Ово се зове глума! Кад редитељ има довољно храбрости да кадар држи пет минута на једном мјесту, а вама још и није досадно, онда знате да је глумац добар. Напосе и сценарио.
Филм даје прилику за уживање у руској школи исте. Што његује овлаш пренаглашену, скоро позоришну глуму, са изванредном мјером на граници између натурализма и глуматања. Уз то, сви њени баштиници умију и комику и трагедију. Знају да рецитују, пјевају, играју, свирају, акробатишу, жонглирају… Комплет забављачи, у тијелу једне особе.
Ово је видљиво у сцени, гдје Митја малој Нађи приповједа алегоријску бајку о свом животу. Плачну и тешку. О човјеку коме је узета љубав, дом и отаџбина. На толико окрутан начин, да и сам постаје шраф у механизму, који је то све омогућио.
Предложак свим политички ангажованим редитељима, како се да направити критика злочина у једном историјском периоду, а да не постане слинави памфлет. Што Михалкову не полази често за руком, поготово у каснијим му, пропагандно-комерцијалним остварењима.
Тако је више свечовјечанска, забавна и трагична прича; него зилотско пљување стаљинизма.
(Редитељ: Никита Михалков; Улоге: Олег Мењшиков, Никита и Надежда Михалков)
