Ако гледате филм рађен по књижевном дјелу, у старту се морате помирити да ће вам мукотрпно измаштане странице, сасвим испарити из синапси на кори великог мозга. Наравно, ко је прочитао.
Ко није, не дође му претјерано битно што је Даглас Адамс (писац) један од косценариста. Биће једнако забаван, јер преноси главне и најкомуникативније форе; ослобођене авантуристичких и теоретских дијелова, какве воле оне литерате што би да прича никада не престане, колико им се допада. За њих је ово сублимирана, скраћено-осакаћена прича, прилагођена комерцијалној форми. Техником по којој морамо изабрати који нам је прст најмање важан, јер један морамо одсјећи.
Данас сви знамо, да је оволико Адамсово очекивање од напретка рачунарске технике – наивно. Занимљиво је да та старовременска вјера у пресудну моћ рачунара, није сакривена простом модернизацијом и ефектима. Филм, додуше, јесте ослоњен на у међувремену развијену технику, али је ретро-принципом у дизајну самог Аутостоперског водича (предмета), аутор сачувао нешто од даха времена у којем је писао.
А тад су дигитални сатови били скупа и престижна роба.
(Редитељ: Гарт Џенингс; Улоге: Варвик Дејвис, Мос Деф, Зуи Дешантел)
