“Zatvorite vrata izbjeglicama! Zatvorite granicu i onemogućite tranzit svim izbjeglicama, kako bi zaustavili priliv terorista.“
Pojednostavljeno i karikirano, ali u osnovi ono što se priča i dešava među zvaničnicima Evropske unije i liderima zemalja Zapadne Evrope. To je diskurs koji je nastao zbog osnovane sumnje da ISIL iskorištava migrantsku krizu kako bi se infiltrirao u evropske zemlje i poslao svoje “spavače” i operativce na teren evropskih zemalja, a time sebi obezbijedio “pripremljen teren” za druge napade.
Po svemu sudeći, koncept “Evrope tvrđave” će se obistiniti. Evropa će učiniti anticivilizacijski potez koji ne odgovara njenim vrijednostima. Granice će biti zatvorene iz razloga što države na vrijednosnoj skali svoju bezbjednost percipiraju i pozicioniraju iznad svega jer je bezbjednost praktično glavni raison d’ Etat svake zemlje.
Ne obraća se puno pažnje na činjenicu da su ljudi koji bježe iz Sirije, većinski, ljudi koji bježe od ISIS-a. Ljudi nisu hjteli da pristanu na ideologiju ISIL-a po cijenu života, pa se sad suočavaju sa aktivnom potragom za bezbjednosti, koju jedino vide u EU. Ali nažalost, isti ovi ljudi će postati kolateralna šteta jer će biti tretirani kao potencijalni teroristi.
Veoma važna informacija, koja je prošla relativno nezapaženo u našim medijima, je da je ISIL i u Siriji i u Libiji zavladao državnim štamparijama za izdavanje ličnih dokumenata. To u praksi znači da postoji realna vjerovatnoća da kada jedan od izbjeglica dođe na granicu jedne od zemalja EU, sa sobom nosi pasoš koji je napravljen od strane jedne ovakve “državne” štamparije. Navedena situacija je personifikacija jednog od glavnih problema i ujedno jednog od glavnih razloga nemoći evropskih zemalja u pogledu identifikacije migracionog stanovništva, a samim tim i sprječavanje ulaska potencijalnih terorista. Drugi razlog je da počinioci terorističkih akata najčešće nisu “dežurni krivci” na koje bi bilo očekivano posumnjati. Takvi ljudi su najčešće mladi ljudi (marginalizovani ili traumatizovani kojima se nudi iskupljenje), nerjetko bez ikakvog dosijea ili sumnje da bi mogli biti teroristi. Zato ćete često od njihovih roditelja i najbližih prijatelja čuti: “ Uopšte nije djelovao kao da bi mogao uraditi ovako nešto. Djelovao je sasvim normalno i uobičajeno.”
Mnogi će sada osuditi zvaničnike Evropske unije i reći da se oni možda i ne razlikuju od onih zbog kojih izbjeglice i bježe. Međutim, ovaj problem treba sagledati i sa druge strane i u ovu jednačinu uvrstiti još jedno pitanje: Imaju li lideri evropskih zemalja pravo ne povući ovakav potez (pravo ne zatvoriti granice)? Kako smo vidjeli na primjeru Pariza, teroristi se zajedno sa izbjeglicama zaista “probijaju” i organizuju fatalne napade na evropskom tlu, pa se postavlja logično pitanje: Da li donosioci odluka imaju pravo propustiti teroriste na svoju teritoriju i tako indirektno ugroziti živote svojih stanovnika? Ne opravdavajući ovakav potez, želim reći da ovo predstavlja samo još jedan ugao posmatranja koji definitivno treba uzeti u obzir.
Da li je zatvaranje granica za izbjeglice zaista pravi potez na kraju bi trebali da odluče sami građani jer će na njih najviše i uticati. A građani se, makar za sada, ne bune previše. Baš suprotno…
