Значајан по томе, што је снимљен у једном кадру. Комплексна прича, која прескаче вијекове, идући из једног у други изложбени салон Ермитажа.
Све то поквари већ пословично руско културно несамопоуздање. Као свог Вергилија на путу кроз пакао руске историје, Сокуров узима "Европејца" да је са њим коментарише. Са те тачке, проституише се и више него првак међунационалних идеолошких бордела: "Сибирски берберин".
За не повјеровати је, да након Андреја Рубљова и Ивана Грозног, Достојевског и Толстоја, Мендељејева и Гагарина; неки имају неодољив порив да Западу објашњавају шта је то Русија. Као да су ми, па се натежу око једног Тесле.
Совјетски период представљен без зрна позитивног свјетла, или предимензионираног гламура какав је уручен царизму. Што је провала скоројевићевства, из спутаване потребе да се покаже како руска традиција сеже много даље од Стаљинових гулага.
Оно што додатно квари ток филма, јесте пуно салонско-фолирантских фраза, те квазифилозофских и полуумјетничких досјетки. Понекад дјелује да је добар дио текста узет из Дучићевог дјела "Градови и химере". Иначе, неописиво шалабајзерског остварења.
(Редитељ: Сокуров Александар; Улоге: Сергеј Донцов, Марија Кузњецова, Леонид Мазговој)
