Потпуно је огадио књигу већини поклоника епске фантастике. (Ко им је крив што су читали на вријеме, и у међувремену нијесу одрасли?).
Урађена богато, тукући егзотичним предјелима и специјалним ефектима, као што богата држава врши артиљеријску припрему пред напад. Нештедимице. Предност редитељева је у томе што је избјегао основни проблем оваквих држава. Да након тога морају послати пјешадију, размажену високим стандардом.
Отуд Толкинов роман. Чинитељи спектакла су добри у скупљању пара, а сасвим лоши у сценарију. Све што се очекивало, јесте да га изгурају до краја. На начин, који би новим генерацијама Англосаксонаца требао оставити нову, али сасвим непостидљиву бајку.
Како вријеме буде пролазило, тако ће шљаштећа кичерица све више наличити на богато-сиротињску продукцију Холмарк канала. Већ мало иде на јетра, са математички урачунатим геговима за дјечије очи. Таман што удари у лустер, Гандалф састави и у греду. Дјеца поцркаше од смија.
Слаба веза са умјетношћу. Више “велики изазов за културног радника”, којег будно прати око друштвене заједнице. Не може се свако прихватити задатка, да нацрта друга Тита!
(Редитељ: Питер Џексон; Улоге: Јан Мек Келен, Шон Бин, Кејт Бланшет)
