Petak, 20. oktobar 2017.

Intervju

Arno Gujon: Darežljivost je prava odlika Srba!

O sudbini Srba na Kosmetu, za "Novosti", govori Francuz Arno Gujon (32) koji je za posljednjih 12 godina preko svoje humanitarne organizacije "Solidarnost za Kosovo" organizovao odlazak 40 konvoja humanitarne pomoći u srpske enklave na KiM. Kada se ovo pretvori u brojke, to iznosi više od 3,5 miliona evra, 400 tona dobara i 160.000 pređenih kilometara.

Budućnosti za Srbe na Kosovu i Metohiji ima! Oni koji su ostali, zaista to žele i ni za šta ga ne bi napustili. U svim enklavama rađa se mnogo dece, porodica s troje ili četvoro dece nije retkost. To je postala norma. A dok ima dece, znači da ima i nade. Dok ima dece, narod ima budućnost. Pre dve nedelje uručio sam poklone jednoj devojčici, a pre 12 godina njenoj majci. Generacije se obnavljaju.

- U enklavama na Kosovu i Metohiji, gde ljudi žive u stalnoj opasnosti i gde i dalje ostaju, osećam istinsku hrabrost Srba. Žene koje rađaju decu, iako ne znaju gde će sutra živeti, odistinski su hrabre. To je hrabrost na istom nivou kao hrabrost ratnika. Hrabrost tih majki je zadivljujuća a pomoć im je zaista potrebna. Sarađujemo sa velikim brojem preduzeća u Francuskoj, od kojih dobijamo novu garderobu, školski pribor, igračke i druge potrebne stvari. Pomoć dobijamo tokom cele godine, pakujemo je u našem magacinu u Grenoblu i šaljemo je do Gračanice, gde takođe imamo naše skladište. Tamo sve istovarimo, a onda, od kuće do kuće, delimo ljudima kojima je neophodna.

Žele li francuske firme da pomognu, kad znaju kome je namenjena pomoć?

- Kad im pošaljemo molbu, prosleđujem im i mali dosije u kom objašnjavamo zbog čega to radimo, i u kakvoj situaciji se ljudi tamo nalaze. Rado doniraju. Priznati smo i kao organizacija od opšteg interesa u Francuskoj, tako da je to garant ozbiljnosti i dosta olakšava kontakt s preduzećima.

Otkuda dolazi vaše interesovanje za Srbe?

- U detinjstvu sam dosta slušao o Srbiji i Srbima od svojih oca i dede. Često su mi pričali o istoriji i prijateljstvu između naša dva naroda. Već kao dete bio sam svestan naših veza sa Srbijom. Kada je 1999. Srbija bombardovana, u našoj kući se o tome mnogo razgovaralo. Moj otac na ta dešavanja nije gledao iz medijskog ugla koji je bio veoma pristrasan. Objašnjavao mi je, tokom celog bombardovanja, realnost i ono što se stvarno dešava. Moji brat, sestra, majka, svi smo bili šokirani nepravdom i time što naša država učestvuje u bombardovanju nama prijateljskog naroda, zbog tuđih interesa.

Kada ste se i kako odlučili da počnete aktivno da pomažete?

- Bilo je to 2004. godine, odmah posle antisrpskog pogroma na Kosovu i Metohiji. Imao sam 19 godina i bio sam u stanju da nešto učinim.

Šta ste za sve ovo vreme naučili o Srbima? Kakvu ste sliku stekli o nama?

- Ono što sam saznao od oca i dede, imalo je veze s istorijom. Ono što sam naučio živeći sa Srbima, ima veze s kulturom naroda. A to ne može da se nauči iz knjiga, već na licu mesta, u kontaktu s ljudima. Ono što sam, kroz istoriju, mogao da pretpostavim o Srbima, ispostavilo se tačnim u realnom životu. Kad sam pročitao istoriju Srba, pomislio sam da je reč o veoma hrabrom narodu. Sada, kad živim u Beogradu, tu hrabrost, zaista, i osećam. Naravno, ne u ratničkom kontekstu. Imaju hrabrost da kažu to što misle, ne kolebaju se, i kad se drugi ne slažu s njima.

Šta to mi imamo u Srbiji što Francuzi i Zapad, možda, nemaju, ili manje imaju?

- Na Zapadu se izgubilo poštovanje tradicije, kulture, porodičnih vrednosti. Toga ima više u Srbiji nego na Zapadu.

Šta, s druge strane, tamo odakle dolazite, postoji, čega mi nemamo dovoljno, a koristilo bi nam?

- Ljudi na Zapadu više i češće preuzimaju inicijativu i odgovornost nego u Srbiji. Razlog za to je, čini mi se, nedovoljno samopouzdanje. A bez samopouzdanja nema napretka i, samim tim, bolje budućnosti. To je možda razlog zašto mladi odlaze. Ne idu oni zato što je teško, nego zato što misle da neće biti bolje. Potrebno je verovati da sami možemo da stvorimo bolju budućnost.

Šta su nam mane, a šta vrline?

- Arčibald Rajs je sve o tome rekao pre sto godina. Ništa ne bih dodao ili oduzeo. Svaki narod ima svoje vrline i mane. I Srbi, kao i svi drugi. Nisu ni bolji, ni lošiji. U Srbiji se lako prelazi iz jedne u drugu krajnost. Ili su Srbi koristili zlatne viljuške dok su drugi jeli rukama, ili su najgori narod koji nema nade. Osećaj za meru je možda ono što je najpotrebnije. Srbi često pitaju strance, šta su pozitivne, a šta negativne karakteristike srpskog naroda. To može da se tumači kao znak nedovoljnog kolektivnog samopouzdanja. Francuz nikada neće pitati Amerikanca, Engleza, Rusa ili Srbina koji su mu nedostaci. Nije toliko važno kako vas drugi vide, već kako Srbi vide sebe.

Da li smo darežljiv narod?

- Jeste, i to nije samo odlika u poslovicama, već je zaista tako. Kreće od čaše rakije kojom vas posluže u svakom selu, i u svakoj kući, do toga da će vas primiti uveče na konačište. Darežljivost je prava odlika Srba.

Ipak, vi nam, kao Francuz, dajete istinski primer dobročinstva?

- I u centralnoj Srbiji ima dosta problema i, ponekad, potrebe za pomoći. Škole u nekim selima nisu u mnogo boljem stanju nego one na Kosovu i Metohiji. A kada je čoveku potrebna pomoć, teško je da bude darežljiv prema drugome. Ali, Srbi i pored toga pomažu. Ima mnogo humanitarnih organizacija koje dobro rade. Nažalost, potrebe u enklavama su ogromne, pa imamo osećaj da nas nikad nije dosta i da bi još više trebalo da budemo uključeni. Ali, ima aktivnih ljudi, i donatora. Za vreme poplava smo bili svedoci da su čitav narod, cela srpska mladost, bili usred noći pored Dunava i Save da odbrane Šabac, Beograd i druge gradove. Tada smo i mi organizovali više konvoja pomoći.

Kakva iskustva donosite iz enklava?

- Srbi na Kosovu i Metohiji žive teško. Ekonomski gledano, nema perspektive. Nemaju posao, nemaju gde da prodaju ono što proizvedu na svojim njivama. Bezbednosna situacija nije dobra. Ima dosta krađa, napada na ljude, stoku i imovinu. Od kada sam prvi put došao, tek se malo, i nedovoljno, promenilo nabolje. Očekivali smo da će se, deset godina kasnije, sve smiriti. Ne da će teći med i mleko, ali da, bar, neće biti problema među komšijama.

Šta im je najviše potrebno?

- Ekonomsko osnaživanje enklava, mogućnost da rade i žive od svog rada, da ne zavise više od humanitarne i socijalne pomoći. To nije njihov izbor, to im je nametnuto, situacija je takva.

Koliko se razlikuju pristupi pitanju nacije i identiteta u Francuskoj i Srbiji?

- Francusko društvo ima problem u politčkoj teoriji u smislu definisanja identiteta. U Srbiji se tačno razlikuje državljanstvo od nacionalnosti, odnosno identitet od građanstva. To je ogromna razlika. Zna se šta je manjina, šta je, na primer, Mađar koji ima srpsko državljanstvo. Svako ima svoj identitet, prava, viziju prošlosti i budućnosti. U Francuskoj to nije slučaj. Svako ko ima francusko državljanstvo je Francuz. U Srbiji bi bilo postupno politički nekorektno kad bi se reklo da je svako ko ima srpsko državljanstvo - Srbin. U Francuskoj je politički nekorektno obrnuto. A to pravi krizu identiteta. Ne zna se ko je ko, i ko šta misli. U Srbiji je jasno šta je to narod, a u Francuskoj smo to malo pobrkali u poslednje vreme.

 

Izvor: novosti


Najnovije
Facebook
Twitter
Blog