Интересантан, и весео за гледати. Жанровски сличан Дану мрмота, али дубљи у свјечовјечанским тежњама. Америчка варијанта Барона Минхаузена, у којој је централни симбол велика риба.
Наративна и изражајна нит је најдаље што се у Холивуду може ићи у трагању за умјетношћу. А да се остане при парама. Односно при памети.
Кад се мало боље размисли, ово је сасвим политички коректан филм. По укусу Ђорђа Балашевића. Има Циркуса, има дјетињства, има патетичне романтике, има великих љубави и великих туга. Ал` живот тече даље.
Кроз синову призму, слиједимо житије оца. Његовој животној извјесности “јер је као мали видио како ће умријети, и то у стакленом оку вјештице”. О дивовима и три године у циркусу без плате. Да је био ратни херој, упознавши двије сјеверне Корејанке. С једним паром сијамско-близаначких ногу. Пребјегли су заједно у Русију, па Кубу, па кануом до САД.
На крају се не зна, шта је лагао а шта не. Јер се нешто испоставља истинито. Син касније, овлаш потврђује наводе своје дјеце, која опет другој причају лажи и кружење лажи у природи се наставља трансгенерацијски.
Цитат: Када човјек довољно дуго прича неку причу, на крају и постаје та прича. Досежући бесмртност.
(Редитељ: Тим Бартон; Улоге: Ајван Мек Грегор, Хелена Бонам Картер)
