Прво иде натпис: Дневни аваз приказује. Затим србијанска реклама, синхронизована на орвеловски новоговор. Кад то видите, онда вам је јасно зашто зелени голф кец, регистарских ознака 371-Т-217, никако не може да упали.
Ваља узаћи уз Пехливанушу, а не рећи да је то бивша Вука Караџића; колико и избјећи да је ово урбана сарајевска разгледница, са музичком подлогом Халида Бешлића.
Један од оних филмова, које не паузирате кад идете по чашу воде. Дјело социјалреалистичких редитеља који су окаснили, и причају причу по имену: Да ви само знате, јес’ нама у Босни тешко. Што нама, са ове стране, звучи као: Не знаш ти мајко, како је тешко родити дијете.
Кључни појмови су “така је градња” и “колико треба да се ожали шехид, а жена му се преуда”.
Главни глумац игра катастрофално, остатак екипе углавном добро. И, наравно, Жалица ужива правити алхемију, помињањем других нација. Барем помоћу Витала и Негро бомбона. У Гори ватра су то биле руске пелене, овдје је кинеска хемија.
То што је отишао да обиђе старог амиџу је лијепо. То нас, овако као родбину (исламизирану или не), још једино одржава.
Амиџа је, иначе, стриц.
(Редитељ: Пјер Жалица; Улоге: Мустафа Надаревић, Семка Соколовић, Сенад Башић)
