Био је најталентованији, каже Раде Шербеџија, био је најлепши, сведоче стари снимци. Био је својеглав и меланхоличан, одбијајући да скита од фестивала до фестивала. Повукао се на село, гајећи козе и пецајући, свестан да се, сам са собом, налази у најбољем друштву. Склонио се у самоизолацију одавно пре пандемије, наслућујући пре свих у каквом клаустрофобичном свету живимо и у каквом свету ћемо тек живети.

Није Милан Лане Гутовић свесно стварао мит о себи као о српском Марлону Бранду, било га је баш брига за то јер Брандо није умео да игра комедије, док је Лане извршио једну од највећих глумачких трансформација не само у српској и југословенској већ и у светској кинематографији. Играјући комедије, приказао је сву травестију српске драме!

Његов кабаре крајем осамдесетих и почетком деведесетих година био је шокантни и бритки шоу пред наступајућу катаклизму, а само је Лане својом фацом могао да је најави кроз цинизам – смејали смо се, заједно с њим, падајући у провалију. Није нам нудио илузију да ће на дну, уместо камења, бити душек. Није се чак ни трудио да да колективну анестезију, да би они који су преживели лакше устали. Сећам се добро његовог смртно озбиљног лица и његових фора.

Питао је – чему се смејете, а ми смо знали да се смејемо сами себи, пред колективно нарицање. Причао је да је оболео од емоционалне куге. Није могао да ужива довољно у ономе што је лепо, нити да довољно презире оно што је лоше. Зато се осамио, рекох већ. Умео је да бира друштво!

Отуда је његова глума била фасцинантна и непоновљива. Знао је да је комедија последњи чин драме! Ко би то схватио боље од Александра Тијанића? Тачно пре 10 година, тадашњи директор РТС-а, коме се Лане придружио у вечним ловиштима, наручио је од Синише Павића, легендарног сценаристе „Беле лађе”, да направи својеврсни зборник „Нове српске политичке филозофије” Срећка Шојића. Тај зборник сада гледамо као ин мемориам посвећен Ланету на јавном сервису.

Гутовић је био сјајан као Маркс, Естриг, Светислав, Омер, Јаго, Филип Трнавац, мајор Гаврило Станковић, Хајдук Вељко Петровић, Алекса Жунић, био је незаборавни Камиј Шандебиз у оригиналној подели представе „Буба у уху” још једног позоришног генијалца Љубише Ристића. Играо је код Дејана Мијача и Душана Ковачевића, био је симбол ЈДП-а као што је Зоран Радмиловић био прво „ја” Атељеа 212.

Каква игра судбине. Душан Ковачевић је завршио филм „Није лоше бити човек”, у којем играју Мира Бањац и Лане Гутовић. Дакле, највећа и највећи. Она мајка, а Лане њен син, који се плаши да не назебе. Замишљам Ланета како се, са небеса, после премијере смеје нешто више себи него нама, у свом познатом „фацијалис покушају”. То је био Лане. Засмејавао је много више све друге. Најмање себе.

Зато је Срећко Шојић први случај да је улога нашла глумца, а не он њу. Шојић не би трпео ниједног другог глумца осим Ланета, јер бесмртни лик и бесмртни глумац проналазе један другог, те фраза о томе да ћемо Ланета, као и друге величине памтити по њиховим улогама није тек пригодна напомена у оваквим тужним приликама.

Не постоји други глумац који може да игра Срећка Шојића. Публика би сваки такав покушај трансплантације одбацила као страно тело. Само је такав вулкански таленат могао да представи Павићеву пројектовану битангу свих система и свих режима као прихватљиво зло, који с толиком количином мана постаје прихватљив, цитиран и, коначно, изабран!

Због Синише и Ланета азбука ће морати да има 31 слово, непрскано пироћанско „ћ”, које је могао да изговори само Гутовић. Вечни владар промениће азбуку и граматику, укинуће падеже и сваку логику. Све и свакога, осим себе.

Успостављајући дуготрајно и системски свој поредак, некадашњи директор преварант у доба самоуправног социјализма, ком асистира велики Никола Симић у улози неуротичног Димитрија Пантића, симбола грађанина као немоћне жртве чија је свака врста побуне и протеста унапред обесмишљена, Шојић се из „Тесне коже” трансформише у лидера Странке здравог разума. У „Белој лађи” асистира му још један великан српског глумишта, Пера Краљ, као пензионисани губитник Пантић у доба транзиције и вишестраначја.

Улоге и судбине унапред су подељене. И њима и нама. Шојић је неуништив и прилагодљив сваком систему и његов карикатурални лик је тек на први поглед бескрајно симпатичан у својој покварености, простоти и прилагодљивости, али га је Лане, играјући га као фото-робот свих бескичмењака, заправо учинио језивим и тако стварним. Његова глумачка доминација је толико снажна да се брише граница између серије и стварности, те коначно схватамо да је Срећко Шојић владао вековима, да влада и данас и да ће тек владати, као константа наших судбина.

Тијанић је то знао и зато је сматрао Шојића класиком српске политичке и филозофске мисли у Срба, одвајкада па наовамо. Синиша Павић је сјајно написао лик, ликове и драму, али је тек Ланетовом глумачком рапсодијом он постао опипљив, стваран, неуништив и прихватљив. Постао је цитиран као Сократ, али српски.

Лане је својом фуриозном глумом променио устав и све законе, успостављајући Шојићеву апсолутистичку власт во вјеки вјеков јер он никада неће моћи да се смени, у ком год појавном облику дошао јер Милан Гутовић је тестаментарно поручио Србима: Срећко Шојић је бесмртан, ма како да се звао и ма какав политички програм и стајлинг имао.

The end и амин. Како за Ланета тако и за нас!

Насловна фотографија: Драган Стојановић