Преко њега, може се установити колико се свијет у ствари промијенио само у посљедњих пар деценија.
Некада је био изванредно популаран и омиљен филм. Данас, међутим, тип који још мало остаје под водом пошто је оборио рекорд, фамилијаран са делфинима, и прилично самоубилачки настројен мутавко; нема шта да тражи у нашем времену. Тако снени људи више не пролазе, и сличан филм би данас пропао.
Жан Рено је добро одглумио. Преко сцене његовог спасавања прикљештеног рониоца, видјело се одмах да ће Лик Бесон остати у Холивуду заувијек.
Посједује црту неухватљиве тежње ка немогућем. Ништа се овдје баш не објашњава, али филм има амосферу попут “Дине, пустињске планете” Д. Линча, а да се све дешава на Земљи. Планети.
Пун је неизречених научнофантастичних мотива. Главни јунак је прије медијум, него спортиста заинтересован за дубинско роњење. Но, овај јуродиви са добрим дахом, нема никакву артикулисану концепцију.
Сцене са мамом Италијанком и љубомором на шпагете из ресторана, те пуштањем делфина из акваријума; данас дјелују као да су рађене за школски програм.
Ја под водом могу издржати минут и по. Некад два.
(Редитељ: Лик Бесон; Улоге: Розана Аркет, Жан-Марк Бар, Жан Рено)
