Када расправа пређе ону границу до које се саговорник уважавао, његови аргументи пратили, а његови ставови разматрали, и када расправа прерасте у увреде, личне квалификације, нападе и оптужбе, расправу треба прекинути да се страсти стишају! Ово знају браћа, пријатељи, супружници и рођаци, али не знају политичари. Нажалост.
Али не знају они то зато, што расправу међу политичарима не треба прекинути, јер онда нема демократије; већ зато што политичари, тј. већина њих мисли, да што љуће нападају своје противнике, да их њихови бирачи више воле. Одлика одрживих демократија јесте уздржавање од вербалних обрачуна и ниских удараца, који наносе штету и политичарима и грађанима.
Како ствари стоје, немогуће је направити договор у Босни и Херцеговини.
Ко од странака из ФБиХ пристане да реконструише прво Федерацију (како бисмо се прво ријешили највеће дисфункционалности у БиХ), па онда да приступи измјенама Устава БиХ, дочекаће га преко 20.000 отпуштених људи из кантоналних администрација, дочекаће га на изборима које ће изгубити. А од раста БДП, усљед смањења јавне потрошње, плодове ће убирати други.
Ко од странака из Републике Српске пристане да, зарад либерализације визног режима и кандидатског статуса за ЕУ, прихвати неке одредбе бутмирског пакета које “јачају” БХ ниво власти и омогућавају мајоризацију и прегласавање, дочекаће га друге странке, опет на изборима, прогласити за издајника, и избори су изгубљени. Само што убирања плодова неће бити, јер мало људи путује, а инвестиције из ЕУ ће поново почети долазити дуго након што економски најјаче земље ЕУ почну излазити из кризе. Чак ће бити и још горе, јер ће се отимачина надлежности РС наставити, а са њом и финансирање труле бирократије у Сарајеву, науштрб инвестиција и социјалних давања у РС.
Ко је стварни генератор кризе у БиХ, можемо расправљати данима, и имаћемо кривце: Додика, ОХР, странке са сједиштем у Сарајеву, неки од ХДЗ-ова; али право питање које треба поставити је: да ли је у овој земљи могуће успоставити механизме, који ће сваки излазак из равнотежног стања, повремено посрнуло друштво и стање декаденције превазилазити, и ову земљу опет враћати на пут политичке стабилности и економског и социјалног развоја?!
Свађати се данима шта је реалност: Република Српска или Босна и Херцеговина, или пак нешто треће, нема смисла. Реалност је нешто што се у стању вратити у првобитни положај, кад га неки узроци споља или изнутра избаце из еквилибријума, и након чега се бива још стабилнијим.
Ако је најгори за једне – најбољи за друге, и обрнуто, то значи да подржавањем најбољих гурамо прст у око другима, да ћемо помоћи другима тако што ћемо подржавати лошије, или тако што ћемо цијенити оне који не знају или неће да се договоре, иако ћемо их врло радо нападати ако нама, због недостатка договора буде лошије.
Да ли је у смислу самоодрживог политичког система и самоодрживе и самооствариве демократије, Босна и Херцеговина уопште држава?!
