Četvrtak, 14. decembar 2017.

Intervju

Ivan Vejvoda: Razmena teritorija sa Kosovom nije isključena

Da li je Evropska unija izašla iz krize, zašto jača uticaj Rusije i kako se sve to prelama na Balkanu, tj. kako utiče na poziciju Srbije i njene pregovore oko Kosova – bile su glavne teme razgovora sa Ivanom Vejvodom za Novi Magazin.

Gotovo da nema premijera Srbije od 2000. godine naovamo koji nije želeo da Ivan Vejvoda bude ministar spoljnih poslova u vladi ili barem njegov savetnik. Sa prethodne funkcije direktora Nemačkog Maršalovog fonda u Americi, naš sagovornik je prešao na sadašnji položaj direktora evropskog projekta i stalnog istraživača u Institutu humanističkih nauka u Beču.

Srbija je nedavno dobila datum, tačnije godinu 2025, kada može da očekuje prijem u Evropsku uniju. Mnogi u Srbiji misle, ili se bar nadaju, da EU tada više neće postojati. Šta vi mislite, kakvo je zdravlje Evropske unije?

Evropa je prošle godine bila suočena s najvećom krizom u svojoj poluvekovnoj istoriji. Ta kriza bila je uslovljena pre svega ekonomskim i socijalnim razlozima, nezaposlenošću, rastućom nejednakošću i neizvesnošću za veliki broj građana, što je dovelo do nezadovoljstva otuđenom političkom elitom u Briselu, pa i uopšte, i pojave straha kao vrlo izraženog, ako ne i dominantnog osećaja. Na to su se nadovezali spoljni izazovi. Najjači je svakako bio migrantska kriza, ali i neki drugi raniji ili kasniji događaji: ruska aneksija Krima i intervencija u istočnoj Ukrajini, zatim kriza na Bliskom istoku, izbor Trampa za predsednika SAD i njegova izolacionistička politika i, naravno, Bregzit, koji je zapravo povezao i u sebi sažeo sve te unutrašnje i spoljašnje okolnosti.

Izgleda li, s obzirom na to, reakcija građana pomalo paradoksalno?

Da, građani su ipak pokazali značajnu i ozbiljnu privrženost ujedinjenoj Evropi. Sa izbornim rezultatima u Austriji, Holandiji, Francuskoj i na kraju Nemačkoj, gde su potučene partije krajnje desnice – pri čemu se možda jedino u Nemačkoj to sa sigurnošću moglo očekivati – u Evropskoj uniji je, da tako kažem, počelo lakše da se diše. Ipak, te pobede ne bi smele da dovedu do osećanja trijumfalizma jer su istovremeno izbori pokazali da krajnja desnica, AfD u Nemačkoj i Nacionalni front u Francuskoj, jačaju. Što znači da opasnost od rastućeg nacionalizma i populizma nije prošla i da se neizvesnost produžava. Pre svega, opet, u tom smislu što ljudi postavljaju sebi pitanje kako i zašto Evropska unija, bar u njihovim očima, ne uspeva da isporuči ono što je obećala. To jest, da obezbedi dve osnovne stvari – zaštitu pojedinaca (od terorizma i drugih opasnosti), sa jedne, i sigurnost u svakodnevnom životu, sa druge strane.

Zašto je po vašem mišljenju došlo do tog preokreta?

I posle Bregzita i posle Trampa, mislim da je to važno istaći, ankete u svim zemljama su pokazale odjednom ponovnu jasnu podršku Evropi, odnosno Evropskoj Uniji. Kada su ljudi bili suočeni sa mogućnošću da Evropske unije više ne bude, shvatili su šta zapravo znači imati je. I ma koliko su bili nezadovoljni njenim ne malim slabostima, pomislili su – a šta ako s prljavom vodom iz korita izbacimo i dete. Mislim da u temelju svega toga stoji saznanje šta znači živeti u miru tako dugo kao što Evropa prvi put u svojoj istoriji živi. Jer, Evropska zajednica je pre svega nastala kao mirovni projekat, a onda sve drugo.

Šta je to u biću Evropske unije što je izazvalo takvu reakciju?

Mislim da je osnovno to što je Evropska unija uspela da stvori ustanove, institucije u kojima će se rešavati sporovi koji su ranije u istoriji rešavani tako što bi narodi krenuli jedni na druge. Moderno društvo ne postoji bez sukoba. Moderno demokratsko društvo mora da ima sučeljavanje ideja, sukob različitih pogleda na sadašnjost i budućnost i na rešavanje određenih pitanja, svekolikih, od spoljne politike do domaćih problema. Ali taj sukob mišljenja i ideja mora da se odvija u institucijama iz kojih nastaju odluke koje demokratski izabrane vlade onda sprovode. Evropska unija je, dakle, uspela da stvori takve ustanove koje su, kao i zgrade, stvorene da odole teškim tektonskim poremećajima. Tako su i evropske institucije, bar do danas, pokazale da su zahvaljujući svojoj statici i dinamici uspele da prežive sve potrese koji su se dogodili. Bregzit je jedan od tih. Svi s kojima danas razgovarate u Evropskoj uniji, od zemalja članica do ljudi u Briselu, kažu da nikad takvo jedinstvo nije vladalo oko odnosa prema Bregzitu. Svih 27 zemalja članica jednoglasno pristupa tom pitanju i nema podele u smislu da su jedni više za meku, a drugi za tvrđu liniju prema Britancima. Prosto su rekli: ako Evropa treba da opstane, onda mi moramo da imamo taj zajednički stav.

A Katalonija?

Mislim da se u to uklapa i primer Katalonije. Bilo je tu grešaka sa obe strane i lično smatram da je španska vlada trebalo da napravi izuzetak, kao što su Britanci napravili za Škotsku, dakle da dozvoli održavanje referenduma. Posebno što su sve ankete pokazivale da nema većine za nezavisnost Katalonije, bar do ovih poslednjih događaja. Sada ćemo da vidimo kako će proći izbori.

Dobro, a gde je u ovom evropskom kontekstu Srbija, tj. kako vidite stanje u Srbiji?

Kada govorimo o Srbiji i, uopšte, o regionu Zapadnog Balkana, mislim da će kada dođe trenutak za glasanje o ulasku u Evropsku uniju većina biti “za”. Mislim da ljudi prosto zdravorazumski znaju da, bez obzira na stanje u Uniji, ona ipak pruža jedan viši nivo izvesnosti, bezbednosti i prosperiteta nego ako ostanemo izvan te grupacije od pola milijarde ljudi. I da je bolje, bez obzira na to koliko smo mali ili veliki, da budemo za stolom gde se stvari rešavaju i da onda budemo deo tog okvira koji sprečava ono što mi sami nismo uspeli da izbegnemo devedesetih. Tu podršku u javnom mnjenju, koja je boljih dana nešto iznad 50 odsto, lošijih oko 45 odsto, ja nazivam zdravom podrškom. Nema one komunističke podrške od 99,99 odsto zato što ljudi jesu svesni problema koji postoje, ali mislim da je ipak, bez obzira na to da li je iznad ili ispod 50 odsto, to jasna indikacija u kom pravcu ljudi žele da idu.

Može li rešenje kosovskog čvora da poremeti to opredeljenje?

Mnogima je bilo jasno posle Kumanovskog sporazuma u junu 1999. da je situacija sa Kosovom, stvarnost Kosova, bitno drugačija nego što je bila pre NATO bombardovanja – da je Srbija poražena u ratu i da je morala da napusti Kosovo sa celokupnom državnom administracijom. Tu administraciju je donekle zadržala na severu, ali kao što su svi vodeći političari u raznim momentima od 2000. naovamo govorili, jasno je bilo da Srbija ne vlada na Kosovu, odnosno da tamo vlada neko drugi. Tadić je, recimo, u jednom trenutku rekao: nemamo ministra poljoprivrede na Kosovu; Nikolić je govorio da nije predsednik na Kosovu i slično. Sve su to bila neka indirektna priznanja realnosti. Pitanje je uvek bilo kako nesumnjivu svest o realnosti dovesti u sklad s normativnim stanjem, to jest kako tu situaciju “normalizovati”. Zoran Đinđić je, kao što je poznato, 3-4 meseca pre ubistva izneo predlog sa nekoliko scenarija jer je bio svestan da to pitanje treba što pre rešiti. On bi gotovo svakog dana dolazio u kancelariju i govorio: “Moramo Haški tribunal i Kosovo da ostavimo iza sebe što pre jer su to stvari koje sputavaju Srbiju da ide bržim korakom ka Evropskoj uniji, tada i NATO-u, i da ide u dubinske reforme. Ova dva golema pitanja odvlače energiju, političku, ekonomski i drugu”. Čini mi se da smo sada ponovo u toj situaciji gde predsednik i rukovodeća stranka shvataju da moraju da se suoče s tom realnošću i da je bolje da uhvate bika za rogove, ako mogu tu metaforu da upotrebim, nego da čekamo da nam taj problem neko drugi reši.

Ali, često se čini da su to samo taktičke igre i da nema želje, ni na jednoj strani, da se rešenje stvarno pronađe?

Normalno je da u takvim pregovorima ima zastajkivanja i koraka unazad. Često to zavisi od domaćih političkih prilika – tamo su izbori, ovde su izbori, a i Evropa je proteklih nekoliko godina bila zaokupljena svojim problemima. Mislim da je sada ponovo fokusirana, ne mislim samo na Kosovo nego da se zaista vratila sa jednom novom ubeđenošću da ovaj region treba što pre uklopiti u evropske okvire. Uzimam kao znak tog opredeljenja i izjavu da je 2025. godina realan rok do kojeg bi Srbija i još neke zemlje regiona mogle da budu spremne za članstvo u Uniji. Mislim da je to važno jer čini mi se da je to odgovor na vapaj, ako tako mogu da kažem, iz regiona: dajte nam nešto, recite čemu možemo da se nadamo.

Zar to nije daleko?

Rekao bih da nije, to je osam godina, to je još uvek unutar životnog veka ove generacije.

Znači li puna normalizacija odnosa razmenu ambasadora?

Verovatno u jednom trenutku to znači to, pitanje je kada i kako?

Pre ili posle ulaska u Evropsku uniju?

Ja bih rekao da je to u vratima Evropske unije, u trenutku otvaranja kapije Unije, to je poslednji trenutak. Recimo, Irska je morala da menja svoj Ustav u trenutku ulaska u Evropsku uniju jer je u njemu pisalo da će Severna Irska jednog dana biti pripojena Republici Irskoj. I to je moralo da se izmeni. Što je i učinjeno u poslednjem trenutku. Dakle, ako se rukovodimo presedanima, onda je verovatno to trenutak samog ulaska. Ali, hoću ovo da kažem: Evropska unija je svesna bremena istorije i delikatnosti tog pitanja i zato se ide postepenim putem. Sa druge strane, svi iz Evropske unije koji su ovde dolazili posle dvehiljadite jasno su rekli: mi ne želimo da uzmemo jedan novi Kipar unutar Evropske unije. I to je ponavljano svaki put. Znači, da se ne prima više u članstvo EU nijedna zemlja koja ima nerešeno teritorijalno pitanje. Mislim da svi koji su bili na rukovodećim mestima od 2000. to dobro znaju: Srbija neće moći da uđe u Evropsku uniju, a ni Kosovo, ukoliko ne dođe do normalizacije, da tim terminom obuhvatim ono što će biti rešenje. U tom smislu vidim ovu inicijativu za dijalog koju je izneo predsednik Vučić. O tome svako može imati svoje mišljenje, vrlo kritičko ili podržavajuće, ja ga shvatam kao korak koji treba da doprinese ubrzavanju rešavanja tog pitanja. Da se ne čeka osam godina nego da se kroz normalizaciju odnosa, na osnovu ugovora koji bi obe strane potpisale, skine taj teret sa leđa Srbije. Da bi onda ona mogla da se mnogo više posveti neophodnim stvarima kao što su ozbiljne institucionalne, pravne, ekonomske i druge reforme, demokratizacija i modernizacija, najkraće rečeno

Šta mislite o ideji koja je došla s Kosova, o razmeni teritorija – Preševska dolina za deo severnog Kosova?

To je bio jedan od tri ili četiri scenarija u predlogu Zorana Đinđića. Jedan je bio da Srbija zadrži sever Kosova, a da zauzvrat u istom trenutku prizna njegovu nezavisnost. Bilo je i varijanti sa razmenom teritorija, slično ovome što je izneo Škeljzen Malići. U Evropi i Americi ima različitih mišljenja oko toga: jedni smatraju da je to realistično rešenje, drugi se tome protive strahujući da bi promena granica mogla da ima domino efekat u Makedoniji, Bosni itd. Međutim, prema jednom izveštaju Međunarodne krizne grupe iz 2008. ili 2009. godine kaže se da istraživanja pokazuju da domino efekta ne bi bilo jer u pomenutim zemljama niko nema ništa protiv razmene teritorija ili podele ukoliko je to direktan dogovor Beograda i Prištine.

A da li je takvo rešenje realno?

Realno je ukoliko obe strane na to pristanu. Ja bih rekao da one to moguisada da urade, bez obzira na ono što druge zemlje kažu. Ali taj sporazum bi morao da bude praćen kumstvom međunarodne zajednice i Ujedinjenih nacija, Evropske unije, SAD, Rusije, stalnih članica Saveta bezbednosti.

Da li to podrazumeva stolicu Kosova u UN na kraju ili pre dogovora?

Mislim da svi prethodni istorijski primeri, a izučavali smo ih mnogo – i južni Tirol i Farska ostrva i drugi – ma koliko da ima sličnosti između svih njih, ne mogu biti uzeti kao “mustra” jer je svaki slučaj specifičan. Mogu se u traženju novog rešenja kombinovati elementi iz prethodnih i napraviti jedna nova smesa, nova vrsta kompromisa. Ali, u svakom slučaju, o tome moraju da odluče oni kojih se to neposredno tiče.

Ideja o dijalogu, da ne ulazimo u to zašto, odbijena je. Kako da se sada dođe do bilo kakvog predloga koji bi u Srbiji imao podršku svih ili bar većine političkih stranaka?

Mislim da, bar koliko vidimo iz anketa javnog mnjenja, kao i iz poslovičnih razgovora sa taksistima, postoji svest o tome da je Kosovo posle Kumanovskog sporazuma u posebnoj situaciji. Većina ljudi na to gleda trezveno i nema nikakvih iluzija o tome, ali mislim da svi žele da dođe do zadovoljavajućeg kompromisa, gde nijedna strana, kao u svakom kompromisu, neće dobiti sve, odnosno da će obe biti podjednako (ne)zadovoljne. To, naravno, nije i neće biti jednostavno jer se treba izdići iznad mnogih stvari, kako iz dalje tako i iz neposredne prošlosti, ali na kraju bi obe strane morale da dođu do saznanja da postoji neki viši i vredniji nacionalni interes od trenutnih razmirica, a to je život u komšijskom miru u Evropskoj uniji.

Naravno da opozicija u Srbiji, koja je nezadovoljna mnogim stvarima, na poziv za dijalog reaguje tako kako reaguje, ali mislim da će se, ako dođe do razumnog predloga kako da se napravi korak ka rešenju, taj konsenzus uspostaviti. Nije dobro da se takva pitanja koriste za unutrašnja nadgornjavanja, mada naravno uticaj domaćih političkih prilika ne možete izbeći.

Upravo tu je problem: Vučić priča da želi da uspostavi most saradnje, ali njegov odnos prema opoziciji i medijima taj most ruši.

To bi svakako trebalo promeniti ukoliko se želi konsenzus na najširoj osnovi. U svim klasičnim studijama slučaja uvek je najbitnije da svi akteri koji se pitaju budu za stolom, da se vodi rasprava i da se dođe do zajedničkog dogovora. To se očigledno ne događa. Nije dobro antagonizirati vlast i opoziciju. Opozicija je bitan činilac u svakom demokratskom društvu. Ona mora da se uvažava, bez obzira na razlike u mišljenjima koje mogu biti veoma velike, ali bez opozicije ne postoji demokratski sistem. Nije dobro da oko jednog tako krupnog pitanja postoje velike razlike i da se one koriste u dnevnopolitičke svrhe. Tako nigde nećemo stići.

Kako vi gledate na priču o “dve stolice”?

S obzirom na ono što se dogodilo sa NATO bombardovanjem i sa sećanjem na politiku nesvrstanosti, a opet u sklopu procesa pristupanja Evropskoj uniji, Srbija želi da i dalje ima razvijene odnose sa Rusijom, Kinom i drugim zemljama. Nema sumnje da će Srbija morati da se sameri sa spoljnom politikom EU, toga su svi svesni, ali se to sada odlaže na neko, verovatno ne predugo, vreme. Evropska unija još uvek pokazuje razumevanje za takvo ponašanje Srbije, ali to neće trajati beskonačno. Mislim da su toga svesni i oni koji su danas na vlasti. Ono što nije dobro jesu nedoumice koje vodeći političari stvaraju u javnom mnjenju tako da ljudi onda ne znaju šta Srbija stvarno želi. Sa druge strane, ipak, kad čitate izjave najviših zvaničnika uvek se sasvim jasno kaže da je prioritet nad prioritetima ulazak u Evropsku uniju. To se ne menja i mislim da je, ako tražimo neki smer kretanja, on nazamenljiv.

Da, a onda ministar policije kaže kako je Srbija na udaru stranih špijunskih službi, a ministar inostranih poslova da su ogromni pritisci sa Zapada i da nam je Rusija najveći prijatelj.

Zato su, ponavljam, berlinski proces, zatim izjava o dve hiljade dvadeset petoj, a biće još izjava u istom tonu, vrlo bitni. Zapad je konačno shvatio šta Rusija radi. Ne samo u našem regionu nego, kao što rekoh, i u Evropi. Mada je predsednik Putin još na minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007. godine poručio da su se stvari temeljite promenile. Onda je usledila ruska invazija na Gruziju 2008, pa Ukrajina, da bi tek onda u Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama shvatili da je vrag odneo šalu. I sad oni gledaju kako da odgovore na rusku politiku. Naravno, kao demokratske zemlje one biraju sredstva, pokušavaju da to izvedu u skladu sa vrednosnim sistemom koji zastupaju, ali jasno je da je sukob dubok jer Rusija želi da proširi svoju, kako tamošnji ideolozi vole da kažu, civilizaciju.

Srbija je pak mala zemlja preko koje Rusija želi da pokaže da zapadna demokratija i Evropska unija ne funkcionišu. U odnosima sa Rusijom energetika ima ključnu ulogu. Mi smo zavisni od ruskog gasa, to nije jedini energetski izvor koji koristimo, ali je veoma bitan. Ne samo mi nego i mnoge druge zemlje u regionu, pa i Evropa. Zato bi bilo dobro da Evropska unija aktivnije i konkretnije pomogne Srbiji da diversifikuje pravce snabdevanja energijom. Recimo tako što bi odlučnije pomogla izgradnju takozvanog gasnog konektora sa Bugarskom, o čemu već postoje neki planovi, govori se i o sličnoj vezi sa Grčkom itd. To su sve dugoročni projekti, ali ako bi se s njima započelo danas, onda bismo u dogledno vreme mogli da stignemo do željenog cilja; ako se o tome samo priča, onda od diverzifikacije i energetske nezavisnosti nema ništa.

Po mišljenju mnogih uticaj Rusije raste, i to nikako ne treba potceniti. Sa druge strane, nekad imam utisak da se značaj Rusije za Srbiju precenjuje. Ovde mi pada na pamet izjava Florijana Bibera od pre godinu dana, pomalo parafraza čuvenih reči onog vojnika iz rata u Sloveniji devedesetih: “Oni kao hoće da se otcepe, a mi im, kao, ne damo”. Biber je rekao, parafraziram: Rusija izgleda da ima veći uticaj u regionu nego što u stvarnosti jeste, a Srbija se pravi da ova zaista ima veliki uticaj kako bi joj Evropska unija više pomogla”. Ima neke istine u tome. Opet treba pogledati brojke. Mi živimo od Evropske unije – i od njene razvojne pomoći i od trgovine s njom. Robna razmena sa Rusijom ni slučajno ne može da se približi onoj sa Evropskom unijom. Mislim da bi političari u Srbiji o tome trebalo češće da govore. Ključno je ne samo ponavljanje strateškog, prioritetnog pravca ka EU nego i ozbiljno dalje pojačati rad na demokratskim institucionalnim i strukturnim reformama.

Trgovina je u redu, ali razmene standarda, posebno onih koji se odnose na slobode i prava građana, praktično nema.

Sa porastom nacionalizma i populizma zbilja je u izvesnom smislu došlo do osporavanja evropskog modela društva. Ipak, vladavina prava, ljudska prava i slobode, što znači pre svega političke slobode, sloboda medija, sloboda izražavanja, poštovanje demokratskih ustanova, jesu kičma sistema koji postoji u Evropskoj uniji i koji građani žele da postoji i u Srbiji. Pitali su me nedavno idemo li prema turskom modelu. Rekao sam da ne verujem da ćemo doći u situaciju da novinari budu u zatvoru ili profesori izbacivani sa univerziteta i oduzimani im pasoši. Vidim, takođe, kad se poredimo recimo sa Mađarskom, da nismo podigli ograde, tretirali smo ipak izbeglice i migrante drugačije. Nemamo ni kampanju protiv Džordža Sorosa kakvu imaju naši severni susedi, čak se naš predsednik sreo s njim u Njujorku. Normalno, nismo zadovoljni stanjem u kojem se nalaze demokratske ustanove, stanjem u medijima i slično, ali mislim da prilike treba realno sagledavati, bez crno-belih slika. U svakom slučaju, na nama je kao društvu da sve te probleme rešavamo i rešimo. Neće nama niko ovde doneti viši stepen demokratije ako se mi sami za to ne izborimo. Evropska unija može da pomogne u mnogo čemu – kroz razvojnu pomoć, otvaranjem svog tržišta, time što će nam biti neka vrsta oslonca i podrška u tim naporima – ali je 95 odsto posla, posebno na stvaranju demokratske političke kulture i ustanova, na nama – a država i državne ustanove, uz građansko društvo, imaju tu posebnu odgovornost.

 

Izvor: novimagazin

 

 

 



Najnovije
Facebook
Twitter
Blog