Самом појму реферeндума пријети озбиљна опасност, обзиром колико и на какав начин га (зло)употребљава владајући режим у РС, да изгуби сваки смисао и употребну вриједност.
Наравно са реферндумом као директним начином изјашњавања грађана о различитим питањима нема ништа спорно. Он по себи не може бити ни добар ни лош.
Као и сви други институти референдум је подложан различитим злоупотребама и у зависности од контекста може исходити различите посљедице. Не треба ићи тако далеко у историју да нађемо различите примјере али и посљедице референдума.
Почетку рата у БиХ непосредно су претходили референдуми, о независности БиХ организован од изабраних представника власти бошњачког и хрватског народа и други о останку БиХ у Југославији организованог од стране изабраних представника српског народа у БиХ, а по чијој је препоруци већина српског народа у БиХ бојкотовала овај први.
Из овог примјера се јасно може закључити да је веома битан фактор код организације референдума, контекст у којем се он дешава. Наравно да би у ситуацији каква је била с почетка 90их пуно боље ријешење од оба референдума било да је тадашња владајућа коалиција сјела за преговарачки сто, као што је сјела послије крвавих година међусобног убијања, али то је већ друга прича.
Када су у питању злоупотребе референдума постоји велики број примјера, посебно су томе склони ауторитарни или диктаторски режими, који обично под плаштом највиши демократских стандарда, користе реферндумско изјашњавање за остваривање властитог интереса. Иако примјера има на претек, занимљив је онај Туркеменистански, којим је Сапармурат Нијазов продужио свој предсједнички мандат убједљивом већином изашлих на реферндум. Слободан Милошевић је такође био љубитељ референдума. Познат је његов референдум са питањем «Да ли сте за то да се међународна заједница укључи у ријешавање проблема Косова», иако је резултат био убједљиво против, видјели смо шта се десило и како је то питање ријешено.
Из свега овог закључак може бити да се референдумом не може мијењати реалност, па ни она политичка. Такође, да се врло често иза слаткорјечивих позивања на непосредну демократију у ствари крије злоупотреба и манипулација.
Шта референдум може донијети РС осим конфронтације са међународном заједницом? Шта ако и други ентитет посегне за директним изјашњавањем грађана?
Лицемјерно је скривање владајућег режима иза воље грађана, поготову ако се зна да је владајући режим у РС међу најзаслужнијим зашто ОХР још увијек није окончао своју мисију у БиХ. Са друге стране није ОХР крив због раста незапослености, не испуњења предизборних обећања од капиталних пројеката преко инвестиција од неколико милијарди, за цвјетање корупције итд.
Умјесто фокусирања на испуњење услова за затварање ОХР и испуњавања услова у оквиру процеса европских интеграција, владајући режим је изабрао логику конфронтације. У не тако давној историји имали смо прилику да се увјеримо куда ова логика води.
На крају ако је већ режиму до директног изјашњавања грађана, зашто не узме у обзир чињеницу да готово сва истраживања јавног мијења показују да је више од 2/3 грађана за што бржи улазак земље у ЕУ, а БиХ у овом процесу заостаје за свим земљама региона и како ствари стоје тако ће и остати у догледној будућности.
