Латино и Методије (6) - Јучерашњица ћирилице у РС

Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?


ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА
СЦГ РС

На примјеру Републике Српске (РС), могле би се извући значајне поуке везане за азбучну политику у 21. вијеку. Зато ово поглавље користимо као прелаз ка одјељку СУТРА, третирајући неке од главних разлога повлачења азбуке пред абецедом.

Српска је само културни рукавац, чији се главни ток налази у Београду. За њега је везана пупчаном врпцом, од искориштене жвакаће гуме. Није се од Педагошке академије у Бањој Луци, могла начинити достојна иституција за заштиту српског језика, писма, и културе на западу. Макар се иста прозвала и Филозофским факултетом.

За тај посао су потребне деценије надљудских напора, чак и у најподеснијим условима. Та институција није добила ни трун поштовања који заслужује, а који се неколико пута обилатије излива на друге буџетске потрошаче.

Логика полуписмених српских политичара, који су срозавање финансијског и друштвеног статуса Војске РС правдали тиме да сад имамо СФОР, па нам одбрана више не треба, могла би се сутра примјенити и на високо образовање.

Лако је могуће, искуством по којем је ВРС укинута, да неки од ових мудријаша каже: У Загребу имамо факултет за ијекавски изговор, па нам је исплативије слати студенте тамо, него да издржавамо професоре и асистенте у својој земљи. Стога се у атмосфери физичке окупације и духовног насиља, јасно издваја оцјена да је западни дио српског бића потпуно обезглављен.

Ћирилица је у СР БиХ била више него рудиментирано писмо. Уз замазивање очију неким листовима, који су се периодично штампали и на ћирилици, на телевији није уопште постојала.

Почетком грађанског рата, национално писмо је доживјело невјероватну рехабилитацију. Захваљујући спонтаној дражи у враћању коријенима, али и уз удио крајње репресивног државног апарата, са тада неограниченом власти. Посао који је ратна власт у Српској учинила на овом пољу, далеко превазилази резултате њене крајње неспособности у другим областима.

Азбучном проблему су поклањали малу и нестручну пажњу, али су захваљујући пријемчивости популације и доступним методама, резултати били невјероватни.

Од оснивања државе, сва издања у Српској су штампана искључиво ћирилицом. Преко 90% свих натписа на улици, и етикета на домаћим производима, биљежени су националним писмом. Ови резултати су своју ерозију отпочели већ пред крај рата.

Национални занос је исцрпљен у дуготрајном сукобу, а културне институције државе му нијесу дале никакав свјеж потицај. Умјесто духовних, руководство обогаћено шверцом и проневјерама, становништву је слало крајње материјалистичке поруке. Најчешће тако, што му се није ни обраћало.

Можда звучи нелогично, али прве структуре друштва које су се окренуле латиници - јесу кафеџије.

Можда звучи нелогично, али прве структуре друштва које су се окренуле латиници - јесу кафеџије. У земљи са никаквим условима за културни живот, кафане су током рата биле најпосјећенија мјеста. Газде су одједном дошле на идеју, да кафана и ћирилица не могу заједно.

Нововјековне српске кафане носе имена направљена од егзотичних појмова и страних топонима, па се тако у Бањој Луци Акапулко, Хавана, Цирих, Биг Бен, Капројоло, Бонђорно, Сан Ремо, Хард рок кафе, Моцарт, Вијена, Портобело... никако не могу написати овако како сте сад прочитали. У овом систему вриједности то "глупо и сељачки", без обзира на скромну ерудицију угоститеља.

Најпластичнији примјер за смијер и ниво ове мисаоности, је у рату популаран бањолучки локал Сива муња. Пред крај сукоба и уз опадање посјете, промијенио је име у трагикомично: Flash.

Убрзо су и бутици, салони љепоте, а посебно продавнице техничке робе и услуга, слиједили ову матрицу. Уколико употријебе ћирилицу за натпис на својој фирми, изгубиће алхемију полтронисања Западу, за каквом жуде њихове муштерије.

А зашто жуде? Зато што им нико није рекао да не мора тако.

Завршетком рата, ћирилица је истиснута једнаком брзином којом је и дошла. Сви приватни часописи који су основани као ћирилични (Екстра магазин, Репортер, Независне новине...), "традиционално" су прешли су на латиницу.

Учинили су то изговарајући се тржиштем, мада већина издања у РС не остварује пласман чак ни у Федерацији БиХ, а камо ли у некој земљи окружења. Седмични и мјесечни магазини из РС, углавном имају регионалну природу читалаштва, а тржиште се додатно смањује уз ригидну језичку политику сусједне Хрватске, која несметано пласира своја издања у РС.

У избору писма, карактеристичан је примјер Бањолучког универзитетског магазина (БУМ). Двије уредничке поставе заредом, напустиле су овај пројекат и покренуле нове часописе (Револт и Бука).

Револт је послије извјесног времена прешао на латиницу, а млађа се Бука одмах се почела штампати политички коректним писмом. Двије одвојене групе младих и образованих људи, сличног друштвеног бекграунда, направиле су потпуно исти потез као и кафеџије поткрај рата.

Разлог томе је тзв. латиничење, српски правописни феномен, који ћемо обрадити у сутрашњем наставку.

Дани(ј)ел Симић

(наставиће се)

 

Komentari
Twitter
Anketa

Da li biste prije radili u javnom preduzeću za 1000 KM ili u privatnoj firmi za 1500 KM?

Rezultati ankete
Blog