Америка је заштитник интереса званичне Украјине, а Русија незванични заштитник грађана дела источне Украјине, тачније Донбаса и Доњецка. Крим је сувишно и потенцирати, јер су због њега Русији заведене дуготрајне санкције којима се не назире крај.

Није тешко закључити чији су аргументи јачи. Прво, Русија је светска сила, па Америка по рангу и већа светска сила не може довлачити своје војне снаге и средства на границу са Русијом. Ако би то лагодно могла, онда би Русија аутоматски изгубила епитет „велике силе”. Садашњи суверенитет Украјине не може нити сме да служи као полигон за нагомилавање војних средстава која су директно усмерена према Русији. Притом Украјина то чини уз помоћ Америке и обавештава светску јавност да јој прети Русија, која своје војне снаге премешта на својој територији. Претње у међународним односима одавно су изашле из домена права, јер се светске силе не обазиру чак ни на одлуке међународних судова. Право које није могуће извршити у пракси губи тај епитет и својство и прелази на терен тзв. натуралних облигација у поређењу с унутрашњим правом.

Наша је замисао да одгонетнемо ко у том тројству – Украјина, Русија, Америка – има веће право, ко је угрожен. А онај ко је угрожен има право да се брани. Најзад, има ли Америка ексклузивно право да брани Украјину на границама Русије?

На првом месту су угрожени они грађани који се изјашњавају у прилог сарадњи с Русијом, а не Америком. Украјина великим корацима жури да уђе у НАТО, а Америка јој даје јавну подршку и поручује Русији да не размешта сувише своје војне снаге на сопственој територији. Управо због неслагања са званичном политиком Украјине настао је проблем с грађанима Крима и источног дела Украјине. Знамо какво је сада стање у том делу света. Имамо примирено ратно стање између Украјине и делова територије сопствене државе који су проруски оријентисани.

Ако Америка има право да кришом даје сваку врсту подршке званичном Кијеву, зашто онда Русија нема право да даје моралну и материјалну помоћ оним грађанима Украјине који траже њену помоћ? Украјина чини још један велики прекршај, јер призива велике светске силе на границе Русије. То Русија не може да гледа затворених очију, па противправно гомилање снага и ојачавање Украјине против Русије мора да изазове контраефекат, који је управо сада на сцени. Русија има природно право да заштити своје виталне интересе који се тичу опстанка, поготову кад се друге државе удружују против саме Русије. Увођење економских санкција управо има за циљ слабљење Русије да би се на крају у потпуности поразила. Војне снаге размештене диљем Европе, почев од Румуније, Немачке па чак и у „Бондстилу” на Космету, имају за циљ стављање прста у око самој Русији.

Провоцирање и помагање ратова од стране великих сила, где се оне не легитимишу као директан учесник, биће стална појава и у будућности, јер би отворени сукоб великих сила значио крај света и тога су оне јако свесне. Зато ће стално преко трећих држава поткопавати виталне интересе супротне стране, а кад затреба и војном силом против малих држава показивати колико им је стало до људских права, посебно кад гађају и цивилне циљеве и све то сматрају колатералном штетом. Притом своја злодела и сада оправдавају опасношћу од измишљеног геноцида и тиме нам показују да се не кају за стравичне злочине почињене чак и касетним бомбама. Из свега се јасно види да постоји несумњива угроженост интереса Русије, коју западни свет опкољава са свих страна. Једну по једну државу Балкана полако узимају под своје окриље стварајући такве режиме који морају да се одричу свог порекла, језика, традиције, вере и имена. Када су ушли у то велико гротло сада нема повратка, нити новчане помоћи за враћање приспелих кредита.

Симо С. Стокић,
дипл. правник

Извор: политика