Juče prošetah po centru i prođoh kroz Zimzograd.
Drvene kućice-štandovi poredane ispred Boske u ponudi imaju suvenire, slatkiše, nakit i štošta još. Jedan dio, malo odvojen, rezervisan je samo za hranu i piće od kojih se najviše izdvaja čisti banjalučki brend, ćevapi kod Muje. Sve je prilagođeno za proslavu sa nogu i za koju marku. Za djecu je rezervisan vrtuljak, sudaraljke i djed Mraz sa kojim se klinci mogu fotografisati. Sve u svemu, nije loše … čak simpatično. K’o u Minhenu samo malo manje. U skladu sa našim proporcijama, mentalnim i finansijskim.
Izađoh iz Zimzograda sa utiskom da ne bih imala ništa protiv kuhanog vina u tom šarenilu i to što prije. Utisak me držao, do odlaska u cyber svijet. Na fejsbuku – Zimzograd na linču. Cyber mahala se digla i ne prašta.
Ne valja Zimzograd.
Ne valja Mtel.
Ne valja Grad.
Ništa ne valja.
Toliko “ne valja” natjera me na razmišljanje. Moguće da sve to ne valja. Samo možda ne istim redoslijedom i ne istom važnošću. Zaključih, ipak, da se tu radi o nekoliko stvari koje i nemaju toliko veze ni sa Gradom ni sa Zimzogradom:
1. Naš narod* je u genima nezadovoljan. Šta god da mu daš ne valja i nije dovoljno dobro. Toliko je masa nezadovoljna da drugog objašnjenja osim biološkog nemam. Je li do Turaka, Austrougara, Nijemaca i političara, ne znam. Nezadovoljstvo nam je usađeno.
*Naš narod je rastegljiv pojam. Vjerujem da se može rastegnuti od Vardara pa do Triglava.
2. Naš narod mnogo očekuje, a malo daje.
Par drvenih kućica na Trgu je stvarno promjenilo atmosferu u centru grada i malo osvježilo dosadašnje isto kićenje grada godinama. Ko ima bolju ideju od drvenih kućica neka je sprovode u djelo.
3. Svi znamo da su veliki poslovi, najčešće i prljavi poslovi.
Ništa novo. Rođo, kum i zemo su glavni u ljudskim resursima, upravnim odborima i komisijama. Tako nam je jer nam tako očigledno odgovara. Da li nečije pranje para treba smanjiti moje uživanje i radovanje? Znam da je depresija moderna i nadrndanost poželjna, ali meni je Zimzograd ok. Uveselio je grad i mislim da je glupo kritikovati nešto što uveseljava i šareni. Nesreće ionako ima na izvoz.
Ovako Zimzograd izgleda kroz objektiv još jednog banjalučkog brenda – fotografa Dejana Đurića. Sami procjenite koju stranu Zimzograda birate, svjetlu ili tamnu, u obe jednako učestvujete.
