Потпуно неоргинално, сем у домену радње у клоњари. Музика, одежда и понашање убице; у маниру Ноћи вјештица.
Два млада пара купују дрогу у јавном заходу. Настаје дословно срање. Одојчад плачу из канализације, крв извире из шкољки, одсјечени удови пливају кроз одводе.
Ефекти у хорорима су штака, која надилази и ослонац приче. А овдје су још ужасно лоши и јефтини, уз секундне кадрове сатаре у зраку. Превазиђени 80тих, имали би смисла само као омажна спрдња. А то нијесу, јер се филм сувише често труди одскочити од треш-хорора у једно озбиљно остварењце.
Препуно најједноставнијих промашаја. Примјерице, 1982. није било пластичних цијеви данашњих профила и израде. Још и у турском купатилу, које посједује Клоаку. Нечовјечанско рафинирано зло, што нам у патетичним монолозима објашњава пијанац-медијум на улазу.
Добар дио са квизом. Пушта се прилог о ТТСД, “Код нас познатијем као ТТ Синдром или синдром палих анђела”. Учесник одговори у првом кругу да је прилог лажан, али на питање шта је ТТСД уствари, не зна рећи. Тиме је ријешен проблем научног поткрепљења. Истовремено га и начевши, и недовршивши.
ТТСД је синдром пиштоља тетејца. У овом случају, за ауторову личну употребу.
(Редитељ: Дејан Зечевић; Улоге: Небојша Глоговац, Никола Ђуричко, Соња Дамјановић)
