se neko u Bosni i Hercegovini poziva na moralne principe, humanost i humanitarnost, jer i moral i humanost su univerzalni principi koji prevazileze etničke principe i granice. U ovom trenutku se u Bosni i Hercegovini traži 1670 nestalih Srba i 5536 Bošnjaka i Hrvata. Postavlja se pitanje šta su direktor Milorad Kojić i institucija na čijem je čelu uradili, držeći se moralnih principa i načela humanosti, po pitanju nestalih Bošnjaka i Hrvata? Ništa, ako pogledate aktivnosti, sopštenja, publikacije, statistiku i slično, Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih vidite da se oni ne bave isključivo Srbima i da tu nema mnogo prostora za univerzalne moralne principe, humanost i humanitarni rad. Da je direktor Kojić toliki čovjekoljubac, kolikim se predstavlja, onda bi se institucija na čijem je čelu jednako bavila Bošnjacima i Hrvatima koji su ubijeni na teritoriji Republike Srpske i koji se još uvijek traže, jednako kao i Srbima. Evo pitaću direktora Kojića koliko su on i njegova institucija pronašli masovnih grobnica Bošnjaka i Hrvata na teritoriji Republike Srpske i da li imaju registar ubijenih Bošnjaka i Hrvata? Odgovor je nijednu grobnici, a nema ni registra. Šta je razlog zašto Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih ne bavi se Hrvatima i Bošnjacima ubijenim u Prijedoru, Kotor Varoši, Tesliću, Doboju, Bijeljini, Zvorniku, Srebrenici, Višegradu, Foči? Koji su to razlozi koji direktoru Kojiću brane da bude moralan i human? Ne znam, jer u opisu poslova Centra koje obavljaju nigdje ne piše da se trebaju baviti isključivo srpskim žrtvama, evo vam nekoliko primjera čime se Centar bavi: • istraživanje, prikupljanje, dokumentovanje, obradu, klasifikaciju, prezentovanje i arhiviranje dokumentacione i druge građe o Odbrambeno-otadžbinskom ratu, drugim ratovima iz perioda 20. vijeka na prostoru bivše Jugoslavije, genocidu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ratnim zločinima, zločinima počinjenim protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, kao i drugim događajima na prostoru Bosne i Hercegovine i bivše Jugoslavije, njihovim uzrocima, posljedicama, te pojavama i mehanizmima koji dovode do njih ili ih suzbijaju i sprječavaju. • lociranje mjesta stradanja nestalih lica, masovnih, pojedinačnih i izmještenih grobnica na teritoriji BiH, Republike Hrvatske i Republike Srbije. • saradnju sa svim porodicama i udruženjima nestalih lica u Republici Srpskoj i van Republike Srpske, organizovanje i pozivanje porodica nestalih lica na identifikaciju. Formalno i pravno Kojić ima odrešene ruke da se bavi bošnjačim i hrvatskim žrtvama, ali on to ne čini jer su njegov moral i humanost omeđeni srpstvom. I zato on nema pravo da kritikuje Institut za nestale BiH, jer ni on ni institucija koju vodi nisu ništa bolji od njih.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije    http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61458/moralna-gromado-kojicu-gdje-je-5536-nestalih-bosnjaka-i-hrvata http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61458/moralna-gromado-kojicu-gdje-je-5536-nestalih-bosnjaka-i-hrvata Nije se mog'o snać pa se vratio iz Dojčlanda Thu, 29 Aug 2019 10:23:44 +0200 I dok nas svakodnevno bombarduju informacijama kako se broj onih, koji napuštaju zemlju iz minute u minutu povećava, kako je „odliv mozaka“ nezaustavljiv, skoro pa ispod radara neprimjetno prolazi činjenica da se istovremeno s odlaskom jednih broj onih koji s vraćaju povećava. I ne, nisu se vratili jer eto nema posla. Nisu se vratili jer su protjerani pošto nemaju papire. Vratili su se jer se nisu snašli. Koliko god meni suludo zvučalo takvo objašnjenje, a sve ga češće čujem, ljudi bukvalno njega navode kao razlog. Zar je moguće da se sve više ljudi odlučuje na korak migracije a da prethodno nisu o tome razmišljali, da nisu razmišljali da ako negdje počinješ od nule onda to stvarno tako i biva?! Potpuni reset života na fabričke postavke pa ga gradi onako kako želiš u tuđini. Tuđina. Tako jednostavna riječ, čak malo zlokobno zvuči kad smo mi Balkanci u pitanju. Svima da je tamo, a kad dođu shvate da nije k'o kod kuće. Sretoh svog komšiju nedavno na ulici. Nemalo iznenađena jer je samo mjesec prethodno otišao u Njemačku, sve sa fanfarama kako započinje novi život negdje gdje će ga cijeniti. Pa, šta bi? – upitah ga onako u čudu i nevjerici a jedva se suzdržavajući da ne prasnem u smijeh. Kaže mi da to nije bilo to. Da se nije snaš'o. Težak mu njemački a uz sve to  nikog tamo ne poznaje. Skont'o da mu se bolje vratiti kući. Lakomislenost i naivnost našeg svijeta je zaista za neku dublju analizu. Jasno je da su ljudi nezadovoljni stanjem u zemlji iako su oni krivi za njega u većoj mjeri od političara koje svaki put iznova biraju. Ali zašto se uopšte upuštat u avanturu zvanu migracija ako realno ni ovdje ne znaš život posložiti, pa kako ćeš tamo. Kada stranac dođe u BiH, pa makar i kao turista, odmah drvljem i kamenjem po njemu što ne zna običaje, što ne zna koju riječ na našem. Ali se sjetiti da prije nego započneš život negdje najprije malo naučiš jezika pa ga tamo nastaviš usavršavat. A to jok. Ni pod razno. Bog je dao nama pamet. Samo će telepatijom nekako doć potrebno znanje. Ne poznavati nekoga u tuđini pa to navesti kao razlog je blago rečeno presmiješno. Nama mentalitet ne dopušta da ljude oko nas ne poznamo, da ne zabadamo nos u njihov život iako je naš nesređen. Jutarnja kafa s prvom konom. Pomoć malog od komišije oko cijepanja i unosa drva. Mama pravi čaj i kuha pileću juhu iako je dijete već davno zagazilo u 40-tu jer se eto prehladilo. Da, toga nema vani. Nema mame pa se čaj mora sam spremiti ali sve drugo ima. Ima i super komšija s kojima se u prolazu pozdravimo, onim kojima pokucamo na vrata, predstavimo se i kažemo da smo novi i da bismo cijenili svaki vid sugestije i savjeta. I gle čuda, ljubaznost, posebno naša Balkanska, otvara i najtvrđe utvrde u tuđini. Al kud baš da se ponizimo i od neznanaca tražimo pomoć? Toga u Bosni nema. Zatucani mentalitet, koliko god grubo zvučalo, iz nas niko ni toljagom ne može istjerat. Dok od djece pravimo degenerike, podmećući vlastita leđa jer hudo ono od 40+ godina je eto smotano, vraćat će se ljudi iz boljega u gore jer „to nije to“. Nema to veze sa hladnoćom zapada, sa rigoroznim pravilima koja se moraju poštivati, sa činjenicom da se negdje zaista mora raditi a na kraju se to višestruko vrati. Nema čak ni sa stupidnim razlogom kako tamo negdje nema nikog mog jer su se ljudi stoljećima selili i započinjali nove živote bez ikoga svog pa sa potpunim strancima gradili i poslovne imperije i sretne brakove. Najlakše je već na početku odustati, vratiti se bez da ste išta pokušali i još paradirati kao da je podvig iskoristiti povratnu kartu. Tuđina jest hladna i zahtjevna dok u njoj ne saviješ gnijezdo i ne izgradiš ono zašto si u nju i došao, al' brate nigdje nije plaho k'o uz materinu suknju. Jel tako?!   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije      http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61457/nije-se-mogo-snac-pa-se-vratio-iz-dojclanda http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61457/nije-se-mogo-snac-pa-se-vratio-iz-dojclanda Departure Point Wed, 28 Aug 2019 09:42:22 +0200 1. Kad bi bilo što biti ne može, tada bi naš engleski diplomac već bio bez diploma, ali I bez funkcije. Ali on je štićena ličnost, što bi rekli bezbjednjaci. Ko bi uostalom ispitao njegovo znanje engleskog jezika kad u našoj Vladi nema sekretarice koja govori strane jezike. Ograđujem se samo ako je u međuvremenu drugačije I ako je primljena neka nova.. Možda mladi Rajičević zna engelski, polagao je na fakultetu, a možda zna i besprijekorno dotjerana ministarka prosvjete, čije ministarstvo troši velke pare iz budžeta. Pitanje je samo da li na prave stvari, ja nemam pojma, niti je moje da ispitujem. 2. Bez diploma i radnog mjesta ostaće sića, koju sada orkanskom snagom gura mlada prof. Trivić, ni sama ne znajući da pokreće snježnu lavinu na obične lažnjake, ili možda znajući da lavina ima kontrolisanu putanju, te neće zatrpati onoga koga bi trebalo da zatrpa - dokaz je engleski diplomac., ne „Engleski pacijent“ - to je naziv jednog melodramatičnog filma. 3. Političko zakuvavanje na liniji Banja Luka – Sarajevo u punom je jeku, ili obratno oko ONOGA, tj. oko NJEGA, nije tema za običnog čovjeka. To su stvari za one koje imaju skrivene moći, tj. okultne uvide u nešto što se skriva od BiH javnosti (koje uopšte nema), ili za one penzionere što igraju šah u parku – koji i kad ih upitaš o ulasku Republike Srpske u NATO, znaju reći samo da nije moguće preživjeti sa penzijom. Intelektulaci, analitičari većinom ćute, čast pojedincima, budući da nije jasno šta donosi jesen, djece u školi, osim ogreva i ajvara. Bolje je ne zajebavati se procjenama - jer kad se ne desi ono što kao predviđaš – može te dobro zaboljeti glava. Ili leđa. 4. Roditelji sluđeni kupuju knjige i pribor za školu, treba samo ući kod “Gatarića” kod koga je kupovina povoljnija nego u knjižarama, pa vidjeti gužvu, grabljenje teka, olovaka, blokova itd. Mogu samo zamisliti kako je onima koji imaju troje i više djece koja se školuju – kako tjeraju u .... dobro, ne moram sve reći, i Vladu i komisije za demografiju - kad propagiraju povećano rađanje djece - misleći kako nemaju dovoljno, ni da ih hrane, ni da ih školuju. To naravno nije problem onih čija djeca pogađaju skupe koledže vani, a nije ih mali broj. 5. Ispod Ekvatora, našeg departure point - a za odlaske vani u bespuća budućnosti i danas je poveća grupa mladih. Pa šta? Penzioneri će ostati. Ako treba sve mogu, ali neće moći rađati - to je završena priča. Ovi što mogu rađati odlaze da rađaju djecu na nekim drugim mjestima. 6. Moram reći da sam bila zapanjena reakcijom Edija Rame, kad posla bagere da sruše restoran onoga ludaka što napade španske turiste (pitam se da li bi tako reagovao za turiste iz Srbije, ili Republike Srpske a možda i bi ko zna, možda se Albanija pretvara u pravnu državu?!) Taj restorandžija nije platio porez, nema dozvolu za objekat itd. ali, priznaćete, da su ga mogli i prije kazniti. Ovo rušenje sada je dokaz kako se država obračunava sa onima koji upropaštavaju turizam u Albaniji, koji je još u povoju. Pa makar to bila vlast Rame Edija. Ruka države - je ruka države. Mi ovdje, koprcajući se od političke Scile – do opasne Harbide – sami ne znamo kuda ćemo, ni šta ćemo. Ako smo za državu BiH onda smo za naše natovci, evropljani, globalisti, izdajnici - a ako smo za entitete –tj. svako sebi I za sebe tj. za Tegeltiju, onda rizikujemo da nas opet pospu razblaženim uranijumom prijatelji iz NATO-a – pa kad pogledaš – najbolje je praviti se lud. 7. Sada se pravi lud jedan čovjek odozgo nekad iz onoga nekadašnjeg SDS-a, i za to prima lijepu platu. S njim sam nekada bila u politici, tj. u stranci. On je, naime, tada bio veliki srpski patriota, kakav može biti samo zakleti Hercegovac i borac VRS-a, a sada kao neki d r ž a v n i koordinator n e č e g a. Sada plamudi nešto, pojma nemam šta, sa TV BiH, kao da nikad, ama baš nikad, nama u Banja Luci nije govorio neke druge stvari, poučavao nas, usmjeravao nas…. A mi ga slušali. I vjerovali mu, a on kao i drugi uhvatio mjesto, boli ga đon. . Koje smo mi budale bili ! 8. Vidjela sam zadnje snimke Miloševića, nesrećnog predsjednika Srbije, koga su njegovi poslali u Hag. Šta sam osjećala? Žaljenje, bijes, tugu, sramotu ? Ništa od toga pojedinačno. I sve zajedno. Neko ko glavu svoga predsjednika izruči na tacni kao unaprijed osuđenog, pod teškom optužbom da je samo ON u svome UZP –u kriv za sve što se desilo na ovom nesrećnom Balkanu - možda je protekom vremena i shvatio da nije baš sve bilo onako kako je tada sročeno u optužnici vijeka.. Ali, i to je prošlo. Sada smo svi strašno srećni. I veoma slobodni. 9. I dok strašne vrućine traju, dok se s odmora vraćaju oni koji su odmore mogli da plate velikim parama i oni što su digli kredite za nedjelju dana negdje u Crnoj Gori, mirno teče zeleni Vrbas. I nosi dane ove 2019 godine, u kojoj, i nakon bezmalo dvije i po decenije od kraja zadnjega rata, mi u BiH i dalje brojimo mrtve, dok bogati broje milione - a okrećemo glave od one kolone mladih ispod departure point -a. Mi smo stvarno super narod. Da su svijećom tražili bolji, ne bi ga našli.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije       http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61456/departure-point http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61456/departure-point