Kroz čitav život, još od rane mladosti, prate me susreti sa pijancima koji me nalaze na najrazličitijim mogućim mestima. Predvođeni nekrunisanim guruom kafanske filozofije, pokojnim Batketom Baronom Šampionom iz mog rodnog Zaječara, prenose mi svoje priče ispred prodavnica, po zadimljenim kafanama, vozovima, autobuskim stanicama... ali i na mestima na kojima ih najmanje očekujem.

Dragi su mi i mili ti susreti sa ljudima koji su mogli mnogo, bili talentovani, imali puno, a na kraju sve to meni i mnogim drugim slučajnim sagovornicima prepričavali uz flašu i čašicu.

U jedno sam siguran. Svi mi na kraju padnemo, pitanje je samo kako ko podnosi dno.

Tog jutra sve se lomilo u meni. Još jedna u nizu žestokih svađa. Meni i Jaci ne ide. Mučimo jedno drugo u našem kratkotrajnom braku bez razloga, ideje i smisla. Zarobljeni u tam lavirintu besmisla jedno drugo dovodimo do ivice ludila, pa izlećem iz kuće u stanju krajnjeg afekta. Negde na pola puta shvatam da sam poneo sva potrebna dokumenta za ceremoniju, ali ne i novčanik. Ali vremena za vraćanje kući nema, pa rešavam da se ipak parkiram na parkingu ispred suda, a da posle ceremonije razmišljam kako ću da platim na rampi.

Na ulazu, prilikom prolaska kroz obezbeđenje u gužvi, upečatljiva su mi dvojica. Prijatelji, obojica su vidno alkoholisani, a jednog od njih upadljivo odaje loše iscrtana tetovaža iz nekadašnje JNA na levoj ruci. I bez toga bih ga prepoznao, ionako odmah prepoznam naše. Ali opterećen svojim brigama, nije mi danas do razgovora, pa se trudim da ne prepoznaju oni mene. Nije prošlo ni par minuta, tek osetim da me neko lupa po ramenu:

– Okle si ti? Ja sam Boro...

– Iz Zaječara.

Boro tog jutra ima više sreće od mene. Njega na svečanoj ceremoniji prijema u američko državljanstvo prati njegov nerazdvojni drug u piću. Mene ne prati niko.

U sali, pored nas dvojice Srba, nalazi se još tridesetak pripadnika raznih nacija. Ima tu Evropljana, Afrikanaca, Azijata, simpatičnih ljudi sa tropskih suverenih ostrva. Od dokumenta koji ćemo dobiti se ne živi, ali bez njega se u stranoj zemlji tek jedva preživljava. Čin izdajstva ili administrativna procedura? Ne znam šta mi više smeta, jutrošnja svađa, činjenica da sam tu gde jesam ili Borin miris alkohola koji isparava.

Kao mnogo puta do tada, ponovo slušam priče koje izviru iz vinjaka. Boro počinje svoje „birtijske stihove” i ne smeta mu to što ne progovaram. Ne upuštam se u razgovor sa njim, ali ga slušam, ionako mi je njegova priča zanimljivija od sudijine. A ni Bori, čini mi se, ne smeta što mu odgovaram samo u mislima.

Nikada više nisam sreo ni Boru ni bivšu ženu. Pamtiću taj dan po njima. Tog dana postao sam američki državljanin, ali ne i Amerikanac

- Ja sam ti iz Knina... Ma šta je mene ođe nateralo i doteralo? Ko nas posvadio? Ja sam prije rata imao najboljeg druga Hasana. Đe je sad moj Hasan? Ko mene i Hasana da posvadi?

Ne znam, Boro. Tebe su bar proterali i oterali iz tvog Knina. Mene je vukla želja za svetom. Sam sam sebe proterao.

– Izuzetna mi je čast da danas obavljam ovu dužnost. Ovo je omiljeni deo moje profesije – čuo se glas sudije.

– A đe ti radiš? Ja ne radim niđe.. Na lej ofu sam – nastavlja Bora.

Radim sve što mi dođe pod ruku. Šankerišem. Dogurao sam do menadžera u restoranima. Džaba sam pet godina studirao prava. Bolje tako. Na mom fakultetu se od trideset jednog ispita jedino dva nisu prodavala. Sve ostalo si mogao da središ. Nisam hteo da primam mito, da podmićujem sudije, da odugovlačim procese raznoraznim bitangama. Nisam hteo ni da budem ćata u nekom opštinskom sudu. Ovako ću bar biti večiti apsolvent, kao neki od mojih uzora.

– Siguran sam da u zemljama iz kojih dolazite imate porodice i sticanje državljanstva olakšaće vam... – trabunjao je sudija kako razume naše brige.

– Sin mi je ođe. A imam ja i kćerku u Biogradu. Ne pričam sa njom. Ne! Rekao sam joj: ako hoćeš, dođi, ali pomoći ti neću – trabunjao je Bora.

Imam i ja oca, Boro. Bar nominalno. Isto mirišete izjutra, na vinjak i domaću. Veruj mi kao njega da slušam, kao da on sedi pored mene. A slično i razmišljate... Pomoći mi neće...

– Ukoliko neko od vas želi da promeni ime, možete to još danas ovde lako učiniti – objašnjava sudija.

– Šta reče ovaj – pita me Bora.

– Ako hoćeš, možeš danas da promeniš ime ovde – šapućem mu.

– Promjenim ja njima – opsova Bora.

Možda bi trebalo izgubiti identitet načisto. Preporoditi se, izobraziti. Načisto se izobličiti. Samo kad bi se moglo iz ove kože. Ionako sam mnogo puta poželeo da se zovem Nikola Stanković, da promenim i ime i prezime i da jednom zasvagda raskrstim sa onima koji me pod tim prezimenom nikada nisu želeli.

– Kao novi državljani Sjedinjenih Američkih Država, imate pravo glasa i ja apelujem na vas da glasate. Još danas, posle ceremonije, možete se upisati u birački spisak – završavao je sudija.

Ne vredi, prijatelju. Nije meni više do glasanja. Poslednji put sam se zeznuo 2000. Ne pada više mi napamet da bilo koga biram za bilo šta. Slobodno glasaj i za mene. Daj mi taj pasoš, pa da se razilazimo. Zaslužio sam ga, odrobijao sam ovde svojih pet godina. Ionako će me sada polovina prijatelja smatrati za izdajnika, a polovina za srećnika.

A ja nisam ni jedno ni drugo. Glasaj, biraj i uživaj. Tako je, uz Borin monolog i sudijin govor, protekla moja polučasovna ceremonija sticanja državljanstva. Ime nisam promenio, nisam se upisao ni u birački spisak. Jedva sam dočekao da izađem napolje, mada mi se kući nimalo nije žurilo. Na parking rampi objašnjavam da sam zaboravio novčanik, ali da nisam smeo da kasnim na ceremoniju.

– U tom slučaju, niste dužni ništa. Srećan vam prijem u državljane, gospodine – ljubazno mi otvara rampu sredovečni gospodin.

Nikada više nisam sreo ni Boru ni bivšu ženu. Pamtiću taj dan po njima. Tog dana postao sam američki državljanin, ali ne i Amerikanac. Narednih godina trudio sam se da ne budem ni izdajnik ni gastarbajter.

Samo neko ko je iz ličnih razloga u jednom momentu poželeo da ode daleko od svega i svih. Da negde u nekoj iznajmljenoj sobi nađem mir, da izađem na ulicu u nedeljno jutro i prošetam među ljudima koji bar imaju razloga da me ne razumeju. U međuvremenu, neki su me smatrali za srećnika, neki za gubitnika, a ako mene neko pita, nisam ni jedno ni drugo – samo čovek koji je napravio svoj izbor.

A pasoš koji sam dobio koristio sam ne bih li ispunio svoj dečački san o putovanjima. Par puta godišnje uzmem neplaćeni odmor, okačim ranac na leđa, sletim u neku novu zemlju i lutam okolo. To je jedna od retkih stvari koje me zasigurno čine srećnim. Ne pijem ni često ni puno, ali kad popijem i setim se Bore ili nekog drugog brata po čašici, znam da ću verovatno i ja jednoga dana nekom golobradom mladiću pričati svoju priču.

Samo moram da je ispričam dostojanstveno, jer svi mi na kraju padnemo… pitanje je samo kako ko podnosi dno.

Autor: Predrag Rudović

Izvor: Politika