Титови пионири сигурно се са носталгијом сјећају како су се цијеле породице окупљале испред ТВ екрана да гледају величанствени слет омладине на Стадиону ЈНА. Врхунац ове свечаности је била предаја Штафете младости Јосипу Бозу Титу, који је, дакако у друштву супруге Јованке, из свечане ложе пратио манифестацију оданости његовом имену, лику и дјелу.
Данима би се препричавало како је изгледао омладинац или омладинка којима би припала част посљедњег носиоца штафете и како је тај сретник издекламовао рођенданску поруку. Синтагма “носилац Штафете младости” била је важна ставка у биографији младог и амбициозног Југословена, која је отварала сва врата.
Занимљиво је да 25. мај, иако је слављен као Титов рођендан, уствари није датум на који је 1892. године рођен мали Јосип – Јожа Броз. Он је рођен 7. маја, али је 1944. године, током десанта на Дрвар, Тито избјегао погибију, па је овај датум слављен као његов симболички “други рођендан”.
Штафета младости уведена је 1945. године, на приједлог омладине Крагујевца, као Титова штафета. У првој Титовој штафети је учествовало 12.500 омладинаца, који су штафетну палицу пронијели кроз Југосалвију, претрчавши око 9.000 километара.
Традиција је настављена и наредних година. Траса којом су трчали омладинци и пионири носећи штафету бивала је све дужа, а завршна свечаност све импресивнија. Традиција ношења штафете одржаће се и након Титове смрти, да би била укинута 1988, одлуком руководства Савеза социјалистиче омладине Југославије.
На Титову иницијативу овај празник је 1957. године проглашен Даном младости и од тада, до 1979. године, штафета је завршавала свој пут на Стадиону ЈНА у Београду, гдје је приређиван слет.
Када је Тито умро, 4. маја 1980, штафета се затекла на путу кроз Хрватску. Њен пут је прекинут, а штафета је положена на одар доживотног предсједника СФРЈ у Савезној скупштини Југославије у Београду.
И наредних седам година Штафета младости је путовала Југославијом, у знак оданости “Титовом путу”.
Дан младости је праћен и бројним другим културним, активистичким и спортским манифестацијама. И колико год је све то било у знаку култа личности, овај празник је био и доказ да је у доба социјалистичке Југославије омладина била важна и држави и друштву.
Олимпијски шампион и дисидент у друштву радника и сељака
Посљедњи носиоци Штафете младости, они који су штафету предавали Титу, били су најчешће анонимни радници, сељаци, ученици или студенти, који су се истакли успјесима у учењу и раду и, наравно, били примјерни омладинци. Ипак, међу њима је било и познатих имена.
Тако је, на примјер, 1957. године Титу штефету предао, тада омладински функционер, а потом познати и контроверзни политичар Мико Трипало. Трипало је био партизан првоборац и високи функционер Комуистичке патије Југославије, а 1971. један од лидера “хрватског прољећа” или “маспока”, сецесионистичке и националистичке фракције унутар Комунистичке партије Хрватске.
Међу носиоцима штафете је био је чувени југословенски и словеначки гиманстичар Мирослав – Миро Церар, освајач бројних медаља на европским и свјетским првенствима и олимпијским играма, те отац донедавног премијера Словеније, који се такође зове Мирослав Церар.
Извор: Глас Српске
