Кад ће им додијати, да дају тако експлицитне поруке у славу породице? Толико су сирово директни, да би овакве садржаје требало санкционисати једнако као и порнографију.
Прилично глуп филм. Чак ни специјални ефекти нијесу одрађени на спектакуларан начин. Једино је добра општа атмосфера. Скоро надреалистично, не објашњава се могућност да мишеви говоре, и буду усвајани као дјеца. То је немогућност, потребна да би се испричала бајка. Овдје исувише очита, да би се о њој шутило. И то је добро.
Пар иде да усвоји још једног сина. И, усвоје миша. Брату се то не допадне, док миш није побиједио у такмичењу једрилица-макета. Тад се заволе (Стјуарт је душа једна, пуна разумијевања).
Идилу прекида долазак Стјуартових правих родитеља, који га одводе. То је наштимао Пахуљица. Мачак којег је срамота, да буде кућни љубимац мишу. Урадио је то помоћу уличних мачора, овисника о мачијој трави.
Када се сазна да су Стјуартови прави родитељи мртви, умјеша се полиција. Ваљда мачке подлијежу ЗКП-у државе Њујорк. У посљедњем тренутку, спашава га покајнички преобраћена Пахуљица.
Јер, сви су они чланови породице…
(Редитељ: Роб Минкоф; Улоге: Мајкл Џ. Фокс, Џина Дејвис, Хјуџ Лори)
