Како је живео, волео и плакао Небојша Глоговац? Лобања, Шоне, Шонси, Глоги, Небојша, Панчевац и још много имена и надимака имао је човек који је глуми, али и свему осталом, дао и карактер и реч. Све ове, и многе друге занимљивости из живота глумца Небојше Глоговца ( Требиње, 30. августа1969. ‒ Београд, 9. фебруара 2018), нашле су се у књизи „Глоги” аутора Александра Ђурићича, коју је управо издала кућа „Вукотић медија”.

У књизи „Глоги” први пут објављене су песме које је Небојша Глоговац писао за своју душу. Објашњено је зашто је одбио Анџелину Џоли, а прихватио да буде Дража Михаиловић. Шта му је значила Црвена звезда и које су га страсти, поред мотора, тавли и кувања, још опседале. Како је као момак радио у продавници музичких уређаја, шта му се све дешавало док је стопирао од Панчева до Београда, зашто му се на пријемном испиту на Факултету драмских уметности тресла нога. Како су све велике улоге и највећи редитељи после тога тражили баш њега.

‒ Има тих момената када нас нечији одлазак удари испод плексуса, а да покојника нисмо ни знали, бар не блиско. Тако је било када нас је напустио Небојша Глоговац, плакали су и они који су га само гледали на позоршним даскама или на филму. И било је тешко. И сад је. Недостаје Глоги. Већ првог дана после смрти, 10. фебруара 2018. године, појавио се први мурал у Ужицу. Касније су зидови на којима је осликан Небојша красили Невесиње, Добој, Требиње ‒ примећује Александар Ђуричић.

Небојша је првих пет година живео у Требињу, да би се са породицом, због очеве службе преселио у Опово, а затим у Панчево. Сећања на Требиње су му била снажна. Сећао се да је његова мајка плакала седам дана кад су се преселили у Војводину. Та повређеност, како је знао да каже, што су оданде отишли још је појачала везаност за Херцеговину, за деду Гаврила, коње. Лети после школе, одлазили су на море, сврате у Требиње, онда у Невесиње код мајчине родбине, па у Драмишево. Тамо га је деда дочекивао речима: „Ево мени мог војводе.” Као дечак, Небојша Глоговац желео је да буде полицајац због Јована Буља. Био је фасциниран саобраћајцем који је грациозним покретима, налик плесу, усмеравао аутомобиле, имао перфектну белу униформу. У средњошколском периоду, свирке су му биле врхунац забаве. Возачки испит полагао је у Панчеву осам пута. И тих осам покушаја пробудили су велики инат у њему, па је постао љубитељ вожње, аутомобила и мотора.

О Небојши Глоговцу и његовој сценској магији у књизи „Глоги” сведоче његови „класићи” Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић, Наташа Нинковић, Нела Михаиловић, као и Аница Добра, Жарко Лаушевић, Раде Шербеџија, Вида Огњеновић, Паоло Мађели, Јагош Марковић, Александар Поповски. Са Војином Ћетковићем је целог живота делио интиму, још од момента када је Небојша, као студент илегалац, спавао код Војина и ујутру га мамурног будио, насмејан од ува до ува, певајући Џејмса Брауна. Од када нема Небојше, Војин је свестан да је изгубио јединог човека пред којим није имао тајну. Ћетковић памти да је на пробама „Хадерсфилда” доста тога запињало. Није му се допадало како Небојша игра, а није знао ни како да му помогне. А онда је само одједном прорадио.

‒ Играли смо са њим, а заправо смо га гледали. Нико није имао такву потрошњу енергије на сцени. Када те погледа, ту нема преваре, срамота би било да нешто не урадиш до даске. Тешко је било гледати га у очи, а не дати се до краја, имао је невероватан фокус, кроз око му видиш мозак, а знаш да и он види твој. И ту нема шмирања, мораш до краја да се даш ако хоћеш да играш с њим. Ако нећеш, може он и сам. Али увек је хтео да се игра ‒ присећа се Ћетковић.

„Необичан глумац”, говорио је за Небојшу Глоговца редитељ Дејан Мијач: „Наоко све раван и миран, а кад затреба, крене као буктиња, све кипи у њему и, што је најважније, уме с тим да се носи као да је на сцени рођен.” Вида Огњеновић дивила се његовој вештини да све што ради изгледа сасвим спонтано, као да му се то заиста догађа ту пред нама, док га гледамо. Као да текст који изговара смишља тог тренутка, с муком коју ситуација диктира, без трунке навежбане позе, и толико код нас прецењеног одмака од улоге.

Небојша Глоговац отишао је у зениту уменичког и животног израза, оставивши за собом огромну празнину. Умео је да црта, имао је и радни сто за којим никада није седео, али су ту биле белешке, интимни свет у стиховима, цртежима, бојама, неки алати: лупа, длето, мали шрафцигери које је скупљао, а готово никада није користио. И месечни план снимања... Писао је поезију. Милица, његова супруга чува песму коју јој је посветио. После његовог одласка, током паковања и болне селидбе, пронашла је једну свеску са цртежима и песмама.

Песма Небојше Глоговца

Тужно позориште

Имам тужно позориште.

Око јастука са лоше нацртаним цвећем.

Са зидова још цуре нечије сузе.

Између црно-белог и колора.

Један рефлектор.

Један гледалац.

Много глумаца. Много.

Пар искрених. Са осмехом

И сузом.

Али гледалац се занео,

па заборавио да тапше.

Сад седи сам.

Затвара очи

и представа се наставља.

На трен види њихове руке

одозго. Према њему.

Игра се њима.

Играју се.

Смеје се јако

као никад.

Тресу се сузе на зидовима.

Осећа ритам и дах на врату

И Сунце у стомаку

И светло у глави.

Врисак.

И мир.

И мир.

Нема аплауза.

Отишао је последњи гледалац.

Изовр: politika.rs