Јер, то је рекао Тијанић. И то је рекао студентима. Али, Андреа Вуковић није Тијанић, ма колико можда мислила да јесте. И понеки новинари нису студенти, ма колико она опет мислила да јесу. 

Елем, има неко вријеме како је фрау Вуковић уфрштуљила да је баш она најпозванија да дијели етичке и професионалне лекције новинарском ешалону Републике Српске. Да суди и пресуђује. Да оцјењује ко новинар јесте, а ко опет није. Да указује на то шта новинар мора и смије да ради, а шта никако не смије и још мање мора. Иде Андреа порталском пругом и лупа по ушима свакога ко није испунио њене уређивачке кодексе, ко се оглушио о њену дефиницију журналистике, грубим повицима истјерује свакога из њеног омаленог кабинета у којем студент-приправник од уредничке сујете ионако не може да се окрене. 

Не желим да кажем да би њено преотворено (ма шта то под милим новинарским б(л)огом значило) писмо имало смисла да се она којим случајем презива Тијанић. Јер не би. Друго мене коље. Фрау Вуковић, side by side са оцем Зевсом, столује у божанским висинама и мрска јој је и сама помисао на недостојни новинарски плебс. Али, питам ја вас, грађани атински, а и Вас, грађанко олимпска, шта сте Ви то урадили за новинарство, па се попут Нарциса огледате у сопственом лику и од њега кројите једину публицистичку мјеру? Акције Медицинске електронике су Ваша прича? Нестали уговори и мјенице такође? Шкрбићеви инсулини? Канда сте Ви завирили у трезор "Бобар" банке? У уговор о изградњи зграде Владе РС? Гдје су те  велике приче које попут печата стоје на Вашем пресвијетлом новинарском лицу? 

Да се за тренутак спусти са божанских висина и да престане да закуцава препотентне маваши-герије у новинарске главе, фрау Вуковић би можда понекој од њих и могла да буде учитељ'ца. Овако више звучи као исфрустрирани замјеник директора који ученицима не дозвољава да се наслоне на гелендер за вријеме великог одмора. И онда је, наравно, све могуће - да су сви незналице, да су сви полтрони, да су сви кукавице, да су сви тумори. Спаси ме, Јахве, тог организма у којем је оваква Андреа Вуковић здрава ћелија. Госпојице, радите Ви свој посао часно и поштено, баш онако како га други, како велите, не раде, па ће разлика између Вас и њих лако бити уочена. И маните се тих романтичарских парола о непоткупљивој савјести. Чему то? Чему? Изгледа да Вам писмо Селим-везира није била довољна опомена. То што Ви ламентирате о сопственој непоткупљивој савјести не значи да је она уистину непокупљива, него само то да за сада нико није понудио праву цијену за њу. Неша Твинс ни у сновима не може да пожели да буде толико висок колико Ви мислите да јесте.

Таблоидно новинарство не рађа таблоидну политику. Таблоидна политика рађа таблоидно новинарство. И то нисам рекао ја. То је написао човјек који је чак и по Вашим мјерилима новинар. И ако се госпар Додик у стерилној скупштинској расправи пожали како је његов син незапослен и ако новинари након тога питају како тако незапослени син враћа кредит од три милиона марака - Ви свакако не можете и не смијете бити Велика Инквизиција која се до подне игра новинарства (видите како је то лако, како је лако бити малициозан), а поподне саставља персонални Malleus maleficarum и дописује: овога коњ'ма на репове, овога у шпанску чизму. Дјеца високих функционера уживају и увијек су уживала одређену врсту заштите, што је, без сумње, сасвим оправдано. Али, она исто тако могу да буду и под посебним медијским третманом, ако се медијима тако хоће. Ако баш морамо у ситна цревца, хајдемо и тако: ако је Додиков син незапослен, како је добио кредит од три милиона марака? Ако је Додиков син незапослен, како враћа тај кредит, све и да га враћа? Није то студентски кредит који се некоме хоће због два пара ципела за зиму или јачег процесора. Није то потрошачки кредит који ћемо Ви и ја узети да одемо на љетовање. То су три милиона марака. Наших пара. Ако га он не враћа, ко га враћа? А ако га враћа тај ко га враћа, зашто га он враћа и гдје су, заправо, завршиле те паре?  

Уосталом, има и ово: скупштинска засједања већ одавно су мртво море. Уколико је Чавић одсутан, а Михајлица у депресији - углавном нема шта да се мисли. Самим тим ни да се пише. А напад предсједника на народног посланика (а дио приче о незапосленом сину само је један метак у Додиковом рафалу) у свим је земљама вијест. Другачија је само њена интерпретација. Неко ће из тог напада, из те свађе, извући једно, неко друго, а Ви, ето, нешто сасвим треће. И нису новинари реаговали и писали тако зато што им се тако може или зато што им је неко наредио. И Ви то, фрау Вуковић, добро знате, али се правите Тошо. Јасно је и Вама да су новинари то написали јер су у тој Додиковој реченици - ако се баш толико за њу хватате - препознали лицемјерство на којем би бакиначком везиру позавидио и равногорски европејац Драшковић. Не ради Додиков син зато што нема посла, већ зато што не мора да ради. И то је јасно и Чеди Ђордану из невесињског села Мишљен, иако Чедо телевизију не гледа, а новине су од његове куће далеко два Божића. И јасно је да је "сатирање" по друштвеним мрежама, истина - понекад више, али углавном мање успјешно, посљедица тог лоше прикривеног лицемјерства. И нешто нисам увјерен, али праштајте мом новинарском незнању, да сте ви храбри витез Која који одважно јуриша на сваку додиковштину широм републичкосрпског шара. Ако, ипак, јесте, унапријед се извињавам. 

Дакле, новинари нису ни говна, ни кербери. Искључивост са којом Ви наступате је опасна. Зашто је опасна? Зато, фрау Вуковић, што подсјећа на Додикове жучне нападе и обрачуне са новинарима. И сада ћемо мало да се играмо подсјећања: Милорад Додик је извријеђао Љиљану Ковачевић зато што је пренијела тачну вијест. Милорад Додик је извријеђао Мишу Видовића зато што му је поставио питање о изградњи зграде Владе РС. Милорад Додик је извријеђао Гордану Катану зато што га је питала гдје му се изгубила прва брадица Народне скупштине РС (Гордана, наравно, није тако формулисала питање, али цијеним да препознајете пјесничку слободу). Милорад Додик је у Требињу грубо извријеђао и новинара Небојшу Вукановића због питања о фамозном херцеговачком аеродрому. Али, то је Додик. Али, зашто сте Ви постали Додик, фрау Вуковић? Сви ови новинари су Додика гледали право у очи док су му постављали питања. Гледали су га у очи и док их је он вријеђао. Да ли је то била прилика да кажете како нису баш сви новинари такви? И да схватите да је равнотежа једна од најнеумитнијих сила? Радишић је пријетио Вукелићу, а Васковић пријетње упућене њему и породици му више и не броји. Да ли су то све кербери? Да ли су то све канцерогене ћелије? И да ли сте Ви њихова хемотерапија? 

И да, поједини новинари раде за 700 марака. Јер, не могу сви да буду гл. и одг. уредници или портпароли. И да, има међу њима јада покупљеног са коца и конопца. Али, и међу таксистима је таквих. Бостанџије су слично подијењене. И курви има поштених, баш као што је тачно да их има и поганих. Али, немојте ви, фрау Вуковић, да подвлачите границу. Још је Ваша тастатура нејачка за то. Ако баш желите, истранжираћу Ваше преотворено писмо и показаћу Вам да се у новинарству, ако се тако намјести, понекад "пикају" писменост, стил, познавање граматичких и правописних норми, па нека раја процјењује да ли неко пристигао са висинских револверашких припрема може да буде новинарски Пјер Луиђи Колина, а да за дистрибуцију зареза мари колико и Додиков син за слатку. Јер, може се и то, ако се хоће. 

Уосталом, госпођице Вуковић, ако вас новинари толико нервирају и уколико не можете да побиједите невјероватну количину новинарске празнине коју ваше антиколеге пред Вас свакодневно истресају "у неограниченим количинама", увијек можете да промијените занимање и посао, можете да престанете да се бавите новинарством. Можете, на примјер, да постанете нечији савјетник за медије. Или да будете главни и одговорни уредник у неком недјељнику. Али, таква позиција захтијева другачије ријечи и другачији стил. То је оно што је Тијанић знао, то је оно што је Тијанић умио. И то је оно што Вама не даје за право да помислите да се зовете Александар. 

Горан Дакић, новинар

Izvor: Frontal