Ваља погледати. Заиста дуго траје, за данашње појмове држања концентрације. Глума потпуно пренаглашена, кадрови дугачки да вријеђају интелигенцију, прича исувише прозрива и наивна.
Што је морало тако, у времену кад су људи гледали више неке друге покретне слике. Трепераво лишће, намрешкану воду и забјеласане женске ноге. Тад би им натуралистично-реалистична радња, дошла заиста неразумљива.
Седам самураја се скупља да брани село, које мисли напасти 40 хајдука. Без Алибабе. Неки гину од метка, као самураји којима је истекао рок по матрици Марка Краљевића. Унутар ове приче је безброј епизодијума, са кадровима које не би одбацио ни Ејзенштајн. Бар што се тиче дужине и бечења очију.
Наративно-детаљистички приступ који је испољен на овом примјеру, дугује своје постојање прије свега књижевности. Те удивљењем на рачун технике, и људског ума. Неки преломни дијелови нијесу довољно наглашени, а мотивација лика је најпримитивније идентификацијско пресликавање.
Закључак: Јапан је велика нација, коју ми примјећујемо углавном преко борилачких спортова и техничких уређаја по кући.
(Редитељ: Акира Куросава; Улоге: Такаши Шимура, Тоширо Мифуне, Јошио Инаба)
