Није лош филм. Вјечно други берберин у радњи, који се не сматра баш берберином, и живи у америчкој забити. Жену му трти ратни ветеран, директор локалне робне куће. Он то зна, и никада се није претјерано трудио да то доказује. Или да се љути. Он само шиша, и живи.
Онда му падне на памет, чувши једног брбљатора у радњи, да отпочне посао са хемијским чишћењем. Тад је то још у повојима, али се наслућује огромна зарада. Треба му велика сума новца, и он је извлачи уцјеном од шефа робне куће. Пријети да ће га рећи његовој жени, која уствари и посједује ту робну магазу.
Затим почињу разна суђења, која хладно и без осјећаја приповједају о правном систему. И правди. Смисао у адвокатском пљачкању унесрећених, налази слушајући тинејџерку како свира клавир. Наумљује да јој буде тутор, али ни то не пролази како доликује. Она мисли да му се треба одужити на сексуалан начин.
Филм је сав црно бијели, и потпуно начињен у депресивном, успореном тону. Главни лик је потпуни флегматик, којем слабо шта на овом свијету има смисла.
Одглумљен је тако да ће вам, чак и ако не волите такве људе, бити симпатичан.
(Редитељ: Џоел Коен; Улоге: Били Боб Тортон, Френцис Мек Дорманд, Мајкл Бадалучо)
