Društvo

Из ратног дневника једног партизана (I): "Прихват и спасавање српског народа са лијеве обале Уне"

Бањолучанин Милан Глишић (1913-1992) је био мајор ЈНА, носилац Партизанске споменице 1941. и других ратних одликовања. Рат је окончао као командир артиљеријског дивизиона Осме крајишке бригаде. Сваке сриједе на Фронталу ћете имати прилику да прочитате одломке из ратног дневника Милана Глишића.

У својим организованим походима клања српског народа и паљења села, усташе су одмах по успостављања своје власти у Бос. Крупи и Бихаћу, кренуле са масовним убијањима и по селима са лијеве стране Уне. Прво су то започеле у с. Пишталине, па у Перној, Љусини и Подгомили. Ми из Радићког партизанског одреда нисмо могли кренути, преко Уне, у одбрану тих села, него смо успјели у једној акцији спасити око 80 душа из тих села, које су усташе потјерале ка Црном језеру да их све побију. 

Људи из тих села су чули за нас и неколико њих су успјели прећи Уну и када су на врху Брине, примјетили нашу патролу, почели су их дозивати. Ови су одмах реаговали и показали им, којим дијелом Брине, могу безбједно доћи до њих, да се тако могу неопажено попети на врх, за случај да цестом наиђе неко непријатељско возило. То су били људи који су пребјегли у Гомилу и Ћојлук: Мандић Мирко и Жарко, Десница Душан, Лукић Гојко и Ђурo, Скендић Божо и Радић Маринко. Имали су код себе нешто оружја, Мирко Мандић пиштољ ,,Гасер", Гојко и Ђуро Лукић по карабин, као и Божо Скендић. Били су срећни кад су дошли до наших бораца и изразили жељу да се одмах укључе у борбу, гдје год то буде требало. Распоређени су ту недалеко од мјеста изласка на нашу слободну територију, међу борце Јове Тешића, у с. Грмуша. 

Након седам дана, ти исти људи су дошли у Велики Радић, код команданта Миле Глишића и тражили да их пусти, како би они отишли да спасе своје фамилије, о којим ништа нису знали. Миле им је рекао да се слаже са њиховом молбом, али и скренуо пажњу да, ако виде да не могу помоћи народу, да се онда бар они живи врате назад, јер нам је сваки борац драгоцјен. Такође их је упутио да уколико нађу живог народа, да га покушају преко Уне превести на нашу страну, гдје бисмо их ми прихватили и спасили од усташа, довођењем у Радић.

Они су отишли и тамо затекли праву хајку усташа на народ. О томе ми је причао Мирко Мандић. Наиме, усташе се покупиле породице Ожеговића и с њима његовог ујака Кљајића. Све су их довели до куће његове мајке Руже и брата стричевића Жарка Мандића. Све су их стрпали у кућу и кренули убијати и клати. Убили су Миркову мајку Ружу, двије снахе и заове и остале, укупно 17 чланова породице Мандић. Усташе су запалиле кућу и сва чељад унутра је изгорила. Мирко је из очаја, гледајући то све испуцао према усташама неколико метака из пиштоља, али се они нису на то обазирали. Народ је кренуо бјежати на све стране и сакривати се, а онда су усташе отишле даље у својим походима клања и убијања српског народа. 

Када је пала ноћ Мирко и ови људи су почели прикупљати народ, преводити га преко Уне до Грмушког тунела, изнад којег смо ми из летеће десетине, на Брини, припремили наш положај, одакле можемо тући усташе, ако би наишли и затекли људе, поред цесте. То прикупљање народа је трајало три дана и три ноћи. Када смо примјетили наилазак народа, неко је од наших бораца видио двојицу усташа код самог улаза у тунел, те смо отворили ватру према њима па су побјегли кроз тунел, ка Бихаћу. Истовремено смо пуцали преко Уне према Ћојлуку за сваки случај, ако би тамо било усташа да их онемогућима у евентуалном нападу на тај пристигли народ. Тако је спашено доста народа из тих прекоунских села, а како су ти храбри људи превозили народ преко ледене и брзе Уне, о томе је испричао такође, Мирко Мандић. Они су са кућа која нису усташе спалиле поскидали врата, покупили вучије за доношење воде, бурад, па помоћу личине и канапа, то увезали око врата и тако направили сплав. Канапе су навезали и двојица-тројица су након препливавања Уне, са тим канапима вукли сплав ка нашој страни Уне. Све је то рађено на брзину, народ је помало превожен, али је временом почело попуштање тих везова око буради и вучија, па је доста њих упало у Уну и погушило се. Тако је страдао Кљајић Стево. Како је Мирко испричао, посебно ми је било тешко, када је једна жена са дјететом, од 3-4 године, у наручју упала у Уну, која их почела носити. Дијете је било на површини воде, дозивало мајку, коју је вода донијела до једног плићака, низводно 30 до 40 метара од мјеста упада у ријеку. Мајци смо успјели некако додати једну дугачку грану и довући је до обале, али дијете је нестало у води и утоплио се. Тако смо поред раније спашеног народа потјераног из смјера Ћојлука ка Бужимкића млиновима и Црном језеру, успјело спасити доста народа, који је одведен у Велики Радић и размјештени по кућама, док су се способни за борбу одмах укључили у нашу јединицу и они који су преживили рат, нису престали гонити и убијати непријатеље, ма како се они звали. 


Сљедећи наставак: Напад непријатеља из Босанске Крупе - спаљивање села Врањска и Радић

 

Текст приредио и уступио: Боро Глишић, син Милана Глишића
Twitter
Anketa

Po vašoj procjeni koliko će vam trebati novca da bi spremili djecu u školu?

Rezultati ankete
Blog