Načelno se smatra da kazna mora odgovarati zločinu. Što je teže krivično delo, to učinioca treba teže kazniti.

Prvobitno krivično pravo temeljilo se na principu „taliona”, poznatom kao „oko za oko” i „zub za zub”. Iako su takva arhaična pravila odavno odbačena u savremenom krivičnom pravu, i danas se javnost često pita da li učinilac koji je beskrupulozno oduzeo tuđi život, zaslužuje da i sam živi.

Kad bi se građani referendumski izjašnjavali, a naročito ako bi takav referendum bio održan nakon nekog teškog zločina, poput silovanja i ubistva deteta, izvesno je da bi ubedljiva većina kod nas podržala ponovno uvođenje smrtne kazne. Slično je i u drugim državama.

Nekada je smrtna kazna i put zatiranja političkih protivnika. Turski predsednik Erdogan kaže da, nakon neuspelog vojnog puča, „narod zahteva smrtnu kaznu”. Vlast će razmisliti da li treba udovoljiti „želji naroda”, te omogućiti onim sudijama, koje su preživele čistku, da kazne „izdajnike”.

Istorija krivičnog prava poznaje mnoge interesantne primere. Rešena da slomi teroriste „Frakcije Crvene armije” (RAF), nemačka država se surovo obračunala s „Rafovcima”. Neki su likvidirani, a većina je uhapšena.

Oni koji su smatrani najopasnijima zatočeni su u specijalnom zatvoru s vrlo visokim nivoom obezbeđenja. U ćelijama čuvenog „Štamhajma” u blizini Štutgarta, nikada se nije gasilo monotono, hladno i psihodelično svetlo.

Postignuta je i savršena zvučna izolacija, čime je sprečavan svaki kontakt između zatvorenika. U takvim uslovima, u maju 1976. samoubistvo je izvršila Ulrike Majnhof, a nekoliko meseci kasnije i jedan od lidera organizacije Andreas Bader i još dvoje istaknutih terorista.

Nikada se nije otkrilo kako je Bader došao do pištolja kojim se ubio. Nakon ovoga je jedan nemački profesor na međunarodnoj konferenciji, s izvesnom dozom ponosa, izjavio da smrtna kazna nakon Drugog svetskog rata ne postoji u Nemačkoj. Aludirajući na samoubistva u Štamhajmu, jedan ugledni holandski kriminolog je tada dobacio govorniku: „Da, ali zato ste uveli kaznu samoubistva.”

U savremenom krivičnom pravu svrha kazne je dvostruka, njome se, s jedne strane, postiže specijalna prevencija, tako što se na učinioca deluje da ne vrši ponovo krivična dela, dok se kaznom, s druge strane, ostvaruje i generalna prevencija, tako što se utiče na druge ljude da ne čine krivična dela.

Iako se to nikada formalno ne propisuje krivičnim zakonima, teško je odreći da kazna često ima i karakter izvesne odmazde, što je najtipičnije kod smrtne kazne, za koju bi cinici rekli da je istovremeno i najpreventivnija krivična sankcija, jer se njenim izvršenjem učinilac apsolutno sprečava da ponovi krivično delo.

Države članice Saveta Evrope odrekle su se smrtne kazne, a kao zamena za tu nekadašnju „kapitalnu” krivičnu sankciju, u većini evropskih država, postoji kazna doživotnog zatvora. U Srbiji je najteža sankcija kazna od trideset do četrdeset godina zatvora, a slično je i u većini drugih država nekadašnje SFRJ.

Dok je Srbija članica Saveta Evrope, te kandidat za članstvo u EU, nema svrhe uopšte i raspravljati o eventualnom uvođenju smrtne kazne, jer to ni formalno nije moguće.

Najadekvatnija zamena za smrtnu kaznu je kazna doživotnog zatvora, čije je uvođenje u Krivični zakonik Srbije jedno vreme planirano, ali se od toga odustalo, verovatno pod izvesnim „pritiskom” organizacija koje se bave ljudskim pravima, koje su smatrale da je takva kazna previše represivna.

Ne treba zaboraviti da ni u jednoj modernoj državi doživotni zatvor ne mora zaista da bude doživotan, jer se uvek omogućava i puštanje na uslovni otpust.

U Nemačkoj je, na primer, on moguć nakon što protekne petnaest godina zatvora, a u Srbiji je u jednoj verziji nacrta novela Krivičnog zakonika bila propisana mogućnost uslovnog otpusta učinioca kojem je izrečen doživotni zatvor, kada prođe najmanje dvadeset i pet godina.

To je, inače, kraće vreme nego ono koje je potrebno da protekne da bi osuđeni na četrdeset godina zatvora, bio pušten na uslovni otpust.

Učinioci teških zločina zaslužuju tešku kaznu. Ipak, ne treba precenjivati preventivni efekat bilo koje kazne, pa i onih najtežih, poput smrtne kazne i kazne doživotnog zatvora, jer malo se koji potencijalni učinilac teškog zločina od njegovog činjenja uzdrži iz straha od moguće kazne.

Ako takvog čoveka išta i plaši, onda je to mnogo više izvesnost otkrivanja i dokazivanja krivičnog dela, nego kazna koja će (možda) uslediti.

Autor: Milan Škulić, Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu