Од када је Додик почео борбу за љепшу и независнију Републику Српску, на политичку сцену су се вратили сви они кадрови са почетка деведесетих година. Тада су били ситни чиновници, предсједници општина с теретом комунистичког наслијеђа којег су се морали чим прије отарасити, а данас су интелектуална и економска елита нашег ентитета.
Отписани су "опрали" своје комунистичке биографије, развили послове, возе џипове и онако просиједи изгледају много паметније и достојанственије. Али њихова идеологија је остала непромијењена, мада је ријечник постао мекши и префињенији. Нису то више оне рашчупане брадоње које гласно пријете и величају идеје национализма, сада су то националисти нешто лијепших манира и разрађенијих теорија свјетске завјере против Срба. Монархија више није императив, то је више симболика и фолклор.
Та нова/ стара елита нерадо прича о рату и њиховој улози у томе, изузев када се налазе међу својима тј. на сигурном. Само одабрани могу чути шта су они радили у рату и колико су они допринијели васпостављању Републике Српске. Не експонирају се превише, научили су да то дугорочно није добро, сада имају своје невладине организације које јуришају за њих, док они пружају логистичку подршку.
Декларативно они подржавају идеју о уласку у Европску унију, па ми смо одувијек дио ње, али се потајно надају да ће се она до тада распасти. Када им споменете Русију, измамићете им истовремено и осмијех, и уздах из груди.
Наравно народ их подржава, јер желе да Република Српска буде самостална. Кад може Тајван, Луксембург и Косово, што и ми не бисмо могли. Садашњи политичари су добили орочен мандат од њих да то остваре, а ако не успију, мијењаћемо их и тражити нове, који ће то остварити.
Вријеме ће показати ко ће кога ту искористи: Они Додика, или Додик њих?
