Из Краснојарска момци крећу у Црвену армију, која није ни налик ЈНА. Код њих је подофицир имао право да удара војнике.
Служили су по двије године, а овдје и у Авганистану. Па је сравњење са Вијетнамом неизоставно, али и брзо извјетри. У том погледу ово натпросјечно дјело, има ману као и сва руска. Исувише умјетности.
Филм подмирује све социокултуролошке потребе, каквим је продуцирано Кјубриково Панцирно зрно. Но, за разлику од њега, има премало пропаганде да би била ефикасна, и превише јефтине емоције да би био ходожествен. Рускословенски речено: торжествено је пичкопаћенички. Највидљивије у епизоди са Снешком-Афродитом; односно епопејичном музиком, која некада долази баш пионирска.
Рубље се искезе добрим специјалним ефектима.Тако скраћенице попут АК-47, Т-72, а посебно Ми-24; добијају обрисе гламурозног. Али то Руси упропасте опробаном совјетском методом, која даје свечовјечански хуманистички тон: 9. чета је сва изгинула, бранећи бирократски бесмислену коту 3234. Да би одбивши муџахедине, сазнала да се СССР повлачи из Авганистана.
За двије године, таква отаџбина више није ни постојала.
(Редитељ: Фјодор Бондарчук; Улоге: Алексеј Чадов, Иван Кокорин, Ирина Рахманова)
