Име му се (као и Дардевилу нпр.), не преводи. Јер је Панишер већ живио у нашем издању стрипа. Гдје је као једночлана антивладина милиција, кажњавао злочинце које држава пушта. Што је покварен или недјелотворан систем пустио кроз сито, Панишер гура кроз иглене уши.
Почетна мотивација је овдје главна тема. Умјесто општедруштвеног и суперхеројског дјеловања, уљуђују га у лично-повратног осветника због смрти породице. Избијајући филму из руку, главну црту Панишеровог лика. Идеолошка страна природе му, објашњена је само у пар цитата. Истргнутих сирово, као страница стрипа у заходу, гдје се та мутава патетика, много лакше толерише.
Поприлична количина пара, за безвриједан урадак. Набацанан, мотивски неусаглашен, недоречен и фолирантски.
Страдава искључиво због меког срца, а мафијаши су програмирани да му пуцају само у панцир. Мучнину у желудац утјерују помагачи. Комшије-билмези. На тој тачки, ово је филм за дјецу. Панишер није мотив, који се може накалемити на забавну матрицу спајдер или супер људи. Зато нема ни грама оног, исувише натуралистичног цртежа за дјецу.
А и стрип је глупарија.
(Редитељ: Џонатан Хенслеј; Улоге: А. Расел Ендрју, Омар Авила, Џејмс Карпинело)
