Nije li se tresla politička scena Republike Srpske poslednjih sedmica? Hoće li ili neće Stevandić napustiti SDS, šta će uraditi Igor Radojičić i ima li spasa SNSD-ovoj vlasti, ili će najzad i trenutna opozicija imati šansu da pokaže svoju” sposobnost” u upravljanju entitetom. Ili će pak pokazati kolike su to oni izdajice
I da, Galijašević reče da smo najslobodniji u regionu. Mora da sam pogrešno pročitao i da je Irski referendum bio u Republici Srpskoj a ne Republici Irskoj. Mislim, vole neki da kažu da smo jako slični po mentalitetu pa možda se medijima potkrala greška.
Međutim, Republika Srpska svakako nije najslobodnija – bar to nije ako mislimo na slobodu njenih građana. U svijetlu poslednjih par zakona koji se tiču posredno ili neposredno građanskih sloboda, ustvrditi postojanje neke velike slobode u Srpskoj u najboljem slučaju je cinično a u najgorem svojevrsni double-speak.
Doduše možda je Galijašević mislio na slobodu entitetske vlasti da radi manje više šta joj padne na pamet a da nema kome ozbiljnom odgovarati. Ako je pak na to mislio, može se reći da mu treba dati titulu disidenta ili barem stranog plaćenika i izdajnika.
No zašto pisati o slobodi građana u okviru ove političke “bure”?
Upravo zato što se kroz pitanja slobode pojedinca ili pak slobode tržišta i odnosa svih aktera iz prvog pasusa prema tim pitanjima ogleda da kvalitativno u celoj ovoj političkoj buri za građane nema ništa novo.
Dvadeset godina razvoja političke scene u Srpskoj, je dovelo do toga da je jedno od najznačajnijih pitanje ko je koga i koliko izdao.
Kamo lijepe sreće da su problemi zbog kojih je došlo do sukoba u SDS-u pitanja ljudskih prava, ili sukobi oko različitih pogleda na ekonomski oporavak Srpske i Bosne i Hercegovine. Međutim takvog pluralizma ideja unutar SDS-a nema a razlog je izgleda ne toliko što su oni harmonični i složni već to što izgleda u SDS-u nemaju ideja oko kojih bi moglo doći do sukoba.
Zamislite da Stevandić pravi Sirizu, Liberale ili nešto slično, tada bi u dnevnoj politici imali debatu o nečemu što dotiče svakodnevni život ljudi: nejednakosti, siromaštvu, ugroženim pravima i anoreksičnoj ekonomiji. Građani bi bili podstaknuti da donose vrednosne i druge sudove i da razmišljaju o nekim od najznačajnijih tema današnjice.
Ovako ponovo pričamo o izdaji.
Sa Radojičićem je isto samo za neke možda depresivnije. Depresivnije za one koji su očekivali da Radojičić može predstavljati novi kvalitet na političkoj sceni Republike Srpske iako to baš i nije bio slučaj do sada. Ovaj sukob nije bio čak niti oko izdaje, nije bio oko bilo čega bitnog.
U najboljem slučaju dobili bi smo dvije nove politikantske liderske stranke. Jedna politikantska i konzervativna (toga baš nemamo na pretek) i jedna sa licem lijevice (nešto malo rjeđe u RS ali itekako često u BiH).
Neka nova vlast predvođena SDS-om i ne zaslužuje mnogo teksta. SDS nema niti najblažu ideju šta bi uradili da preokrenu situaciju u kojoj se Srpska nalazi, najveća promjena koju oni mogu donijeti je promjena feudalnih gospodara u agencijama, institucijama i državnim preduzećima.
A što se tiče ko sada izdaje Srpsku, da li SDS ili SNSD – nije ni to tako bitno za nas. I jedni i drugi odavno su je izdali jer su je ostavili da čami u mjestu dok decenije prolaze. O tome koliko su izdali oni Srpsku, dovoljno je pogledati ankete o tome da li mladi žele da odu iz RS.
