Intervju

Miodrag Majić: Ljudi nisu svjesni šta se dešavalo na ovim prostorima

Dr. Miodrag Majić je sudija Apelacionog suda u Beogradu (Krivično i Odjeljenje za ratne zločine). Tokom dosadašnje karijere, bio je sudija i predsjednik Prvog opštinskog suda u Beogradu, kao i tužilački saradnik i pomoćnik. Od 2009. do 2012. godine predstavljao je i zastupao Republiku Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom.

Dobitnik nagrade „Vitez poziva” (2016), priznanja „Balkan Heroes” (2018), nagrade „Verica Barać” (2019) i nagrade „Doprinos godine Evropi” (2019). Majić će biti jedan od učesnika Festivala #SlobodaNarodu u Sarajevu.

Kreirali ste svoj blog putem kojeg se osvrćete na brojne i aktuelne teme iz društva, ali prije svega iz oblasti prava. Kako je došlo do ideje da se počnete obraćati javnosti na taj način?

Majić: Pre više od deset godina, blog je nastao sa idejom da bude mesto na kojem bi se okupljali  pravnici i razmenjivali stručna mišljenja. Međutim, vremenom je sve više običnih čitalaca, laika, izražavalo zaniteresovanost za teme, tako da sam postepeno počeo da se obraćam i njima. Pokazalo se da je ta, takozvana “opšta javnost” izuzetno zainteresovana za povremeno provirivanje kroz ključaonicu “zabranjenog pravosudnog grada”. Jednostavno, pravosuđe je na ovim prostorima predugo bilo zatvoreno za javnost, ostajući jedan od poslednjih institucionalnih tabua. Interesovanje je bilo sve veće i to je i uslovilo koncept bloga, koji se sve više počeo obraćati građanima. 

Niste tipičan sudija, pišete blog, ima Vas i u medijima, kritikujete vlast. Koja je to granica koja se ne smije preći između profesionalnog i javnog angažmana jednog sudije?

Majić: Tu granicu mora da oseti svaki sudija. Sigurno je da se ne smemo na bilo koji način upuštati u političke debate, niti na bilo koji način smemo favorizovati bilo koju političku opciju. Pored toga, u bilo kakvoj vrsti obraćanja, sudija mora čuvati ugled profesije, koristiti primeren rečnik, suzdržavati se od profanog i estradnog nastupa. Međutim, ograde koje sudije imaju kada je o javnom nastupu reč, nikako ne bi smele da posluže kao izgovor za potpuno povlačenje sudija iz javnog života, za njihovo zatvaranje u četiri zida. A upravo to se predugo dešava na ovim prostorima. Sudije obavljaju izuzetno odgovornu društvenu funkciju i stoga su pozvane i dužne da povremeno, naročito kada je reč o stvarima od značaja za funkcionisanje pravosuđa, učestvuju u javnoj debati. Nažalost, strah i birokratski mentalitet većinu naših sudija zatvara u kabinete, a onda im ograničenja koja imaju služe kao opravdanje za ćutanje. Zbog toga su sudije u čitavom regionu mahom nedopustivo bezlične i, nažalost, gotovo nevidljive. 

Često govorimo da nemamo slobodne i nezavisne medije, a da li imamo slobodne i nezavisne pravnike i sudove?

Majić: Kao i u svakoj drugoj oblasti, imamo i jedne i druge. Međutim, ono sa čim se čitav region suočava kroz posledice zajedničkog postkomunističkog nasleđa jeste nedostatak institucija. Biće potrebno dosta vremena da društva proistekla iz autoritarnog režima i sistema jedinstva vlasti, zaista, osim na papiru, prihvate demokratske mehanizme i stvarnu podelu vlasti. Zbog toga bih rekao da je veoma upitno da li u čitavom regionu u punom kapacitetu možemo govoriti o nezavisnom pravosuđu. Bojim se da u ovom trenutku to uglavnom nije slučaj.

Kao neko ko se u svom radu bavio ratnim zločinima, koliko je po vašem mišljenju, društvo u Srbiji svjesno svega što se dešavalo u ratovima 90-ih?

Majić: Teško je precizno odgovoriti na to pitanje. Nisam siguran da su uopšte ljudi na ovim prostorima, ne samo u Srbiji, u punoj meri svesni šta se zapravo dogodilo. I rat i zločini su, nažalost, prečesto bili tema kojom su se koristili i okorišćavali političari, pre nego što su se njima bavili istraživači činjenica. Pri tom, sopstveni narativ su pojednostavljivali na način koji je omogućavao efikasno, momentalno svrstavanje. Mislim da se i u Srbiji još uvek na čitavu temu gleda iskrivljeno i bez želje da se stvarno utvrde fakti i posledice. Ljudi se u takvim situacijama ponašaju kao instinktivno samoorganizovani navijači, zapravo – horda. Ako tvrdiš da je neko iz moje grupe učinio nešto ružno, ja sam tu da to apriori negiram i da branim grupu. Mislim da su propuštene mnoge prilike da se stvari predstave u nepristrasnijem i većini prihvatljivijem svetlu. 

Vi ste u svom romanu „Deca zla“ pisali o silovanjima žena u ratu i djeci koja su rođena nakon toga. Da li vjerujete da književnost može da nas učini boljim ljudima?

Majić: Nisam siguran u to. Ipak, mislim da književnost, često pre nego sudske presude i novinski članci, može da navede običnog čoveka da se zamisli. Kroz priču čitalac doživi emociju, saživi se sa likovima i dopusti im da postanu deo njegovog bića. To je sasvim suprotno od situacije u kojoj ti neko sasipa kojekakve “istine” koje pojedinac nužno ne doživljava kao svoje. Da sam rekao čitaocima “sada ću da vam pričam o ratnim zločinima koji su učinjeni u prethodnom ratu” većina njih ne bi ni pogledala knjigu, a jedan deo njih bi me sigurno, kao što to neretko i čini, nazvao izdajnikom. Međutim, kada ih je priča uvukla, kada su počeli da traže krivca i saživljavaju se sa žrtvama, bilo je kasno da je tek tako odbace. Išli su za pričom i otvorili su se i za drugačija iskustva. To je jedna od snaga književnosti koju, uprkos svemu, nikada ne bi trebalo potceniti.

 

Izvor: slobodanarodu.ba

Foto: Dalibor Danilovć

Projekat „Free Mind“ u okviru kojeg se održava i festival #SlobodaNarodu, realizuje se uz podršku Ambasade Kraljevine Nizozemske u BiH.

Twitter
Anketa

Koliko puta sedmično imate ručak sa mesom?

Rezultati ankete
Blog