Након дуже паузе, поново нас је на своје постојање подсјетио Синиша Давидовић, уз образложење зашто га није било. Радило се о кризи идентитета.
Већ подуго ме на Фронталу није било.
А није ме ни могло бити, јер званично нисам ни постојао.
Наиме, некако баш по објављивању претходне ми колумне, изгубим личну карту и возачку дозволу, те тако упаднем у кризу идентитета која још траје, а када ће престати не знамо.
Јербо се послије узалудног ишчекивања поштеног проналазача Годоа, на крају морадох упутити у раље ЦИПС-а, стоглаве немани коју нам је реформска борба дала, којој се никакав Небојша, а поготово не онај Радмановић, може супротставити.
Тамо ме, нормално, одмах упутише да поново збавим све папире који ће њима поново показати и доказати ко сам, шта сам, зашто постојим, зашто сам се уопште и родио…
У тој голготи се чак испоставило да ме ама баш нигдје нема ни на списку држављана, иако војску редовно одслужих, одазвах се мобилизацији, а и дан-данас ме (мал)третирају као пореског обвезника.
На крају је вођен и управни поступак у којем је на мој захтјев и уз моје сношење трошкова установљено да сам ја ја.
Будући да сам стицајем околности рођен у Јајцу (одакле у суштини сви потичемо) тамо сам на крају добио и увјерење да сам држављанин БиХ и Федерације БиХ…на шта се нисам бунио, јер им је прописани образац так`и, а и ко би га знао зашто то на крају свега може испасти и добро…
Но, када сам Ципсаревићима тријумфално сервирао све те папире, они ми одвратише бекхендом: да сачекам једно два мјесеца, јер све то треба на провјеру у Јајце.
Знам за јадац, ускликнем ја, и славодобитно из оне хрпе извадим и потпуно фришко увјерење о некажњавању, издато од стране полицијске станице Јајце, која ће, како се чини, цијелог мог живота бдјети нада мном, без обзира што ме ни они нити ико живи тамо познаје.
И тако ми поново увале. До Јајца.
Тако и даље снисходљиво ципсујем по шалтерима, истражујући је ли за мене стигло ишта из, од, изнад или испод Јајца…
Ех, да…нову возачку сам добио…а задивљујућу самоконтролу сам испољио у тренутку када су ме питали хоћу ли за исту да задржим стару слику или ћу поново да се сликујем…а што ће рећи да у ризницама ЦИПС-а већ постоји и моја слика, и моји отисци прстију, и сви стари подаци о мени, који захтијевају само свјеже таксе, прирезе и разрезе на билмезе…
Но, ипак ћутим и трпим…јер ми може затребати и овај најновији, биометријски пасош, покрај којег ће се овај постојећи третирати као онај говеђи…
Не бих да се коме замјерим. Покорну главу сабља не сијече…мада већ сада знам да овдје никада неће бити оне тамо „Сабље“…
Нити ће икада бити „нових људи“, који се пред сваке изборе нама препоручују, а потом оним старима изручују…
И све ми се нешто к`о чини да смо онако филозофски пошли од јајета, али смо преко авнојевског Јајца стигли до „мућка“, у којем се мућка са свим могућим, али нико да мућне главом, по могућности својом…
И да ће нам ускоро умјесто ЦИПС-а у главе уградити и некакав чип…да се бар нешто у њима мућка и да барем други знају гдје смо, кад већ ми сами не знамо ђе гонимо…
