Заплет је генијалан. Постоји видеокасета, чије гледање се након седам дана плаћа смрћу. И готово.
Погледала је рођака новинарке Вашингтон Поста. На бљесак се приказује њено извраћено лице. Таман онолико, колико и фул фронтал гузова у реп спотовима. Довољно да страва озбиљно штрецне гледатеља, у тренутку када њена мајка прича о седмодневној смрти.
Новинарка прави очекивану грешку. Пушта траку са психоделичним филмом, и преко њега успоставља причу. Зло се дешава, јер је дјевојчица злостављана. На крају је мати убила, и бацила у бунар.
Она пронађе тијело и ослободи дјечју душу. И то је најбоље у америчкој верзији. Што је “казало смисла”, навлакуша за љубитеље шаблона. Филм тек почиње. Застрашујућом сценом, у којој убијена дјевојчица излази полураспаднута из бунара. А затим и из екрана. Са косом која се клати. Није она жртва, него баш извор зла.
Мама схвата да је преживјела, само јер је направила копију траке. Одводи сина у монтажу, и држи му прст на типки РЕЦ. Он пита шта ће бити са људима који то погледају, а мама шути. Себично бринући за свој пород.
То враћа убједљивост хорорима.
