Дахау је био нацистички концентрациони логор и први отворен у Њемачкој. Налазио се на мјесту напуштене фабрике муниције код средњовјековног града Дахауа, 16 километара сјевероисточно од Минхена у Баварској.
Логор је отворен у марту 1933. и био је први “редовни” концентрациони логор који је основала коалициона влада национал-социјалиста и Њемачке националне народне странке, која је распуштена 6. јула 1933.
Хајнрих Химлер, шеф полиције у Минхену и каснија десна рука нацистичког лидера Адолфа Хитлера, званично је описао логор као “први концентрациони логор за политичке затворенике”.
Укупно је више од 200.000 затвореника било смјештено у Дахау
Процјењује се да је 25.613 затвореника умрло само у главном логору и још најмање 10.000 у околним логорима. Многи су умирали и од болести и неухрањености, а било је и самоубистава.
Почетком 1945. појавила се епидемија тифуса, од којег је умро велики број слабијих затвореника.
Уз много већи логор Аушвиц, Дахау је постао симбол нацистичких концентрационих логора. Дахау је други логор који су ослободиле британске и америчке снаге.
Знаменити срби у логору
Уз хиљаде југословенских логораша, у Дахау су биле заточене многе угедне личности српске националности.
Међу њима су били најпознатији великодостојници Српске православне цркве патријарх српски Гаврило и епископ (а сада и светац) Николај Велимировић.
Уз њих су били и генерал Михајло Недељковић (који није преживио Дахау), професор Универзитета у Београду Владета Поповић, адвокат Трипко Жугић, који је био и помоћник министра унутрашњих послова у влади генерала Душана Симовића, те дипломата и генерални конзул Радован Шуменковић…
Од познатијих Срба у Дахауу су били заточени виолиниста Властимир Павловић Царевац, новинар и преводилац Ненад Јовановић, шпански борац Симо Чучковић…
Познати глумац, редитељ и књижевник Стево Жигон је двије године провео у овом логору.
Патријарх Гаврило и владика Николај Велимировић су по доласку њемачких окупатора проглашени за народне непријатеље и ратне злочинце и затворени у Дахау. Остали су у интернацији чак годину и по након завршетка рата.
Командант логора спасио животе патријарху и владици
Они су преживјели сплетом чудесне околности – владика Николај Велимировић провео је са командатом логора Јоханом Адлером у интернату у Берну 1908. године два мјесеца у истој соби.
Тада је Адлер спремао докторат из историје, а владика Николај из теологије. Докторска тема владике Николаја била је вјера у Христово васкрсење, као основна догма апостолске цркве – Свети Фрањо Асишки, оснивач монашког реда фрањеваца.
У злогласном логору Адлер је изнудио истрагу и саслушавање владике Николаја и патријарха Гаврила пред есесовцима и испитивао их је седам узастопних дана, како би добио на времену и спасио им животе.
На крају је прогласио да немају кривице, јер је био свјестан да Хитлер Нијемце води у пропаст.
Амерички војници, у знак одмазде, стрељали чуваре логора
У нехуманим условима харале су болести и умирало се и од заразе, па је 1944. године тифус однио око 15.000 живота.
У логору су биле 32 бараке, а у свакој четири просторије са по 200 логораша, а њихов број се стално мијењао.
Трећина свих логораша били су Јевреји, а било је и доста Срба, Рома и других “неистомишљеника”, како су их нацисти називали.
Када су амерички војници ушли у Дахау затекли су језив призор. Људи су били прави костури са којих је само висила кожа.
У том концентрационом логору нацисти су Јевреје третирали попут “заморчића”, изводећи на њима експерименте, мучећи их и изгладњујући.
Приликом ослобађања логора амерички војници су пронашли 39 вагона поред кампа, а већина је била напуњена људским тијелима.
Због тога су поредали 50 нацистичких војника које су у затекли у логору и стрељали их, а тај чин се сматра одмаздом за Дахау.
“Нема узимања заробљеника!”, викали су војници када су угледали стравични призор и измучене логораше.
Извор: СРНА
