Да смо знали ко је Садако, док је једна мешетарила по земљи грађанским ратом обузетом, знали би шта нас чека. Имењакиња госпође Огате, овдје је извор свег зла.
Америчка варијанта је из данашње перспективе далеко страшнија, али јапански филм прича углавном о оном што претходи америчкој преради. Садако је овдје лијепа дјевојка, која се труди заборавити прошлост. Док је ишла у основну школу сва дјеца су се подавила, када је она одбила да уђе у воду. На сеанси њеног оца (који јој и није прави отац), сви присутни новинари су умрли. Уз увођење мотива витоперења негатива и видео записа, сад је и читава позоришна трупа, којој се Садако фришко придружила, проклета.
И то је оно што је овдје оригинално страшно. Никаво натприродно биће које гризе, одсјеца удове, и ломи главе. Само крхка, повучена дјевојка, која убија ужасом у срцу. То је некад било стварно гаћепуњиво. Поготово ход њених кривих босих стопала, црне косе која покрива лице, и пада на бијелу хаљину.
Ваља мало протаберити те јапанске филмове, јер по нашим мјерилима они нијесу баш нормални. Цивилизацијски зјап буди надахнуће.
(Редитељ: Норио Цурута Улоге: Јуки Накама, Сеичи Танабе, Кумико Асо)
