Устанак се брзо ширио и послије мјесец дана букнуо је и у Босанској Крајини, а Црна Гора је свим средствима помагала устанике.
У неколико бојева устаници су однијели побједе, највећу на Муратовици, у Пиви, гдје су Турци 10. и 11. новембра 1875. године изгубили 1.325 људи.
Устанак је заинтересовао Европу за стање у земљама под турском влашћу.
Србија и Црна Гора су у љето 1876. године Османском царству објавиле рат, у који се 1877. укључила Русија. Рат је завршен за Србе неправедним Санстефанским миром, донекле ревидираним 1878. на Берлинском конгресу.
Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија, што је довело до српско-турских ратова и настанка Велике источне кризе.
Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес, на којем су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала БиХ.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
Први значајан успјех устаници су остварили 29. августа при нападу на Невесиње. Град је бранило 370 низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника.
За један дан борби српске снаге заузеле су све осим утврђеног дијела града и заплијениле велике количине намирница и оружја. Овај успјех је помогао преговорима са Портом, а у јужнословенским градовима организована је помоћ устаницима.
Београд, Нови Сад, Загреб, Трст, Дубровник и Цетиње добијају комитете за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепа Гарибалдија и других оснивају се комитети у Риму, Венецији, Лондону и Бечу.
Турци су покушали да ухапсе и друге вође народа у Херцеговини Јована Гутића, Симуна Зечевића, Илију Стевановића, Тривка Грубачића, Продана Рупара и Петра Радовића, али су се они склонили у Црну Гору.
У зиму 1874/1875. године велике силе су се умијешале, нарочито Аустроугарска, која је зарад својих интереса у БиХ тражила од Турске да помилује вође и изврши амнестију. Турци под притиском пристају и улазе у преговоре.
Многи Европљани, највише Италијани, учествовали су у српском устанку са намјером да помогну ослобођење хришћана од муслиманске власти. Забиљежено је и да се неколико Српкиња маскирало у мушкарце како би учествовале у рату.
У марту 1876. године Турци губе још једну битку на Муратовици и имају велике губитке /800 мртвих/, а устаници плијене 1.300 пушака. Мухтар-паша добија још појачања и у марту има већ 22.000 војника.
У покушају да заузму Никшић, Турци трпе значајне губитке и повлаче се према Гацку. У Гацку је Мухтар-паша појачао снаге још више, на 29 батаљона низама и 5.000 башибозука и са овим снагама је током 28. и 29. априла продро у град под Требјесом.
Ту је снабдио посаду која се претходно умало предала због глади. Међутим, при враћању у Гацко Турци трпе губитке усљед напада устаника.
Пропаст устанка догодио се у Седлу код Босанског Грахова 4. августа. Један дио устаника прелази у Аустрију, а неки у Лику. Устаници, војно и политички изоловани, не успијевају да добију помоћ.
Епилог овог великог српског устанка било је слабљење Османског царства на подручју данашње БиХ.
Споразумом великих сила на Берлинском конгресу, Аустроугарска је 1878. године окупирала БиХ.
Извор: srna.rs
