Често се у изјавама домаћих званичника, као и функционера ЕУ, Русије, САД и других сила које имају своје интересе на овим географским ширинама може чути како је „Србија кључни политички фактор на Балкану“. Неспорно, Србија представља простор који има своју неупитну географску и саобраћајну важност, али да ли је то довољно да би се било-лидером?

Пише: Дмитар Богуновић

Пре свега, треба одмах истаћи да грађани Србије нити у једном сегменту не осећају да живе у земљи-лидеру. Степен корупције у држави, изостанак стратешке политичко-државничке визије и циља, девастирана индустрија, унутрашњи неспоразуми око прошлости, садашњости и будућности, хаварија вредности и морала-све су то одлике данашње Србије. Уз огромну незапосленост, инфлацију, изостанак кохерентне макроекономске политике и континуиран пораст основних животних трошкова-грађани Србије, земље „лидера“, буквално страхују шта ће сутра да једу.

Србија данас, заправо, јесте антилидер. Она једино може да служи као добар пример како не треба да се води држава. А основа таквог проблема уопште није сложена, како би неко помислио. Реч је о томе да у свакој друштвено значајној области у Србији главно слово држи одређена антиелита. Антиелита јесте група људи која је повезана различитим врстама веза (рођачке, мафијашке, политичке, обавјештајне, кумовске и сл.) и која практично управља одређеном друштвеном сфером. Тако постоји антиелита у култури, политици, привреди, спорту, медицини, правосуђу итд. Антиелиту чине они чији је посао да конкретну област у којој владају-униште. И што неко више уништава он се све више пење у круговима антиелите. Напослетку, постоји и главна антиелита Србије, а која се састоји од највећих штеточина и ниткова из сваке од тих парцијалних антиелита.

Антиелита Србијом влада већ деценијама. Да би заузела положај у друштву који је заузела она се прво морала обрачунати са елитом. Елита у Србији стварала се споро, тешко и мучно. Тај процес отпочео је још у Карађорђево доба. Развој српске елите био је оптерећен бројним проблемима: вековно ропство под Османлијама, лош геополитички положај, унутрашњи спор око тога да ли је Србији место на западу или на истоку, привредна неразвијеност, непросвећеност. Све у свему, проблеми који су актуелни и дан-данас. Међутим, Србија је тада успела да из различитости створи нови квалитет, а дефинисала је и основе државног и националног програма, које су у принципу следили и обогаћивали сви, било да је реч о конзервативцима, либералима или радикалима. И оно што је најбитније-Србија се тада, упркос свим наведеним проблемима, кретала напред.

Споро и мучно, али Србија је добијала и своју елиту. Али, то постаје проблем кад барабе, лезилебовићи и криминалци желе да управљају државом. Да би успели у свом науму они морају да наглавачке обрну ред ствари и односа. Антиелита, која се служи лажима, преварама, убиствима и гадостима најниже врсте, оптужује елиту да је ова таква, те је прогони из Србије. Део убија. Део се сам изолује. Антиелита даје машин-бравара за главног вођу, потом опасног човека са психијатријском дијагнозом и манијачком амбицијом да сачува комунизам и након пада Берлинског зида, а данас је актуелан ментално и интелектуално инфериорни „председник-манекен“.

По истом принципу антиелита даје „лидере“ и у свим другим друштвеним областима. Они који вреде принуђени су да напусте Србију. Или их корумпирају, те исти почињу да служе интересима антиелите. Или и сами одустану. Ако ништа не иде од наведеног, онда их ликвидирају. Јер, циљ антиелите је јасан и прост: уништење. Тотално. Безусловно. Стога је у Србији све обрнуто наглавачке. Изокренута реалност. Ноћна мора на јави. Да би спровела своју мисију до апокалиптичног краја антиелита убеђује грађане да је Србија „лидер“, „фактор мира и стабилности“, „кључни замајац развоја нашег самоуправног друштва“. Флоскуле се мењају периодично, али им је суштина и циљ исти.

А Србија је исто онолико лидер колико је и њена антиелита елита.