Још се изборна прашина није ни слегла на политичке факторе и пратећи народ, а представници многих међународних организација и снага су кренули у офанзивно утеривање реформи свих нивоа и облика.
А коме би другом, ако не би Републици Српској и наравно српском народу, јер они други и трећи су свакако љубимци и мезимци који само чекају да им неко други направи оно што сами не могу.
Већ су кренули разни мешетари, додавачи, носачи кофера и порука, као и окидачи свих калибара, који се утркују у причама да је овом простору неопходна реформа и реформе свега и свачега.
Годинама је овде, а како ствари стоје и биће много наредних година, деценија а можда и векова, највише кориштена реч у свим процесима је – реформа; али углавном усмерена према Републици Српској, њеним институцијама, њеном функционисању и да будемо потпуно отворени – према самом њеном опстанку.
За почетак, за оне који не знају или неће да знају, да дамо кратко теоријско одређење овог термина, а најједноставније објашњење речи РЕФОРМА. Оно говори да она представља ПРОМЕНУ, ПРЕИНАКУ, ПОБОЉШАЊЕ. Овде се јасно види да у процесима који се воде из Сарајева али и из других центара моћи, свега има само не онога што објашњава овај термин.
Кад сагледамо све што се писало у и о процесу реформе одбране (и што су говорили тада највише позиционисани људи у Републици Српској) добијамо слику која је школски пример замајавања јавности и одузимања уставних ингеренција. Сада оружаног система Републике Српске једноставно немамо, а развија се систем који се ни мало не може класификовати као стабилишући фактор у региону, а о цени у свим инстанцама се може много говорити.
Реформе фискалног система довеле су Републику Српску да мора мољакати за свој новац, а сами његови токови су такви да се заиста не зна ко кога и како финансира, али се зна од кога се узима.
Процес реформе система унутрашњих послова или полиције, како воле да га зову политички фактори из Сарајева и њихови међународни ментори, текао је од зла ка горем, али је на сву срећи заустављен, надајмо се заувек. Добро је напоменути да је у овом процесу лансиран, од стране представника међународних организација, термин-синтагма “довољан ниво консензуса”, што представља не само преседан него и потпуно ванразумски приступ, јер консензус представља добровољан пристанак на нешто, од стране свих учесника.
Овако вођени такозвани реформски процеси стварају услове за формирање централизованог и аутократског система који није био примерен ни претходним вековима, а камоли двадесетпрвом.
Да видимо има ли ико снаге да се већ једном крене у демократске реформске процесе на бази истине, политичке воље, поштовања и градње поверења.
