Intervju

Десанка Тракиловић: Не постоје лоши хорови, постоје само добри и лоши диригенти

Десанка Тракиловић има 33 године педагошког рада, како у средњим музичким школама, тако и на факултету, али оно по чему је у свијету и код нас познатија јесте њен допринос и прегалаштво у ширењу и његовању српске духовне музике.


Са својим хором „Србадија“ до сада је освојила све најважније свјетске награде. Какве она утиске носи након толиког стажа и шта је врело са којег црпи снагу и вољу разговарали смо пред наступ у Банском двору, гдје је „Србадија“ наступала у склопу обиљежавања 20 година постојања НС РС.

О историји

Како је и ова наша скупштина, тако и Република Српска расла тако је расло и Српско црквено пјевачко друштво “Србадија”. Моја срећа је што је то моја професија, што је то мој избор, и 33 године сам у настави, тако да ових посљедњих 20 година како је расла земља наша, како смо постизали неке резултате или спотицања, и одређена страдања, мислим да је много дјеце нашло уточиште при храму у Бијељини и Српској православној цркви. Када говорим о себи као диригенту, вољела бих да напоменем, да говорим о себи као о једином диригенту прије овог посљедњег рата који је водио црквени хор, али на једном простору који се зове Тузла, на простору који је био ван оквира Србије, то је за мене најзначајније, у том тренутнку имати не само храбрости, него имати потребу. Лако је бити храбар, али потребу да окупљате народ и да се пјева.

О наградама

Говорити о самим наградама, од 2000. године до данас, имамо негдје 15-20 првих награда, признања, апсолутни побједници фестивала. Оно што је за мене најзначајније то су неке олимпијске награде, гдје смо ми врло често били апсолутни побједници. Оно што посебно желим да нагласим је да мој хор добитник два ордена Светог Саве, што је веома значајно за мој хор и мене, такође “Србадија” је добитник и ордена Његоша првог реда од моје Републике Српске и ја се борим и трудим у оном сегмент који ја водим, а то је дио културе, један мали сегмент гдје негдје око 150 до 200 пјевача који стално теку као ријека, једни долазе други пролазе, али то је судбина сваког ансамбла, сваког хора, нарочито у тим неким малим паланкама или у неким малим, свјеже формираним градићима као што је то наша Бијељина, у односу на неке центре који су велики. Ипак дјеца одлазе одавде да себи нађу утоћиште да ли у неким великим градовима, или се школују негдје вани. Мени су награде увијек много значиле, многи су се увијек питали зашто, али једноставно због своје личне менталне хигијене. Мислим да би било непоштено да отпјевамо турењу негдје, рецимо у Хановеру два концерта, и да се ту прича звршава, или било гдје другдје. Мени је битно да смо ми од 2000. па до данас са толико награда, и да заузимамо 5-6 мјесто на укупној свјетској ранг листи, гдје има на хиљаде хорова, гдје се најмање 500 хорова појави на олимпијади, и ја кажем да ћу бити прва, ја заиста тако себе убиједим и своје окружење.

О покретачној снази

Ту се даје више од професије, ту де даје више, нећу рећи од живота, али више од љубави. То је једна потреба, не за доказивањем, него потреба високог професионализма да можемо да покажемо свијету да заиста имамо неке драгуље. Ја желим смјело да кажем, ја себе нећу рачунати са нашим Ђоковићем и како он то успјешно ради, али отприлике једна онаква воља, енергија, али у сегменту културе, нечег о чему некад размишљам Боже да ли то икоме више треба, да ли уопште тај духовни простор и духовна музика некоме требају? Када говоримо о хоровима не постоје лоши хорови постоје само добри и лоши диригенти то су ријечи покојног професора Воје Илића и ја мислим да је то увијек тако.

О хорској традицији

Радује ме да смо поред средње музичке школе основане 1992. године, успјели да добијемо и Академију умјетности у Бијељини, а исто ме тако радује што и Бањалука може овако лијепо да напредује. Мислим да то нису вишкови, да то нису никакви репови, и да цијела Република Српска, таква каква јесте, да њен народ заслужује мало више озбиљности, односно културолошких садржаја који би могли да добију мало више на озбиљности и тежини, цијенећи људе који се баве културом. Важно мије што и Бањалука има један тако значајан хор, то је “Јединство”, који представља једна озбиљан рад И ми смо раме уз раме, дај Боже да будемо имали још таквих ансамбала, нашем народу то јако треба, поготово треба нашој младости која нам је затрована, која постаје готово роботизована, уз компјутере и сл.

О фестивалима

Ја увијек кад пођем на фестивал, такмичења знам са колико располажем, као и у свему кад човјек зна да ли је спреман или није. Ја сам увијек свјесна колико можемо и оно што сам ја као диригент за свој рад добила је једна посебна диплома части, мислим да је то јако важно за једног педагога, и она је подразумијевала садржај текста неко ко је посвећен својој професији.

О посебностима наших хорова

Ми искључиво изводимо спрске композиторе, нарочито српске композиције. Мој хор сигурно пјева једним посебним простором, једном посебном душом. Ако од седам чланова жирија, пет плаче, а сви озбиљни људи, озбиљни диригенти, један из Америке, други из Јужне Африке, трећа је Мађарица, значи да то говори о нашем сентимент, а они увијек оцјењују оно нешто што постоји. Тај звук се једино може добити у простору гдје се вјежба. Опростићете ми то се не може добити овдје у Банском двору. То се добије на минус 17 у српској православној цркви, на литургији која траје сат и по уз причешће, уз сваку ону икону, уз сваки онај глас. Простор душе подразумијева духовну музику у том простору. Иситна, нама на такмичењима црква не одлучјуе, али ако сте ту добри, она је то нешто посебно. Оно што је такође уочиљиво за нас и наше просторе јесте да смо ми јако лијеп народ. Када излазимо на сцену наша дјеца су далеко дисциплинованија, не излазе рашчупани, а наша скромност се уопште не види, пјесма потискује све оно што нам недостаје.

О сценском наступу

Мени је то јако важно, истина је да одјело не чини човјека, али не можемо да изађемо у дроњцима, према томе, мени је важна и дисциплина, хигијена и уједначеност, како боје и звука, тако и њиховог изгледа, њихове шминке, њихове озбиљности, јер и то исто обавезује човјека како сједи, како стоји, како се понаша. Мени је свеједно да ли водим 20, или 120 пјевача, јер ту постоји један ред, али који није наметнут неком силом или стерилитетом. Једноставно то су навике које они добију као мали, када дођу у хор. И сада сам себи одњеговала од оних што су дошли са 5-6 година а сада су одрасли људи, тако да сам постала и бака кроз тај хор. А сад долазе њихова дјеца и праве један нови круг.

О повлачењу

Оно што се могло добити ја сам све у свијету добила. Оно што се могло инфицирати тим неким финим православним звуком мислим да сам и то заокружила, али имам вишка енергије. Мислим да још увијек требам, али не у првим редовима, тако ме радује да моји студенти бивши данас диригују, а ја да сједим у публици. Мени није вријеме да се повучем, али ту сам негдје. Оно што је хор са мном освојио, дуго дуго ће проћи времена да неко може тако за десет година толико посла да уради. Стварно, након толико награда и наступа, гдје публика остаје збуњена и не може да вјерује да нешто такво долази са ових простора, из Бијељине, односно РС, коју на карти не може да нађе, него нас везују само са неким политичким негативним конотацијама.

(Фронтал)

Komentari
Twitter
Anketa

Kako biste ocijenili dosadašnji rad predsjedavajućeg Predsjedništva BiH Milorada Dodika?

Rezultati ankete
Blog