http://www.frontal.ba/ Copyright 2021 Promotim d.o.o. Frontal RSS Feed Mon, 25 Oct 2021 11:25:32 +0200 OTVORENO  PISMO SRPSKOM   ČLANU  PREDSJEDNIŠTVA BiH I PREDSJEDNIKU  SNSD –a   gosp. MILORADU DODIKU   Poštovi  gosp. Dodik. Povod  moga   obraćanja Vama    je   još  jedna u  nizu  sjednica „Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“, od   24. oktobra,  tj. skup  preživjelih  poslanika   Prvog saziva    Skupštine  srpskoga naroda  -  čija   se  uloga   i  značaj  zaboravlja, osim, naravno, sjećanja  na godišnjicu poznatih  dešavanja. Imam u vezi toga samo jedno na umu –a  to je  da Vas zamolim  da  jasno  i  glasno, svojim obraćanjem (kao  kad  ste veoma upečatljivo  na komemoraciji pok. Momčilu Krajišniku to uradili, mimo očekivanja mnogih koji se  boje da dignu glavu i kažu istinu),  zaustavite  omalovažavanje  prvih  poslanika Skupštine  Republike  Srpske, među  kojima    ste bili  i  Vi   i   moj pokojni suprug  Milan, ali  i  mnogi  drugi  ugledni  i  čestiti  ljudi,  čiju  hrabrost,  zasluge  i pregalaštvo  u veoma opasnim vremenima,  danas  zaboravljaju, ili  čak negiraju    oni, koji  bi po  logici  stvari, uz  samo  minimum   svijesti   o  činjenicama, koje   zadiru  duboko  u  temelje  naše  Republike – pri  tome  mislim   na  borce   i  veterane  naše časne  VRS  –  morali  poštovati. U  temelje   ove   Republike    utkana su,  pored   života   desetina   hiljada boraca   VRS -  i    83  imena  poslanika    prvog  saziva  Skupštine  srpskog naroda. Poricanje   načina  kako je  naša Republika  nastala, potpomognuto predstavnicima    nama  „prijateljskih“ zemalja,  zapravo  ide   u cilju   ostvarenja  dugogodišnjeg  sna   i  želje   Bošnjaka  - a   to je  ukidanje Republike Srpske ili bar njeno omalovažavanje  i  svođenje  na značaj  jednog   od  kantona BiH.   Razlog  je, vjerovatno, težak položaj  boračke kategorije, demobilisanih boraca, njihove, većinom, nezaposlene djece, veterana i  svih onih, koji  se, zbog svoje teške    situacije, ali  ne samo zbog toga  i  ne  nužno samo iz  ove kategorije (ima među njima  i  onih  koji su  davno, neki  u  ratu, veoma  uspješno  riješili svoj materijalni položaj,  a danas se  neshvatljivom  žestinom   obrušavaju na  osnove  stvaranja Republike Srpske 1991 godine  -  u čijoj  su odbrani  borci  VRS nesporno   junački  učestvovali. Branili i  odbranili  ono što su  izabrani    srpski   poslanici političkom voljom svoga   naroda  proglasili    9.januara 1991 .   Da su životi   i dijelovi  tijela  naših  boraca i  invalida neprocjenjivi, činjenica je koju niko nije i neće  nikada negirati. To je sveta i nesporna  istina. Rukovodstvo SDS –a    sa  Šarovićem na čelu, partije  koja   je sebe godinama  (s  pravom) nazivala državotvornom    strankom zaboravilo je   ulogu i značaj stvaralaca  Republike Srpske. S dubokim čuđenjem i  rezignacijom   konstatujem  neshvatljivi   kukavičluk   članova  SDS-a,  povlačenje   od  odgovornosti, a guranje PDP  da stekne   neku vodeću ulogu u Republici, a koju u prošlosti o kojoj pišem -  nema -  koju  SDS  ima  prema  svojoj ulozi  od  1991 -  1995. Prihvatanjem   situacije    kakva   se  danas  stvara  u  vezi   osnivanja  Republike Srpske (ali i mnogo čega drugog što se u zadnje vrijeme dešava, zašto je  javnosti poznato)    i  što  se  (SDS)  još   neshvatljivije,   praktično   stavlja  na stranu   neskrivenih  bošnjačkih ambicija u  vezi Republike Srpske.   Ja  mislim da su velike promjene u istoriji, neočekivana rješenja, sudar  željenog, mogućeg  i  opasnog , biranje trenutka kada će se nešto desiti u istoriji -  a kada ne - stvari   o kojima   odlučuju  VOĐE  naroda i tzv. „okidači„ koji onda pokreću  promjene .  . To  ne  odlučije narod -  i nije  nikada u istoriji -  a  sve dok nema  prave vođe  – narod  ćuti, boji se, trpi, biva ponižen, brani  mu  se da govori, sudi   mu se, hapse  ga  (Bošnjaci  svoje  oslobađaju, a  Srbe  Hag  osuđuje  na više doživotnih robija, a opet je malo ).. Bošnjaci   koji bi   morali da razgovaraju, jer im  je to obaveza  po Dejtonu, dakle dogovor  SVE  TRI STRANE  u BiH  (što je   objektivno teško da se desi), što je  i  civilizacijska  obaveza  ako  ništa drugo – ne žele  NI DA RAZGOVARAJU. Time je sve rečeno. Da se vratim temi. Niko ne  tvrdi da je u Republici Srpskoj  život  idealan. Puno je dokaza da ima  korupcije, namještenih tendera, afera   (da ih sve ne spominjem) dokaza  kako se  tajkuni  i ljudi    bliski  politici bogate, kako   neke porodice  žive   bolje od  stotina  drugih porodica u Republici.  Niko ne tvrdi da je  život boraca i invalida  sjajan, da imaju  sve što bi trebali da imaju. Da bi mogli imati i više i bolje. Trebalo bi da  smo slijepi da ne vidimo društvene razlike, da  ne osjećamo  i   na svojoj  koži   kako   žive penzioneri. Zato, poštovani, dajte  borcima,  veteranima, invalidima  sve što Republika može, koliko god može,  i više od toga, poboljšajte im život, povećajte boračke dodatke, inavlidnine, izgradite  im kuće, dajte im stanove, zaposlite im djecu  – ne zato   što se   Republika (Vlada)  boji  njihove reakcije  i   prijetnji,  nego zato što oni  ISTINSKI   zaslužuju svaku pažnju i žrtvu -  ali   glasno recite, ko   jeste   de facto    STVORIO    i    kako  - Republiku Srpsku, kada  i  pod  kojim uslovima. Bez obzira  šta  borci  misle, šta osjećaju, šta   ih boli  -  vojnička  odbrana  Republike  Srpske    nije  isto  što  i   stvaranje  Republike. Jer,   da  nije  bila  stvorena, prije rata,  slobodnom voljom izabranih, legitimnih  predstavnika srpskoga naroda, a  junački,  krvlju, odbranjena  u  ratu  - Srpske  Republike  ne bi bilo. Nadam se da ćete ovo moje obraćanje shvatiti   prije svega  kao molbu, ali i  kao dobronamjerno upozorenje da  pozivanje   nekoliko    poslanika na  svečanosti u  sadašnju  Skupštinu, na svečanu  sjednicu -  NIŠTA ne znači. Stoga, ne morate   preživjelima, a  ni  preminulim   poslanicima, kao   Vlada, dati   bilo nikakvu naknadu,  nemojte ni obećavati  davanja onima koji su bili politički  heroji toga doba  čak  ni  raspravljati, nemojte  ih  čak ni pohvaliti da su/da ste   BILI  HRABRI u    teško doba , da ste donosili    značajne  odluke  u to  teško doba (a kad je Srbima bilo lako ?)   ako  će   to smiriti i  utišati  glasove  onih koji ovo koriste da bi imali  više evropskih poena (ali i bošnjačkih) pred  predstojeće  izbore.   Ali, nemojte dozvoliti   ni  ih ponižavaju  oni  koji im nisu  ni do koljena. Oni  poslanici  koji su  živi   a  nemaju nikakve prihode, valjda  neće  pomrijeti,  (mada neki u bijedi već i  jesu), nekako  će preživjeti. Oni   koji su  nekako  zbrinuti ili su se obogatili,  živjeće   od   svoga  bogatstva, mada mislim  da ih  je malo.    Mrtvi  ćute,  ali   i  mnogi   živi  ćute, kao  da  ne smiju  da  se jave. Kao da  su ih  ućutkali oni koji se  sada izvlače iz mišjih rupa i izigravaju borce za dobrobit  narod,  a  misle samo na sebe. Nemojte  dozvoliti da ovaj  problem bude prećutan kao  odbačena  istorijska  knjiga, kao pogrešno  odigrana  uloga. Jer nije. Mnogi  baš to jedva čekaju da nam zadaju završni udarac.   Vi,  prvi   poslanici   u  onoj   sali  na    Palama  onoga    januara  1991. godine    bili  ste   patriote  živi,    hrabri,  istiniti... niste  kukali, niste  cmizdrli,  ni   dozivali   u pomoć. Znali ste da neće biti lako, znali ste (budući da ste bili izabrani  od naroda) da ideja koja vas je vodila neće biti ni lako, ni brzo izvodiljiva .. Da će se mnogi žrtvovati.  Ali, to je duga priča.   Imali  ste vi  svoju  istorijsku ulogu.  Nemojte  da se pomisli da  to  tada   t a k o   nije   bilo. Bilo je. Vi znate da je bilo.  I ja znam da je bilo   S   poštovanjem,    Radmila  Trbojević   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (25.10.2021.)        http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61783/libertas-est-potestas-faciendi-id-quod-iure-licet...-sloboda-je-mogucnost-raditi-ono-sto-zakon-dozvoljava http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61783/libertas-est-potestas-faciendi-id-quod-iure-licet...-sloboda-je-mogucnost-raditi-ono-sto-zakon-dozvoljava Mon, 25 Oct 2021 10:09:58 +0200 Адил Османовић, потпредсједник Странке демократске акције и шеф Клуба СДА у Заступничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херецеговине мисли да је „Једини узрок кризе јесте искључиво Милорад Додик,“ и указује да се ради о ратном хушкачу и политчару опасних намјера,...“http://www.bosnjaci.net/prilog.php?rid=1&pid=74096 Чланови Босанске академије наука и умјетности „Кулин бан“ тврде да Миорад Додик својим активностима може увести Босну и Херцеговину у нови рат и не можемо имати и мир у Босни и Херцеговини и Милорада Додика. И на крају износе став да „Босна и Херцеговина не смије више бити талац тог човјека.“https://www.source.ba/clanak/BiH/582673/Ne-mozemo-imati-i-mir-u-Bosni-i-Hercegovini-i-Milorada-Dodика Савез антифашиста и бораца народноослободилачког рата у Босни и Херцеговини (САБНОР БиХ) оцјењује да дјеловање Додика као објаву рата, напад на уставни поредак и чин велеиздаје. И на крају подсјећају „да су темељне вриједности остале након засједања ЗАВНОБИХ-а, одбранили 1941, затим 1992, и да ће то учинит опет и 2021 године. . https://faktor.ba/vijest/sabnor-na-djelu-je-objava-rata-ne-smijemo-cekati-tzv-medunarodnu-zajednicu/141123 Ернад Матеј коментатор портала Патрија мисли да се Босанци и Херцеговици морају пробудити да их поново не „затекне“ рат и подсјећа на ријечи покојног Нијаза Дураковића који је изјавио да му је највећа грешка што „1992. године није формирао патриотске јединице СДП-а које би браниле идеју мултиетичке и грађанске БиХ:“ https://nap.ba/news/85316 П.Е.Н. Центар у Босни и Херцеговини упозорио је домаћу и међународну јавност да политичка криза у Босни и Херцеговини, под утицајем радиканих националистких лидера ескалира до те мјере да може да директно угрози мир и сигурност. Наглашавају, да зло искључивог национализма и шовинизма поново пријети оружаним сукобима. Да би било јасно на кога мисле, а мисле на Милорада Додика, представника данашњих Срба из Репубике Српске и подсјећају „да се све то догађа тридесет година након што је ратни злочинац Радован Караџић у свом говору у Парламенту РБиХ, у сличном реториком модусу, најавио рат.“ https://depo.ba/clanak/222823/oblaci-rata-opet-su-se-nadvili-nad-bih-a-zlo-nacionalizma-i-sovinizma-ponovo-prijeti-oruzanim-sukobima Адвокатица и бивша тужитељица Сенка Ножица је изјавила да „Ово што Миорад Додик ради, ради из полиитчки разлога, али ово може довести до рата. Занимљива је њена аргументација на кога се Миорад Додик мисли ослонити у случају ратног сукоба. То је „10 посто будала у сваком народу“ и „10 посто људи који мисле да ће у рату добити нешто што у претходном нису“, „Или они који су дужни фирмама па да буде ’92 и нико није више дужан.! https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/220425/advokatica_i_bivsa_tuziteljica_upozorava_ovo_sto_milorad_dodik_radi_moze_dovesti_do_rata_ja_sam_se_prepala_video.html Босанскохерцеговачки политички аналитичари су „углавном сагласни да ниједна држава, укључујући Србију и Русију не би отворено војно подржала Додика у случају оружаних сукоба. Друго је питање ангажмана плаћеника, паравојних формација и „добровољаца“.Војно-политички, предратни и послијератни коментаторм Ђуро Козар не вјерује да би могло доћи до ескалације сукоба у БиХ, али не искњучује „инциденте“ ниског интензитета. Индикативно је да је Тужилаштво Босне и Херцеговине, (18.10..2021.године) формирало предмет због медијских наступа члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, на основу члана кривичноог закона који се односи на „напад на уставни поредак, угрожавање територијалне цјелине, подривање војне и одбрамбене моћи, оружану побуну и протузаконито форирање војних снага“. https://depo.ba/clanak/222805/predizborna-ili-predratna-retorika-u-bih-sta-ako-mup-rs-okruzi-kasarne-os-bih Прецизан и аргументован oдговор на питање хоће ли бити рата у БиХ, дао је Божо Љубић : „тренутне међуетничке тензије нису ништа мање него пред почетак рата, али недостаје регионална компонента. Сада имамо међународну компоненту која ће спријечити рат у БиХ! Дејтон је гарант мира! Уколико би неко и хтио ратовати, то му неће бити дозвољено.Тај ће бити заустављен. Ни у једној изјави коју је дао ових дана Милорад Додик није рекао да размишља о рату и то с правом Љубић потенцира и завршава изјаву „прије бих рекао да неки бошњачки кадрови пријете ратом“. https://abcportal.info/novosti/vijesti/ljubic-bosnjacki-kadrovi-prijete-ratom-ne-dodik?fbclid=IwAR22gBon5vPVcUCAdNvaHvviglC73KKybLZOeWGovNvtwfz4rmOZa8W28NY Посланици у ЕП писали Borellu i Schmidtu да политика коју води Додик у Репубици Српској пријети миру у Босни и Херцеговинии да она може узроковати чак и оружане сукобе у неким подручјима. „Истичу да се ријеч „рат“ никада чешће није спомињала на Балкану као посљедњих дана и мјесеци.“https://www.slobodna-бosna.ba/vijest/220444/zastupnici_u_ep_pisali_borellu_i_schmidtu_politika_rs_a_prijeti_miru_u_bih_sta_planirate_poduzeti Господин Данијел Сервер profesorу Johns Hopkins Univerziteta мисли „да ће вјероватно доћи до војног сукоба ако се ово настави.“„https://ba.n1info.com/vijesti/profesor-serwer-ako-se-ovako-nastavi-moguc-vojni-sukob-u-bih/ Адмир Атовић изнио јавно став да је сто хиљада Босанаца с искуство рата у Босни и Херцеговини, ослоњено на оружје и оруђе које је произведено у Босни и Херцеговини, тачније у Федерацији БиХ. Овакве и сличне ставове можете пронаћи на друштвеним мрежама које најављују тотални војни и политчки пораз Републике Српске, изједначење и пријетње да ће Срби из Босне и Херцеговине на тракторима бити протјерани у Републику Србију. - Шефица Клуба посланика СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Сњежана Новаковић Бурсаћ изјавила је да у вези са објавом конзула БиХ у Франкфурту Адмира Атовића на Твитеру у којој позива на рат уз поклич "Алаху Екбер" узнемирава чињеница да тако нешто није написала ментално недовољно стабилна особа већ државни службеник. Он је на свом твитер налогу написао „- Сто хиљада Босанаца с искуством рата тренутно живи у Босни! Муниција у Коњицу и Горажду! Хаубице у Травнику! Ручни бацачи у Хаџићима! Итд. Уздај се у се и у своје кљусе! Знају они да ово није шала и да босанска снага није мала маца! Еф. Велић. Аллаху Екбер.“ https://nap.ba/news/85179 Неко плакатом мобилизира Бошњаке за нови рат. Нису плакате случајно на билборд залијепљене на дан кад је Сарајево посјетио патријарх Српске православне цркве господин Порфирије и није случајно што се тај билбрд налази испред порте Саборног Храма. https://depo.ba/clanak/222694/u-sarajevu-osvanuli-plakati-sa-natpisom-i-ti-si-potreban-za-odbranu-bih Ненад Нешић, предсједник ДНС у име опозицииних партија изјавио је да „Никад нећемо довести у питање постојање саме Републике Српске.“ и послао јасну поруку грађанима БиХ и РС: „-рата у БиХ неће бити , јер га ми нећемо дозволити, (а) ни међународна заједница која је присутна овдје на сваки начин. Желим одмах да вам кажем, ми се нећемо више водити Милорадом Додиком и СНСД-овим интересима, ми ћемо се водити интересима РС.“ https://avaz.ba/vijesti/bih/689863/nenad-nesic-rata-nema-i-nece-ga-biti-nemojte-da-se-plasite Члан Предсједништва Босне и Херцеговине и предсједник СНСД-а Милорад Додик ових дана више пута је поновио изјаву да ће наставити борбу за Републику Српску свим средствима, за права која су загарантована Уставом. Посебно је нагласио како није спреман да за Републику Српску жртвује мир, али да је спреман да жртвује Себе за Републику Српску. https://vijestionline.live/vijesti/milorad-dodik-nisam-spreman-za-republiku-srpsku-da-zrtvujem-mir/ Највећи национални свети задатак, очување пуног идентитета и капацитета ентитета Репубике Српсе је постављен пред Милорада Додика, да се политички борбено боре за права уписана у Уставу. Републици Српској пријете блокадом, санкцијама, казнама институцијама, политичким партијама и појединцима. Имајући у виду да се ова политичка борба за изворну Републику Српску смјешта у просторе рата и у легалне политичке просторе, остаје отворено питање која ће опција побиједити, опција рата или опција политичких преговора? И у једном и у другом друштвеном облику борбе, ратном сукобу или политичком сукобу, падају жртве и други губици и вријеме ће показате које ће то жртве или губици бити!   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (25.10.2021.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61782/ko-prieti-ratom-i-hoe-li-rata-biti-u-bosni-i-hercegovini http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61782/ko-prieti-ratom-i-hoe-li-rata-biti-u-bosni-i-hercegovini Fri, 22 Oct 2021 09:25:50 +0200 U avgustu 2021. godine, tačnije 11. avgusta, Milorad Dodik je na RTRS-u kazao da „Sud i Tužilaštvo BiH nemaju ustavni osnov, već da su nametnuti od strane međunarodnih inkvizitora da bi vršili represiju nad Republikom Srpskom i Srbima“, a potom je dodao „Gledam ih kao inkvizicijske organe koji zavođenjem straha, prikrivajući se iza navodne priče o pravdi i pravu, pokušavaju da u Republici Srpskoj ućutkaju svakoga ko misli o događajima u prošlosti i sadašnjosti.“ Kada slušate Milorada Dodika rekao bi čovjek da Srbin koji uđe u Sud BiH ne izlazi bez robije i presude za genocid? Da li je baš tako? Počećemo od toga da vlasti u Republici Srpskoj priznaju da se u julu 1995. godine desio zločin u Srebrenici, ali ne i genocid i ne poriču da za taj zločin odgovornima mora da se sudi. Vlasti u Republici Srpskoj priznaju ubistvo oko 3500 Muslimana/ Bošnjaka. I sudi se. Do sada je Sud BiH donio pravosnažne presude za 25 Srba vezanih za genocid u  Srebrenici. Šta nam pokazuje statistika tih presuda? Pokazuje nam da je Sud BiH od 25 optuženih Srba oslobodio njih 12, znači polovina optuženih nije kriva za genocid. Da ne bude zabune evo imena svih oslobođenih: Živanović Dragiša, Tomić Zoran, Stupar Miloš, Stevanović Miladin, Sarić Goran, Pelemiš Momir, Miloševic Marko, Matić Milovan, Marković Goran, Maksimović Velibor, Ikonić Neđo i Cvetković Aleksandar. Svi oni su oslobođeni jer tužilaštvo nije uspjelo da dokaže njihovu krivicu. Za genocid u Srebrenici, Sud BiH je do sada osudio Radomira Vukovića, Petra Mitrovića, Aleksandra Radovanovića, Branislava Medana, Brana Džinića, Slobodana Jakovljevića, Milenka Trifunovića, Duška Jevića, Mendeljeva Đurića, Milorada Trbića i Željka Ivankovića na po 20 godina zatvora, dok je Slavko Perić dobio 11 godina, a Ostoja Stanišić pet godina zatvora. Zašto vam sve ovo pišem? Kada Sud BiH od 25 slučajeva oslobodi skoro polovinu onih kojim se sudi, jer im se nije mogla dokazati krivica, onda je teško takav sud nazvati antisrpski. Ako Sud BiH osudi nekog Srbina za genocid, to nikako ne znači da je narod kojem pripada osuđeni pojedinac genocidan. Ako sud BiH osudi neke Srbe za genocid u Srebrenici, to nikako ne znači da se genocid desio u Prijedoru, Zvorniku, Foči ili bilo kojem drugom gradu u Republici Srpskoj. Znam, sada sam naljutio i Srbe i Bošnjake. Srbe jer govorim o genocidu u Srebrenici, a Bošnjake jer priznajem genocid u Srebrenici, ali šta da im radim pravna logika uvijek mora biti ispred politike.   Preuzeto sa blogger.ba http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61779/da-li-je-sud-bih-bas-antisrpski-ili-sta-kazu-presude-za-genocid-u-srebrenici http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61779/da-li-je-sud-bih-bas-antisrpski-ili-sta-kazu-presude-za-genocid-u-srebrenici Thu, 21 Oct 2021 08:21:55 +0200 У јавности поново се пласира мисао Алије Изетбеговића, која се више пута понавља у медијима и на друштвеним мрежама, а гласи: „Ми ћемо његовати Босанство као осјећај припадности држави Босни и Херцеговини!“ На прошлом попису водила се кампања да се грађани изјашњавају као Босанци, и један постотак се тако изјашњавао на питање о нацији, која је у ствари било питање о народности. Ових дана почела је кампања у чијем је средишту питање које би се требао ријешити референдумом, а питање је једна или три нације у Босни и Херцеговини? На сједници Круга 99, изјавио је проф. Златко Хааџидедић: „- Unitarizam - jedna nacija jedna država!. Izlaz da ovu državu učinimo jednakom ostalim evropskim državama, je nacionalna država, a jedini način na koji se većina stanovništva može izjasniti o tome je referendum na kojem ćemo se svi izjasniti da li želimo biti jedna ili tri nacije - zaključio je profesor Hadžidedić. Da bi smo se uklopili u norme kapitalističkog, evropskog sistema, on smatra da BiH mora biti jedna država svih Bosanaca, da to mora biti ispoštovano ukoliko će ta država da opstane.“ Един Урјан Кукавица књижевник, кутурни радник, публициста и колумниста у Интервјуу: Наше је право да будемо Босанци, он очито нема дилему, за њега је битна једна нација, потребан нам је свебосански сабор, пише: „S jedne strane, na toj izmišljenoj premisi temelje se sva zla koja smo doživjeli u zadnjih stoljeće i po! A sa druge, ako smo to – kao što nismo – odnosno, ako smo došli, logika nalaže da prije ili kasnije, treba da idemo, da se vratimo. Zar je toliko teško shvatiti da tim narativom sebi uskraćujemo izvornost, autohtonost, autentičnost, pravo na nativno porijeklo, na svoju zemlju i pravo da na njoj budemo ovo što jesmo, Bosanci.“. У организацији Босанске академије наука и умјетности „Кулин бан“ у хотелу Европа одржан је Академски дискурс на тему „Пут ка босанству“, предавач је био Потпредсједик БАНУК-а академик проф. др Аксандар Кнежевић, а уводничар у тему је Предсједник БАНУК-а академик проф.др Суад Куртћехајић који је нагласио да имамо три именована народа, Бошњаке, Србе и Хрвате „али немамо изграђену босанску нацију која означава припадност држави и која не угрожава етничку припадност.“ И због тога „Akademik Knežević smatra da u Ustav BiH treba ubaciti državljanstvo građanina – Bosanac. Na popisu stanovništva treba uvesti rubriku nacionalnost da bi se dala mogućnost da se građani Bosne i Hercegovine izjasne kao Bosanci uz rubriku narodnost bez obzira što će neki u okviru rubrike nacionalnost da stave svoju etničku pripadnost, misleći da nacionalno pripadaju susjednim državamа.“ Актуелизација приче о нацији Босанац има за циљ да се изврши утицај на грађане Босне и Херцеговине да прихватају нацију Босанац, и да се о томе организује државни референдум. У исто вријеме желе да изврше притисак на парламентарне скупштине које ће расправљати и усвајати Закон о попису становништва да једно од питања буде везано за нацију, и да један од могућих одговора буде Босанац! Свједоци смо да се већ дуго времена  вјештачки измишља да постоје у Босни и Херцеговини три народа: Босански  православци, Босански католици, Бошњаци муслимани. Прелазно стање, данас како тврди проф. др Александар Кнежевић је да „U Bosni i Hercegovini žive bosanski Bošnjaci, bosanski Hrvati i bosanski Srbi, te Hrvati i Srbi koji potiču iz Hrvatske i Srbije.“ Мислим да је циљ Бошњака да у завршници, финалу те политичке игре, борбе дођу до тога да у држави Босни и Херцеговини живи један народ Бошњаци, који се разликују по вјери а сви они су нација Босанци! А све у циљу да покажу и популаришу став да су они Бошњаци, као народ  одувијек ту на тлу Босне и Херцеговине, а да су други однекле дошли, и да су и данас и сутра сви њени грађани Босанци, нација.   Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (21.10.2021.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61778/hoe-li-bosna-i-hercegovina-biti-drzhava-sa-tri-konstitutivna-naroda-i-tri-drzhavne-nacie http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61778/hoe-li-bosna-i-hercegovina-biti-drzhava-sa-tri-konstitutivna-naroda-i-tri-drzhavne-nacie Mon, 18 Oct 2021 13:22:25 +0200 Nakon što su mu pretresli stan, a on bio na međunarodnom samitu na Bledu, austrijski  kancelar Kurz  je po  hitnom postupku podnio ostavku (nakon što je duže vremena  bio  osumnjičen  za  korupciju), izgovorivši  tom prilikom riječi  koje  sam navela u naslovu ovog bloga. Za njega  su oni koji su mu „dohakali„  rekli  da više nije sposoban da obavlja  svoju dužnost. Zamislite   tu  snagu  države  koja ne ostaje nijema na optužbe koje su se očigledno dokazale. I  on je shvatio  da  je kraj i da  sa državom nema zajebancije. Nisu organizovani protesti, niti ga je neko javno na skupu podržao. Niti je spomenuto da ga neko podržava.  Dapače, sada mu je upitno i  mjesto  u parlamentu Neki dan sam gledala jednu emisiju na BN –u i čula  veoma „interesantna“ objašnjenja i razloge  kojim  pozvani gosti (inače parlamentarci, koji trenutno ne rade  ono za  šta su plaćeni (razloge što ne rade ne komentarišem)  objašnjavaju svoja  visoka primanja, pogotovo onih koji ne žive u Sarajevu, pa jadni moraju da putuju i  zbog toga primaju okolo 6.000  KM    m j e s e č n o    (tako je spomenuto) ali   oni  brane, po meni dosta  neuvjerljivo, frapantno velike   cifre koje uzimaju „Mi smo važniji od onih koji su nas izbrali da ih predstavljamo“  - to je izgleda zvijezda vodilja  te povlaštene grupe ljudi. Tako i ona neka šefica (djeluje mi kao mala, slatka  glumica, ali dobro oštroumna)  komisije za sukob interesa  sebi i nekom svome saradniku dodjeljuje  iznos  od 250 KM, kao   i povećanje plata mimo  dozoljenog procenta, za, zamislite,  rad nedeljom, dakle za jedan dan, kolika je penzija ogromnog broja stanovnika Republike Srpske. To ilustruje potpunu samovolju, bahatost koja je nezamisliva u zemljama gdje se  i za manje leti sa  položaja. Ostavka, bilo zbog ovih ili nekih drugih afera,  bila  bi   moralni čin prema narodu kojem pripadaju,  odstupiti sa funkcije   je  lična odluka ljudi koji, prije svega imaju odgovornost prema položaju  koji  imaju u strukturama  javne vlasti  i poslovima koje vode. Druga  vijest je da je češki presjednik Babiš (iako je neko vrijeme vodio na izborima)  priznao svoj poraz, a sve  nakon što je  otkriveno  da je kupio  imanje  izvan svoje  države za ogromnu svotu novca, mada  je Babiš  inače poznat kao milioner. Međutim, to mu nije pomoglo, jer u demokratskom svijetu   možete  biti  milioner, koji naravno  obavezno  plaća  porez  svojoj matičnoj  državi, ali   ne  možete   biti  javna i politička   ličnost  koja  krije svoje posjede i milione koje ostavlja  po kojekakvim  ostrvima  i švajcarskim bankama. Treća vijest više nije neka novost,  a to je  ogromno bogatsvo Mila Đukanovića i njegovog sina Blaža. Pandorina kutija  je za njega   otvorena, ali    iza  toga vjerovatno  odn.  teško da će biti nekog  potresa, osim ako  javni tužilac  Crne Gore (član  ove nove vlasti)  ne pokrene istragu protiv dugogodišnjeg   političkog maga i bogataškog mogula. On, zapravo, sa svojim  „trastovima“  nema neku obavezu prema  svome  milom  Montenegru, ali   bi imao  m o r a l n u   prema državi, čiji je veliki nacionalni junak i vođa, pogotovo  prema  svojim komitama koji, mnogi,  skromno  žive po  vrletima Montenegra, kao sasvim obični ljudi, ali njega   hoće  i njega brane. Kod nas više nema breaking news  -a   tj. više ništa nas ne može iznenaditi. Odnosno možda bi i moglo, kad bi nešto  bilo  s t v a r n o. PCR   testovi, respiratori  ili   kako reče jedan   radio voditelj   za  afere  „obračun kod OK kiseonika“  Sve je rečeno. Ali, politička učmalost, figure nedoraslih političara opozicionara (nije samo Selak ima ih još) i novo-probuđenih   pozicionih    patriota,  koji  su do  juče  bili  anonimusi, ili  preletači, ili  oni  koji su se  izvukli iz mišjih rupa, a nekada su bili vlast, pa sada  govore  javno  šta jest, a šta nije moralno, rodoljubivo,  šta treba da radi Republika Srpska, a šta ne, da  li se  ONI  slažu, ili ne (da su oni PRVI  izabrani pitali  i tražili dozvolu,    bez  obzira   da li su  tada  bile ove, ili one okolnosti  (a nisu bile kao  ni  sada  ni povoljne, ni   dobre za nas Srbe, to  svjedoci vremena znaju) te  da su baš  ti  neki  mrljavci    „obnovljeni dušom i tijelom“   – degutantna   je  naročito sada -  kad je dara  prevršila mjeru –istina kako za koga. Za narod srpski  jeste  prevršila  dara  mjeru  i to  višestruko... Ali   narodu  srpskom je  dosta rata i stradanja, a  sve što traži  može da se  d o g o v o r i  mirno u razgovoru, prihvatiti, ili odbiti.  OK   – ali meni događaji   izgledaju   sve  više kao one strašna  priča  o  supružnicima vezanim zakonom, od od kojih jedan ubije onoga drugog   da mu  ne  dozvoli    da   se odvoji  (ili  makar   poboljša svoje  životne uslove, prestane da pije, a  nas  Srbe  i  ponižavaju   i vrijeđaju svakodnevno)  itd.  i  živi kao čovjek, budući  da mu je dosta popovanja i  sile  onoga drugog.  Što je, dakle,  godinama naš slučaj. Da li je ovo momenat, ili nije, da li je  opozicija u pravu što kuka, upozorava, slaže se  sa Bakirom, sve brinući za narod -  nije moje da sudim. Opozicija ima pravo da  kaže šta god želi.   Ja samo znam da sam jednom otišla  iz  svoga stana  bez  igdje ičega, čula grmljavinu oružja, počela   kao izbjeglica novi život – i nikome nikada, ni  prijatelju, ni dušmanu ne želim, da mu se to desi. Tačka. Osveta, vraćanje duga, drugo poluvrijeme, haubice, topovi -to su razmišljanja onih koji su rat gledali sa strane, i  gledali bi ga opet  sa  strane a u vatru slali tuđe sinove  - (a sada mnogi imaju već odrasle unuke),  koji bi sada da ispravljaju stvari, da huškaju  ovaj nesrećni narod u nove sukobe, mada sada i u miru teško sastavlja  kraj s krajem. Oni koji su otišli, osim naravno isilovaca, neće doći da se bore. Gledaće  naše patnje i smijaće  nam se u lice. I ponovo će miješati karte naših života. A mi još nismo sahranili  mrtve, našli nestale. Zar nije dosta, Za Boga milog? Dakle, situacija je komplikovana i nije lako vodećoj partiji da u ovom galimatijasu  kormilari. Ali, zar je nama ikada bilo lako? Zar bi nam bilo lako da naše  unuke zovu genocidaši, zlikovci, Srbi ubice, krivci za sve ratove  itd. , ili, što me je užasnulo da se Jasenovac, ta  Golgota  užasnih i nezamislivih   stradanja Srba, uporedi sa bilo čime iz zadnjeg rata. To je jednostavno van pameti. Čiji um smišlja  i predlaže  da je  to  m o g u ć e?  Kako nije  moguće r a z g o v a r a t i ? Zar se odmah prijeti međunarodnim faktorom, zar nema drugog načina? Jesmo li mi u BiH retardi  da nam uvijek treba nečija pomoć ? Ili ćemo uvijek ostati nedorasli, pa nas baš zato niko i ne cijeni, a EU postaje mislena imenica generacija koje tek dolaze. Zato i  ne mogu da shvatim da se neko od nosilaca  vlasti, sada kada se očigledno   stvari veoma   usložnjavaju, kada   svakodnevno  narod  broji   kako će da izdrži do plate i penzije, kako će da plati  kredite,  kako da  PREŽIVI jednom rječju  - onaj prijedorski   don Žuan  cvili   zato što  treba  da odstupi sa  funkcije, a pogotovo  mi  nije  jasno da   ga   u plaču i   kukatanji  na otvorenoj sceni -   neki  podržavaju.   Izgleda da je teško odoljeti velikim  parama, funkciji  i  iskušenjima, pogotovo „blećku„ ako  nije  prevazišao  greške  početnika  u politici, ili  bar  naučio  pravila  (ne vjeruj  nikome, a  sa  svima lijepo,  laži  i   petljaj – pa ćeš opstati, kao neki koje znam iz vremena  kad sam ja bila u politici. Oni znaju koji su. Goli i bosi su  počeli –a sada misle da su gospoda. Gospoda  se rađaju – to je ono nešto što je teško naučiti...što ili imaš, ili nemaš. Džaba trud. Izletiš  - kad se ne kontrolišeš, kad kažeš „sjedamo“ da pričamo,  kad ti se ni jedna riječ, kojoj to treba, ne završava sa  „h“ kao napr. nji (h)  oni (h)  it,   kad nisi imao lektiru u srednjoj školi kad ništa ne čitaš, kad bi se osramotio  da te  upitaju  šta si  zadnje pročitao, osim   skupštinskih materijala. Ne znam je li  bivši kancelar  trošio vladine pare za promociju svoje stranke, dakle je li ili nije kriv-  ali  za  mene je Sebastian  Kurz  gospodin. Govori  jasno, konzistentno, ne maše rukama, ne pravi  grimase, nema živčane napade, ne pokazuje zube, ne smije  se  da bi  pokazao kako su zdravi i bijeli, ne udvara se nikome, ne lupeta.  Pravi političar. I  podnese ostavku.     Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (18.10.2021.)      http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61777/moja-zemlja-mi-je-vaznija-od-mene-samog-sebastian-kurz http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61777/moja-zemlja-mi-je-vaznija-od-mene-samog-sebastian-kurz Mon, 18 Oct 2021 10:02:30 +0200 Život nam je gdje su nam četiri zida. Tamo spavamo, čitamo, stvaramo, plačemo, uživamo. Kada se nekome povjeravamo, tražimo da šapatom izrečeno ni slučajno „ne izađe iz ova četiri zida“. Četiri zida razlikuju čovjeka od pećinskog čovjeka. Život u tom ograničenom prostoru je sve što neko ima. Neko, jer samo tu može biti ono što zaista jeste. Ono što nam nije dozvoljeno drugdje, dozvoljeno je u četiri zida. Doduše, ne baš svima. Nije dozvoljeno, na primjer, onima koji nam „ne smetaju“ ali samo ako svoj autentični život žive u „svoja četiri zida“. Ne problematizujemo shvatanje o četiri zida, iako ono jeste problem, nego to da istopolni parovi u Bosni i Hercegovini nemaju pravo čak ni na svoja četiri zida, prostor u kojem im „dozvoljavamo“ boravak i na najmanji pomen njih, njihovih osjećanja ili, gluvo bilo, njihovih prava. Podsjećamo: čovječanstvo je iz devetnaestog u dvadeseti vijek ušlo kopnenim putem. Nije bilo aviona, televizije i interneta. Iz dvadesetog u dvadeset prvi je ušlo elektronskom poštom (imejlom), a prije toga je već bilo na mjesecu. Ono što je bilo nezamislivo, neprirodno ili natprirodno, ne samo da je postalo zamislivo i normalno, nego prevaziđeno. Stvari kojima se danas bavimo su čovjeku od prije sto godina bile nezamislive. Nije da toga nije bilo u njegovo vrijeme, samo se ćutalo. Tako se razvija društvo, prateći put u svoju Slobodu. Iako mnogi tvrde suprotno, potraga društva za slobodom ne znači da ono srlja u propast. Naprotiv. Zato, pokušajmo da razmislimo da bismo razumjeli, jer u protivnom ćemo umjeti samo da sudimo, kako reče Karl Gustav Jung. Zrelost jednog društva se ogleda u načinu na koji institucije rješavaju pitanja manjina – ne samo nacionalnih ili vjerskih nego svih manjina – kao i probleme s kojima se one suočavaju. Mi se, dakle, bavimo institucionalnim odgovorom, državom i njenim pravnim sistemom kao formalizacijom društvenih odnosa. U smislu države i njenog odnosa prema građanima, istopolnim parovima još uvijek nije priznato osnovno pravo: postojanje. U stvarnom životu to znači da država zajednički život dvije osobe istog pola ne posmatra kao zajednički. Život u četiri zida za državu ne postoji. U ta četiri zida postoje dva zasebna života. Način na koji država tretira, bolje rečeno ignoriše, svoje ljude više nije pitanje aktivizma i kafanskih razgovora o tome da li nekome treba dozvoliti da živi (treba i mnogo više od toga), nego prava na čije garantovanje je država samu sebe obavezala, tako što je postala članica Savjeta Evrope. Što ne smije biti, a i nije, samo deklarativnog karaktera. Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Ustavom Bosne i Hercegovine je, između ostalog, garantovano i pravo na porodični život. Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava je u više navrata zaključio da su istopolni parovi jednako kadri kao i parovi različitog pola da stupaju u stabilne intimne odnose. Takvi odnosi, kaže Sud, potpadaju pod pojmove privatnog i porodičnog života. „U nedavnoj presudi, taj Sud je utvrdio kršenje prava na privatni i porodični život aplikanata, jer Rusija nije pravno regulisala istopolne zajednice. To znači da su takvi parovi lišeni mnogih prava iz sfere porodičnog, krivičnog, socijalnog ili zdravstvenog prava. U tom smislu se može zaključiti da je stav Suda takav da su države članice Savjeta Evrope u obavezi da pravno prepoznaju i zaštite istopolne zajednice (npr. kroz donošenje zakona o građanskom partnerstvu). Nedostatak takve legislative može dovesti do povrede Konvencije“, tvrdi Igor Popović, viši asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Govoriti o pravima zna biti suvoparno, a često i teško razumljivo. U ovom slučaju, međutim, govoreći o pravima nekih mi govorimo o osjećanjima i biću ljudi Bosne i Hercegovine, koje država dobrovoljno ignoriše. Garantovati ljudima ljudska prava nije stvar više sile, nego ozbiljnosti države i njenih institucija. Zato je ovo pitanje lako riješiti, samo treba donijeti neke zakone, i to na nivou entiteta, da odmah spriječimo bojazan o prenosu i oduzimanju nadležnosti. Naglasićemo da već priznatim stanovnicima BiH donošenje tih zakona ne bi značilo ništa, jer se time ne bi narušio njihov život i društveni odnosi. Nekima bi, sa druge strane, to značilo onoliko koliko im znači mogućnost za vođenje normalnog života. U tom smislu, rješenje je samo formalizovanje ljudskosti – stavljanje na papir onoga što u stvarnosti već postoji. Banalni primjer: dvije osobe istog pola žive u intenzivnoj emotivnoj vezi u stanu jedne od njih. Kada osoba čiji je stan umre, druga osoba nema pravo da naslijedi stan u kojem živi. Razlog: isti pol dvije osobe. Da je preminula osoba bila u legalnoj porodičnoj vezi, dakle s partnerom različitog pola, partner bi imao pravo na porodičnu penziju, prava iz zdravstvenog osiguranja… U ovom primjeru, nasljedstvo pripada daljem rođaku, jer preminula osoba nema nikog bližeg. Ima partnera istog pola, ali pošto za državu on ne postoji, država ga istjeruje iz stana, a stan daje daljem rođaku. Igrom slučaja, dalji rođak je prezreo preminulu osobu nekoliko godina ranije, kada je saznao za njenu seksualnost, te je se odrekao. Naravno, može biti i drugačije. Mnogi imaju tolerantne i otvorene dalje rođake, ali država sa pravnim sistemom se ne smije uzdati u tuđu toleranciju, već ona mora da bude tolerantna. Sama bojazan od toga da neko dobije nešto što mu ne pripada je dovoljna za djelanje – regulisanje pitanja istopolnih parova. Na taj način Bosna i Hercegovina ne bi postala zemlja za primjer, jer je priznavanje takve zajednice moguće u većini evropskih zemalja. To ne znači da svi ljudi u Evropi to treba da rade, niti da će raditi. Naprotiv, to znači samo postojanje mogućnosti za one koji takvu zajednicu žele i kojima je ona potrebna. Najsvježiji primjer iz regiona je usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama u Crnoj Gori. Hrvatska je slično uradila još 2003. godine. U Srbiji to pitanje još nije riješeno, ali bi uskoro moglo da bude. S ovim je povezana i problematika s kojom se suočavaju transrodne osobe – ljudi koji promijene pol. Njima je proceduralno praktično onemogućeno da izvrše promjenu pola u ličnim dokumentima, iako je biološka promjena pola moguća. To, mada ne znamo da se zaista desilo, može da dovede do faktičnog sklapanja istopolnog braka. Ako je biološka promjena pola dozvoljena hirurškim putem, a pravno nije, znači da istopolni brak može da se sklopi, ali kao sada jedino mogući brak – između muškarca i žene, jer partneri „na papiru“ imaju različit pol. Činjenica je da bi ova stvar bila uveliko riješena da su joj se malo više posvetili krojači javnog mnijenja, mediji koji su u prilici da stvore društveni pritisak. Međutim, nismo sigurni koliko novinara koji su u prilici da se ovim pitanjem pozabave, uopšte to žele da rade. Budimo zadovoljni ako nisu na tvrdoj liniji suprotne strane – koja bi potpuno zabranila postojanje ljudi sa drugačijim osjećanjima. Osim toga, iznenađuje konformizam (što znači i neumjerena konzervativnost) mladih političara. Jedan od njih je i gradonačelnik Banjaluke, Draško Stanivuković, koji je svega nekoliko mjeseci nakon što je izabran rekao da se u Banjaluci „neće održati gej parada“ dok god je on gradonačelnik. To je bilo začuđujuće nama koji smo novog gradonačelnika gledali kako hoda ulicama Štokholma sa članovima „Moderaterna“ stranke, pogotovo nakon što je rekao da je „Švedska primjer demokratije“. Inače ta „sestrinska stranka“ partije čiji je gradonačelnik funkcioner zvanično ima organizaciju koja se bavi problemima s kojima se susreće LGBT populacija (LGBT-Wing). Bilo bi realno očekivati zalaganje za održavanje parade, a ne protivljenje njenoj organizaciji. Parada se u Sarajevu održava već dva puta bez ijednog incidenta, što, opet, nije dodatno popravilo položaj istopolnih parova, jer neophodni propisi nisu usvojeni. Uopšteno govoreći, grijeh mladih političara leži u njihovoj potrebi da se potčine opštem shvatanju, s jedne strane, i zato što nemaju dovoljno strpljenja da rade na razvijanju progresivnih ideja i mijenjanju opštih shvatanja, s druge strane. Ne želimo da vjerujemo u to da su im retrogradne ideje ranije usađene u školi ili u kući, daleko bilo. Koga da krivimo što nisu naučili šta je, na primjer, pravo na javno okupljanje? Mada, opet, nije da nisu imali priliku da slušaju o tome u brojnim posjetama i seminarima u Savjetu Evrope i sl. na koje ih šalju njihove stranke. Elem, ako bi se kojim slučajem usvojili neophodni zakoni, stanovnici bi zemlju u kojoj žive možda prvi put u njenoj kratkoj istoriji mogli smatrati civilizovanom. Ove promjene se zaista tiču „njihova četiri zida“, kako svakodnevno nazivamo životnu sferu istopolnih parova. „Glavno životno pitanje jeste: šta možeš uraditi za druge.“ rekao je Martin Luter King. U tom smislu, rješavanje problema četiri zida se ne tiče ni konstitutivnih naroda, ni ostalih, ni majorizacije, ni prenosa nadležnosti, ni stranaca. Za razliku od provođenja odluke „Sejdić-Finci“, ovdje nije potrebna ni najmanja izmjena Ustava i političkog uređenja. Ništa od čega se u ovoj zemlji strahuje ne bi bilo ugroženo, jer se usvajanjem potrebnih propisa ne zadire u pravni sistem Bosne i Hercegovine. Naprotiv, on se poboljšava priznavanjem prava svojim građanima, i to odozdo prema gore, što bi značilo da se formalizacijom stvarnog stanja u društvu nekome olakšava, a ne nameće okvir u koji mora da se uklopi. Četiri zida odavno spadaju u osnovne stvari. Kako smo već prikazali, država ne omogućava život istopolnim parovima ni u četiri zida. Čini se da je počelo da ističe vrijeme u kome neko može naglas da kaže kako pitanje porodice i ljudske intime nije pitanje koje treba da detaljno uređuje država. Država ne bi smjela da zadire ni u četiri zida, niti da liježe u krevet sa svojim stanovništvom. Ljudi se moraju pustiti da žive. Makar u svoja četiri zida. Ali avaj! Ni u četiri zida.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (18.10.2021.)      http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61776/ni-u-svoja-cetiri-zida http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61776/ni-u-svoja-cetiri-zida Fri, 15 Oct 2021 18:10:58 +0200 U prethodnih par dana svjedoci smo ekstremnog zaoštravanje političke krize u BH, čak do mjere da se sve češće govori o oružanom sukobu. Stoga nije loše razjasniti pravno-političku logiku nekih ključnih koraka koje su naši predstavnici poduzeli. 1. Prvo što treba konstatovati je da problem objektivno postoji: nelegitimno djelovanje Ustavnog suda i Visokog predstavnika je prešlo granicu podnošljivosti i neophodno je reagovati na tako drastičnu uzurpaciju. Postavlja se pitanje forme te reakcije. 2. U prvom koraku reakcija naših predstavnika je bila vrlo dobra i korektno osmišljena: tzv „blokada“ donošenja odluka na državnom nivou. U pitanju je dakle, unutarinstitucionalni pritisak na institucije sistema. To je ona vrsta političke borbe koju je politička teorija opisala rolsovskom kategorijom „građanska neposlušnost“: djelovanje unutar sistema u svrhu korekcije sistema. Ideja nije rušenje postojećeg poretka, revolucija i sl., već zahtjev da institucije (npr Ustavni sud) počnu korektno obavljati svoj posao.   Takve akcije, da bi imale efekta, podrazumjevaju širi društveni konsenzus i stoga je od načelnog značaja podrška opozicije takvoj „blokadi“. Ta podrška pokazuje da nije u pitanju puki partijski konflikt, već pitanje načelnog značaja.  3. Na žalost, ta se pametna i legitimna strategija vrlo brzo pretvorila u svoju suprotnost. Tako su predstavnici SNSD i kolacionih partija najavili povlačenje sagasnosti na „nametnute“ zakone. Tj. izlazak iz postojećeg sistema. Ta je strategija i nelegalna i nelegitmna, i ne čudi da nije dobila širu podršku – npr opozicija je, sasvim ispravno, odbila da učestvuje u tome. Naime, jedna od osnovnih takovina i bazično načelo zapadne pravne i političke misli je da izlazak iz postignutog političkog ili pravnog aranžmana zahtjeva neku vrstu saglasnosti strana u tom aranžmanu. Zato je npr. nezavisnost Kosova nelegitimna i nelegalna: u pitanju je jednostrani akt. I zato je svima koji se zalažu za nezavisnost Kosova (naročito na vajnom „Zapadu“) tako važno da Srbija na neki način da svoj pristanak (zato se, dok se to ne izdejstvuje, i kaže: „Kosovo je sui generis“).  Ta logika se proteže kroz cjelokupan pravni poredak: od „divorce analogy“ do secesije. Kompletna praksa secesionističkih pokreta u prethodnih 30 god (nakon raspada SSSR) potvrđuje ovu logiku: tako su npr secesionistički zahtjevi u Škotskoj, samostalnost Crne Gore, Brexit itd. bili legitimni i priznati – jer su uključivali saglasnost obe strane u sporu. Istovremeno su secesionistički zahtjevi u Kataloniji, Korzici ili Venetu nelegitimni i nepriznati – jer nemaju saglasnost Madrida i Rima. Argument da je „pristanak“ dat pod prinudom, i da stoga ne može biti smatran legitimnim, ne važi: bilo koji politički aranžman sadrži neku vrstu disbalansa snaga. Npr. u slučaju prisajedinjenja Veneta Italiji, u Veneciju je za vrijeme referenduma umarširao puk italijanske vojske, a „Za“ je bilo 99% (sic!). Ipak, ustavni sud Italije i države Evrope ne prihvataju čak ni tako drastičnu i eksplicitnu prinudu kao dovoljan osnov za naknadno jednostrano „povlačenje pristanka“ tj secesiju. (koga zanima može o tome više da pročita:  https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=744794 ). Naravno, politička zajednica realizovana pod prinudom ima drugu vrstu problema: ne može postići stabilnost – to je upravo ono što se događa BiH. Ali to je sasvim druga tema. Iskustvo Pudždemona (koje naše elite ne bi trebalo olako da ispuste iz vida) najbolje pokazuje kako takve avanture završavaju: unatoč podrške mnogih, kako građana Katalonije tako i inostranih mentora, na kraju je uhapšen kao kakav kriminalac. Što on, striktno posmatrano, i jeste bio. Ne zato što je tražio nezavisnost – to je sasvim legitiman zahtjev i normalna politička agenda, već zato što ju je proglasio jednostrano. Prema tome: politika koju je Dodik&Co predložio u prethodnih par dana, a koja podrazumjeva jednostrano suspendovanje zakona i političkih aranžmana, a na koje je prethodno data saglasnost, pod opravdanjem da je ta saglasnost data pod prinudom, je apsolutno pogrešna i neće biti prihvaćena ni od koga. Isto tako kao što je nelegitimno i nelegalno od strane Bošnjaka da osporavaju Dejtonski ustav jer je oktroisan, a Alija bio pred ucjenom: „ili potpiši ili se mi (NATO) povlačimo“. 4. Jedan mogući izlaz iz ovog opasnog avanturizma je zadržati stvar unutar sistema, tj. unutar postojećeg ustavnopravnog poretka. To se jednostavno može uraditi (ako se u međuvremenu SNSD&Co ne predomisle i retriraju – što bi i bilo najpametnije i najbolje za sve) tako što će NSRS donijeti najavljene zakone, npr. o onaj o vojsci, zatim će ti zakoni biti poništeni pred Ustavnim sudom BH. Čime bi se vratilo početno stanje. Na žalost, i ovaj scenario ima svoju cijenu i svoj rizik. Cijena je što će početna strategija „građanske neposlušnosti“ izgubiti znatan dio svoje snage i legitimiteta (a Ustavni sud BH – jedna stvarno katastrofalna institucija – dobiti na snazi). Rizik je što se u međuvemenu – od stupanja zakona na snagu pa do reakcije Ustavnog suda, mogu pojaviti neke usijane glave koje bi pokušale silom uspostaviti prethodno stanje. Nadajmo se da će svi imati pameti i strpljenja – prvi da djeluju isključivo u formi donošenja zakona (tj. bez pribjegavanja sili – unatoč obećane podrške moćnih prijatelja); a oni drugi da sačekaju stavljanje ovih zakona van snage od strane Ustavnog suda.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (15.10.2021.)      http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61775/logika-krize http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61775/logika-krize Fri, 15 Oct 2021 09:09:17 +0200 1. Ne silazi sa svojih televizija (RTRS i Alternativne televizije) Ovo je dokaz da nije siguran u bezrezervnu podršku stanovnika Republike Srpske i stoga mora stalno da ih ubjeđuje, zavodi ali i prijeti. Njegovi monolozi imaju samo tu svrhu, jer da vjeruje da mu vjerujemo, bavio bi se nekim ljepšim stvarima na pr. voćnjakom. 2. Svako malo je u Beogradu Da bi dao sebi na važnosti i da bi pokazao da ima bezrezervnu podršku Srbije često odlazi u posjetu Beogradu i Vučiću. Na taj način on sebe prikazuje kao važnog političara i pokušava spriječiti da se neki drugi političar iz Republike Srpske približi predsjedniku Srbije. 3. Davanje novih i sve nerealnih obećanja Svjestan da nije ispunio dosadašnja obećanja koja se tiču nezavisnosti Republike Srpske, on je primoran da daje nova i sve nerealnija obećanja. Jedino tako može održavati tenzije, zaokupiti pažnju javnosti i medija. Što su obećanja nerealnija to je rasprava o njima veća, a on gospodar magle. 4. Počeo je govoriti o odbrani srpskog identiteta Kada političar nema šta konkretno da ponudi građanima onda obavezno sklizne u mistiku i metafiziku. Tada kreće priča o srpskom biću, identitetu i sličnim bedastoćama. Niko ne zna šta je to srpski identitet i kako da ga zaštiti, ali pošto dobro zvuči onda je pogodan za svakodnevnu upotrebu. Problem je što se identitetom ne plaća struja, benzin i hrana. 5. Donošenje besmislenih zakona Kada političar nema šta konkretno da ponudi građanima onda im počne donositi odluke, zakone, kojih se niko ne pridržava. Narodna skupština Republike Srpske je nedavno donijela Zakon o zaštiti, očuvanju i upotrebi jezika srpskog naroda i ćiriličkog pisma, koji se kosi sa Ustavom Republike Srpske. Dodajmo tu su i oni članovi Krivičnog za „povredu ugleda Republike Srpske i njenih naroda“, cirkus postaje još veći. 6. Ne bira sa kim se sastaje Državnik, kako Dodik sebe želi da predstavi, bira sa kime se sastaje i šta govori. Milorad Dodik je upao u loše društvo desničara, nacionalista, homofoba jer ga pristojan svijet gnuša i izbjegava. Njegova retorika vrijeđa, prijeti, ismijava, ne shvatajući da je to retorika gubitnika. 7. Odsustvo diplomatkog ponašanja Prije neki dan Milorad Dodik je slavodobitnički pokazao stenograme razgovora sa američkim diplomatom, što je prije svega nediplomatski, ali to dobro pokazuje da je svjestan da je otpisan od strane SAD, a ni EU ne gleda blagonaklono na njegove egzibicije. 8. Primio je odlikovanje od Srbije Kod nas je nepisano pravilo kad počneš da primaš nagrade i odlikovanja to znači da su te otpisali. 9. Gubi kontakt sa realnošću Milorad Dodik ne prihvata da njegova politika konfrontiranja tjera ljude iz Republike Srpske koji su umorni od te retorike. Ljudi odlaze odavde jer su željni uređene države, mira i spokojstva, nemajuću ni volje ni želje da žive u društvu koje kontroliše jedan čovjek, pa makar to bio i Milorad Dodik. 10. Kladi se na jednog konja Čovjek koji se kladi na jednog konja uvijek gubi, pa makar taj konj bio i Rusija.   Preuzeto sa blogger.ba http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61774/deset-znakova-da-je-dodik-u-velikom-problemu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61774/deset-znakova-da-je-dodik-u-velikom-problemu Sat, 09 Oct 2021 12:36:06 +0200 Grubo govoreći, u ovom trenutku za Bosnu i Hercegovinu postoje tri moguća rješenja: unitarističko, etnodemokratsko i dejtonsko. Kako to vide sami akteri, prvo rješenje je neodvojivo od pojma „građanske države“, drugo je najbliže konfederalnom uređenju zemlje što bi dovelo do stvaranja „trećeg entiteta“, dok je treće rješenje ovo današnje. Međutim, ni oko jednog od ovih rješenja ne postoji dovoljno veliki dio ukupne populacije (ono što bi neki nazvali kritičnom masom) koji bi bio spreman na priznavanje eventualnog dogovora oko bar jedne stavke pri nekom od rješenja. Zato tri moguća rješenja ni u jednom slučaju ne mogu biti dio iste jednačine, jer jedno negira dva preostala. Već nekoliko generacija, uključujući i samog autora ovog teksta, je odraslo i odrasta pod sjenom trećeg koncepta  - „dejtonskog“. Kakav život je stvoren pod „dejtonskim“ konceptom, najbolje govori podatak o nezaposlenosti mladih, koji iznosi 60% (više na stranici Ministarstva civilnih poslova). U samo pitanje nezaposlenosti mladih se nećemo miješati zbog nedovoljnog znanja o faktorima koji na istu utiču, zato je uzimamo samo kao ilustraciju opšteg stanja. Atmosfera u kojoj omladina jedva ima šansu da bude zainteresovana za lični razvoj i odnos prema svijetu, te koja se po političkim stavovima i svjetonazoru neprimjetno razlikuje od najkonzervativnijih penzionera, je zasluga „dejtonskog“ modela. Taj model je previše plodno tlo za generisanje novih problema i, između ostalog, učinio je sasvim normalnim to da se nijedan problem i ne pokušava riješiti. Da je normalno imati probleme, a nenormalno rješavati ih je krivica atmosfere stvorene pod okriljem „dejtonskog“ modela. Kada jedan cijeli društveni i vrijednosni sistem posmatramo na nekom ozbiljnijem nivou, na primjer kroz ustavna rješenja koja nisu u skladu sa Evropskom deklaracijom o zaštiti ljudskih prava ili kada propisi omogućavaju promjenu nacionalne pripadnosti na dnevnom nivou, kao i to da je pitanje nacionalne pripadnosti – umjesto manje važnim -  sistemski napravljeno kao da u životu ne postoji ništa drugo osim nacije, bude nam kristalno jasno zašto omladina nije progresivna, odnosno bar malo drugačija od baka i deka u pitanjima kao što su istorijske zablude i važnost nacije kao oslonca kad ponestane samopouzdanja ili, ne daj bože, argumenata! Poenta je da je atmosfera „dejtonskog“ modela takva da je problematizovanje najbanalnijih stvari zarad opstanka nekih vlastodržaca na dnevnom nivou izbrisalo svaku šansu da mladi u vremenu u kojem je svijet na dohvat ruke, isti bude dobrovoljno izignorisan i proglašen manje važnim. Zato se u Bosni i Hercegovini nešto mora promijeniti, bar onoliko da nam postane jasno „ko pije a ko plaća“, što je danas, eto samo u kontekstu Izbornog zakona, veoma nejasno. Dobar dio građana ne zna ni za šta koji organ služi, institucije postoje samo formalno, a neki političari ne znaju ni ko ih je izabrao, ni za šta su izabrani, a bogme ni koga predstavljaju. Zoran Đinđić je svojevremeno napisao da je „Jugoslavija kao svijeća koja gori sa obje strane.“ Sumnjamo u opravdanost većeg optimizma ako bismo na sličan način posmatrali Bosnu i Hercegovinu, jer na primjeru izmjena Izbornog zakona vidimo da se ne zna ko je za šta zadužen, ko je suveren. Šta da se radi u situacijama kada ne postoji saglasnost aktera. Ko u tom slučaju odlučuje? Ko tu, inače, odlučuje? Procesi odlučivanja su se, kao što smo naveli u prošlim tekstovima, sveli na dogovore lidera najvećih stranaka iz tri (konstitutivna) naroda. Na taj način je demokratija u Bosni i Hercegovini privatizovana, što je kontrast njenog bića kao „vladavine naroda“. Zato se za Bosnu i Hercegovinu može reći da je demokratska samo u nekim segmentima, jer je sistemski uređena tako da radi protiv same sebe. Izmijeniti Izborni zakon na način da se stvari dovedu u parlament, da građani barem postanu svjesni koga biraju i ko koga predstavlja, bi bio ogroman korak kojim bi se možda počela stvarati pozitivnija atmosfera, u kojoj je nešto moguće uraditi na bolje – na isti način kao što je dosadašnji model stvorio današnju, već opisanu atmosferu. „Zanemarujemo činjenicu da smo duboko podijeljeno društvo.“ Smatra Vlade Simović, profesor na Fakultetu političkih nauka na Univerzitetu u Banjoj Luci. „Uopšte se ne zna ko gdje vrši vlast, da li su to velike ili male stranke. Došli smo u situaciju u kojoj građani i ne znaju koga prilikom glasanja treba da nagrade, odnosno kazne za ono što je urađeno od prethodnih izbora. Jedini način je da se odluke vrate iz kafane u parlament.“ tvrdi profesor Simović. I zaista, korak po korak, u zadnjih nekoliko decenija je intenzivno stvarano društvo za koje možemo reći da je naviklo na postojanje u samo dvije krajnosti, a to su: stanje totalnog rata i stanje totalne ravnodušnosti. Posmatrajući samo problematizovanje neophodnih izmjena Izbornog zakona, prosto je utvrditi ko ima kakvu ulogu i samim tim ko je odgovoran za apatiju, stanje u kome postoji nezadovoljstvo, ali veoma malo sumnje koja je neophodna da bi se iko ozbiljnije pobunio, ili priključio malobrojnima koji se bune. Sve to su dokazi opšte apatije, koja u osnovi i jeste razlog (1) zašto građani glasaju ovako, birajući aktere koji njihova kola guraju u provaliju i zašto su to jedini mogući akteri na političkoj sceni; (2) zašto aktivizam ne daje rezultate i (3) zašto je nemoguće stvoriti društveni pritisak na sistem odlučivanja. Svaki iole drugačiji politički angažman je osuđen na propast zbog neuklapanja u sistem vrijednosti koji odgovara svim političkim liderima, bili oni na vlasti ili u opoziciji. Ako neko želi da bude uspješan političar, mada „uspješan“ u ovom kontekstu znači da je svima drugima loše, on mora da bude izrazito konzervativan, mora da pokaže da je veliki vjernik i nacionalista. Mora, jednostavno rečeno, ići linijom manjeg otpora. Mi, najobičniji građani, zbog svega navedenog uopšte nismo svjesni koliko su važne izmjene Izbornog zakona. One bi, ili samo aktuelizovanje teme, značile da se ova zemlja nekud kreće, vjerovatno naprijed. Ovako, baš na tom primjeru vidimo da je Bosna i Hercegovina u lebdećem stanju bez naznake za skorim prizemljenjem. Ne živi, a ne umire. A sve i da umire, što će mnogi i potvrditi i opovrgnuti, opet ne bi znali koga da okrive, osim naravno – one druge.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (09.10.2021.)      http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61772/izmjene-izbornog-zakona-sansa-za-kraj-ili-novi-pocetak-44 http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61772/izmjene-izbornog-zakona-sansa-za-kraj-ili-novi-pocetak-44 Fri, 08 Oct 2021 10:31:00 +0200 Čovjek ne može a da se ne zapita kuda plovi ovaj  naš  brod  napunjen skoro  pa  do  vrha, mislim na  funkcije aktuelnih  likova sa klipova, osumnjičenih i uhapšenih, koji, ili  jesu to što se o njima piše,  a oni kažu da od toga  nema ništa te kako ih neko „neovlašteno“ snima, mada oni očigledno  znaju da ih se snima, kao   ona čuvena „poduka“  jahanja  u kancelariji, ili  kako sami sebe snimaju (prvi čovjek Prijedora na podu WC-a), koji doživljava neutješnu, skoro  pa  suicidarnu   tugu za  izgubljenom ljubavnicom... To nikako  nije usamljena pojava, budući da svako, ili skoro svako, ko nešto vrijedi u  javnom  životu - jeste  niko i  ništa  ako nema ljubavnicu, ili  što je  još modernije i  bliže, nama  još  bar  desetak godina  udaljenoj,  EU, dakle  ako i  jeste  muško -  muškog  ljubavnika -   ili  neko laže nas obični narod o svemu gore navedenom. Međutim, slike koje ne mogu biti  ni  podmetnute, ni  tzv.  spin (to je ubjeđivanje nas naivaca i budala), govore više od riječi,  a   one su  dno najdubljeg dna, na kojem se nalaze pojedinci, koji  imaju  političke i druge  funkcije  u  vlasti, a koji su Republiku   shvatili kao  onu čuvnu pećinu  iz  priče o „Alibabi i četrdeset hajduka“,  i  riječima  „Sezame (RS), otvori se“  uzimaju  i grabe  narodnu imovinu.  Dakle pećina  je  Rublika Srpska  u  koju zhvata kako ko hoće i koliko hoće, pa se ona „otvara„ onome  ko  obraza nema, koji misli da neće, niti  može  biti  lične odgovornosti  za  učinjena  djela (kao obični ljudi  što odgovaraju)   ako si član, pogotovo ako si uticajan član neke od postojećih partija u RS –u. Drugi bivaju kažnjeni za mnogo, mnogo manje... Skoro pa da je nevjerovatno kako „zaplati„ onaj  bebi –lik, nejaki  Zeljković,  koji je meni, istina, uvijek djelovao kao da je neispavan, ili kao da je miljama   „udaljen“  od onoga što radi, tako su mi nekako djelovale njegove oči ....A radio je u punom kapacitetu, kako za sada izgleda.   U situaciji kad su mnogi od nas preživjeli  tehnički  kiseonik, kad je hrana iz kuhinje UKC  (tako govore slike) spremana  kako ni u ratu nije, pa neka je i u kazanima, ali  tada  smo  znali da  bolje teško može biti  u to doba  i nadali se da mora biti bolje poslije  rata  -  pitaju  dokle će narod ovo izdržati.  I šta  vrijedi  mađarska pomoć u  poboljšanju   demografske   slike  Republike Srpske, koliko god se  Predsjednica  upinjala da upije, shvati i kasnije koristi kao uzor, kad  će iz ove zemlje  početi da  bježe   svi oni  koji  mogu. Mislim da  penzioneri ne mogu, njih niko neće.   Prevelike su afere, suviše je  para pokradeno – da bi se sve zavuklo u mišju rupu. Pokradena  voda (a nije bilo potrebe,  jer  TAJ   čovjek    ima dovoljno da MOŽE da plati mnogo vode) dok obični ljudi  u   vukojebinama  po  našoj  otadžbini  nemaju vodu,   ili  se za nju očajnički bore! Ljudi  trpe i mnogo veće nevolje, ako znaju da su  barem u nekoj mjeri nestašice, poskupljenja  osnovnih  životnih namirnica  kao što su brašno, ulje i šećer,  sada i gorovo, povrće i voće  (dakle ono što je donosila  obilna  jesen na banjalučkoj i drugim pijacama  u Republici Srpskoj, naročito Lijevče  i  Semberija, a sada je apsurdno  više uvezenog nego našeg povrća i voća), lijekovi koji se  jedva nabavljaju, poluprazni cekeri penzionera  itd.  podijeljene na neke ravne časti  makar u srednjem sloju društva –  ali avaj, srednjeg sloja  odavno  nema – ima samo podjela na veoma bogate i one koji jedva preživljavaju. Tako  i informacija  da raste PDV  i  da je PORASLA  štednja u bankama  u RS-u  – ne može  biti dobra vijest čak ni onima, kojima ekonomija kao nauka nije bliska  tj. onima  koji znaju samo to da penziju, ili  najnižu  platu potroše skoro pa odmah – ali prije toga PLATE sve troškove državi. Pitam se kuda ovo idemo  i da li ovaj galimatijas uopšte ima kraj. I kada će to  biti. Hoće li nam najvažnije  jutarnje  ili večernje  vijesti (posebno BN-a)  biti ko je uhapšen, ima li među njima  onih na funkcijama  i da li se umiješala SIPA ? Kakav je izgled da slomljeni,  posljedicama korone i   informacijama  sa svih strana  sluđeni narod  o vakcinama (koje  smo primili  i neka smo) i  nekih čuvenih ljekara sa  izjavama koje  govore  da   se  u  vakcinama nalaze  i supstance  i otrovi ne znam ni ponoviti koji, koje će  koštati nas i našu djecu  (ako ih djeca prime) u budućnosti  – uopšte ostane  pri zdravoj pameti ? Nije čudo što na ulici vidimo samo ozbilja lica, zabrinute, uplašene ljude, niko se ne smije, toga više nema  – a na slikama  na blogovima  vidimo zagrljene tipove  uz  bogatu trpezu, bez maski  kako slušaju muziku i vesele se... Zar se ne boje makar Gospoda ? Ili su to oni koji se krste s tri prsta  samo  kad ih neko gleda i izgravaju velike vjernike samo na parastosima  našim  poginulim borcima, dakle onih na čijim kostima (naravno metaforički rečeno)   grade vile i poslovne prostore. Sramota. Šta je sljedeće? Ko će sljedeći prijetiti da će se ubiti zbog nesrećne ljubavi tabletama na vrhu  pijanog  jezika pored WC  šolje (slika koja je toliko degutantna  da ga  ne bi trebalo  samo  smijeniti (ostavka je mala kazna), nego ga izopštti  iz javnog života da više  n i k a d a   ništa  ne  „obnaša“,   pogoto ako ima porodicu, a ima. (Draško je makar slobodan, mislim nije oženjen, pa radi šta mu je volja. Šta  ga briga, njega niko nije smijenio, niti će. I na kraju, ko je sljedeća žrtva  dijagnoze za koju nije znala (o)  a  boluje od korone gleda u bočice s kisikom (nekim)  i  skonča    život sa nekog  od spratova  UKC-a   u kome  još uvijek nisu svi  prozori  zatvoreni, a  prostorije se ventiliraju samo kada  neko  d e ž u r a  ? Znam kako je bolničarima  i sestama teško, bila  sam svjedok njihove požrtvovanosti na Infektivnoj klinici, ali  moraju se  poduzeti ozbiljne mjere  da  UKC ne  prozovu   Eldoradom  za samoubice, ma  kako to okrutno  i bizarno zvučalo. I  onako je već dosta ocrnjen. Zimnicu  teško da će spremiti oni koji nemaju svoj komadić zemlje. Kako će spremiti drva  za ogrev, ne znam. Postoje, doduše, krediti u  mikro - kreditnim  organizacijama, specijalno  za penzionene, pa, majčin  sine,  zaduži djecu i unuke pa neka vraćaju, ako tebi šta bude, ne daj Bože, jer  žiranti  nisu potrebni. Pesmistično je, to  je očigledno. A,  optimistično je:   samo neka nama Republike Srpske.  Sve  će  narod, koji ovdje ostane,  izdržati  (pozlatiti),  tako pokazuje. Ja mu se (narodu) iskreno divim.  Bilo jeste  i teže i gore. Samo je to bilo davno.  U tome je problem.          Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (08.10.2021.)                     http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61771/ima-li-kraja-likovima-iz-teatra-apsurda http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61771/ima-li-kraja-likovima-iz-teatra-apsurda Thu, 07 Oct 2021 14:35:37 +0200 U četvrtak 30. septembra Milorad Dodik je gostujući u emisiji „Stav“ na televiziji K3 pozvao  građane da vjeruju u Republiku Srpsku i u ono što institucije govore. Nisam siguran da li je ovo bila molba ili naredba Milorada Dodika, sa njim čovjek nikad nije načisto oko toga. Odavno istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani Republike Srpske, pa i Bosne i Hercegovine, ne vjeruju domaćim institucijama. Situacija je toliko tragična da od svih institucija građani  najviše povjerenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu koje nam nudi život nakon smrti. Kako smo uopšte došli u situaciju da nas najmoćniji političar Republike Srpske ubjeđuje da vjerujemo njenim institucijama, a ne svojim očima? Pa do toga smo došli nizom afera na koje nikada nismo dobili epilog: Sjetimo se samo efikasnosti Okružnog javnog tužilaštva Banjaluka u slučaju smrti Davida Dragičevića, koje je od 2018. do 2021. Tihovalo ne davajući nam odgovor da li je mladić ubijen ili nije. Ne možemo zaboraviti ni Nikolu Špirića koji je jedini čovjek na svijetu koji je od prodaje svojih knjiga kupio stan u Beču. Kako da smetnemo s uma veliki projekat proizvodnje električnih automobila preduzeća Nikola Tesla i odlaska njegovog osnivača Dragana Vuletića tamo daleko. Kako da objasnimo da je Vlada RS korpe za smeće plaćala 1 700, pepeljare 1 290 KM? Zašto ovih dana jedan za drugim padaju tenderi institucija Republike Srpske (Narodna skupština RS, Predsjednik RS, Ministarstva) za nabavku goriva? Šta ćemo sa svim onim odlukama Narodne skupštine RS koje se ne poštuju? Šta ćemo sa stranačkim zapošljavanjem i nepotizmom? Šta ćemo sa odbijanjem institucija da dostave podatke koje od njih traže mediji, nevladine organizacije ili pojedinci? Moglo bi se ovako do sutra nabrajati i postavlja se jednostvano pitanje gdje su tada bile institucije i zašto nisu djelovale? Milorad Dodik i njegov SNSD, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, već šesnaest godina potpuno kontroliše sve političke procese u Republici Srpskoj, kao i institucije,  i imale su više nego dovoljno vremena da  sistem dovedu u red. Umjesto povjerenja, oni su zaveli strahovladu. U praksi to znači da je lojalnost partiji, ministru, skoro uvijek iznad zakona. Da je ćutanje i klimanje glavom uslov da opstanete na poslu i napredujete. Još ako se nađete na spisku sigurnih glasača neke partije sa vlasti, vama niko ništa ne može. Povjerenje u institucije podrazumijeva da su efikasne, da postupaju po zakonu, da se odnose jednako prema svim građanima, da rade za opšte dobro, što danas svakako nije slučaj. Republika Srpska je mala da bi se u njoj nešto sakrilo, pogotovo rad institucija i tu ne pomaže PR, kampanje, mediji, pa ni apeli Milorada Dodika. Dok se to ne promijeni naše institucije će tavoriti na kiseoniku, industrijskom ili medicinskom, to čekamo da nadležne institucije utvrde.   Preuzeto sa: blogger.ba http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61770/vjerujte-institucijama-republike-srpske http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61770/vjerujte-institucijama-republike-srpske Fri, 01 Oct 2021 10:49:45 +0200 Jedva čekam da Istočno Sarajevo dobije „Kapiju grada“ pa da postanemo ozbiljna konkurencija Skoplju kao najkičerastijem gradu na Balkanu. Odmah da raščistimo, ovo nije ideja sadašnjeg SNSD-ovog gradonačelnika Istočnog Sarajeva Ljubiše Ćosića, još je 2019. godine Skupština grada Istočno Sarajevo usvojila zaključak kojim je obavezala gradonačelnika Nenada Vukovića da u budžetu za 2020. godinu ili rebalansom planira sredstva za idejno rješenje i projekat dva spomen-obilježja koja se odnose na protekli odbrambeno-otadžbinski rat. Prema riječima tadašnjeg gradonačelnika Vukovića taj spomenik bi se nazvao „Kapija grada“ ili „Trijumfalna kapija“ i simboliozovao bi „oko 120 000 Srba koji su izbjegli iz Sarajeva na početku rata ili za vrijeme egzodusa krajem 1995. i početkom 1996. godine.“ E sad ne kontam šta je trijumfalno u odlasku 120 000 Srba iz Sarajeva, tako da mi je primjereniji naziv Kapija grada. Ne znam ko je birao idejno rješenje za „Kapiju grada“, ali ja tu imamo dvije nedoumice, jednu etičku i drugu estetsku. Naravno poći ćemo od etike, pa onda preći na estetiku. Etički problem samog spomenika, je taj da on ne govori šta su Srbi radili u i oko Sarajeva od početka rata, do kraja 1995. godine, a radili su svašta. Bez toga je teško razumjeti zašto Srba danas nema u Sarajevu.  Gradonačelnici Istočnog Sarajeva to zovu kulturom sjećanja, a u stvari to je „zabijanje glave u pijesak“ i vjerovanje da će jednim spomenikom izbrisati sve presude domaćih sudova i haškog Tribunala, koji se tiču dešavanja u i oko Sarajeva. Zajebana je to logika. Sada prelazimo na samu estetiku i simboliku „Kapije grada“. Ako sam dobro shvatio sadašnjeg gradonačelnika Istočnog Sarajeva Ćosića, ta kapija tj. pasarela trebala bi simbolično da predstavlja izlazak Srba iz Sarajeva u Istočno Sarajevo i trebala bi da izgleda ovako. Znači imamo dvije djevojke/ žene koje jadna drugoj pružaju ruku. Prvo što mi padne na pamet je zašto su te osobe žene, kada su o sudbini Sarajlija odlučivali isključivo muškraci. Recimo meni bi bilo mnogo smislenije da umjesto žena imamo likove Alije Izetbegovića i Raovana Karadžića. Prije svega i jedan i drugi su bili gospodari svog dijela Sarajeva od početka do kraja rata. Alija izetbegović, koji je jedva dočekao da Srbi iz Sarajeva odu, stajao bi na desnoj strani ulice i ispruženom rukom pokazivao Srbima kuda bezbejdno da napuste Sarajevo, dok bi ih na lijevoj strani ulice s ispruženom rukom dočekivao Radovan Karadžić sa obećanjem o novom životu u Istočnom Sarajevu, a ne u Bratuncu, Srebrenici, Zvorniku i Bijeljini. Na pasarelu bi se trebalo penjati uskim i strmim stepenicama, što treba da odvrati šetače od nošenja bilo kakvog tereta, a što sarajevske Srbe treba da podsjeti na sve ono što su ostavili u Sarajevu, a što nije moglo stati u automobile, traktore, kamione i 110- ke. Obje skulpture morale bi imati diskretan osmijeh, jer se osjećaju kao pobjednici, ali to ne smiju javno da pokažu. Neispružene ruke Radovana i Alije trebaju da imaju prekrštene prste, što simbolizuje njihovu neiskrenost prema srpskom narodu. Takođe mi nije jasno što su obje ženske figure nose džečermu/jelek i frizure žena sa sela, kao da se „izlazak“ Srba iz Sarajeva desio 1896. godine, a ne 1996 i kao da su Srbi u Sarajevu živjeli kao seljaci. Na kraju krajeva moramo voditi računa da vrijeme prolazi i da će mlade generacije Srba iz Istočnog Sarajeva ratove 90-ih posmatrati potpuno drugačije od svojih očeva i djedova i ne bih da se desi ono što se desilo sa spomenikom knezu Mihajlu Obrenoviću u Beogradu, pa se djeca danas nalaze „kod konja“. Zamislite za jedno 100 godina naše unuke koji se dogovaraju da se nađu kod „dvije seljanke“ ili „četiri sise“.   Bruka!   Preuzeto sa: blogger.ba http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61769/trijumfalni-kic-u-istocnom-sarajevu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61769/trijumfalni-kic-u-istocnom-sarajevu Mon, 27 Sep 2021 10:04:58 +0200 Da, tačno tako. Ništa osim ISTINE ne  prihvatam  i  ne vjerujem,  ne prihvatam  istinu  ni  jedne stranke, ni jednog političara  - nego  istinu koju utvrdi  TREĆI. Koji treći?  Zna  se. Tužilaštvo. Sud. Nismo mala   djeca   da  se lažemo. Dosta je. Šta se stvarno desilo ? Nekog, nije važno kojeg, oktobra biće godina dana od dana kada sam izašla sa Infektivne klinike  KBC  -a  Banja Luka  živa, liječena, pažena od strane osoblja kao i svi ostali pacijenti  (to sam prva napisala u svom blogu, dok se  još krilo ko je obolio od korone, kao da je to bila nekakva sramota). Nisam  bila liječena    samo ja  KISEONIKOM, tj. kiseoničkom podrškom, nego   svi pacijenti od tada, pa sve evo da dana današnjeg ?  Kojim kiseonikom ? Ja nemam pojma kojim. Ja sam laik. Da li  tehničkim (kao  tehnička voda, koja nije za piće)  ili medicinskim kiseonikom  kakav  je trebalo da bude?  Niko od nas pacijenata, bilo da smo profesori, ili  prodavačice s pijace, penzionisani,  ili aktivni građani, pojma nismo imali šta udišemo –  osim    da nam to  što udišemo  hrani pluća, održava    dah, spasava nas od  agonije   gušenja i halucinacija, popravlja  saturaciju – jednom rječju vraća nas u život. Ni pomislili nismo (niti smo mogli misliti) šta to udišemo ! Gledali smo u one bočice na zidu  iznad nas, kisik    što prolazi kroz one bakarne cijevi – gledali i   čekali    da stanemo na noge Tri mjeseca nakon što sam se oporavila, (i danas se brzo zamaram, ponekada osjećam vrtoglavicu itd.) počela sam   da gubim kosu, što je izgleda posljedica kortikosteroida  (što mi je veoma teško padalo, maltene kao da sam ponovo bila bolesna),  od  Viši -  kapsula, raznih   šampona, tj. za  šta je  ko rekao  da je dobro za rast kose – nabavljali  su moji sinovi, zajedno sa vitaminima, suplementima itd. da ne nabrajam šta sve ne. . Hvala Gospodu, kosa mi je narasla, čini mi se da je sada jača nego je prije bila. Da se vratimo   onome što potresa javnost, pa rekla bih više  od  pola Republike Srpske... Društvene mreže, s  pravom  bruje  o mogućnosti da se radi  o TEHNIČKOM KISEONIKU, dakle  sa gasovima i uz to metanom, koga   dakle, neko  preživi, a neko ne... Šta  ako  počne ISTRAGA   o tome, pa se utvrdi  istina ? Ili,  još gore, AKO NE POČNE,  pa narod, ionako sluđen svim i svačim  (gledam onaj  Vaskovićev klip sa raznolikim  Draškom, mislim na  više ličnosti   koje iz njega izbijaju, koga  zdušno  jaše zgodna službenica, sekretarica, savjetnica, šta je već –i ne mogu da vjerujem da gledam šta gledam – pa se pitam, mada već dugo vidim da je on apsolutno  kontraverzna ličnost, nevlasna  da „obnaša“ozbiljne funkcije, mada ne bi bio jedini ub RS –u i šire    - da ne kažem nešto jače-  dakle nesrećni   narod  -ne zna ni šta će, ni kuda će. Kome da vjeruje ? Drašku  koga   jašu u gradonačelničkom kabinetu, ili onima koji pokazuju papire, certifikate, dokumente – a  u   njima ništa  jasno –odnosno izgleda da je sve jasno. Onda su  one   Zeljkovićeve maske  i zaštitna odijela  mačji kašalj  (mislim na TRAGIKU  u bolnicama širom Republike,  koja,  ako se dešavala   ovakvim postupkom   i   ako  se  i dalje  dešava,  ako   se kisikom   manimupuliše  i  ZARAĐUJE    – onda  to   jeste    nezamisliv   zločin  protiv  života  i zdravlja ljudi. Svakome od nas neko je bio bolestan, ili će biti bolestan tj. zaražen ovom opakom bolešću. Ako  sumnja opstane, ako SE  NIŠTA NE PODUZME, da se  izvan  razumne sumnje  utvrdi  da  je  kisik ne    ispravan, TO NIJE DOVOLJNO, nego MEDICINSKI –ko  god da ga je uvezao, pa makar i Čađo i njegova firma (lično nemam ništa protiv njega, ali imam protiv tehničkog kisika)   javnost će biti s pravom uzburkana. To neće biti obični protesti, tj. Draškovi politički multitematski   protesti   (mada    je baš  on  nekako pročačkao  papire i  uveo nas u one  gore opisane  stravične  MOGUĆNOSTI)   – nego  će biti buran odgovor   naroda, koji u  tome slučaju, više neće  vjerovati nikome. Ama baš NIKOME. Nisam vidovita pa da vidim šta će da se desi. Ono što znam jeste da se  već par dana loše osjećam... A ja sam izašla prije skoro godinu svojim nogama iz Infektivne klinike.  Moji ukućani (koji su se brinuli o meni najljepše što je moguće) sada prave šale i kažu: „Majko, tebi  ni oni opasni gasovi    iz  tehničkog kisika ništa nisu mogli...“  To je naravno  samo šala – ali nije šala  za one koji   -   sve dok se ne UTVRDI  je li   Draško u pravu,  da  li  je sve izmislio  onako   smušen i nedosljedan kakav jeste,  ili  su u pravu   ovi koji   tvrde da  je kisik  MEDICINSKI, a   to se iz  papira ne vidi  – i sve   dok  se  ne  desi ono što mora da se desi, a to:  odgovara  li   Draško za lažne optužbe -  ili ovi drugi, koji brane  svoje stavove   -  neće biti mirni  ako  im je neko drag, majka, otac, muž, žena, sestra, brat,  baka, deda,  ili ne daj Bože dijete, (ili svi oni nedužni građani  ovoga  grada i Republike) -  priključen na  kisik. Valjda medicinski.  Iskreno se nadam. Mada, NIJE PRILIKE,  kako  kaže mudri narod .... Daj  Bože kćeri da  te paša uzme  al    CIGANI  nam   oko kuće hodaju....         Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (27.09.2021.)                           http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61768/accedo-nemini http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61768/accedo-nemini Mon, 27 Sep 2021 09:12:55 +0200 Dok brojimo dane slušajući istu priču, pričanu od strane istih glavnih i sporednih likova, sve je manje nade da će doći do neophodnih izmjena Izbornog zakona prije narednih izbora u oktobru 2022. Samim tim sve je manje i šanse da će se u Bosni i Hercegovini dogoditi nešto što odudara od dnevnopolitičkih prepucavanja na što smo navikli tako da tu vrstu političkog života smatramo potpuno normalnom, toliko da mu se ne nazire kraj. Priznati istinu je svojevrsni poraz: više nema nikakvog smisla pisati o tehničkoj prirodi izmjena Izbornog zakona. Mijenjati postojeću „formulu“, da li kandidatske liste treba da budu zatvorenog ili otvorenog tipa, da li treba uvesti elektronsko glasanje… Nijedno od tih pitanja nije suštinsko, koje smo problematizovali u prva dva teksta. Provođenje bilo koje reforme van suštinski problematičnog je bježanje od istine ili mazanje očiju, kao i udaljavanje od budućnosti u kojoj je Bosna i Hercegovina mogla postati normalno društvo. Bilo bi donekle prihvatljivo opravdanje kada bi neko rekao se do suštinskih izmjena dolazi postepeno, da bi se izbjegle drastične promjene za koje društvo nije spremno. Mada bi i tada bilo nejasno da li društvo, čija većinska populacija i ne zna da se rezultati izbora iz 2018. godine još nisu implementirali u Federaciji Bosne i Hercegovine (većem i mnogo komplikovanijem bosanskohercegovačkom entitetu), uopšte i može biti spremno za bilo kakve promjene. Nama, dakle, preostaje jedino da vjerujemo u to da se o izmjenama tehničke prirode priča da bi se potpuno zaobišle ili u nedogled odgađale suštinske promjene Izbornog zakona koje bi svakako pokazale spremnost društva da se suoči sa samim sobom i sa budućim izazovima, a nikako da bi se do istih dolazilo postepeno. Osim toga, oni koji govore o izborima i Izbornom zakonu to čine tako da izgleda kao da ih neko na to tjera. Čini se kao da govore ono što moraju, pogotovo ako redovno čitamo medije, ovu temu primjećujemo na samoj margini svih drugih (dnevno)političkih dešavanja. Pošto smo već spomenuli budućnost, dok sadašnjost koristimo sjećajući se propuštenih prilika, obratimo pažnju i na buduće glavne aktere: mlade političare. Nažalost, mahom se radi o mladim ljudima za koje se ne može reći da su budućnost u smislu da rade na ostvarenju svojih progresivnih ideja. Ne. Njihovo političko biće i postoji zahvaljujući tome što su oni nasljednici i raspirivači starih destruktivnosti, pa se u skladu s tim redovno ne oglašavaju. Ako se kojim slučajem i pojave da bi nešto rekli, to bude ono što najbolje rade, po uzoru na svoje starije kolege upiru prstom u one iz suprotnog tabora. Zapanjujuće je da o izmjenama Izbornog zakona dosad nije bilo uobičajeno da se priča u parlamentu. Postojanje „Interresorne grupe“ i ono što se tamo govori(lo) se završi(lo) na sukobu oko toga da li će dnevni red sjednice biti usvojen ili ne. Da ne bude zabune, ta „Interresorna grupa“ nije parlament, nego privremeno organizovano tijelo koje je, vrijeme je pokazalo, svrha samom sebi. Ni zasluge građana se ne smije smetnuti s uma, koji snose manji dio krivice, jer im nikad niko nije ponudio šansu da uopšte saznaju ko je za šta u ovoj zemlji zadužen i ko za šta treba da snosi odgovornost. Zato je jedini ispravan zaključak da političarima iz svih stranaka odgovara ovo stanje opšteg nerazumijevanja, zbog čega i izmišljaju radna tijela čiji nazivi jedva mogu biti upamćeni, za šta najbolji dokaz predstavlja „Interresorna radna grupa za izmjene Izbornog zakona Bosne i Hercegovine“. Osim, naravno, kada su u pitanju novčane naknade za članove te grupe. To je jedina stvar u ovoj zemlji oko koje nikada nije bilo sukoba. Opšti izbori bi trebalo da se održe za godinu dana. Ako se održe, biće to izbori koji su se održali nakon što rezultati prošlih izbora nisu implementirani. Ako se, ipak, ne održe, biće to konačno saopštenje da smo taoci svoje ravnodušnosti i da politički procesi ne služe ni za šta, dok institucije služe da budu iluzija države, fatamorgana svih koji se nadaju da nešto ipak može biti bolje. Zbog svega toga nije bilo smisleno pisati o pojedinačnim prijedlozima. S jedne strane, oni su samo tehničke prirode. Dok, sa druge strane, i najmanji korak ka realizaciji prijedloga odlučujućih političkih aktera bi vrlo moguće doveo do raspada zemlje. Zato stalno treba da se podsjećamo na to da je haotično stanje u zemlji baš po mjeri političkih aktera. Na koga građani ove zemlje da čekaju, da bi jednog dana mogli očekivati promjene svojstvene zrelom i zdravom društvu? Nisu to više promjene svojstvene Njemačkoj i Švajcarskoj, nego Ugandi, na primjer. Ustav Ugande propisuje da pet poslanika u parlamentu moraju imati lično iskustvo sa nekom vrstom invaliditeta. Slično je i na lokalnom nivou. Dakle, društvo u Ugandi je uspjelo da problematizuje i uvaži jednu manjinsku grupu (osobe sa nekom vrstom invaliditeta) i svojim Ustavom ne samo da im garantuje prava, nego im daje prostor u institucionalnom odlučivanju. Koliko će se još morati čekati da bi BiH došla do tog nivoa predstavničke demokratije?   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (27.09.2021.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61767/izmjene-izbornog-zakona-sansa-za-kraj-ili-novi-pocetak-34 http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61767/izmjene-izbornog-zakona-sansa-za-kraj-ili-novi-pocetak-34 Fri, 24 Sep 2021 12:45:48 +0200 Nedavno u našem Parlamentu usvojeni Zakon o čuvanju ćirilice kao našeg nacionalnog obilježja i srpskoga jezika  tj. nacionalnog identiteta  Srba, po meni je,  nešto što nije  imalo  potrebe da se donosi i usvaja. Srpkinja sam  i pravoslavna – dakle identifikovana nacionalno, mada ćirilicu nisam pisala od Osnovne škole, iz  sasvim objektivnih razloga. Naime, tako je bilo tada. Čitali jesmo, ali pisali nismo.   Ćirilica, što se tiče  nas  Srba  će opstati, kao što je vijekovima  opstala, ali  neće  biti jedino i jedinstveno pismo čak ni kod Srba, osim ako se kažnjavanjem ne uvede kao pravilo  da  svi pišemo ćirilicom, što  m o ž e   samo u službenim  i vladinim  institucijama RS –a, i, naravno,  ukoliko  se zabrani slobodnim građanima, sva  tri  naroda  u BiH, da izaberu pismo kojim će pisati. Mislim da to ne može i neće biti, jer  imamo ustavno pravo u BiH  da koristimo jezik Srba, Hrvata i Bošnjaka  a u RS –u  dva službena  jezika,  a to su latinica  i ćirilica.  Tamo gdje ćirilcu pljuju, brišu, boje crnom bojom, tamo gdje pretuku fudbalere iz Banja Luke,  gdje glumca, koji je identifikovan kao, recimo, da kažemo Beograđanin,  ojade,   polome i  unište mu auto, razbijaju  auta kome stignu i  prebijaju  koga   stignu, kao  nedavno  u Mostaru   – ona (ćirilica) nikada  neće zaživjeti. Tu ne  treba  ni  pokušavati.  Štititi ćirilicu, braniti, čuvati u  našim srcima  –možemo,  ali ništa više. Svaki zakon OVAKVOG TIPA, koji se „nameće“ ODMAH SMANJUJE SLOBODU IZBORA, što  apsolutno nema nikakve veze sa osjećanjem nacionalne pripadnosti srpskom  identitetu i  ljubavi prema svome narodu. Ljudima je najteže da se  iz romantične, dobre misli –  sudare sa realnošću i surovošću   ovoga vremena, koje je takvo kakvo je. Evo  jedan primjer: Sudskim prevodiocima  se danas traži   prevod   srpskog  originala, napisan ćirilicom - na  latinicu, a  ide u Hrvatsku, ili u Njemačku, Austriju itd. i   tada ga prevodilac   može  ili  smije prikačiti kao original koji je preveo.  Do nedavno nije bilo tako.  Traže i da se prevodi na  bosanski jezik. U Fedaraciji je to razumljivo. Samo čekamo kada naši pečati u RS-u   neće  biti  uopšte  validni, jer Bošnjaci već rade  na tome da imamo  nekakve EU –licence, valjda made in Sarajevo mada to nigdje nije propisano, niti  je BiH  članica  EU.   To je ralanost. Da li se to zna?! Šta će biti u frimama koje se bave IT –tehnologijom, ti  ljudi  bolje znaju engleski maltene, nego  srpski jezik, i   što ga bolje znanju to su cjnjeniji. Kad će oni pista i ćirilicu? Drugo je Rusija, drugo je Kina, ne želim ovom prilikom da elaborišem  zašto te zemlje mogu da rade šta hoće, prave svoje sisteme svoj Internet  itd.  – ali mi ne možemo. Što je dozvoljeno Cezaru ....   Ljudi iz  vlasti  donose  mnoge zakone  tamo gdje ih realni životni problemi  građana malo ili  uopšte  ne interesuju. Nije najvažnije kako ćemo pisati, kojim  jezikom, jer  svi  sve jezike   razumiju, samo  odbijaju  da shvate  da su na  jednome tlu  vijekovima. Dokaz  je ćirilica koja  opstala i opstaće –bar u ovim nesrećnim ostacima Jugoslavije, gdje su se ljudi  pomijerali, odlazili, bježali  da sačuvaju živote, sve razumijući jedni druge.  Ali preko nišana.  Ali, još   važnije  je   hoćemo li preživjeti  prirodne katastrofe, bezobzirnu, surovu   bolest koja kosi i mlado  i staro – tačnije kako ćemo  mi,  narod,  uopšte preživjeti ! Ovaj   gore pomenuti zakon neće  promijeniti za jotu  sudbinu ćirilice. Neki ljudi  glasaju  za  neki  važan zakon, a nemaju ni interesa, ni osnovnih  znanja, pogotovo obrazovanja i  širine (osim političke)  za bilo koje pitanje koje se tiče malo dubljeg razmišljanja o problemu koji kao rješavaju. Bitno je dići ruke, složiti se s masom ili  vođama, a da pri tome ni jedna dubllja misao ne prođe tamo gdje bi trebala biti. A nije. Zakon je zakon, red je red -  ali moram  odmah reći  još jednu latinsku  „Ko brzo sudi, žuri se  kajanjau“ (Ko brzo donosi odluke, brzo se i kaje).  Odmah iza ovoga zadnjeg   rata bilo je nebuloznih  odluka, ne bi li se mi što prije  povezali sa maticom Srbijom -  čak uvodeći ekavicu, ćirilične tablice, takve pasoše - na kraju je Dejton  presjekao, pa je određeno šta i kako dalje. Ta početna vrsta povezivanja jednostavno nije bila prirodna i nije uspjela.  Mi govorimo ijekavicom  (neki iz Bosne i Crne Gore n i k a d a  ne promijene tu ijekavicu, makar da žive u Srbiji cijei život. Moja  pok. svekrva,  Stanika, kragujevačka učiteljica, udavši se za diplmiranog pravnika  iz  „Bosne“ (tako su nas zvali Srbijanci, kao što to rade i sada ma kako se mi bunili) koji je  studirao u Beogradu, došao  po zadataku   u  Banja Luka  46.  godine  da bude javni  tužilac, morala je  godinama savladavati  svoju rođenu  ekavštinu da bi mogla  učiti  učenike i u Jajcu i Banja Luci, teško, vrlo teško - a morala je... Daću primjer i iz mog ličnog profesionlanog života. Kao izbjeglica, sa  jedinim blagom, tj.  onim  jednim što mi je u glavi, a to su bili moji strani jezici (njemački i engleski ) došla  sam  te prve ratne godine u Banja Luku i, na sreću, počela da radim kao prevodilac  (sudski tumač iz Sarajeva još od  1981)  u Radničkom univerzitetu, pišući na nekom rasklimanom „Biseru „ koji je naravno bio latinični. Nije bilo problema. Na  početku. Međutim  ubrzo dobijam i honorarno mjesto profesora ma Veterinaskom fakultuetu i, sjećam se kao sad, pišem svoje  ime na velikoj  tabli   latinicom, kao uvijek  (jer ja sam Germanista, od studija, pa  dalje  kao prevodilac  sarađujući sa firmama  u  Njemačkoj Austriji Švajcarskoj i, Engleskoj  -  nisam uopšte pisala ćirilicu. U   amfiteatru tajac. Tiho mi prilazi  jedan student i šapće: Profesorice, napišite molim Vas svoje ime i prezime ćirilicom. Ja  sam se  obratila  tada velikom  broju studenata riječima  da ja predajem  germansku grupu jezika, pišem latinicu i pisaću  i dalje, a od njih ću TRAŽITI  da pišu  latinicom  njemački i engleski jezik. Bilo je naravno i dalje testova iz  engleskog jezika napisanih ćirilicom. Ali to su već prošla vremena. Valjda se neće ponoviti. Privatno bilo je tu još problema. U prvom vremenu dolaska u Banja  Luka, nakon života u predivnom Jajcu, pa trideset  i  više godina provedenih u Sarajevu,  ja sam često koristila ono „bolan„ i  „bona„ – recimo  studentu klažem „Što, bolan, kolega, ovo niste bolje spremili„-  pa se trgnem, jer me oni gledaju   čudno ...... A   ja sam bila profesorica Sarajka i to je bila istina. Ja nisam mogla, niti sam htjela da mijenjam ono što sam bila. Bila sam Srpkinja iz Sarajeva, bila sam izbjeglica, počinjala novi život -  ali nikada nisam glumila, bila sam svoja, niti sam se pretvarala. Oni koji su me znali (neki  i  iz  političkog života, ako me nisu zaboravili bilo je davno)  znali su da toga kod mene nije bilo. Izvela sam kao profesor četiri generacije studenata  sa   PMF –a   u Banja Luci, i danas ih srećem, pozdravljamo se i zbog toga sam veoma  srećna. Mnogima sam, istina, prevela dokumente za odlazak vani. Pozdravljam ih sve. Ma gdje da su. Nemam ništa protiv da naša djeca u  nižoj  školi  uče  dva   službena jezika, neka znaju  i ćirilicu. Ali ova  djeca, to morate  ZNATI  i prihvatiti svi u  Republici Srpskoj  BRŽE i BOLJE savladaju engleski jezik, jezik  kompjutera, jezik svojih tableta i telefona  - nego što smo mogli   i  zamisliti. A srpski jezik, samo uzgred da napišem, djeca većinom  ne vole, jer je opterećen, sigurna sam,  teškom i opširnom  GRAMATIKOM , obiljem nepotrebnih stvari, a ono što je važno, a to je literatura, lektira  itd. to po meni nema prolaznu ocjenu. Da se vratim zakonima:   Zakoni se   ne donose  za  svaku priliku   i kako kome  padne na pamet. Kao recimo INCKU, koji zaplete, zamuti, osakati i onako osakaćenu ovu napaćenu zemlju, u   kojoj se mir sanja, ali   se ne dosanja i u kojoj,  dodatno,  mili  naš  dječarac,  gradonačelnik  više ne  vozi džip, nego  vozi električnu „makinu„... niz nekakvo brdo, vozi li vozi, da  se sve puši ...mada čujem (pa se izvinjavam što sam mislila, zgrožena,  da je to s a d a) neko veče da je to bilo davno, davno, čak prije... tri godine. Šta sve neće izmisliti, a on ozbiljan, i to sve ozbljniji, kako vrijeme prolazi ..Ja se načuditi ne mogu. P.S. Koga briga za potrošačku korpu. Uostalom, što morate imati korpu. Imate ceger !  Ne morate  praviti ajvar, ne morate  peći pekmez od šljiva, ne morate  kiseliti kupus, krompira i onako nema dovoljno, ugalj  kradite  s vagona, drva sjecite u šumi kad vas  ne  vide, mada  sijeku i oni koje vide, pa zašto ne bi i vi, kukruz je suv, propao,  pšenica ne valja, a   poskupiće hljeb, maline i borovnice  jesu rodile, ali  cijena  nije nešto, ne isplati se, meda   vidjeti nećete  osim  na  slici. I šta Ništa. Savjet :   Govori malo,  bolje  nemoj, jer  ne   znaš   šta  nosi dan, a  šta noć...Misliš  da te  svi vole, ali  kad se osvijestiš, druga priča, evo jadni  Zeljković, u  šta upade,  a  meni  bio  neobično simpatičan ..Treba sačekati, ne brzati.... I, na kraju:  Ako  gledaš  BN  dobićeš  migrenu  od  mnoštva   informacija  (često tačnih), garant. Ako  izabreš  da se ne sludiš  i ne  krećeš  prema  balkonu (ako  ga  imaš)  ili  prema prozoru, koji, valjada, imaš , u namjeri   da prekratiš  muke prevelike     –  gledaj  ATV. Sve su voditeljice  zgodne, lijepo obučene, našminkane, a   ni voditelji nisu za odbaciti, mada su beenovci  zgodniji  - a  ja  lično  cijenim  onu  Sonju Danojlić –Jovanović –  ona mi je lafica prava, grlata, stamena. Šta  god da prenosi i komentariše,  hrabro  je i  patriotski, kao  da je sestra  Dani(j)ela  Simića   –  ima  i  stav  i  gard,  dobro izgleda ...Ne boji se napada ma od koga dolazili. Ona  radi svoj posao. Svako  treba da radi svoj posao, naravno ako posao  zna.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (24.09.2021.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61766/ad-notam http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61766/ad-notam Thu, 23 Sep 2021 15:24:43 +0200 Dok ovo pišem Milorad Dodik se nalazi u Budimpešti na nečemu što se zove „Demografski samit“ , a tema samita je „Porodica- ključ stabilnosti“. Samit je zamišljen vrlo ambiciozno, konzervativno, desničarski, homofobno i populistički, što znači da je naš „socijaldemokrata“ Dodik napokon našao ekipu sa kojom može da razmjenjuje nesuvisle ideje i tražiti destruktivna rješenja. Ekipa je više nego živopisna, osim domaćina Viktora Orbana, tu je predsjednik Slovenije Janez Janša, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Češke Andrej Babiš i Majkl Pens trenutno člana jedne američke nevladine fondacije. Realno, Milorad Dodik je više nego kompetentan da govori na jednom takvom skupu, jer demografski rezultati njegove 15-ogodišnje vladavine  u Republici Srpskoj su više nego impozantni. Počećemo od 2006. godine kada je SNSD došao na vlast i uzjahao priču o nezavisnosti i otcjepljenju.   Te godine je rođeno 10 524 djece, šest godina kasnije 2012. godine je rođeno 9978, a 2019. godine 9274.   Te 2006. godine, kada je SNSD došao na vlast,  imali smo 791 osnovnu školu u Republici Srpskoj, da bi taj broj 2012. pao na 731, ali pad se nastavlja i 2019. godine imamo 687 osnovne škole. Opada i broj učenika u osnovnim školama Republike Srpske predsjedniče SNSD-a. U 2006. godini imali smo  116 393  učenika, da bi taj broj opao 2012. godine na 101 376, a 2019. imamo 90 003 djece u osnovnoj školi. Ako laže Puhalo, ne laže Republički zavod za statistiku. Ali Milorad Dodik ima više nego „racionalno“ objašnjenje za naš demografski sunovrat i upravo ga je saopštio u Budimpešti, za šta je dobio gromoglasan aplauz i čestitke od Pensa. Citiram ga „Moram reći da sebična evropska politika “prazni” Balkan koji će se puniti migrantima koji dolaze iz zemalja sa različitim kulturama. Pitam vas da li će za nekoliko decenija Evropljani živjeti u Evropi?“ Vjerujem da je Janez Janša tapšao kao nikad u životu, slušajući Milorada, jer zna da će ovako briljantan govor otjerati u Sloveniju najmanje 100 porodica do Nove godine. Pa dragi Milorade sjećaš li se šta si neki dan govorio na Kozari o dijaspori, za tebe su svi oni koji su otišli iz Republike Srpske obični mazohisti koji vole da rade teške poslove u Njemačkoj, Austriji, Sloveniji, Italiji, Francuskoj i još dalje i još više, a onda dođu u Republiku Srpsku da se kurče. Sjeti se dragi Milorade kako si mladim socijaldemokrata objašnjavao na Jahorini da im je džaba škola, znanje, trud i poštenje, ako nisu članovi tvoje partije. Sjeti se Milorade da nisi dozvolio da Oružane snage BiH čuvaju granicu prema Srbiji i Crnoj Gori, od ulaska migranata. Sjeti se Milorade da nam je prosječna plata 500 evra i još se time hvališ. Sjeti se Milorade da se raduješ svakom neuspjehu države na čijem si čelu. Umorili su se Srbi od tvog patriotizma, srbovanja, korupcije, nepotizma, bahatosti i partokratije i sve češće se pitaju ima li života prije smrti. Obećao si nam u Budimpešti da  „mi svakako nećemo biti primljeni u Evropu, pa ja sad ne moram da vam se ulagujem.“ Možda Bosna i Hercegovina skorije neće u Evropu, ali ljudi iz Bosne i Hercegovine odoše ne pitajući tebe za dozvolu i Evropa ih (ne)sebično prima. Nemoj da brineš u kakvom će društvu da ti žive unuci, otići će i oni, prvi da se školuju, a onda im se oslade ljudska prava, demokratije, pravna država. Baš kao što sada idu djeca visokopozicioniranih članova SNSD-a.   Prije ili kasnije svima dopizdi tvoja vladavina. P.S. Na kraju moram da ti priznam da ti zastava Bosne i Hercegovine odlično stoji.   Preuzeto sa: blogger.ba http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61765/budimpestanski-poucak-ili-kako-je-dodik-raskrinkao-evropu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61765/budimpestanski-poucak-ili-kako-je-dodik-raskrinkao-evropu Fri, 17 Sep 2021 08:42:19 +0200   Ja ne mogu ovdje. Tamo gdje uvečeVrh dalekih brda kao vatra plane,Ispod crnog Huma gdje Neretva teče;Tamo gdje me ljube, tamo gdje me vole,Gdje se moja braća za rod bogu mole;Tamo gdje sam snivô one zlatne snove,Tamo moja duša plačući me zove.Ondje nek me jednom i u grob sahrane.   Ovako glasi poslednja strofa pjesme Alekse Šantića „Ja ne mogu ovdje“ koju je napisao 1902. godine u Ženevi, da bi se potom vratio u Mostar. Mogao je Aleksa Šantić otići da živi bilo gdje, a on se vratio u Hercegovinu i svoj rodni grad. Otkud ja da pišem o Šantiću, pitate se? Pa neko veče slušam Dodika kako, po ko zna koji put, u sred Beograda objašnjava da nije Bosanac, bosanski Srbin, već samo Srbin i da mu je Srbija otadžbina, a ne Bosna i Hercegovina. U redu, možda se on stvarno tako osjeća, ali nikako da shvati da tom svojom pričom počinje da smara i da je glupo što svoje lične frustracije pretvara u politički program, koji je mnoge Srbe iz Republike Srpske pretvorio u slovenačke, austrijske, njemačke Srbe. Elem, na početku  te svoje kuknjave krenu Mile Srbin da citira stihove Alekse Šantića:   „Svuda gdje je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja, moj dom i moje rođeno ognjište.“   Kako je Milorad Dodik uspio ove stihove da poveže isključivo sa Srbijom, meni nije jasno jer u pjesmi „Moja otadžbina“ nigdje se ne spominje Srbija, baš naprotiv Šantić saosjeća sa  Srbima koji su u tome trenutku ugnjetavanji, a u tom trenutku to sigurno nisu bili u Srbiji.   Izvještio se Boga mi Dodik u svom nacionalizmu, izvuče nešto iz jednog istorijskog konteksta, ubaci ga u sadašnjost i fascinira vaskoliko neobrazovano srpstvo. Tako nam je opoganio Ivu Andrića, Petra Kočića, Branka Ćopića, Gavrila Principa, pa je evo na red došao i Aleksa Šantić. Najebali smo kad Milorad Dodik otkrije stihove Baje Malog Knindže, ali za utjehu  i to će biti dokaz da je na kraju svoga političkog puta. Ali vratimo se Aleksi Šantiću. Ne zna Dodik, da je Aleksa Šantić bio nesrećno zaljubljen u Hrvaticu, ali valjda zna da je pjesmu „Ostajte ovdje“  napisao potrešen odlaskom  komšija muslimana iz Mostara i Hercegovine u Tursku. Možete li zamisliti Milorada Dodika koji pati zbog toga što bošnjačka djeca u osnovnim školama u Republici Srpskoj ne mogu da uče bosanski jezik ili što se u toj istoj Republici Srpskoj slave  i odlikuju ratni zločinci koju su ubijali svoje komšije? Naravno da ne možete jer Dodikovo srpstvo nije ni nalik srpstvu Alekse Šantića. Dodikov nacionalizam je agresivan, isključiv, vulgaran i proračunat, a Šantićev rodoljubiv i pun poštovanja za druge i drugačije. Dodik je samo Srbin, a Šantić Srbin, Hercegovac, Mostarac, čovjek. Da je danas Aleksa Šantić živ, vjerovatno bi za vlasti Republike Srpske bio loš Srbin, jer ne prezire konvertite, a Hrvate vidi kao svoju braću. Kada je 1924. godine Šantić umro, cijeli Mostar, ne samo Srbi, je tugovao, a kada je pogrebna povorka prolazila pored džamije sa  minareta čula se poslednja molitva praštanja. Za naše milorade dodike to bi bio dokaz da nije bio dobar Srbin i obično arlaukanje. Danas takve Srbe vlasti u Republici Srpskoj preziru. Na kraju Milorade Dodiče evo nekoliko Šantićevih stihova koji pokazuju da se ne treba stiditi svoga porijekla:   Od svoje majke ko će naći bolju?!A majka vaša zemlja vam je ova;Bacite pogled po kršu i polju,Svuda su groblja vaših pradjedova.   Preuzeto sa: blogger.ba http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61764/opoganjivanje-alekse-santica http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61764/opoganjivanje-alekse-santica Thu, 16 Sep 2021 14:28:08 +0200 Nakon što su nam „u ime viših patriotskih ciljeva“, napali na slobodu govora: (https://www.frontal.ba/blogovi/blog/61746/zasto-je-sloboda-covjeka-u-republici-srpskoj-ovako-drasticno-napadnuta) naši političari, očito nezasito žedni apsolutističke moći, sada nam napadaju i na slobodu pisanja, donoseći jedan apsurdan zakon o ćiriličnom pismu, kojim navodno žele da promovišu to navodno ugroženo (nikome nije jasno ni od koga ni na koji način) pismo. Do koje mjere je to sulud projekt postaje očito kada čovjek pokuša da prokomentariše tu stvar. Suočava s karakterističnom  situacijom: kako smisleno progovoriti o jednoj tako besmislenoj stvari. Martin Heidegger (Хајдегер) je svojevremeno nabacio kako je »jezik kuća bitka«, a Ludwig Wittgenstein (Витгенштајн) dodao kako su »struktura svemira i struktura jezika identične«, obojica ciljajući na to da se jezik razvija analogno s razvojem svijeta koji opisuje. Na primjer, riječ »kretanje« ima bitno drugačije značenje prije Teorije relativiteta, nego nakon toga. To znači da jezik ima svoj autonomni put na koji nije moguće primjeniti opsežan inženjering a da se ne proizvede kič i sprdnja – i sa jezikom i sa svijetom, tj. stvarnošću. Neki noviji pokušaji na prostirima bivše SFRJ jako su slikovito pokazali na šta to sve može da liči: sjetimo se samo kakva je parodija nastala s »novohrvatskim« kovanicama iz tuđmanovskog perioda, koje su često djelovale kao alanfordovski skečevi. Ili legendarnom Karadžićevom budalaštinom s ekavicom, tamo negdje iz doba rata. Unatoč takvog iskustva naš Parlament, i do sada sklon cirkusu i donošenju apsurdnih i besmislenih zakona, je odlučio, i to po hitnom postupku (?), da poduzme jedan takav zakonodavni poduhvat. Šta može biti uzrok toga zaista je teško dokučiti, naročito kada se pročita tekst zakona.   Neustavnost Prije svega zato što je zakon očito neustavan, što može lako utvrditi svako dovoljno pismen da čita (bilo ćirilicu bilo latinicu). Ustav Republike Srpske kaže sljedeće (član 7): Službeni jezici Republike Srpske su: jezik srpskog naroda, jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda. Službena pisma su ćirilica i latinica.   S druge strane, Zakon o očuvanju, zaštiti i upotrebi jezika srpskog naroda i ćiriličnog pisma, kaže, npr. sljedeće (član 10): Kulturne i druge manifestacije koje se finansiraju ili sufinansiraju iz javnih sredstava obavezne su da, s ciljem promovisanja, očuvanja i njegovanja ćiriličkog pisma, imaju logo i naziv manifestacije ispisan na ćiriličkom pismu. Čovjek zaista ne mora da bude Kelzen pa da vidi da su ove dvije kristalno jasne rečenice nesvodive.   Formalne posljedice Prva posljedica usvajanja jednog ovakvog zakona, i to je jedini koliko-toliko »racionalan« (sic!) aspekt u svemu ovome, je osnivanje još jednog od beskonačnih »Savjeta-za-ovo-i-ono« koji će omogućiti apanažu za sedam poštenih patriotskih intelektualaca spremnih da se posvete svetom cilju očuvanja već očuvane srpske ćirilice. Druga, važnija posljedica je da će »kulturne i druge manifestacije« koje žele da apliciraju za sufinansiranje iz javnih sredstava morati da padnu u kič i apsurd tipa toga da engleski pišu ćirilicom.  To znači da će svi oni koji nemaju stomak da se blamiraju na sličan način ostati uskraćeni za pristup javnim sredstvima. To je opet tipična posljedica donošenja glupih zakona: oni favorizuju one kojima takve stvari nisu gadljive, one bez moralnih i stilskih ograda, mediokritete i mufljuze koji su spremni na svaku intelektualnu niskost, i osiguravaju im finansiranje javnim novcem. S druge strane pristojni svijet, koji bar malo drži do intelektualnog digniteta, moraće da se snalazi.   Intencija zakonodavca. Stvar je, dakle, vrijedna pažnje jer predstavlja paradigma primjer širenja gluposti u ime „patriotskih“ motiva. To je ona matrica koju je profesor Žile svojevremeno objasnio definicijom „patriote“:  nesvjesni strah od slobode i modernosti formalizovan kao želja da se moderni Srbi vrate u svoju „svijetlu prošlost“.  Zar želimo da znamo manje?? Da li mi to žudimo da stvorimo genercije koje će moći čitati samo jedno pismo?  Mi smo jedan od rijetkih naroda koji ima dva maternja pisma, srpski jezik je jedan od rijetkih jezika koji se korektno može pisati na dva pisma. Umjesto da to shvatamo normalno, tj kao ogromnu prednost i blagodet, naše fake (tj: „фejк“, „факе“) „patriote“, na tipičan srBski način demonstriraju svoju zatucanost i žele da nam opseg naših znanja redukuju na nivo onog što oni, iz svoje skučene perspektive, smatraju srpskim identitetom. Ideja je, naravno, geto: prije par godina sam se vraćao sa šahovskog turnira u Sarajevu, na kome su igrala i četvorica mladih hrvatskih zvijezda, žrtve sličnog takvog tuđmanovskog geta. U jednom trenutku mi je zazvonio telefon i jedan od njih me pita „gdje treba da skrene a da ne promaši put za Gradišku?“ Na moje: „pa imaš tu odmah putokaz“ usljedilo je iznenađujuće: „Na ćirilici je a niko od nas ne zna da čita ćirilicu“. Najstariji od njih je mislim 1995. godište. Zar želimo to da napravimo svojoj djeci? – Da ne znaju latinicu? Da nas zovu na putu između Sarajeva i Mostara da im čitamo putokaze. Da li je u ovom svemu ostalo bar malo zdravog razuma. Ili što bi rekli mrski englezi bar malo „цоммон сенсе“?   Samoosakaćenje s predumišljajem U svom životu bavio sam se s dvije stvari: šahom i naukom. U šahu sam uvijek koristio ćirilicu a u nauci latinicu. To nije bila nikakva svjesna odluka, već naprosto stvar izrasla sama od sebe u prethodno napomenutom smislu koji su naznačili Hajdeger i Vitgenštajn. Naime, šah je prirodno vezan za ćirilicu jer su rusi dominirali, sve najbolje knjige su na ruskom, kao i najbolji sajtovi a čitav niz termina koji su se etablirali ima rusku-ćirililčnu genezu. Poput npr. „стратегия надежности“ ili, moje omiljeno pravilo: „не спешить“, koje je na žalost toliko teško poštovati. Naša komparativna prednost kao srba-šahista je bila što nam je ćirilica maternja pa smo i bez nekog velikog znanja ruskog mogli da pratimo sadržaj. S druge strane jezik savremene nauke je engleski, i masa tehničkih komplikacija nastaje kada pišete tekst ćirilicom. Ne govorim samo o komplikacijama s pravilima navođenja referenci i literature, već i mnogim drugim čisto tehničkim stvarima, a o auditorijumu da niti ne govorimo. Stvarno je teško razumjeti zašto bi neko sam sebe uskratio za ovakvu blagodet da, kao jedan od rijetkih u svijetu, može jednako dobro da koristi oba pisma i varira ih prema potrebi? Nadajmo se samo da će Ustavni sud, (RS prije nego to uradi onaj BH) staviti tačku na ovu sprdnju koju nam je priredio naš Parlament, tužni spomenik višedecenijskog urušavanja institucija Srpske.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (16.09.2021.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61763/zakon-o-cirilici-i-zdravom-razumu http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61763/zakon-o-cirilici-i-zdravom-razumu Thu, 16 Sep 2021 10:37:06 +0200 U svoje ime i u ime Srba iz Federacije Bosne i Hercegovine molim Vas da donesete Zakon i odluku koja će nama iz Federacije Bosne i Hecegovine dati mogućnost da na vjerske i nacionalne praznike istaknem Narodnu/nacionalnu zastavu Srba. Srbija i Republika Srpska, danas 15. septembra, na dan 103. godišnjice proboja Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu, obilježavaju Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Vlada Republike Srpske 10. septembra 2020. godine, usvojila je zaključak da se 15. septembar obilježava kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, (podvlačim i naglašavam da Republika Srbija ima Državnu i Narodnu zastavu a njihovo korištenje je regulisano Zakonom o izgledu I upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije) što je posljedica značajne odluka koju su 28. avgusta 2020. godine, donijeli najviši zvaničnici Republike Srpske i Srbije da se 15. septembar uvrsti kao zajednički datum kojim će se obilježavati upravo sloboda, jedinstvo i nacionalna zastava. Čestitam svima koji ga slave. I ja sam danas obilježio ovaj državni praznik  postavljanjem Narodne zastave Republike Srbije, na terasi moje kuće na federalnoj Ilidži, i još sam u strahu, dok pišem ovaj tekst, da se ne pojavi nezadovoljni i frustrirani komšija kad je vidi koji će se buniti što sam na teritoriji države Bosne i Hercegovine postavio zastavu druge države.  Volio bih da sam to učinio na osnovu i u skladu sa državnim Zakonom o izboru, upotrebi i javnom isticanju nacionalnih/narodnih simbola, i da sam istakao Narodnu zastavu Srba, jer bi taj zakon i mene i komšiju sprečio da budemo nezadovoljni i frustrirani, jer bi on, ovaj Zakon i njegovoj braći u Republici Srpskoj garantovao upotrebu i isticanje njihovih bošnjačkih nacionalnih/narodnih zastava. Usput, da vas obavijestim da su Bošnjaci već izabrali svoju nacionalnu/narodnu zastavu. Molim vas da pronađete i dobro pogledate Zakon o izboru, upotrebi i javnom isticanu nacionanih simbola, koji je usvojila Skupština Crne Gore. To je jedini ovakav zakon u zemljama koje su nastale raspadom Jugoslavije, kojim se priznaje izgled Narodne/nacionalne svih manjinskim narodima koji žive u Crnoj Gori, i dozvoljava im da u skladu za ovim zakonom te Narodne/nacionale zastave upotrebljavaju i ističu. Članovi ovog Zakona trebali bi garantovati, prihvatiti pravo Srba u Republici Srpskoj, (ostaje nerješen problem, kako će u donošenju entitetskog Zakona učestvovati Srbi iz Federacije Bosne i Hercegovine) da na adekvatan način, odlukom Narodne skupštine  izaberu kako će izgledati Naraodna zastava Srba iz Republike Srpske i kako se upotrebljava i  javno ističe. Imam ljudski, nacionalni, pravni i moralni problem, hoće li ovaj zakon koji bi donio entitet Republika Srpska garantovati prava Srbima iz drugog entiteta, Federacije Bosne i Hercegovine da koriste pravo da upotrebljavaju i ističu Nacionanu/Narodnu zastavu Srba. I mislim, koliko znam pravnički misliti, da bi se ovaj problem mogao riješiti jedino donošenjem državnog zakona. Da li je ovaj praznik Dan srpskog jedinstva slobode i nacionalne zastave državni praznik, praznik svih građana Srbije i Republike Srpske  ili je to nacionalni/narodni praznik, praznik jednog naroda, praznik Srba Repubike Srbije i Republike Srpske? Potrebno je da se otklone dileme i pitanja Ako je Dan srpskog jedinstva slobode i nacionalne zastave državni/entitetski  praznik, onda bi on morao biti sastavni dio Zakona o praznicima Republike Srpske.  U Zakonu o praznicima Republike Srpske potrebno je dodati i novi  član kojim bi se regulisalo obilježavanje Dana srpskog jedinstva slobode i nacionalne/narodne  zastave , kao opšti nacionalni praznik svih Srba, kao rezultat dogovora Srba iz matice, regiona i dijaspore, koji bi odredio da je trobojka Nacionalna/narodna zastava svih Srba ma gdje bili. Pitam se je li ovo praznik i Srba iz Federacije Bosne i Hercegovine, jer vidim da je predsjednik Aleksandar Vučić javno pozvao sve Srbe iz regiona da slave, a zaboravio je pomenuti nas Srbe iz Federacije Bosne i Hercegovine, malo mi je to čudno, trenutak nepažnje? Jer znam koliko se stvarnim akcijama brine o nama Srbima iz Federacije Bosne i Hercegovine. Slažem sa sa Dušanom Janjićem da Republika Srbija, (dodajem i Republike Srpska) “mora-ju da napravi razliku između državnog i etničkog i da pored državnog praznika uvede i nešto poput dana svesrpske saradnje” i naravno, da razlikuju državne/entiteske od nacionalnih praznika. Molim Vas koji ovo čitate, ako prihvatate i podržavate moje prijedloge iz ovog teksta, ovaj tekst preporučite narodnim poslanicima, koje Vi poznajete, u Narodnoj skupštini Repubike Srpske i da ih zamolite da pokrenu adekvatne  aktivnosti koje će dovesti do donošenja skupštinskih odluka i zakona koji će urediti izgled, upotrebu i isticanje Narodne/nacionale zastave Srba, Narodne zastave Republike Srbije i Državne zastave Republike Srbije, I drugih državnih, entitetskih simbola, grba i himne.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (16.09.2021.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61762/srbi-iz-republike-srpske-vrijeme-je-da-donesete-zakon-o-izboru-upotrebi-i-javnom-isticanju-nacionalnihnarodnih-simbola http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61762/srbi-iz-republike-srpske-vrijeme-je-da-donesete-zakon-o-izboru-upotrebi-i-javnom-isticanju-nacionalnihnarodnih-simbola Tue, 14 Sep 2021 15:50:28 +0200 Emire Suljagiću slažem se sa tvojim stavom da ne treba vama Bošnjacima, Njemačka i Srbija govoriti šta  može biti a šta ne vaš osnivački mit. Ali mislim i to danas javno izgovaram da i Njemačka i Srbija, njihovi intelektualci a i intelektualci iz drugih dražava i entiteta imaju pravo da sumnjaju i pokazuju da ne stoje neki elementi vašeg osnivačkog mita! “Srebrenica je sasvim prirodno ugaoni kamen našeg iskustva dvadesetog vijeka. Nikad nijedan genocid, nijedan takav događaj nije morao da bude dokazan na nivou na kojem i Srebrenica: pojedinačne DNK identifikacije svake žrtve. Ne vjerovati u Srebrenicu, znači ne vjerovati u DNK tehnologiju, između ostalog.” Citat iz teksta “Hoće li nam Njemačka i Srbija govoriti šta nam može biti, a šta ne osnivački mit?” Emira Suljagića koji je objavljen na portali istraga: Hoće li nam Njemačka i Srbija govoriti šta nam može biti, a šta ne osnivački mit? Ja sto posto vjerujem u DNK identifikaciju svake pojedinačne ratne žrtve, ali to ne znači da sto posto vjerujem u sve narative o Srebrenici. Opšte je poznato i svaki dan možemo čuti i pročitati da je u Srebrenici ubijeno 8.372 Bošnjaka, ali isto tako bi trebalo biti poznato da nigdje ne postoji forenzički dokazi da su oni ubijeni ili da su poginuli, DNK ima za rezultat da skeletni ostaci pripadaju određenoj osobi ali ne govori da li osoba ubijena ili poginula. Osam godina sam  bio član Upravnog odbora Instituta za nestala lica Bosne i Hercegovine gdje sam se upoznao sa svim fazama traženja, eksumacije i identifikacije nestalih lica iz građanskog, odbrambeno-otađbinskog rata 1992.-1995.godine sa  DNK tehnologijom. Podaci o DNK identifikacijama i drugi podaci koji su mi dostupni nisu me uvjerili da su sve identifikovane nestale žrtve, žrtve ratnog događaja, ratnih zločina i genocida koje su ukopane u Potočarima žrtve koje su to postale u i oko Srebrenice u julu 1995.godine. Poznato mi je, to se može vidjeti u godišnjim izvještajima Instituta i to saznanje dijelim sa Vama da je do sada u Institutu za nestala lica Bosne i Hercegovine DNK metodom identifikovano 6.762 lica a samo 49 klasičnom metodom koja su vezana za Srebrenicu. Zaključno sa julom 2021. godine u Potočarima je sahranjena 6.671 žrtva rata, ali taj podataka automatski ne znači da su to sve žrtve genocida u Srebrenici. Postoje svima dostupni podaci, jer su objavljeni javno, o  desetinama, pa čak i imenima stotina  žrtava koje nisu ratne žrtve iz jula mjeseca 1995.godine, već su ratne žrtve iz druguh ratnih perioda i sa drugih bosanskohecegovačkih teritorija. Autor ovog teksta: “Hoće li nam Njemačka i Srbija govoriti šta nam može biti, a šta ne osnivački mit?, Emir Suljagić, kao sin i kao direktor Memorijalnog centra svesno učestvuje u manipulacijama, kako domaće, tako i međunarodne javnosti uvećavajući broj ukopanih u ovom kompleksu sa žrtvama koje tu ne pripadaju. Suljo Suljagić, otac direktora Memorijalnog centra Potočari Emira Suljagića, prema izvodu iz Matične knjige umrlih stradao je 24.12.1992. u Voljevici kod Bratunca, a u julu 2005. sahranjen u Potočarima kao žrtva, kako navode genocida Po meni, a nisam jedini koji ovako misli, da bi dobilli istiniti istorijski karakter, obilježje  ratnog događaja, sukoba u Srebrenici iz jula mjeseca 1995.godine potrebno je utvrditi i sve druge atribute, odrednice tog događaja jer nije dovoljno da se DNK analizom utvrdi identitet i broj žrtava. Neophodno je potrebno da bi dobili argumentovanu, neoborivu istorijsku istinu o Srebrenici , (sudska već postoji, ona je samo dio istorijske istine i ona se ne može negirati, odbacivati), utvrditi i druge činjenice vezane za ovaj ratni događaj. Svima nama od državnih, entitetskih institucija i organizacije nude se podaci da je u i oko Srebrenice ubijeno 8.372 lica, većinom su to Bošnjaci, i naravno, radi pojačanja efekta žrtve, pominju se najmlađa ili najstarija žrtva i broj žena žrtava. I to je sve, ali ovo sve nije dovoljno da se vidi cjelina, svi aspekti ovog ratnog događaja! Nedostaju istine o ovim aspektima događanja u Srebrenici iz jula mjeseca 1995.godine, a do njih bi trebalo doći demografskim i forenzičkim naučnim istraživanjima ozbiljnih i odgovornih institucija, organizacija (koje bi priznale i formirale sve strane), i koje bi utvrdile: Demografske podatke o žrtvama (polnu i starosnu strukturu); Podatke o mjestu boravišta/prebivališta iz 1992. i 1995.godine; Status žrtve vojnik ili civil u trenutku stradanja; Broj žrtava koje su predmet ratnih zločina (ubijeni civili i zarobljeni vojnici); Broj žrtava su nisu predmet ratnih zločina (poginuli vojnici i civili u sukobu sa Vojskom Republike Srpske ili Armijom Republike Bosne i Hercegovine, i oni koji su stradali na druge načine); Mjesto stradanje svake pojedinačne žrtve. Ovi podaci, istine  neophodno su nam potrebne i jedan su od osnovnih uslova za konstrutivnu i otvorenu komunikaciju, dijalog između naroda čiji bi rezutati snažno uticali na povjerenje, mir i smanjenje straha od drugih i mržnje prema njima, i koji bi smanjivali uticaj sumanutih interpretacija događaja, paranoičnih teorija zavjere i raznih obmana, koji su danas priznati i prihvaćeni kao jedina zbilja i vrhovni nauk.   Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (15.09.2021.) http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61761/dnk-analiza-vise-sakriva-nego-sto-otkriva-istinu-o-dogadajima-u-srebrenici-jula-mjeseca-1992.-godine http://www.frontal.ba/blogovi/blog/61761/dnk-analiza-vise-sakriva-nego-sto-otkriva-istinu-o-dogadajima-u-srebrenici-jula-mjeseca-1992.-godine