Данас се навршавају две деценије од убиства Ивана Стамболића, некадашњег председника Председништва Србије и блиског пријатеља и сарадника Слободана Милошевића. Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду, 2005. године за убиство су осуђени припадници некадашње Јединице за специјалне операције Службе државне безбедности. И у првостепеној и у правоснажној пресуди, донетој 2007. године, као налогодавац злочина означен је Слободан Милошевић, потоњи председник СРЈ.

Била је то прва пресуда којом је Милошевић директно означен као наручилац политичког убиства, али и као човек који је за „обрачун” са политичким неистомишљеницима, користио припаднике ЈСО. Никада му, међутим, није суђено, јер се налазио у Хагу где је против њега вођен поступак за ратне злочине.

Миољуб Виторовић, поступајући тужилац у процесу против окривљених припадника ЈСО, јавно је то казао износећи завршну реч на првостепеном суђењу. Недвосмислено је оптужио Слободана Милошевића и његову супругу Мирјану Марковић да су наручивали убиства политичких противника.

– Судимо организацији за убијање, односно, одреду ДБ-а намењеном за ликвидације, али шта је са организацијом или њеним деловима, који су били или су још у економији, правосуђу, полицији, медијима, политици и која, у страху да не буде откривена, подржава овакве одбране окривљених и одржава их у заблуди да ће се све по њих повољно решити? У овом тренутку ниједна институција у земљи не брани земљу у тој мери као што то ради овај суд. Ваша одговорност је толико већа, али те одговорности не треба се бојати. Напротив, историја је забележила зло, историја очекује одговор. Одговор овог суда треба да буде такав да не падне под удар историје. Све што није адекватан одговор на зло режима Слободана Милошевића историја ће осудити – рекао је, поред осталог, тужилац Виторовић.

Историчари и познаваоци тадашњих политичких прилика, оценили су да је Милошевић одлучио да уклони Стамболића из страха да би му он могао бити озбиљан политички противник. До разлаза дојучерашњих пријатеља и сарадника дошло је у септембру 1987. године на сада, већ чувеној, Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије. Повод за политички судар, оцењено је касније, био је различит поглед Стамболића и Милошевића на решење косовског проблема. Док је Милошевићев наступ био популистички, Стамболић се залагао за компромисе, преговоре и знатно мекше поступање при решењу косовског питања.

Два месеца по одржавању седнице, Стамболић је био принуђен да напусти положај председника Председништва Србије и повуче се из јавног живота.

Месец дана пред изборе 2000. године, тачније 25. августа, Стамболић је нестао. Упитана да прокоментарише нестанак, Мирјана Марковић је, како су наводили медији, одговорила:

– Питајте Стамболићеву жену где јој је муж одшетао.

Остаци тела некадашњег председника Председништва Србије пронађени су 27. марта  2003. године на Фрушкој гори, у време полицијске акције „Сабља”. Ненад Шаре, припадник ЈСО који је, како је признао пред тужилаштвом и судом, учествовао у отмици и ликвидацији Стамболића, први је проговорио о злочину. Према његовом сведочењу, егзекутори су сачекали Стамболића док је рекреативно трчао у Кошутњаку и уз претњу оружјем и показивањем службених полицијских легитимација, натерали га да уђе у бели комби. Одвезен је, према речима Шареа, на Фрушку гору где је убијен и бачен у јаму са живим кречом.

Стамболићев син Иван, казао је у једној од изјава за медије да су виђали бели комби и неки „југо” испред зграде, момке који се мотају, али да се Иван није плашио.

– Предлагали су му да се склони, да оде из Србије у Словенију, Мађарску, па чак и у БиХ, а он је говорио: „Никоме зла нисам нанео, нећу да бежим, не бојим се. Шта буде било, биће.” Био је свестан да до тога може да дође, али није хтео да се склања пред олошем. Рекао ми је: „Увек сам се трудио да помогнем људима, да учиним, нећу да се плашим и бежим – испричао је Вељко Стамболић. За злочин над његовим оцем оптужио је Мирјану Марковић, супругу Слободана Милошевића.

– Она стоји иза целе приче. Утицала је на Слобину одлуку да мој отац буде убијен, јер није могла да га смисли – навео је у једној од изјава за медије Вељко Стамболић.

Син убијеног некадашњег председника Председништва Србије казао је и да није било убиства премијера Зорана Ђинђића, чланови породице никада не би сазнали где је Стамболић завршио.

– Мало сулудо звучи да захваљујем човеку који је учествовао у убиству, али ипак дугујем том Ненаду Шареу, који је показао јаму у коју је бачен мој отац – казао је Вељко Стамболић.

Чланови породице Стамболић, како је Вељко рекао за „Политику”, не желе више да говоре за медије. Тако су се, каже, договорили. Драго им је, навео је Вељко, што се и даље говори и пише о убиству, а потом замолио да га не терамо да прекрши договор који има са мајком и сестром.

Иван Стамболић сахрањен је 8. априла 2003. године на београдском Топчидерском гробљу. На вечни починак испраћен је уз највеће државне и војне почасти.

„Сабља” била пресудна за откривање убица

Никола Баровић, пуномоћник породице Стамболић у поступку против окривљених за убиство Ивана Стамболића, каже за „Политику” да је мало вероватно да би тело некадашњег председника Председништва било откривено да није спроведена полицијска акција „Сабља” после убиства премијера Зорана Ђинђића. Додаје и да је утврђена одговорност Слободана Милошевића.

– У изреци пресуде наведено је да је налогодавац Слободан Милошевић. У пресуди пише да је Милорад Улемек Легија, тадашњи командант ЈСО, по налогу Милошевића, организовао групу која је извршила убиство Ивана Стамболића. Значи пресудом је утврђена Милошевићева одговорност у злочину – казао је Баровић. Адвокат подсећа да налогодавци нису установљени ни у случају убиства Зорана Ђинђића и новинара Славка Ћурувије, а да су извршиоци ових злочина изведени пред лице правде само упорношћу појединаца.

Казне за починиоце

За убиство Стамболића правоснажно су осуђени највиши функционери Државне безбедности и припадници ЈСО-а:

Радомир Марковић – 15 година затвора

Милорад Улемек Легија, Бранко Берчек – 40 година

Ненад Бујошевић – 35 година

Леонид Миливојевић, Душко Маричић – 30 година

Ненад Илић – 15 година

Милорад Брацановић – две године

Извор: politika.rs