Истинска наивна разбибрига. Што треба да вас брине само ако су вам филмови ове врсте; раније производили много више нервозе, него ли задовољства.
Углавном, згодне, уредне, набријане требе; раде све оно што иначе по сили закона није могуће. Што закона физике, што хемије, што саме природе. Након пет дана од гледања, нећете се ничега моћи јасно сјетити. Приче понајвише.
Јуре за накитом. Требају вратити прстење, које у себи носи податке о заштићеним свједоцима. Једног спасу од неких ћириличних Кинеза у Монголији (Монголи стварно пишу ћирилицом, али не причају кинески).
Касније се испостави, да је то све закувала бивша Анђелица. Узор, којој се садашње диве. Међутим, ове наше Пауер паф грлс имају нешто што она нема. Пријатељство. И кажу јој то, прије него је развале од батина. Једна од њих је посумњала, и зато су мало биле слабе. Сад је све по старом. Вратила се инспирисана насловном страном, омиљеног женског магазина (рецимо, Љепота и здравље).
Класичан полигон за иживљавање робних марки. Биле то звјезде МТВ (Пинк), или Томи Хилфигер; свеједно је. Главни смисао филма је у томе, и у оним противљењима законима. Све то, наравно, у ригидно правној држави.
Бар за богате.
(Редитељ: Џосеф Мек Гинти Никол; Улоге: Камерон Дијаз, Дру Беримор, Луси Лу)
