И није тако давно било када смо „на малим екранима тв пријемника“ гледали оно нешто што се звало „Миле против транзиције“.
Епизода које се врло радо сјећам, јесте она у којој главни јунак Миле, послије забране „ината“ спас проналази у другом, народу такође блиском изразу, то јест у – „курчењу“…
Курчење је појам који сви разумијемо и практикујемо у безброј могућих и немогућих ситуација, иако нисмо у стању да дефинишемо шта је курчење, ни шта ћемо са таквим курчењима на крају постићи.
Лично сматрам да појам „курчење“ представља народно-стручни израз за означавање својеврсног, ђилкошког разметања, без икаквог покрића, потребе, а нарочито резултата.
Ефекти курчења су очекивано кратки и непожељни, баш као и одлазак у сватове без извјесног, курчењу веома сличног појма…
Но, пошто смо сви ми Миле… мислим, онај горе поменути… онда је и логично зашто смо постали и шампиони курчења које доноси нула бодова.
Јер у свакој од ванредних ситуација које захтијевају „муда“, ми одмах прибјегнемо обичном курчењу, од Јајца па до Дејтона.
Зато се, баш као и наш Миле (из горњег примјера), курчимо свим и свачим, а у инат свакоме и свачему.
Курчило се пред страним судијама, које се ипак усудише да остану…
Курчило се и у Пруду и Бутмиру, а уставни пакети и даље стижу препорученом поштом…
Курчило се и пред Кемом, који и даље остаде чауш за извикивање индиректних харача…
Курчило се и са разним грегоријанским и григоријанским календарима, који остадоше тамо гдје јесу…
Курчи се, ево, и са референдумом, о којем, додуше, не знамо ништа друго осим тога да ће нас скупо коштати…
Мислим, у финансијском смислу… јер је очигледно да бисмо се ми на њему само курчили, а коначну би одлуку и онако донијели они који би тај референдум (џаба) и расписали…
Курчења, дакле, још нису одумрла… а кад ће – не знамо…
А што ме свеукупно све више подсјећа на онај виц у којем се казује да је разлика између нас и наркомана у томе што наркомани прво попуше па се курче, а ми обрнуто…
